Нико не одговара за злочине над Србима

Нико не одговара за злочине над Србима

Заборављене српске жртве (Фото: Новости)

Книн – Прошле су две деценије од убиства 67 српских цивила, од којих 31 жене, у селима Пожешке котлине на подручју западне Славоније, а за те злочине још нико није одговарао, ни пред Хашким трибуналом, ни пред хрватским судовима.

Злочини су почињени на основу наредбе коју је донео Кризни штаб општине Славонска Пожега 29. октобра 1991. о „евакуацији" 26 села испод планина Папука и Псуња.

Била је то прва и једина званична наредба ове врсте у Европи после Другог светског рата која је довела до потпуног уништења 23 српска села, наводи Документационо-информативни центар „Веритас".

Наредба је дан раније излепљена на јавним местима, а спроводили су је припадници хрватске локалне полиције и цивилне заштите.

У наредби је стајало да „у последње време четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својим борбеним деловањем цивилно становништво у западном делу општине Славонска Пожега" и да се евакуација спроводи „у циљу заштите њихових живота и успешније одбране одбрамбених положаја" хрватских снага на том подручју.

Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, била су обухваћена села у којима је, према попису из 1991, живело 2.120 лица.

О стварним циљевима наредбе говори и чињеница да се није односила на хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци која се додирују са српским, а која су означена као „рејони окупљања житеља".

Поштујући наредбу, већина становника је напустила села и домове, с тим што су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у суседним хрватским селима.

Иако је мештанима обећано да ће по повратку затећи све како су и оставили, убрзо по евакуацији почела је организована пљачка свега што је имало вредност и што је могло да буде однето. Потом је уследило систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да буду прикривени трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

Том приликом страдао је део старијих људи, који није хтео или није могао, због старости и болести, да оде из села.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило" зашто су опљачкана и запаљена српска села, лансирана је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења, како њихова имовина не би пала у хрватске руке.

Видевши шта се десило са њиховим имањима, а у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села кренула је за Босну и Херцеговину у којој још није почео рат, а одатле пут Србије или Источне Славоније, која је у то време била под контролом тамошњих Срба.

Мањи број људи склонио се у српска села Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији и у којима су формиране јединице Територијалне одбране организовале сеоске страже и одбрану, док су им мештани пружали логистику за смештај и храну.

У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде Збора народне гарде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге напале су „непокорна" српска села, која су пала без отпора, док је становништво са наоружаним припадницима ТО побегло према БиХ.

Следећи упутство Заповједништва одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге да „у случају кршења наредбе" могу да отворе ватру без претходног упозорења, хрватске јединице 24. октобра 1991. пуцају на све што се креће, а „непокорна" села добијају апокалиптичан изглед.

Преживели житељи села и рођаци жртава су од 2000. до 2003. подносили кривичне пријаве за злочине „геноцида и етничког чишћења" Државном одвјетништву Хрватске, Хашком трибуналу и другим институцијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права уз доказе о жртвама, опљачканој и уништеној имовини, као и починиоцима.

Сву документацију о овим злочинима „Веритас" је у новембру и децембру 2008. доставио српском Тужилаштву за ратне злочине које је након преткривичног поступка, прикупљене доказе доставило тужилаштву.

И поред свих тих активности, истрага о убиствима цивила у „непокорним" српским селима, покренута марта 2000. „против НН лица", тапка у месту.

Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги још чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су тада деловале, као и обдукционе налазе и идентитет жртава ексхумираних у Шњегавићу.

Дугогодишње чекање доводи се у везу с изјавом тадашњег шефа Кризног штаба Славонске Пожеге и потписника Наредбе о евакуацији, а од 1993. до 2006. и жупана Пожешко-славонске жупаније Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији гробнице у Шњегавићу, не чекајући обдукцију, изјавио да није реч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса Југословенске народне армије.

Убијали и старце

Само у једном дану, 10. децембра 1991. у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36 људи просечне старости око 60 година, а међу жртвама је било 20 жена. Из масовне гробнице на рубу села Шњегавић, децембра 2000. ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је осам идентификовано у последње две и по године као житељи тог села и Вучијака Чечавског.

 http://www.vaseljenska.com/vesti/niko-ne-odgovara-za-zlocine-nad-srbima/