Александaр Чепурин: Србија не планира да се предаје

Резултати године са Александром Чепурином: Србија не планира да се предаје

© Photo: pecat.co.rs

2014. година у руско-спрским односима. Посета председника Путина Београду – и разочараност поводом Јужног тока. Ембарго за Европу – и могућности за српске произвођаче. Сећање на Први светски рат – и ера савремених информационих технологија. О резултатима года у интервјуу за Спутњик Србија говори амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин.

Господине Чепурин, главни политички догађај године у нашим односима је посета председника Путина Београду. Да ли је она била импулс за развој односа? Каква је била ова година за Србију?

Развоју економских односа неусмњиво је потребна политичка подршка. У току мада и не превише дуге посете преседника Владимира Путина пошло је за руком да се договоре сва важна питања наше сарадње. Мислим да је то било снажан импулс, мада треба признати да су политички контакти међу нашим земљама ове године и тако били крајње интензивни. Русија је заинтересована за јаку, просперитетну Србију као кључног фактора на западном Балкану. И не ради се само о сличности менталитета, језика, јединству религије. Имамо иза себе пет векова сарадње, ми смо били заједно у два светска рата, ми смо природни савезници. Година је била сложена. То је била година великог оптерећења за српско руководство: председник и премијер су радили на ивици могућности у условима економске кризе. Ако се говори о спољној политици, Србија и даље поставља као стратешки циљ ступање у ЕУ, али при томе јасно указује да то неће бити препрека за очување добрих односа са РФ.

Ви сте једном упоредили хипотетичне санкције Србије против Русије са „пуцњем себи у ногу". Ми видимо да Београд није хтео да пуца себи у ногу, што се, између осталог, у ратно време изједначава са дезертерством. Сада, хвала богу, време у Европи није ратно, али је сложено... Шта за вас значи ова одлучност Београда?

Срби нису подржали санкције, без обзира на снажан притисак од стране ЕУ и посебно Вашингтона. Али Србија је издржала и не планира да се предаје – и ми смо захвални руководству земље. У Србији схватају да је потребно мислити пре свега на сопствене интересе. Тако би увођење санкција против Русије чак просто из прагматичних разлога било негативно за саму Србију, посебно узимајући у обзир споразум о слободној трговини са Русијом. 

Ове године веома озбиљно је увећан извоз српске пољопривредне продукције у Русију. Летос је министар пољопривреде РФ Николај Фјодоров позвао српске партнере да пожуре са изласком на руско тржиште. Да ли је позив био успешан?

Према оценама, ове године српски извоз пољопривредне продукције у Русију износи око 350-400 милиона долара, тачније скоро два пута више него прошле године. Могућности Србије су ограничене, пошто то није превише велика земља, али она активно ради на томе да се увећа производња – и на рачун сопствених снага, и посредством инвестиција. Сада постоји задатак да се одради могућност руских улагања у српски аграрни сектор, имајући у виду руско тржиште и тржиште Евроазијске економске заједнице.

Ове године у Београду је био откривен споменик хероју рата, како је рекао један историчар, вођеном „за прекрајање света, за које Русија није била заинтересована". Реч је о Николају Другом...

Ове године смо заједно са српским пријатељима делимично исправили грешку прошлог века који практично није оставио споменике нашег братства по оружју из доба Првог светског рата. Постављен је споменик у Тополи, обновљен у Новом Саду. У срцу Београда овековечено је сећање на руске и српске хероје. Али споменик Николају Другом преко пута председничке палате – то је изузетан догађај, зато што се у Србији посебно односе према њему.

Један од најсложенијих момената за Србију 2014. године је затварање пројекта Јужни ток. Довољно је говорено о разлозима, о томе да их никако не треба тражити у Москви. И сада постаје актуално питање – да ли за Србију постоји место у новим енергетским пројектима?

Несумњиво, Србија је са жаљењем примила вест о Јужном току. Али Русија је била приморана да донесе ту одлуку због неконструктивног става ЕУ и притиска Вашингтона – и овде, у Београду, многи то схватају. У сваком случају, сарадња са Србијом у енергетској сфери се наставља. Руска страна је предузела напоре за потпуно испуњење уговорених обавеза за испоруке гаса српским потрошачима, између осталог за осигурање додатног обима. Са наше стране било је изјављено да ће се интереси партнера максимално поштовати. Треба се договарати о новим маршрутама, ова питања су на дневном реду и разматраће се.

Од 1. јануара Србија председава ОЕБС-ом. У условима извесног раскола међу земљама-чланицама то није једноставан задатак. Како видите задатке Србије у наредних пола године?

Председавање ОЕБС-ом је изазов за Београд, али Срби имају довољно регионалних проблема, тако да дипломате имају много искуства. Мислим да је важно да Србија испољи отпорност према спољном деловању и да поштује ставове свих чланова ОЕБС-а. Сматрам да је сам Београд животно заинтересован за превладавање кризе између Запада и Истока – објективно он ће само добити на томе. Надам се да ће то бити снажно председавање, усмерено на нормализацију односа.

За унутрашње уређење највећег православног храма на Балкану, храма Светог Саве, одговараће између осталог и руски мајстори. Уз то било је изјављено да ће Русија финансијски помоћи том пројекту. Сада, у епохи кризе, одлука се није променила?

Сада овај храм, рекао би, буквално лебди над Београдом. То је симбол читаве Србије. Унутрашње уређење је скупо задовољство, али постоји политичка воља да се помогне нашем блиском пријатељу, СПЦ, што значи да ће се наћи руски спонзори који ће помоћи да се доврши замишљено у догледној историјској перспективи.

Руска тачка гледишта слабо је представљена у Србији, или се представља кроз призму која је потребна западним власницима појединих медија. У Србији ће започети рад пројекат МИА Росија севодња Спутник Србија. На време?

Утицај западних медија у Србији је врло велик и ја бих рекао да не одговара расположењима Срба који се традиционално придржавају помало другачијих погледа. Постоји огромно интересовање да се добије информација са друге, тачније са руске стране. Тако да овде жељно чекају отварање регионалног центра МИА Росија севодња. Надам се да ће се то десити ускоро.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_12_31/Rezultati-godine-sa-Aleksandrom-CHepurinom-Srbija-ne-planira-da-se-predaje-1586/

 

Весна Веизовић: Проблем наше земље је то што се патриотизам увек осујети у старту

БЕОГРАД- Публициста, писац, новинар Весна Веизовић говори о свом недавном привођењу, спорном тексту који је написала о привилегијама за Роме, као и како види слободу говора, „позитивну" дискриминацију и њене ефекте у Србији и другим земљама.

 

Весна Веизовић (Фото: Фејсбук)

1.Са којим разлогом сте приведени и ако би сте могли у кратким цртама да нам опишете шта се десило?

Цео догађај око мог привођења у јавности је мало другачије интерпретиран од онога што се десило у стварности. Ја нисам ухапшена, нико ми није ставио лисице на руке у шест сати ујутру , нити ме је ико малтретирао.

Десило се да су заиста врло рано, пре седам изјутра позвонили двоје инспектора из одељења за високотехнолошки криминал, показали ми налог за претрес али и само њихово појављивање у зору док су моја деца и супруг још увек спавали је узнемиравајуће.

Морам да признам да су ипак били врло љубазни и ја сам донекле њих и разумем, јер су и они дошли по нечијем налогу. Излепили су мој рачунар, запечатили га и ја сам заједно са њима отишла у станицу. Ту сам дала изјаву  да ја јесам написала спорне чланке о Циганима, и да је моја критика уперена ка властима и њиховом односу према нама, њиховим примарним грађанима који смо их  довели на позиције (ја нисам) са којих нас малтретирају и уништавају наши земљу, а не против Цигана који узгред и нису криви због своје судбине.

То распиривање мржње долази управо преко званичних органа. Рецимо пре неколико дана била је додела пакетића деци циганске народности од града Београда, док су наша деца ускраћена за ту привилигију. Зар наша деца не заслужују пакетиће, да ли су они мање важни? Колико родитеља српске националности може деци да приушти пакетић?

Ко ту сада ствара раздор и мржњу? Ја која сам само указала на непоштен став према нама или власт која се тако опходи према својим грађанима, али и свим осталим нециганским мањинама.

Против мене је поднета кривична пријава за ширење расне, верске и националне мржње и нетрпељивости и то од стране врло контраверзне особе, извесне Невене Петрушић. Коју колико сам схватила до сада, јер су ми се јављали и Цигани који не желе да буду Роми, јер још увек не знају циљ стварање те вештачке нације која узгред нема ни први од постулата националности односно матичну државу, чак ни они не воле. Јер се већ годинама провлачи кроз медије, углавном црну хронику где се детаљно објашњава како је и на шта трошила новац намењен мањинама. Од опремања своје канцеларије па до лускузних путовања.

2.Када сте приведени због текста о привилегијама за Роме, како сте се изјаснили у полицији, и да ли су за неки одређени део текста инистирали да је споран? 

Изјаснила сам се да нисам крива,да нисам ни знала да је забрањено писати истину и да то подлеже кривичном делу. И наравно признала сам „злочин". Тражили су ми да док траје истрага уклоним текстове са сајта Васељенске и Српског културног клуба, што сам ја и урадила.

Не мислим ја да они, полиција, сматра да је ту ишта спорно, али као што рекох они само раде свој посао. Повереници која је поднела пријаву против мене, уколико је прочитала чланке, несумњиво је да је све спорно. Верујем да је и само помињање и тумачење споразума о реадмисији врућа тема. А о бројкама које се из дана у дан померају да не говорим. Погледајте само реакције „бораца за људска права" и агресивних феминисткиња на текст новинарке из Политике која је писала о званичним статистикама, не неким набацаним бројкама, где се јасно види да је наш наталитет у дубоком паду у односу на циганску популацију где свака Циганка већ у 18 години има најмање једно дете. Одмах се дигла та наводно брижна, квазикорективна структура да осуди такво порођење и потражи неку скривену поруку која би имала контекст чистог фашизам.

Нису ли новинари сви групно осуђени и то од удружења новинара јер су поменули народну припадност два малолетника који су напали Рашу Попова. Дакле, дошли смо до тога да се народна припадност не сме износити у случају да је осумњичени или окривљени Циганин, сем уколико је вест афирмативна онда има везе што је неко Циганин и тада је то врло битно нагласити.

Тако да су моји чланци, упозорење над којим се ваља замислити и нису никаква теорија завере, већ су засновани на чињеницама. Друга је ствар што они покушавају те чињенице да сакрију и свакога ко проговори о томе окарактеришу као фашисту, јер најлакше је некоме прикачити етикету.

3.Где видите границу између слободе говора и онога што се назива говор мржње?

Основни проблем наше земље је што се сваки национални пројекат или било какав вид патриотизма осујети у старту, а појединац или група етикатирани или девалвирани на неки други начин. Зато се граница између слободе говора и говора мржње изгубила, добила је исти смисао, малтене међу простим пуком који гута све што стигне националиста, фашиста, нациста, родољуб, патриота – за њих то су све синоними. Неки медији су рецимо келтски односно источни крст окарактерисао као нацистички знак,што је ван сваке памети. Келстки крст имамо уклесан на српским средњовековним манастирима, његов смисао и значење је у потпуној супротности од онога како они поимају као нацизам.

Када све ово врло сажето имамо у виду, онда је јасно да ће се сваки вид исказивања љубави према сопственој земљи и народу, или уопште било какво упозорење да је држава на кривом путу, бити окарактерисано као говор мржње. Медији, манипулација, пропаганда су дефинитивно њихово најмоћније оружје.  И ми и они имамо могућност да уочимо ту разлику, није она тако блиска како они желе да је преставе, али простом пуку кроз гебеловске методе манипулације масама та јасна разлика не значи ништа, не виде је.

Ја рецимо ни на који начин нисам нисам позивала на насиље над било киме, нити сматрам да се ишта могло протумачити као говор мржње. То што су чињенице које су изнете у мојим чланцима сирова необрађена истина и наша реалност, која по њима не треба да дође до ширих маса говори у прилог томе да су они, ова окупациона групација заправо ти који шире мржњу, нетрпељивост и чак и позив на насиље над нама уколико нисмо довољно послушни робови. Закључак је да смо ми ти који су дискриминисани, обесправљени, опљачкани и још презадужени да би се помогло онима због којих се ми пљачкамо и даље.

4.Како видите улогу такозваних НВО организација и њиховог деловања по ова два питања (говор мржње и слобода говора).

У једном скупштинском обраћању Зоран Красић је рекао : Никада није било више бораца за права, и никада није било мање права! Ја ту реченицу често волим да употребим јер је она већ годинама на жалост тешка истина. Од када су се почетком овог века појавили сви ти силни борци за људска права, ми смо постали обесправљени . За основна права не можемо да се изборимо, заправо они иду до тих граница да оно нешто што је уобичајено, нормално, природно попут дисања уобличе у некакво право.

Ево мој лични пример. Инспектори ми објашњавају да они раде само свој посао, што је у реду,aли због једне „боркиње за људска права" мени је одузето право на рад и зараду.

Дакле ја сам публициста, писац, новинар, како без свог средства за рад, рачунара немам начин да зарадим основна средства за живот и тако намирим државне лопове да би они тај мој новац дали неким другим или можда истим „борцима за људска права" да наставе своје делатности и тако неком другом под велом „људских права" одузму његова права.  Паклени један круг који има за циљ обесправљивање свих Срба, посебно оних који још увек имају способност коришћења ума.

У овом овако успостављеном систему, за који ја већ годинама говорим да само на око делује анархистички и без уређења, а који је заправо врло добро конструисан да намирује потребе оних који су га још четрдесет и четврте успоставили, није чудно што смо ми Срби, или уопште било који нормалан становник наше земље који ради за њене интересе потпуно обесправљени.

Можете ли да замислите да нека од жена у црном или било која друга особа из западних НВО које ведре и облаче Србијом одговарају за нешто слично?

Ми смо вероватно једина земља на свету која има толики број организација чији је циљ подривање државних интереса и разбијање земље изнутра. Како неко нормалан може да призна за икакву вредност промоцију абортуса, легализацију геј бракова, форсирање приче да смо геноцидан народ и посебно ту тзв позитивну дискриминацију, која иначе стоји и у Уставу Србије, истовремено порицање српских жртава и самоиницијативни пут ка признању Косова и Метохије.

Прочитајте још:

Ухапшена Весна Веизовић због писања чланка о претераним привилегијама за Роме
Погледајте зашто Руси хрле да се доселе у Србију

На прошлој геј паради видели смо неколико плаката са патријархом Иринејом и блаженопочинувшим патријархом Павлом у крајње скандалозном фотошопу. Нико од мноштва поверника није реаговао због овог отвореног напада на СПЦ.

Ево још један последњи и одличан пример двоструких аршина тих поверника. Летос се дигла кука и мотика због кампа који је одржан у оквиру „Истински српске православне цркве". Дечица и родитељи неколико дана боравили су у природи, сем што су уживали на чистом ваздуху, здравој храни имали су и вежбе преживљавња. Такви кампови иначе постоје у Русији годинама уназад и финансирани су од стране руске православне цркве и расијанских власти.

Међутим, код нас су медији подивљали пред опасности да би неке генерације могле да израсту у нормалне људе, отргнуте свакодневници и испирању мозга, па је монаштво оптужено за злоупотребу деце… Након свега, адвокат који је заступао монаштво, Владимир Рајић послао је допис поверници Петрушић  која је и мене оптужила захтевајући од ње да казни новинаре због некоректног извештавања, због ког су и деца и породице деце имали касније проблеме. Оптужбе је одбацила, а образложење се састојало у томе да :  „новинар има право на слободу мишљења и извештавања која представљају претеривање или провокацију. "

5.Који су тренутни резултати „позитивне" дискриминације у Србији и у свету, и како видите ефекте позитивне дискриминације на будућност?

Ту реч позитивна дискриминација треба преиначити у дискриминација Срба, јер то је њено право значење. Већина тих фраза је врло једноставна, али их намерно увијају – јасно је и зашто.

Практичан ефекат дискриминације Срба имамо свуда око нас. Неколико хиљада нелегализованих објеката предвиђених за рушење и још више Срба који ће остати без једва стеченог крова над главом, јер с обзиром где живе јасно је да немају и за легализацију, а сигурно неће рушити њиховим финансијерима извесне нелегалне, бесправне и без дозвола саграђене објекте, као што им ни милионске(у еврима) порезе не наплаћују.

Стотине дивљих насеља широм Београда, предвиђених за рушење али са одређеним роком, а тај рок значи да нема рушења док им се не обезбеди кров над главом, значи на десетине удомљених становника дивљих насеља ( а ја нећу да улазим у то ко су становници тих дивљих насеља).

На хиљаде деце широм Србије, одличних ученика који немају ни за један оброк дневно, а камоли могућност да студирају и једног дана можда постану неки нови Никола Тесла.

Са друге стране на хиљаде деце становника дивљих насеља који примају стипендију само да би присуствовали настави, а касније и бесплатно школовање на факултету, дом , превоз,  све ради интеграција у политички живот Србије ( ја нећу улазити у то ко су та деца, ипак су то само деца).

Што се тиче осталих земаља, ма колико са стране деловало да имају проблеме, они те проблеме решавају у сарадњи са својим властима. Не под светлима јавности али их реше.

Захваљујући пре свега том фамозном споразуму о реадмисији, који би требало да је обавезно штиво сваког грађанина Србије, решење проблема већине европских земаља са азилантима, Циганима и свима онима које они буду сматрали непожељним наћи ће у нашој земљи.

Сведоци сте и сами протеста који се дешавају у Немачкој и који се шире, наводно против исламизације, а заправо су уперени против свих непожењних азиланата. У Великој Британији имате градске патроле које су оранизовали грађани у  коорадниацији са полицијом, ту је Италија која је недавно предложила да се чак и градски превоз одвија одвојено, у Француској је полиција лично учествовала у паљењу дивљих насеља и протеривању Цигана из своје земље (где су ти Цигани данас). Са друге стране ми тим Циганима који су сметали Европској унији намирујемо у сваком погледу на рачун нас. То вам је савршен пример у пракси како од Срба направити будале пред целим светом, и ако се неко  још усуди да изнесе ове чињенице оптуже га за говор мржње.

Извор: Правда

 

Dunja Kusturica: “Kustendorf“ sloboda u porobljenoj Evropi

Dunja Kusturica: "Kustendorf" sloboda u porobljenoj Evropi

Nikola Janković | 28. decembar 2014. 16:19 | Komentara: 0

Selektor osmog Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala u Mokroj Gori: Kod nas je sve učinjeno da se kulturi ne pridaje neki poseban značaj

Foto: D. DOZET

Srodne vesti

·        Dunja Kusturica: Dižemo filmski bunt

UŽIČKI rečeno, „jedina slobodna teritorija u porobljenoj Evropi" nalazi se na adresi Međunarodni filmski i muzički festival „Kustendorf", Mesna zajednica Mokra Gora, Republika Srbija. To je mesto takozvane visoke kulture. Ljudi su ovde sazdani od mitova, knjiških ideala pretočenih u goli život i ideje o slobodi. Sneg je, ali bilbordi i reklame sunce ne zaklanjaju, baš kao u Havani. Sanjaće se na javi, odbrana od kolonizacije, uz bluz Ane Popović. Ovu ekskluzivnu blagodet na Mećavniku od 21. do 26. januara sa publikom će podeliti Končalovski, Mihalkov, Kuaron... Tako kaže selektor jedinstvene filmske fešte, Dunja Kusturica.

* Magazin „Muvimejker" uvrstio je nedavno „Kustendorf" među najinteresantnije svetske festivale. Kako „Kustendorf" doživljavaju „preko", a kako u Srbiji i RS?

- Po „Muvimejkeru", „Kustendorf" je „najopušteniji" festival za učesnike i posetioce. Puno je festivala pompeznih, ušminkanih, okrenutih blistavom spoljašnjem izgledu. Mi se ne bavimo „fasadom", u veseloj i prijateljskoj atmosferi okrenuti smo sadržaju, a to je u današnjem vremenu retka pojava. Kako stranci doživljavaju „Kustendorf", zavisi od generacije i razloga prisustva u Mokroj Gori: jedni su opijeni dionizijskom atmosferom, veruju da doživljavaju „balkansko ludilo" o kome su nešto čuli, a za druge je stvar jednostavnija, naročito za mlade. Njima je dolazak prilika da se sretnu sa najboljim autorima današnjice, oni ovde uče svoj zanat, pronalaze pomoć za buduće projekte, prave korak u budućnost.

* Džarmuš, Mihalkov, Kijarostami, braća Darden... Glumci poput Džonija Depa, Monike Beluči, Gaela Garsije Bernala ili Berenis Bežo... Da li je teško užičku mesnu zajednicu „naseliti" tzv. visokom kulturom?

- Etablirani autori imaju priliku da nekoliko dana prožive u jedinstvenom kružoku, da učestvuju u smislenim razgovorima o filmu i umetnosti, da u susretu sa mladima dodirnu budućnost kinematografije. Trebalo bi da „Kustendorf" ovoj zemlji nešto znači. Da se vidi naša sposobnost, da sebe prikažemo u jednom drugom optimističnijem svetlu. Drugačijem od pogleda na naše živote iz zapadne, kolonizatorske vizure.

ANIN BLUZ U "PROKLETOJ AVLIJI" * MUZIČKi program „Kustendorfa" je ponoćno finale svakog festivalskog dana u sali „Prokleta avlija". Ko će biti zadužen za dobar provod?
- Zasad znam da nam dolaze Ana Popović, Taraf de Haiduks iz Rumunije, Adam Stinga iz Moldavije, Ruskinja Alena Baeva, tu će biti „Partibrejkerski"...

* Koji će poznati filmski autori ove godine pohoditi Mećavnik?

- U ovom trenutku znamo da nam dolaze nam Andrej Končalovski, Nikita Mihalkov, Alfonso Kuaron... Biće još velikih i prijatnih iznenađenja, ali o tome kada dođe vreme...

* Mladi autori će se nadmetati za prestižne festivalske nagrade Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje. Kako je izgledala ovogodišnja selekcija?

- Prijavljeno je između 300 i 400 kratkih filmova iz velikog broja država. Odabrano je 15 najboljih, a ovaj put najuspelija ostvarenja dolaze iz Izraela, Belgije, Slovačke, Egipta, Sjedinjenih Američkih Država, Holandije, Nemačke i Austrije. Tematski, filmovi su raznovrsni, jer još postoje ljudi koji se na autentičan način bave sredinom iz koje dolaze. Iz poslednje tri nabrojane države dolaze nam filmovi o samoći „zapadnog čoveka", istisnutog iz zajednice, prisiljenog da sam rešava svoj život. Iako živi u ekonomski stabilnoj sredini, „zapadni čovek" je izgubio nešto primarno u dubini svog bića, a ne zna kako to da povrati.

* Kako bi bilo kada bismo pre festivala zavirili u bioskopsku salu tokom projekcije ovih filmova, pomerenih iz glavnih tematskih tokova?

- Uzbudljivo! Autor iz Egipta govori o disfunkcionalnosti države u kojoj živi. Slovački dokumentarac nama je možda najbliži, opisuje jedan industrijski grad posle pada Berlinskog zida i njegovu propast po „dolasku demokratije". Najšire, velika teskoba pritiska mladog čoveka, on misli da je nemoćan u odnosu na globalne okolnosti koje su ga snašle. Primoran je da odbaci ideale. Preostalo mu je tek da ironijom, humorom i sitnim realizmom to i konstatuje. U današnjem sistemu, on je sam i nemoćan. Uzrok mučnine je isti, samo se okolnosti pomalo razlikuju u zavisnosti od države u kojoj živi. Takođe, videli biste da se u tehničkom smislu kvalitet filmova drastično poboljšao u prethodnih nekoliko godina. Pitanje je samo kako će se u budućnosti finansirati filmovi, jer mi živimo u svetu brzo i lako isplativih ostvarenja.

* Imate li neke povratne informacije o mladim autorima, dosadašnjim učesnicima „Kustendorfa"?

- Nekoliko reditelja, učesnika festivala, uspelo je da snimi svoje dugometražne prvence. Neki su baš ovde upoznali producente sa kojima su uspostavili dobru saradnju i zbog toga mi je naročito drago.

* Koje su specifične okolnosti srpske kulture, u poređenju sa stanjem „preko"?

- Teško je uporediti, najviše zavisi od okolnosti, i to nije tek izgovor. Kod nas je sve učinjeno da se kulturi ne pridaje neki poseban značaj. To je psihološki pritisak u jednoj kolonizovanoj zemlji, nad kolonizovanim narodom. Nateraće nas da samo razmišljamo o osnovnim, egzistencijalnim stvarima. Nema tu puno prostora za pomisao da bi nam kultura mogla promeniti i ulepšati život. Uskoro će kultura biti luksuz.

* Rođeni ste u Sarajevu osamdesetih, od treće godine počinje putešestvije od Njujorka, preko Arizone, Normandije, Pariza, do Beograda... Gde je umetničkom nemirnom duhu najkomotnije?

- Kada bih birala, odabrala bih Havanu. Razlog je jednostavan: lepo bi bilo živeti u gradu bez prisile da u vidokrugu uvek imate bilborde i reklame.

* Šta biste nam preporučili za gledanje, čitanje i slušanje, „šta kaže" vaš filmski, književni i muzički ukus?

- Čitaocima „Novosti" preporučujem srdačno da pogledaju „Brata" Sergeja Bodrova, „Božju ruku" Elije Sulejmana, „Pasju ljubav" Alehandra Injuaritua. Iz zvučnika neka „biju" ruska grupa „Nautilus", pevač Čeb Kaled iz Alžira ili meksička pevačica Čavela Vargas. Uz to „dobro idu" knjige „Evelina i njeni prijatelji" Gajta Gazdanova, „Moskva Petuski" Venedikta Jerofejeva, i naravno Hašekov „Dobri vojnik Švejk".

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:526479-Dunja-Kusturica-Kustendorf-sloboda-u-porobljenoj-Evropi

Vojislav Koštunica: Srbija da odluči gde pripada

Srbija da odluči gde pripada

Piše: Vojislav Koštunica za pecat.co.rs

Objavljeno u: Komentar nedelje

27 Decembar, 2014 Subota u 12:21

Zaštita državne celovitosti Srbije, njen ekonomski oporavak i razvoj, kao i očuvanje njenog kulturnog i duhovnog identiteta, mogućni su samo pod uslovom redefinisanja odnosa sa EU, odnosno prekidanja evropskih integracija

 

Od kada je u proleće 2008. godine potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, život u Srbiji odvija se u znaku dobro poznate parole da Evropska unija nema alternativu. Kao što je nekada pod komunizmom na ovim prostorima postojao put sa kojeg se nije smelo skrenuti, tako je i put u članstvo EU, kada je reč o vlastima i vladajućoj politici, postao danas neupitan. Kao što se nekada smatralo da komunizam nema alternativu, tako se i danas tvrdi da EU nema alternativu. Kada je to tako, kada vlasti u Srbiji u poslednjih šest godina dolaze i odlaze zaričući se da nam nema života bez EU, kada je srpsko pitanje zamenjeno evropskim pitanjem, kada je EU postala naša najdragocenija reč, prava je prilika da se podsetimo šta je put u Uniju do sada doneo Srbiji. Kao što je i prava prilika da se zapitamo, uprkos svakodnevnim porukama i upozorenjima, da li je taj put u EU za Srbiju jedini i bogomdani, kao i da se zapitamo da li EU ipak ima alternativu.
NOVA POLITIKA O ovim pitanjima, o potrebi nove državne politike Srbije prema Evropskoj uniji, više sam se bavio u knjizi Zašto Srbija a ne Evropska unija, koja je objavljena 2012. godine. Godinu dana kasnije u knjizi Politička neutralnost ili Evropska unija izneo sam još podrobnije razloge zašto je Srbiji potrebna nova državna politika i novi odnos prema EU, politika drugačija od vladajuće politike bezuslovnog podređivanja interesa i budućnosti Srbije članstvu u Uniji.
Ta nova politika, drugačija od vladajuće politike od 2008. godine do danas, svodi se jednostavno na stav da Srbija ne treba da bude član EU, već treba da bude politički neutralna, odnosno da treba da sarađuje sa svim državama, pa i sa političko-ekonomskim savezom država kakva je EU, u skladu sa svojim interesima, a nipošto na svoju štetu. U interesu je Srbije da kroz različite konkretne ugovore razvija saradnju sa EU, pre svega ekonomsku, ali nije u interesu Srbije da bude član EU. Postoje evropske zemlje koje nisu članice EU, postoje zemlje koje su pred samim ulaskom u EU prekinule pristupne pregovore (Island) postoje članice EU kojima predstoje referendumi o izlasku iz EU (Velika Britanija). Zato i odluka Srbije o redefinisanju odnosa sa Evropskom unijom, prekidom pristupnih pregovora, nije ni konfliktna ni izolacionistička, kao što nije ni nerealna ni nesprovodljiva. Do odluke o prekidu pristupnih pregovora Srbija može, naravno, doći samo demokratskim putem, posle široke javne debate i izjašnjavanja naroda na valjano pripremljenom, slobodnom i poštenom referendumu.
Ma koliko bili poznati razlozi zašto Srbija ne treba da bude član Evropske unije, odnosno zašto treba da bude politički neutralna, nije naodmet na njih podsetiti. Evropske integracije, odnosno kretanje zemlje u pravcu inače neizvesnog članstva u Uniji, nesumnjivo su na štetu Srbije posle jednostranog i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, koje je podsticala a zatim i podržala Evropska unija. Tada se krajnje jasno i postavilo pitanje da li Srbija može da bude prva i jedina država koja treba teritorijom i uništavanjem svojih državnih institucija na toj teritoriji da plati ulazak u EU. Da li Srbija može da postane član zajednice država ukoliko je ta zajednica, Evropska unija, kao najbitniji uslov za nastavljanje evropskih integracija postavila ne samo skraćenje Srbije otimanjem Kosova već i radikalno ustavno preuređenje Srbije u skladu sa interesima Unije?

Pored ovog prvog i osnovnog razloga zašto je za Srbiju pogubno članstvo u Uniji, takođe su važni i ekonomski razlozi koji govore o šteti koju Srbija svakodnevno trpi na putu ka Uniji. Primenom odredbi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o ukidanju carina na robu iz EU od 2008. godine gubici Srbije su veliki, a oni postaju tek ogromni sa ukidanjem carina na poljoprivredne proizvode iz EU od 2014. i omogućavanjem strancima da kupuju zemlju u Srbiji od 2017. godine. Nedavna sudbina projekta „Južni tok", koja je pogodila ne samo Srbiju već i više susednih zemalja članica EU, još jedan je primer danajskih darova članstva u Evropskoj uniji.
Istovremeno, nezaposlenost, smanjene plate i penzije, izumiranje industrije u Srbiji, rast spoljnog duga zemlje, siromaštvo, apatija i beznađe koje se širi – opora su stvarnost Srbije na njenom evropskom putu. Najave i zaklinjanja da će ekonomskim reformama po aršinima EU i MMF, bez oživljavanja i obnove srpske privrede, građani Srbije za koju godinu živeti spokojnije i bolje ako marljivo slede kurs vladajuće evrounijske politike demantuje stvarnost i problemi i nedaće sa kojima se običan svet svakodnevno suočava.

SLOBODA I NATO Kako je sama EU u ozbiljnoj krizi, što se vidi kroz širenje nezaposlenosti, siromaštva, korupcije i prezaduženosti, više je nego očigledno da evropske integracije predstavljaju prepreku razvoju i izvor nestabilnosti. Pored ovih ekonomskih razloga, ništa manje nisu važni politički razlozi, odnosno činjenica da Unija, kao nadnacionalni konglomerat institucija i procedura, sve više dovodi u pitanje temeljna demokratska načela i ugrožava samu slobodu kao najveću vrednost demokratskih država. O takvom, stvarnom stanju u EU, bilo da je reč o dubokoj ekonomskoj krizi ili deficitu demokratskog odlučivanja, posebno govori najavljeni referendum o izlasku iz Unije, ni manje-ni više nego jedne Velike Britanije. Kakav paradoks: za Britaniju je dobro da izađe iz Unije, a za Srbiju da postane deo Unije.
Dalje približavanje Srbije EU, zatim, povećava pritisak da se Srbija odrekne vojne neutralnosti, proglašene rezolucijom Skupštine Srbije 2007. godine, i da postane članica NATO. Činjenica je da je apsolutno za svaku od država koje su od 2004. ušle u EU (sem Kipra i Malte) važilo pravilo da prvo postanu članice NATO jer, kako se povremeno ali dosledno upozorava, EU nije samo zajednica zasnovana na trgovinskim vezama pa je zato logično i da članica EU bude i članica NATO. Odnosno kako će u jednom intervjuu šaljivo i jasno reći Milorad Ekmečić: „Evropa nije čokolada već vojni blok."
Samo pominjanje vojne neutralnosti podseća nas kako je nastao sam izraz politička neutralnost. Po analogiji sa izrazom vojna neutralnost, upotrebio sam i izraz politička neutralnost u knjigama koje sam naveo. Značenje tog izraza jasno i jednostavno svodi se na to da Srbija treba da sarađuje sa EU, ali ne i da bude njen član. Kao što je u interesu Srbije, iz dobro poznatih razloga, da ne bude član jednog vojnog saveza kakav je NATO, već da bude vojno neutralna, tako je u interesu Srbije, iz razloga koji su navedeni, i da ne bude član jednog političko-ekonomskog saveza kakav je Evropska unija, već da bude politički neutralna.
Opravdanost izraza politička neutralnost potvrđuju u više svojih izjava zapadni zvaničnici i predstavnici u našoj zemlji, koji stavljaju do znanja i upozoravaju da Srbija ne može da bude neutralna, već da Srbija treba da odluči gde pripada. Takvim izjavama, naročito od ukrajinske krize i odluke Unije o sankcijama Rusiji, Srbija je zasuta mesecima. Dok su sadašnja i prethodna vlast uporno obmanjivale javnost tvrdeći da je mogućno spajati nešto što je za Zapad nespojivo („EU i Kosovo" ili „EU i Rusija") Zapad je poručivao da Srbija treba da se opredeli. Ako hoće u EU, mora da se odrekne Kosova, uključujući i priznanje njegove nezavisnosti. Ako Srbija hoće u EU, svoje odnose sa Rusijom, političke i ekonomske, mora da svede u okvire u kojima sa Rusijom sarađuju članice EU.
Nekoliko nasumice izabranih izjava evropskih predstavnika i zvaničnika o tome najbolje govore. Tako je ambasador Nemačke u Srbiji nedavno poručio: „Ne bih rekao da je Srbija neutralna. Srbija se nalazi u pregovaračkom procesu o članstvu u EU. Vaša država se odlučila za evropski put i izabrala je da bude članica EU… a od zemlje kandidata i zemlje koja pregovara očekuje se da podržava političke odluke koje donosi EU." Slična je i poruka šefa delegacije EU u Srbiji: „Evropska unija ima spoljnopolitičke ciljeve i očekuje od zemalja koje žele da postanu njeni članovi da usvoje te ciljeve kao svoje." Nešto ranije i slovački diplomata Miroslav Lajčak je upozorio: „Pitanje Kosova je veoma osetljivo u srpskoj politici. Mnogi predstavnici Srbije nastojali su da uspostave ravnotežu između nacionalnog interesa u evropskim integracijama i tog pitanja. To, međutim, više nije način koji vodi napred – da bi se postigao uspeh, neophodna je potpuna pažnja pristupanju EU."
Sa ovim stavovima saglasna je vlast i vladajuća politika u Srbiji od 2008. godine, samo bi da po svaku cenu makar verbalno izbegne to neprijatno i mučno „ili – ili". Politika Demokratske stranke od 2008. do 2012. vođena je pod geslom da EU nema alternativu, a politika Srpske napredne stranke da Srbija „pripada EU i da tu nema povratka", što mu, zapravo, dođe na isto. Treba svemu ovome dodati i da platforma predsednika Republike iz 2012. za tzv. briselski dijalog, kao i ovih dana najavljena njegova nova platforma za tobožnje „konačno rešenje" kosovskog pitanja, nisu ništa drugo nego providni pokušaj da se prikrije da Srbija svoj put u EU plaća odricanjem od Kosova.
Ovaj stav aktuelne vlasti po pravilu se u izjavama sadašnjih srpskih zvaničnika dopunjava ili razjašnjava i definisanjem odnosa prema Rusiji. U nedavnom intervjuu nemačkom „Bildu" predsednik vlade Srbije tako kaže: „Srbija poštuje Rusiju kao veliku silu i partnera, ali cilj Srbije je ulazak u EU." Kratko rečeno, za EU članstvo, a za Rusiju poštovanje. Istovremeno, u izjavama naših zvaničnika sve više se može čuti, doduše na uvijen način, da članstvo Srbije u EU ne mora da isključuje, pre ili kasnije, ni članstvo u NATO. Nije zato neobično što u već pominjanom intervjuu predsednik vlade na pitanje da li posvećenost Srbije članstvu u Evropskoj uniji znači da će Srbija postati članica NATO odgovara da je to „škakljivo pitanje" jer je NATO bombardovao Srbiju 1999. godine, ali da Srbija ipak ima dobre odnose sa NATO i da ostaje da se vidi „kuda će nas to odvesti".
IZBOR SRBIJE Evropske ili evroatlantske integracije su „biti ili ne biti" Srbije i njene budućnosti. Zaštita državne celovitosti Srbije, njen ekonomski oporavak i razvoj, kao i očuvanje njenog kulturnog i duhovnog identiteta, mogućni su samo pod uslovom redefinisanja odnosa sa EU, odnosno prekidanja evropskih integracija. Srbija, istorijski, politički, ekonomski i kulturno, ne može a da ne bude deo Evrope, ali Srbija može da ne bude deo Evropske unije. O tome, o članstvu Srbije u EU, jedino može i mora da se izjasni narod na referendumu. Zato je prvi, osnovni, presudni izbor za Srbiju da li će ona biti ili neće biti član EU.
Kada se sve sabere, iz stavova sadašnje vlasti izbija tvrdo, zapravo zavetno opredeljenje da Srbija mora da bude član EU i da joj nema života van EU. Taj stav se samo zarad unutrašnjopolitičkih potreba i iz oportunističkih razloga prikriva pozivanjem na tobožnju neutralnost: Evropskoj uniji pripadamo, a Rusiju poštujemo. Naravno da ovde nema ničeg što bi podsećalo na političku neutralnost u pravom, suštinskom smislu reči.
Nasuprot ovome stavu sadašnje vlasti, postoji u našoj javnosti jedan kritički stav prema vladajućoj politici, ali koji nešto što je sasvim konkretno, određeno i sprovodljivo, a to je jasno, proceduralno, referendumsko razrešenje dileme o članstvu Srbije u EU, zaobilazi i ne stavlja na prvo mesto. U skladu sa tim, inače nespornim stavom da Srbija nije slobodna, da je okupirana, da živimo u vremenima „tihe" okupacije tvrdi se da celokupno političko delovanje treba usmeriti tako da Srbija povrati izgubljenu slobodu. Drugim rečima, smisao ovog shvatanja je, kako se kaže, da ljudi u Srbiji treba da odlučuju kako će ovde živeti, a ne da se o njihovim životima i sudbini odlučuje u Briselu i Vašingtonu. Postavlja se, međutim, s razlogom pitanje da li Srbija može da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, da se oslobodi, ako prethodno ne prekine pregovore o pristupanju Uniji. Da li ima prečeg i jasnijeg političkog zadataka od ovoga? Na taj način u Velikoj Britaniji se razmišlja i u vladajućoj Konzervativnoj stranci, kao i u sve jačoj tamošnjoj evroskeptičnoj, zapravo independističkoj stranci.
Dajana Džonston, u čiju objektivnost i dobronamernost ne treba sumnjati, uzima u obzir i stanje u kojem je Srbija danas i njen geopolitički položaj („EU je svuda okolo, a Rusija daleko") i pokreće još jedno pitanje, odnosno ukazuje na još jednu mogućnost: „Možda je najbolje rešenje da Beograd nastavi da odugovlači, kao što radi i Brisel, a da istovremeno učini sve što može da razvije dobre odnose sa Rusijom… Srbija može tretirati prijateljstvo sa Rusijom kao neophodnu činjenicu, i članstvo u EU kao korisnu fikciju. Nikada ne treba da žrtvuje stvarnost u korist imaginarnog." Problem je, međutim, u tome što odugovlačenje pregovora Beograda sa Briselom i članstvo Srbije kao korisna fikcija ima cenu koju Srbija ne bi prestala skupo i preskupo da plaća. Utoliko pre što Unija i ne teži da Srbija postane članica, već da neprestano ispunjava uslove koji joj se postavljaju u Briselu.
Evropska unija jeste svuda okolo i okolne zemlje su popustile i podvrgle se bezuslovnoj kontroli Unije. Jedini izuzetak je Republika Srpska. I nije to slučajno jer srpski narod nikada u svojoj istoriji nije trajno potpadao pod zapadnu dominaciju. Zato se na pitanju odnosa prema Evropskoj uniji lomi naša dugoročna sudbina. Kada smo 2006. godine doneli Ustav, to je jasno bio Ustav za samostalnu i slobodnu zemlju. Zato će i pitanje opstanka ili rušenja Ustava značiti opstanak samostalne Srbije ili njeno potčinjavanje Evropskoj uniji. Narod će o tome odlučiti na referendumu, jer nema promene Ustava bez potvrde, saglasnosti naroda na referendumu.
Ali, na samom kraju, kada se kaže da je članstvo Srbije u Evropskoj uniji njeno „biti ili ne biti", onda mislim i na još nešto, ništa manje važno. Stvaranje i nastanak Jugoslavije posle Velikog rata, uz sve uzimanje u obzir i uvažavanje spoljnih, međunarodnih interesa i okolnosti, zasnivalo se, ipak, na zabludi i pogrešnoj oceni najuticajnijeg dela srpske elite da cilj Srbije može biti višenacionalna država, a ne nacionalna država, koja je prethodno i kroz istoriju bila najpouzdaniji čuvar i garant srpskih nacionalnih interesa i identiteta. Danas, po drugi put, stotinu godina kasnije, vlast u Srbiji zatvara oči i povodi se za novom zabludom da Evropska unija kao nadnacionalna tvorevina može biti cilj Srbije, umesto da to bude Srbija sama i njeni interesi i tradicionalne vrednosti. Ulazak Srbije u EU, sa svom dosadašnjom štetom i budućim nesagledivim pogubnim posledicama, nije usud Srbije. Srbija danas ima izbor. Srbija jednostavno treba da odluči gde pripada: Evropskoj uniji ili sebi samoj, dakle – Srbiji.

 

Дигли руке од ђенерала Драже

by satelit on 21. децембар 2014.

Хроника

0

 

НИ три године од „отварања потраге" за земним остацима команданта Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, јавност не зна где је покопан, да ли потрага још траје, ако је заустављена зашто је заустављена, да ли су претражене све потенцијалне локације и колико је то трагање коштало.

Државна комисија за утврђивање околности погубљења генерала Михаиловића, формирана 27. априла 2009, пуне две године истраживала је архиве, саслушавала сведоке, копала по документацијама у Лондону и Москви. Пошто је представила налазе 14. априла 2011, посао преузима Државна комисија за проналажење и обележавање тајних гробница убијених после 12. септембра 1944. И она је почела да ради две године раније. У рукама је имала исказе више сведока да је Дража погубљен крај зида некадашњег затвора на Ади Циганлији. Ископавања, која је водио историчар Срђан Цветковић из ове друге Државне комисије, почела су 18. јуна 2011, а прве рупе близу чувеног ружичњака направили су управо Цветковић, Владимир Тодоровић из Тужилаштва за ратне злочине и Блажо Ђуровић, власник приватног предузећа за геодетске радове и рођак равногорца Ђуре Ђуровића. Нађено је више костију, али је експертиза на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду, месец дана касније, показала да су остаци – животињски. После тога све је замрло и завладала је тишина.

Данас, три године касније, једини који је расположен да прича о ономе што се десило јесте Срђан Цветковић из Комисије за откривање тајних гробница. Он каже да Државна комисија за истину о Дражи више не постоји чак ни на папиру, док Комисија за тајне гробнице формално постоји, али фактички су јој везане руке јер не добија ни динара за рад. Цветковић не зна колико су истраживања тзв. Дражине комисије коштала, али објашњава да је сондирање терена било донација Ђуровића, а његов ангажман волонтерски. Такође каже да је та комисија урадила максимум који је могла: прегледала је све доступне архиве, саслушала више десетина сведока и на основу поклапања исказа њих четворо лоцирала Аду Циганлију као место погубљења и потенцијалну тајну гробницу.

СРПСКИ ГОЛООТОЧАНИ НА МИРОГОЈУ

КОМИСИЈА за тајне гробнице пронашла је доказе да је немали број голооточана из Србије сахрањен на загребачком гробљу Мирогој, у необележеним гробницама. Да би се истражило ко све тамо почива потребан је међудржавни договор Београда и Загреба. Међу онима који су готово сигурно тамо сахрањени је и Ђорђе Младеновић, који је на пакленом острву био истовремено кад и његов син Радослав. Дешавало се да један од њих двојице буде у „топлом зецу" и батина другог. Радослав је преживео. Ђорђе је нађен мртав, са ексером у глави! Неистражених масовних гробница има и око Призрена, Дечана, Пећи…
- Сви сведоци су били секундарни, ниједан није био очевидац. Записник са стрељања није нађен, јер је „шетао" од једне политичке инстанце до друге, и на крају нестао. Архивски фондови су исцрпљени и док се евентуално не појави нестали, кључни документ, нових трагова нема, као ни нових сведока. Остало је само уверење да је тело генерала Михаиловића после стрељања или уништено или измештено на другу тајну локацију – објашњава Цветковић.

Остала места помињана током рада комисије као потенцијалне скривене гробнице (Лисичји поток и Велико ратно острво), како потврђује Цветковић, никада нису испитане. Каже, сведочења о тим локацијама била су „одокативна".

Што се тиче рада ове друге комисије, она је направила велику базу од 56.000 жртава које су ликвидиране махом без суђења, из политичких разлога, и закопане у масовне гробнице. Утврђено је ко је када и где стрељан. Лоциране и ексхумиране су гробнице у Сивцу, Бољевцу и Гумишту код Власотинца.

- Само у Београду има десетак таквих стратишта, а у осталим општинама у Србији по једно или два. Новца, међутим, за даље истраживање нема, а Комисија нема ни ингеренције да наложи сондирање, копање, ексхумацију и вештачење. То могу да одраде само суд и тужилаштво. Ми чак не можемо ни да обележимо места егзекуције – тврди Цветковић.

Додаје и да је Комисија пописала 211 тајних гробница до сада, иако их сигурно има много више. Тридесетак највећих, каже, требало би обележити. Између осталих: Лисичји поток, Славник код Лесковца, крушевачку Магдалу, Бубањ код Ниша, Краљевицу код Зајечара, Чачак поред Мораве и ваљевско насеље Пети пук. Стратиште крај моста на Сави у Шапцу већ је обележило једно удружење грађана.

- Вероватно неће бити никаквог помака док се не донесе политичка декларација у парламенту којом би се осудила ова масовна стрељања. То нам је, уосталом, препоручио Савет Европе 2006. и Европски парламент 2009. – закључује Цветковић.

КЉУЧНИ ИСКАЗ СНИМЉЕН

„ДРАГОЉУБ Михаиловић стрељан је 17. јула 1946, у првим јутарњим часовима, на Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора, која је после неколико дана затрпана. Оружјем са пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне…"

Ово је кључни траг за „Дражину комисију" – исказ Слободана Крстића, који су деведесетих снимили Миладин Гавриловић из Задужбине краља Петра на Опленцу и новинар Милета Недељковић.

 

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ, Новости

http://www.srbijadanas.net/digli-ruke-od-djenerala-draze/

Kako nas banke pljačkaju - bajka o povoljnim kreditima!

Kako nas banke pljačkaju - bajka o povoljnim kreditima!

Globalnim finansijskim sistemom upravlja porodica Rotšild, a svoju moć održavaju krađom i eksploatacijom! Čitav njihov sistem se zasniva na ogromnoj prevari jer novac ne postoji u obliku u kojem ga mi vidimo. Papirni i kovani novac u vašem džepu nisu ničim pokriveni. Oni vrede samo onoliko koliko nas ubede da vrede. To su samo bezvredni papirići (menice ili garancije da će određeni iznos biti isplaćen) i komadi metala za koje su nas prevarom naveli da ih shvatimo ozbiljno. Veći deo „novca" čak i ne možete posedovati. To su samo cifre na ekranu računara. „Novac" se pušta u promet putem onoga što mi nazivamo „pozajmicom", ali šta zapravo znači taj pojam? To je samo sistem koji nas drži u uverenju da postoji. Preskupo ništa Banke nam ne pozajmljuju ništa, a mi im za to plaćamo čitavo bogatstvo. Porodične loze, posebno Rotšildovi, već vekovima kontrolišu vlade i bankarski sistem i diktiraju zakone u oblasti finansija, te uvode ono što se naziva „frakcionalno pozajmljivanje rezervi". Ono bankama dozvoljava da pozajme barem deset puta više od onoga što poseduju u svojim rezervama. Drugim rečima, pozajmljuju „novac" koji ne poseduju i koji ne postoji – pod nazivom „kredit" - i naplaćuju kamatu na njega. Kada odete u banku da pozajmite novac, recimo 50.000 evra, morate da im dostavite „garanciju", tako što ćete staviti hipoteku na svoju kuću, zemljište, kola ili firmu koji će pripasti banci ukoliko ne otplatite svoj dug. Šta vam banka zauzvrat daje? Ništa. Na vaš račun upiše 50.000 evra - i to je to. Tih 50.000 zapravo ne postoji – to je nepostojeći „kredit". Recimo da date nekome ček na 20.000 od tih originalnih 50.000, a primalac položi taj novac u drugu banku. Tada ta druga banka može da pozajmi deset puta 20.000 evra nekim drugim klijentima, potpuno legalno, i naplati im kamatu! Ukoliko pratite tih originalnih 50.000 evra iz banke u banku, iznos „kredita" koji tako nastane cirkulišući kroz bankarski sistem je potpuno fantastičan. Banke zarađuju, svi ostali samo plaćaju kamate! Ovde govorimo o samo jednoj pozajmici koja, pre svega, nastaje ni iz čega. U mojim knjigama sam predstavio dokument pod nazivom „Tiho oružje za tihi rat". To je insajderski priručnik o tome kako kontrolisati mase upotrebom „tihog oružja" mentalne i emocionalne manipulacije. Dokument posebno izdvaja Majera Amšela Rotšilda, kao i energetski finansijski sistem koji je evoluirao iz njegovih zamisli. U njemu se kaže: "Gospodin Rotšild je davao svoje menice (bezvredne „pozajmice") pojedincima i vladama. To je dovelo do preteranog samopouzdanja. Tada je novac učinio nedostižnim, pooštrio kontrolu sistema i pokupio garancije na koje je dobio ugovorno pravo. Tada je ciklus ponovljen. Takvi pritisci su se mogli upotrebiti da se započne rat. On bi kontrolisao dostupnost valute kako bi uticao na to ko će u ratu da pobedi. Vlada koja bi mu dozvolila da kontroliše ekonomski sistem, dobila bi njegovu podršku. Povraćaj pozajmice bi bio garantovan ekonomskom pomoći neprijatelju dužnika. Profit nastao ovom ekonomskom metodologijom čini gospodina Rotšilda sve bogatijim i on je u sve većoj mogućnosti da proširi svoje bogatstvo. On je shvatio da će, zbog pohlepe javnosti, vlada pristati na štampanje novca iznad propisanog nivoa (inflacija) pokrića plemenitim metalima ili proizvodnjom roba i usluga (bruto nacionalnog proizvoda, BDP-a). Na taj način Rotšildovi dolaze u posed vlada i većeg dela sveta. Ključni faktor je kamata na novac. Ukoliko se novac pusti u promet bez kamate i ne postoji kamata na novac u bilo kom obliku, on bi se vratio u svoju pravednu ulogu jedinice razmene energije koja prevazilazi ograničenja razmene. Čim se uvede kamata nastaje problem, jer počnete da zarađujete od novca i on više ne služi ljudima, već ih porobljava. Bez kamate - opasno po život Bankarski kreditno-kamatni sistem znači da jedinica razmene ljudskog rada od samog početka ulazi u opticaj u obliku duga. Vlade mogu da dođu do sopstvenog novca bez kamata da bi platile javne usluge, ali umesto toga one ga pozajmljuju iz bankarskog sistema, a stanovništvo je prinuđeno da ga vraća uz kamatu. Ista je situacija i kod fizičkih i pravnih lica. Vlade ne koriste sopstveni, beskamatni novac, jer ih kontrolišu porodice, koje kontrolišu i banke, pre svega Rotšildovi. Oni su izvršili i atentat na Abrahama Linkolna onda kada je on počeo da štampa beskamatni novac pod nazivom „grinbek" kojim je želeo da finansira Sever u Američkom građanskom ratu. Rotšildovi su finansirali obe strane u Građanskom ratu, baš kao što to rade u svim ratovima koje započnu, ali je Linkoln na kraju odbio da plati njihove ogromne kamate. „Grinbek" sistem je toliko dobro funkcionisao da je Linkoln razmišljao da ga uvede kao stalni način finansiranja vlade. To bi, za Rotšildove, bila najveća noćna mora, te je londonski časopis „Tajms" koji je pod kontrolom te porodice, objavio sledeće: "Ukoliko ta neprikladna finansijska politika, koja poreklo vodi iz Severno-američke republike, postane trajno rešenje, tada će vlada sebi besplatno obezbediti novac. Na taj način će doći do svog novca koji joj je potreban za obavljanje trgovine. Postaće prosperitetnija nego ijedna ranije u istoriji civilizovanih vlada u svetu. Mozak čitave operacije i bogatstvo svih zemalja biće u Severnoj Americi. Ta vlada mora da bude uništena, jer će u protivnom ona uništiti svaku monarhiju na planeti." Rotšildovi su organizovali atentat na Linkolna koji je izveo Džon But 1865. godine, a to je bio i kraj grinbek politike. Na dan 4. juna 1963. godine, predsednik Džon F. Kenedi potpisao je izvršnu naredbu 11110 po kojoj se Sekretaru za finansije SAD dozvoljava da pusti u promet 4,29 milijardi dolara beskamatnog novca, pod nazivom „srebrni sertifikati" koji su isključili iz igre Rotšildove i njihovu privatnu „centralnu američku banku", Federalne rezerve. Dana 22. novembra 1963. godine izvršen je atentat na Kenedija i njegov sledbenik, Lindon Džonson, koji je prisustvovao atentatu, napustio je tu politiku. JFK je ubijen iz mnogo razloga, uključujući njegovo suprostavljanje izraelskom nuklearnom programu i eskalaciji rata u Vijetnamu. Lindon Džonson, marioneta Rotšildovih, podržavao je oba. Međutim, Kenedi je, pre svega, uklonjen zbog beskamatnog novca, a još od tada su Rotšildovi u ratu sa Kenedijevima. Bobi Kenedi, brat Džona F. Kenedija, i njegov sin, Džon Fitzerald Kenedi mlađi, bili su još neke žrtve na koje su Rotšildovi izvršili atentat. Neki istraživači tvrde da je izraelska obaveštajna agencija Mosad bila umešana u atentat na Džona F. Kenedija i to je krajnje razumljivo. Mosad, jedna od najzlokobnijih organizacija na licu zemlje, ne predstavlja Izrael, već Rotšildove koji poseduju Izrael. Možete videti zbog čega predsednici, premijeri i ostali rade sve što Rotšildovi zahtevaju od njih, jer znaju kakve ih posledice čekaju ako se ne ponašaju tako. Bum i krah Postoji još jedan važan aspekt razumevanja kamate na novac: kada uzmete kredit, banka „kreira" iznos „pozajmice" u obliku „kredita". To zvuči očigledno i jednostavno, izuzev jedne stvari. Vi ne vraćate samo pozajmicu, već pozajmicu uvećanu za kamatu, a kamata nije „kreirana", to je samo prosta cifra. To znači da nikada nema dovoljno „novca" u opticaju da se otplate sve postojeće pozajmice i kamata. To je od fatalnog uticaja na ljudsku slobodu i smišljeno je samo i jedino zbog toga da se postara da nekretnine i imovina nakon bankrotstva i gubitka zbog nemogućnosti otplate pozajmice ostanu u okviru sistema. Sve je to deo energetskog paketa Rotšildovih koji omogućava kretanje bogatstva i energije ljudi u njihovom smeru. Fantastične sume novca koje izdvajate na ime poreza idu pravo u privatne banke da bi se isplatila kamata na „novac" koji vlada može sama sebi da obezbedi i to bez kamate. Ono što nazivamo „privatizacijom" je prodaja državne imovine kao odgovor na dug koji stvaraju banke. Najsiromašnije zemlje u svetu predaju kontrolu nad svojim zemljištem i resursima Rotšildovim bankama onda kada nisu u mogućnosti da otplate pozajmice, izmišljene specijalno zbog toga da bi ih namamile u zamku. Zaduživanje je izmišljeno da zameni fizičku okupaciju resursima bogatih i strateški pozicioniranih zemalja. Čim se država nađe u dužničkom odnosu prema Rotšildovim bankarima zbog nepostojećeg kredita, ona je primorana da preda kontrolu nad njenim unutrašnjim poslovima bankama, Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF-u). Tada joj oni diktiraju ekonomsku i socijalnu politiku na svim nivoima. Svetska banka i MMF su „ćerke-firme", u potpunosti u rukama Rotšildovih koje uvek na čelu imaju njihove ljude. Siromašne zemlje koje su u dugovima muku muče sa otplatom kredita i bivaju prinuđene da štede na socijalnim programima, zdravstvu, obrazovanju i humanitarnim projektima da bi bankama otplatile „dug". Svet ne mora da živi u siromaštvu i konfliktima. Njime se manipuliše da bude tako da bi bio u skladu sa planom porodičnih loza o globalnom diktatoratu. Kontrolom izdavanja „novca" putem kredita, Rotšildovi kontrolišu čitavu svetsku ekonomiju, kao što je i opisano u „Tihom oružju za tihi rat". Po sopstvenoj želji mogu je razviti ili uništiti. Depresija koja je započela 2008. godine je još jedna tvorevina Rotšildovih da bi još više centralizovali globalne finansije i uveli dugoplaniranu svetsku centralnu banku. Rotšildovi već vekovima kreiraju bumove i krahove da bi unapredili sopstvene ciljeve, a to je veoma jednostavno kada imate u svojim rukama kamatu na novac i kontrolišete protok „valute". Razlika između bumova i krahova je iznos „novca" u opticaju, kao i njegova percepcirana vrednost. I jedno i drugo kontrolišu Rotšildovi. Oni i njima srodne porodice odlučuju o tome koliko će novca biti štampano i pušteno u promet preko banaka i vlada koje oni kontrolišu. Rotšildovi simuliraju bum tako što učine kredite dostupnim (stavljajući velike količine „novca" u promet), što populaciju dovodi u dužničko ropstvo tokom onoga što se ekonomski može okarakterisati kao „dobra vremena" . Zatim oni dovode do kraha ekonomije tako što pronalaze izgovor da povuku novac iz opticaja i učine kredite nedostupnijim. Pravna i fizička lica ne mogu da otplate svoje pozajmice, jer nema dovoljno novca u opticaju da bi se održala ekonomska aktivnost, a Rotšildovi prikupljaju plen u vidu kolaterala, položenih kao garancije prilikom uzimanja pozajmica od banke. To takođe i dramatično smanjuje broj postojećih firmi, a njihove proizvode i tržište preuzimaju Rotšildove korporacije da bi dalje centralizovale svoju globalnu ekonomsku moć. Ista je situacija i sa vladama. Kada depresija desetkuje prihode vlada one se i dalje zadužuju da bi održale potrošnju, a kontrola Rotšildovih nad vladama i njihovim agencijama nastavlja da raste. Zapravo, barem u velikom broju slučajeva, vlade, uključujući i vladu SAD-a i Velike Britanije, nalaze se u dužničkom ropstvu prema Rotšildovima - još od 30-ih godina prošlog veka. Tehnika Rotšildovih Ovde sam precizno opisao šta se dogodilo tokom godina „buma" sredinom 90-ih, nakon čega je došlo do kraha u jesen 2008. godine i posledične „kreditne krize". Sve je to maslo Rotšildovih i njihovih lakeja, kao što su Alan Grinspen, predsedavajući Rotšildovih američkih Federalnih rezervi i njegov sledbenik, Ben Bernanke, kojeg je, naravno, ponovo imenovao - Barak Husein Obama. Rotšildovi već stotinama godina smenjuju te cikluse, uključujući i krah Vol Strit berze 1929. godine i Veliku depresiju 30-ih. Isuviše plaćeni ekonomisti i njihovi puleni, od koje većina nema pojma šta se dešava, reći će vam da su krahovi i bumovi deo uobičajnog „ekonomskog ciklusa". Kakva glupost. To je sistematična manipulacija da se pokradu svetska bogatstva. Rotšildovi i porodične loze barataju sa trilionima dolara dnevno na svetskim berzama i diktiraju da li će cena akcija porasti ili se smanjiti, tj. da li će berza doživeti procvat ili krah. Krahovi berzi se ne događaju tek tako – oni se režiraju. Ukoliko znate da će se dogoditi krah, jer ćete to sami prouzrokovati, znate i kako da prodate akcije kada one imaju najvišu vrednost i ponovo ih kupite onda kada do kraha dođe. Na taj način možete značajno da uvećate svoju imovinu i dođete u posed kompanija za samo delić njihove cene pre nego što manipulacijom dovedete do kolapsa. Klasični primer ovoga je slučaj Natana Rotšilda tokom bitke kod Vaterloa 1815. godine. Da je engleski vojvoda od Velingtona dobio bitku, londonska berza bi procvetala. Ukoliko bi francuski lider Napoleon prevagnuo, ona bi doživela kolaps. Rotšildovi su predvodili jednu informacionu i špijunsku operaciju, zapamćenu kao najbržu i najefektivniju u Evropi sa jednom širokom mrežom kontakata koji su koristili kodove i golubove-pismonoše za brzu i tajnu komunikaciju. Ta obaveštajna mreža će se, na kraju, razviti u Mosad, izraelsku obaveštajnu službu danas, kao i CIA i modernu verziju britanske obaveštajne službe. Na najvišem nivou, oni su ista organizacija, zajedno sa mnogim drugim nacionalnim bezbednosnim agencijama, kao i poštanskim i kurirskim službama, uključujući i službu „Federal Ekspres" koja je u rukama Rotšildovih. To je omogućeno putem organizacije tipa paukove mreže ili sistema piramide u piramidi, u zavisnosti od toga koju analogiju preferirate. Ko izaziva ratove? Investitori na londonskoj berzi su 1815. godine znali da je obaveštajni sistem Rotšildovih bio bolji nego onaj koji je imala britanska vlada i to ne samo zato što su Rotšildovi kuriri bili jedini koji su imali dozvolu da prolaze i kroz britanske i kroz francuske blokade. Kako je bitka odmicala, sve oči su bile uprte u Natana Rotšilda. Da li je pobedio Velington ili Napoleon? Rotšildovi su dali signal svojim agentima da počnu da prodaju akcije i svi su sledili njihov primer verujući da Rotšild mora da ima informaciju da je Velington izgubio. Tržište je opalo za 98 odsto zbog panike, a investitori su izgubili bogatstva – ali ne i Rotšild. On je imao pravu informaciju skoro dan ranije nego što je stigla zvanična vest da je Velington odneo pobedu. Kada je tržište propalo, Natan Rotšild je poslao još jedan kodiran signal svojim agentima i oni su počeli da kupuju neverovatan broj akcija po oborenim cenama. Kada je to uradio, u London je stigla zvanična vest da je pobedio Velington. Cene akcija su skočile u nebesa i procenjuje se da je Rotšild uvećao svoje bogatstvo i imovinu 20 puta. Od tada oni kontrolišu britansku ekonomiju, pa stoga i vladu, bez obzira na to koja partija je zvanično „na vlasti". Njujork „Tajms" je 100 godina kasnije izvestio da je unuk Natana Rotšilda zatražio sudsku odluku da se iz štampe povuče knjiga u kojoj je bilo više detalja o „prevari kod Varteloa", ali je njegov zahtev odbijen. Na taj način se manipuliše i to se svakodnevno dešava širom sveta. Globalne finansije, bez obzira da li su to bankarstvo, berze ili bilo šta drugo, su prosto trik poverenja. Kada ljudi imaju poverenja, oni kupuju i inevestiraju i ekonomija jača. Kada izgube poverenje, oni ne kupuju i ne investiraju i ekonomija slabi. Sve što je potrebno je neoptimistična ekonomska prognoza nekog od finansijskih portparola Rotšildovih ili glasina o ekonomskim problemima i kuća od karata preko noći pada. Rotšildovi su u tome eksperti. Oni i njihov bankarski kartel finansirali su obe strane u praktično svakom ratu od 1800. godine naovamo – koje su oni putem svojih agenata u vladama, vojsci i obaveštajnim službama i započeli. To je koštalo života najmanje stotinu miliona ljudi (75 miliona samo u dva svetska rata) i dozvolilo vladama i ljudima da budu kontrolisani putem otplate dugova. Kada ratovi unište zemlje, Rotšildov bankarski kartel im pozajmljuje još novca kako bi se rekonstruisale – uz kamatu, naravno. Oni, takođe, poseduju i čitavu armiju kompanija koje direktno prodaju oružje za basnoslovne profite, a još više putem davanja zajmova vladama da isto nabave. Kao što je Gatl Šnaper, žena Majera Amšela Rotšilda, rekla pre nego što je umrla 1849. godine: „Da moji sinovi ne žele ratove, njih ne bi ni bilo." Računari - predatori Današnji novčani sistem Rotšildovih funkcioniše putem mreže super-računara koji su povezani sa onima na berzama i tržištima novca i upravljaju virtualnim monopolom pod nazivom „trgovina visoke frekvencije". Ona predstavlja 70 odsto ukupne razmene i može da obradi milione trgovina u sekundi. Proširila je dnevni obim trgovinske aktivnosti za 164 posto od 2005. godine i dramatično povećala brzinu po kojoj se, po njihovoj volji, svetska bogatstva mogu prikupiti ili uništiti globalna ekonomija. Putem sistema koji se zove „algoritmi predatori", koji podržava veštačka inteligencija, ključni igrači su u mogućnosti da dominiraju svetskim finansijama kao nikada pre. Oni plaćaju ogromne sume za pristup računarima berze da bi imali prilike da vide potencijalne kupovine pre nego što se one obave i tada upotrebe fantastičnu brzinu sopstvenih super-računara da bi ih u toj kupovini pretekli. Manji trgovci nemaju šansi u tom takmičenju, jer sistem Rotšildovih kontroliše sve. Džo Saluci, iz brokerske kuće Temis Trejding u Nju Džersiju, rekao je sledeće: „Mi smo samo miševi koji igraju oko nogu slonova kapitala i njihovih super-računara". Kada komentatori govore o užasnim vremenima za bankarski sektor, oni promašuju temu. Da, loše je za one koji gube svoju ušteđevinu, domove i radna mesta. Međutim, Rotšildovi i njihova pridružna mreža porodičnih loza, poseduju sistem i diktiraju pravila igre. Kao što sam ranije rekao, ukoliko posedujete fudbal kao igru, nije bitno koji će tim savladati koji, jer kogod da pobedi, vi i dalje u rukama držite konce. Kompanija Meril Linč je možda propala, ali ukoliko pratite trag tajnog vlasništva, videćete da ju je apsorbovala Benk ov Amerika, još jedna banka Rotšildovih. Igra se nastavlja samo ovaj put sa manje imena na listi. *** Knjige Dejvida Ajka Feljton koji objavljujemo nastao je u saradnji Trećeg oka i izdavačke kuće Admiral books, ekskluzivnog nosioca autorskih prava za objavljivanje knjiga Dejvida Ajka na srpskom jeziku. Nijedan deo objavljenog teksta ne sme se kopirati i reprodukovati bez dozvole Admiral books- a. Knjigu "Ljudska raso, ne kleči više", kao i ostale knjiga Dejvida Ajka možete naručiti kod izdavača.

 

http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=137&articleId=655

Profesor Ratko Marković: I laiku jasno da je Briselski sporazum neustavan

Profesor Ratko Marković: I laiku jasno da je Briselski sporazum neustavan

Komentarišući odluku Ustavnog suda Srbije da odbaci predlog DSS za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, profesor Ratko Marković kaže da je očigledno da su sudije smatrale da se nisu ispunile procesne pretpostavke za njihovo izjašnjavanje o ustavnosti dokumenta.

Beta/AP

Vlada Srbije nije u propisanoj normi usvojila Briselski sporazum: Ratko Božović

 

- Sud je procenio da je reč o aktu koji nema svojstvo opšteg pravnog akta koji jedino može ocenjivati, već da se radi o političkom aktu vlade koja je suverena da vodi unutrašnju i spoljnu politiku. Tačno je da vlada vodi politiku, ali vlada ne deluje u bezvazdušnom prostoru, već deluje u okviru ustavnog i pravnog sistema Republike Srbije i ne može nijednim aktom da iz tog okvira izlazi. Dakle, Sud se uhvatio za jedno formalno merilo, a to je da nije nadležan da ocenjuje ustavnost političkih akata, umesto da se drži suštine stvari - da se Briselskim sporazumom gasi svaka nadležnost Republike Srbije na delu njene teritorije, što je protivustavno. Da se Sud upustio u ocenu ustavnosti, on ne bi mogao drugačije da odluči do da sporazum nije u skladu sa postojećim ustavom što je, uveren sam, i pravnim laicima jasno - objašnjava za "Vesti" jedan od najboljih domaćih stručnjaka za ustavno pravo.

Krili sporazum ko zmija noge

Ratko Marković je učestvovao na javnoj raspravi 24. juna ove godina kada je na poziv USS, pored još nekih stručnjaka, ministra pravde i predlagača, izneo mišljenje o tome da li je Sud nadležan da ocenjuje ustavnost Briselskog sporazuma. Tada je profesor Kosta Čavoški, koji je zastupao predlagača za ocenu ustavnosti (DSS), izneo skandalozan podatak da tekst sporazuma srpska vlada nikada nije objavila, niti on postoji na srpskom jeziku. Zbog toga su se predlagači morali dovijati ne bi li došli do autentične sadržine dokumenta. Do izvorne verzije na engleskom jeziku došli su uvidom u jedan prištinski sajt, otkrio je Čavoški. 

Marković kaže da Vlada Srbije nije u propisanoj formi usvojila Briselski sporazum, te da su autori sporazuma imali dobre savetodavce u nastojanju da se sporni dokument izuzme od ocene Ustavnog suda.

- Niti je sporazum unutrašni pravni akt, niti međunarodni ugovor, a u Skupštini Srbije se pred poslanicima našao samo kroz izveštaj vlade, a izveštaj nema status opšteg pravnog akta. Očigledno je da se razmišljalo o tome kako pošto-poto izbeći da se USS izjašnjava o ustavnosti akta - primećuje Marković.

Na "čast" sudijama

Na pitanje da li se stidi sudija koje su prošle nedelje većinom glasova usvojile ovakvu odluku, među kojim ima i njegovih bivših studenata, profesor Marković odgovara da čovek u dugogodišnjoj pravničkoj karijeri svašta doživi, pa i to da se iz "čistog oportuniteta nanosi šteta profesiji i struci".

- Sudije su verovatno smatrale da u slučaju donošenja drugačije odluke njima više ne bi bilo mesta u USS. Ali to ide na obraz svakog sudije ponaosob, ako je postupao zbog političkog oportunizma ili neke političke koristi.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/456587/Profesor-Ratko-Markovic-I-laiku-jasno-da-je-Briselski-sporazum-neustavan

Саво Штрбац: Оптужнице

Саво Штрбац

Оптужнице

 

У последњих неколико дана из Тужилаштва за ратне злочине Србије стизале су изјаве да је недавно подигнута оптужница против Рајка Кричковића, од стране Жупанијског тужилаштва у Ријеци, прва, самим тим и историјска, за ратни злочин над Србима у акцији „Олуја", а резултат је сарадње тужилаштава Србије и Хрватске. Поновио је то и тужилац Вукчевић на дан хапшења 15 особа осумњичених за отмицу у Штрпцима.

Истина је, међутим, само то да је оптужница против поменутог Кричковића резултат сарадње тужилаштава Србије и Хрватске. Али не и да је то прва оптужница за злочине над Србима у „Олуји".

Прву оптужницу је подигло Жупанијско тужилаштво у Шибенику 1. марта 2002. против Боже Бачелића, Анте Мамића, Луке Вуке и Јурице Равлића која их је теретила да су 11. августа 1995. у месту Прокљан, у залеђу Шибеника, Бачелић као командир вода, а остали као припадници тог вода Извиђачке чете 113. бригаде ХВ-а, убили па запалили испред њихове куће цивиле Николу Дамјанића (1919) и његову супругу Милицу (1921). Поменуто тужилаштво је 11. маја 2007. проширило оптужбу у односу на Бачелића, Мамића и Равлића да су 9. или 10. августа 1995, у засеоку Мандићи, општина Кистање, убили заробљеног војника РСК Вука Мандића. Првостепена пресуда Жупанијског суда у Сплиту објављена је 13. јуна 2013: Божо Бачелић је осуђен на јединствену казну затвора од пет година и десет месеци, док су остали ослобођени оптужбе. Пресудом од 27. марта ове године Врховни суд је Божи Бачелићу преиначио првостепену пресуду на седам година затвора.

Такође, Жупанијско државно тужилаштво у Загребу је 15. децембра 2010. подигло оптужницу против Фране Дрље, Боже Крајине и Игора Бенете, а терете се да су 25. августа 1995. за време трајања акције претраге терена под називом „Олуја обруч", као припадници АТЈ Лучко, у селу Плавно, засеоку Грубори, код Книна, убили шест цивила и запалили већину објеката и господарских зграда. У току трајања поступка објављено је да је Игор Бенета извршио самоубиство вешањем. Веће за ратне злочине Жупанијског суда у Загребу је 6. јуна ове године објавило првостепену пресуду којом су обојица оптуженика ослобођена оптужбе. Тужилаштво је најавило жалбу, али пресуда до данас није ни достављена странкама.

Хрватско правосуђе је по завршетку акције „Олуја" процесуирало неколико убистава српских цивила, али су та дела, по званичном ставу Врховног суда да „бранитељи државе која је жртва агресије не могу бити оптужени за ратне злочине", била квалификована као класични злочин. Најбољи пример такве „наопаке" праксе су убиства седам цивила у селу Гошићу 28. августа и девет цивила у селу Вариводе 20. септембра 1995, за која су била оптужена шесторица припадника ХВ-а под квалификацијом „убиства из користољубља". И овај случај је на првом суђењу завршио ослобађајућом пресудом у недостатку доказа, а на поновљеном одбијајућом због одустанка тужиоца.

Што се поменутог Рајка Кричковића тиче, Жупанијско тужилаштво у Ријеци га терети да је, као припадник 118. домобранске пуковније ХВ-а из Госпића, у селу Кијани од 15. до 28. августа 1995. из ватреног оружја усмртио цивиле Радомира и Миру Совиљ испред њихове куће, док је њихову мајку Мару запалио заједно с кућом и стоком.

Сви наведени случајеви били су обухваћени и оптужбом пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у предмету „Олуја". Претресно веће је утврдило де су злочини заиста почињени и осудило генерале Готовину и Маркача, првог као главнокомандујућег у тој акцији, а другог као команданта Специјалне полиције МУП-а РХ, на дугогодишње казне затвора, али их је жалбено веће, оном спорном Мероновом пресудом, ослободило оптужбе.

Можда није наодмет рећи и то да је оптужени Рајко Кричковић српске националности, да му је отац рођен у селу Кијане у које је и сам често долазио из Загреба у којем је живео, и да је добро познавао људе које је побио.

Према томе, 19 година после акције „Олуја" у којој је страдало око 1.850 Срба, једини припадник хрватских оружаних снага који је осуђен правоснажном пресудом Врховног суда Хрватске (седам година затвора) је командир вода Извиђачке чете 113. бригаде ХВ-а Божо Бачелић.

Министар правде Србије Никола Селаковић поздравио је хапшење осумњичених за злочин у Штрпцима и нагласио да очекује да се процесуирају и сви који су чинили злочине над Србима на простору бивше Југославије. Слажем се са изјавом министра Селаковића, али ми није јасно од кога очекује да процесуира и све починиоце злочина над Србима.

Информационо-документациони центар „Веритас"

Саво Штрбац

објављено: 12.12.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Optuznice.sr.html

Живот и стил

Бора Ђорђевић: Србија је данас једнопартијска држава

У парламенту не постоји ниједна национално оријентисана странка, рекао познати рокер после одлуке да више не буде члан ниједне странке

Бора Ђорђевић: Политиком ћу се бавити само у самоодбрани (Фото З. Анастасијевић)

Познати рокер, песник и композитор Бора Ђорђевић, вођа групе „Рибља чорба", од прекјуче више није члан ниједне политичке партије, а јавност је обавестио и да се одрекао било каквог политичког ангажмана.

Некадашњи члан Демократске странке Србије који је недавно напустио ту странку да би се придружио Државотворном покрету званично је политици рекао – збогом!

На наше питање шта се то десило кратко је рекао:

– Ништа се није десило, а потом додао:

– Само гледам Србију данас и схватам да сам беспомоћан. Нисам у стању да исправим криву Дрину. Србија је данас једнопартијска држава. У парламенту не постоји ниједна национално оријентисана странка, ниједна десно оријентисана партија, слепо слушамо власт која ништа не пита народ и трчи у Европску унију. Пошто сам немоћан да нешто урадим како би се то променило, најбоље је да се повучем, да будем слободан стрелац и да имам ставове само као Бора Ђорђевић. И да не оптерећујем ниједну организацију, ниједан покрет, да говорим у своје име – рекао је за наш лист популарни Бора Чорба.

Према његовим речима, уметност никада није променила свет па, сматра познати рокер, неће ни овог пута.

– Убили су ми вољу да се активно бавим политиком. Сада се осећам слободније и лепше, пао ми је камен са срца – додао је Ђорђевић.

На наше питање да ли је у сукобу са неким, у каквим је односима сада са Војиславом Коштуницом, Ђорђевић је рекао како се са бившим лидером ДСС-а управо чуо и како и Коштуница има исти статус као и он.

– Воја се први дистанцирао. Он је ван сваке странке, ван сваког покрета. Њега ће ова земља правити од блата. А ја ћу подржати сваку праву ствар. Чак и левичаре ако мислим да су неке њихове идеје у реду. Не учествовати у неоколонијализму који намеће Европска унија је у реду. Једно време тражили смо референдум. Питам шта би се десило када би се демократски расписао референдум о уласку Србије у ЕУ? Никада не бисмо у њу ушли – сматра Бора Ђорђевић.

У будућности, најављује наш саговорник, више ће се бавити уметношћу него политиком.

– Политиком ћу се, заправо, бавити само у самоодбрани. Политика ме и даље интересује, али не желим више да будем члан ниједне странке – закључио је Ђорђевић.

С. Ч.

објављено: 07.12.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Bora-Dordjevic-Srbija-je-danas-jednopartijska-drzava.sr.html

Тачи се у СБ УН захвалио Србији на „цементирању територијалног интегритета Косова"

Вести | 06.12.2014 | 09:41

ШИПТАР КАО ШИПТАР: ПРОПУСТИО ДА СЕ ЛИЧНО ЗАХВАЛИ ПРЕМИЈЕРИМА ДАЧИЋУ И ВУЧИЋУ Хашим Тачи Осудио, како је рекао, повремене нападе на СПЦ, додавши да је српска црква „важна база нашег заједничког наслеђа", али је додао да нису сви напади имали етничку или верску позадину         ОДЛAЗЕЋИ шиптарски премијер у Приштини Хашим Тачи изјавио је у Савету безбедности УН да је Косово* остварило напредак и да се зато нада да ће ускоро постати чланица УН.          „Позивам вас да признате косовски напредак. Нова реалност захтева храброст да се остваре нови односи између УН и Косова*. Уверен сам да ће се то десити врло брзо и да ће Косово* постати равнопран члан породице УН", рекао је Тачи на седници СБ УН.         Он је такође навео да се Косово, захваљујући дијалогу са Србијом и историјским бриселским споразумима, трансформисало и захвалио Србији на храбрости и преданости дијалогу.         Према речима Тачија, постојала је свест да је север Косова константна тачка кризе и могуће ескалације насиља и неизвесности који закон и устав се тамо примењују, као и да косовски Срби не верују влади у Приштини.         Он је додао да је све то било у прошлости, а да је ова година била година „цементирања територијалног интегритета Косова*".         Подсетио је да су локални и општи избори организовани по законима Косова* и оценио да су протекли успешно и да су грађани Косова* - Албанци, Срби и други - показали да деле исте наде у сигурну будућност и отварање нових радних места.          „Грађани Косова* данас, било ко да су, нису заинтересовани за националистичке говоре и етничке снове; они желе посао, напредак и мир", навео је Тачи.         Тачи је такође поручио да ће Косово* формирати Специјални суд за ратне злочине, истакавши да верује у правду.                       Осудио је, како је рекао, повремене нападе на СПЦ, додавши да је српска црква „важна база нашег заједничког наслеђа", али је додао да нису сви напади имали етничку или верску позадину. http://fakti.org/globotpor/siptari/taci-se-u-sb-un-zahvalio-srbiji-na-cementiranju-teritorijalnog-integriteta-kosova