BOŠKO OBRADOVIĆ: NACIONALNO SAMOORGANIZOVANJE I POVRATAK NARODA U POLITIKU
četvrtak, 27 oktobar 2011 14:17
Nezavisna izborna lista - da se na njoj nađu oni kojih nema u stranačkoj negativnoj selekciji i koji su pravi predstavnici narodnih interesa
Aktuelna srpska politička scena ispunjena je potrošenim liderima, prevaziđenim idejama i parazitskim strankama, koje posle 20 godina istih praznih priča, lažnih obećanja i neprestanih preletačkih presvlačenja - konačno treba zameniti. Kosovske barikade prvi su znaci nacionalnog samoorganizovanja, koje više neće čekati državu i postojeću političku ponudu a sada sledi povratak naroda u politiku na sledećim izborima putem nezavisnih izbornih lista koje nemaju nikakve veze sa postojećim strankama.
PRIMER KOSOVA I METOHIJE Na severu Kosova i Metohije trenutno se odvija jedan naizgled paradoksalan proces: država Srbija odumire i njene institucije se povlače pristajući na predaju Kosova i Metohije, dok se narod istovremeno podiže i samoorganizuje u cilju odbrane srpske državnosti na tim prostorima. Ma koliko bilo tragično, mučno i poražavajuće da su Srbi na barikadama gotovo u potpunosti izgubili zaleđinu u sopstvenoj državi, da ih je režim ostavio na milost i nemilost i da je teško i gotovo nemoguće boriti se kada si u tom položaju – toliko je čudesno, uspešno i ohrabrujuće što je upravo ta činjenica ostavljenosti na cedilu od sopstvene države izazvala narodno samoorganizovanje kakvo sa ove strane Drine nismo imali decenijama unazad.
Kako je do svega toga uopšte došlo? Sada verovatno niko više nema sumnju da je režim Borisa Tadića kapitulirao pred ucenama Evropske Unije i predao Kosovo i Metohiju. Plan je bio da se sve to u praksi sprovede u tajnosti i preko leta, kada nema medijske pažnje i dok su izbori još daleko. Pregovori izvesnog agenta tuđih interesa Borka Stefanovića, koga niko nije ovlastio da pregovara o Kosovu i Metohiji, trebalo je da se brzo završe i Kosovo osvane kao zaokružena nezavisna država. Ostalo je samo nekoliko preostalih tačaka otpora i nerešenih pitanja, gde šiptarske institucije nisu uspele da zažive i što je još trebalo na brzinu dokrajčiti. U pitanju su šiptarska carina na dva tzv. administrativna prelaza (Jarinje i Brnjak) i institucije sudstva, zdravstva i školstva u Kosovskoj Mitrovici.
Posle njihovog sloma i predaje, više ne bi bilo ni jedne srpske institucije i proces predaje Kosova i Metohije bio bi završen na način kako su to zamislili strani mentori Tadićevog režima. I baš u tom trenutku, kada to niko nije očekivao ni predvideo, pojavile su se barikade na severu Kosova i Metohije i svenarodni otpor nasilnom uspostavljaju šiptarskih institucija na severu. Narod se samoorganizovao i usledilo je nekoliko velikih pobeda: zaustavljeno je uvođenje šiptarske carine, koju je beogradski režim dogovorio sa Tačijem; zaustavljen je predviđeni upad u srpske institucije u severnoj Kosovskoj Mitrovici; Srbi sa severa KiM su postali politički faktor i ponovni učesnik pregovaračkog procesa iz koga su ih i tzv. međunarodna zajednica i Beograd odavno izbacili. Lažni pregovarači – agent tuđih interesa Stefanović i nekadašnji ministar u šiptarskoj vladi Bogdanović – brzo su pokazali svoje pravo lice i praktično su proterani sa severa Kosova i Metohije od strane organizatora barikada. Sada su pregovori nezamislivi bez lokalnih srpskih vođa, izraslih na narodnom samoorganizovanju i poverenju. Ta činjenica da se srpski narod samoorganizovao, iz sebe iznedrio autentične lidere i postao politički faktor sa kojim se pregovara i koji više nije samo defanzivan već u nekoliko navrata ide i korak ispred druge strane – predstavlja veliki događaj i obrazac za čitavo Srpstvo.
Ova slika, naravno, nikako nije idilična. Krajnje je neizvesno da li će Srbi izdržati na barikadama, da li će njihovi lideri uspeti da ostanu nepodeljeni, i koliko će beogradski režim i strani faktor uspeti da izvrše pritisak i podele lokalne Srbe, kako bi šiptarske institucije definitivno bile nametnute, ili će čak biti pribegnuto krajnjem nasilju i proterivanju Srba sa KiM. Međutim, uprkos krajnjem ishodu, a posebno u slučaju daljeg uspeha ovog narodnog samoorganizovanja - to će biti izuzetan primer i pelcer koji se može razviti širom Srbije.
Nije nimalo slučajno da. prema svedočenjima organizatora barikada, nijedna politička stranka u Srbiji nije poslala niti jednog predstavnika koji bi proveo makar jednu noć na barikadama sa narodom. Zato neće biti čudno, već arhetipski sasvim utemeljeno da Kosovo iznova progovori u srpskom narodu i ponudi model nacionalnog otpora i društvenog samoorganizovanja, koji bi svoj krajnji izraz imao u političkom životu Srbije, gde se konačno mora podići jasna barikada prema Ujedinjenim monopolima Srbije, kolonijalnoj upravi i stranačko-parazitskom sistemu, koji su nas sve i nacionalno, i privredno, i socijalno, i moralno upropastili i ponizili.
ŠTA VIŠE HOĆE POSTOJEĆI REŽIMSKI POLITIČARI? Ko više može bilo šta da poveruje Borisu Tadiću, Mlađanu Dinkiću, Ivici Dačiću, Vuku Draškoviću, Čedomiru Jovanoviću...? I, koje pravo oni uopšte više imaju da bilo šta pričaju kada su nas toliko puta prevarili i ponizili?
Da li je veliki novi usrećitelj i spasitelj Srbije – regionalizator Mlađan Dinkić onaj isti čovek koji je uništio sve domaće banke, mnoge domaće firme i proizvodnju uopšte, koji je jedan od najodgovornijih za beogradizaciju, tajkunizaciju i partijsku državu? Zar će taj čovek sada da nas spašava od onoga za šta upravo on snosi direktnu odgovornost? Gde je bio 11 godina? Hoćemo li to da zaboravimo? Kako se tek sada setio da u Srbiji postoje i drugi gradovi izuzev Beograda? Zašto rušenje partijske države ne krene iz svojih redova sklanjanjem svih svojih nesposobnih partijskih poslušnika iz javnih preduzeća i državne uprave?
Ili je možda Čedomir Jovanović novo lice na srpskoj političkoj sceni kojim treba da zamenimo Tadića? Da nije Rasim Ljajić taj za kojim treba da pođe Srpstvo u promene?
Sada će svi oni iz režima početi da iznose stavove koje nisu iznosili 11 godina i praviće se ludi da postojeće stanje u Srbiji i sveopšta propast u kojoj živimo nemaju nikakve veze sa njima. Pokušaće da se predstave kao da nikada nisu imali veze sa ovom Vladom Srbije i kao njeni veliki kritičari: Đilas će da pomaže porodicu i kritikuje strane amabasadore, Dačić će da oslobađa Kosovo i okreće se Rusiji, Vuk Drašković će da se seti ravnogoraca i antikomunizma, Mlađan Dinkić će da se bori protiv stranaka i stranačke korupcije, Rasim Ljajić će da predstavlja običnog čoveka koga je pregazila tranzicija... Da li je moguće da ćemo ponovo nasesti na iste prevarante? Koliko još godina poverenja ovoga naroda vam je potrebno da bilo šta uradite za Otadžbinu? Da li će neko konačno izaći i svima im jasno poručiti: Odlazite! Previše ste puta prevarili ovaj narod i nemate više pravo da se za bilo šta kandidujete i pitate u Srbiji. Mi se ne možemo zadovoljiti samo time da oni izgube na izborima, naš cilj mora biti da oni više nikada ne budu niti na jednoj državnoj funkciji jer su toliko puta svi zajedno ponizili i opljačkali ovaj narod.
ŠTA NAM SPREMA REŽIM? Da ne zaboravimo: režim će ne samo izvršiti brojna presvlačenja unutar svojih redova već će krenuti u međusobne napade unutar vladajućeg bloka kako bi tako podizao cenu pojedinačnih stranaka. Pored toga, režim će napraviti i niz satelitskih stranaka koje će ubaciti u opozicione redove da glume opoziciju i razvodnjavaju biračko telo. Može li Zaharije Trnavčević, dugogodišnji član žutog preduzeća, sada biti opozicija i novi lider, nova snaga na srpskoj političkoj sceni? Ko zna koliko pokreta zelenih, radnika, seljaka, privrednika, sindikata će oni sada da izmisle i pošalju u medije da zbunjuju birače na sledećim izborima? Biće tu i mnogih koji osećaju da je došlo vreme za smenu političkih generacija i vide tu korisno mesto za sebe, od brojnih preletača i stranačkih lešinara, do onih koji bi sindikalni politički aktivizam da iskoriste samo za to da uhlebe svoje najviše funkcionere na nekakve stranačke liste.
Ali i za to postoji jasna provera: svi oni koji nisu spremni da govore o Ujedinjenim monopolima Srbije – jasno je da su i sami njihov deo. Ako prećutkuju ulogu stranih ambasadora u postavljanju kolonijalne uprave u Srbiji, ako ne smeju da progovore o zelenaškim stranim bankama i žutim tajkunima, ako su se pojavili niotkuda pred same izbore, a dobro se zna čiji su deo bili ranije ili se o njima ništa ne zna – dovoljno je da im ne poklonimo poverenje kao još jednoj prevari vladajućeg režima.
GDE JE TU OPOZICIJA? Bilo bi krajnje nepristojno i nekorektno da se sada bavimo opozicijom, pošto smo i sami deo opozicionog bloka godinama unazad. Neka svako radi svoj posao, a birači će znati to da ocene. Ono što se nesumnjivo može i mora zameriti opoziciji jeste nejedinstvo i omogućavanje najgorem režimu u novijoj istoriji Srbije da izgura pun mandat, što svakako govori i o nesposobnosti opozicije. Ali je sada ipak najpreče da ovaj režim ode. Međutim, podjednako je bitno i ko će doći posle ovog režima. Jer dobro se sećamo i skupo plaćamo naivnost od pre 11 godina da je dovoljno da jedan režim padne da bi nam bilo bolje, odnosno da je svejedno ko će doći umesto lošeg režima. Nije i ne sme biti svejedno ko će doći posle Borisa Tadića, čija je politika definitivno poražena i čiji je odlazak pitanje kratkog vremena. Ne smemo ponoviti grešku iz 2000. I već sada, što pre, tražeći čvrste garancije, moramo postaviti pitanje ko će doći umesto Borisa Tadića.
Tu je više nego aktuelno ono što je Željko Cvijanović nedavno postavio kao svojevrsno kosovsko opredeljenje buduće vlasti: ostajanje na kursu uslovljavanja i uništenja Srbije zarad ulaska u EU po svaku nacionalnu cenu, ili kopernikanski obrt unutrašnje i spoljne politike, povlačenje crte ispod svih pogubnih rezultata DOS u privredi, socijalnoj politici, kulturnoj politici identiteta, spoljnoj politici i drugim društvenim oblastima, i započinjanje nove politike. Ako budući režim ne bude spreman da napravi taj kopernikanski obrt i nastavi istim putem, pošteno je da završi kao krivac za svih 11 godina sa potpunim krahom države, a i mi svi sa njima ako iznova ne obezbedimo garancije da nam se to ne desi.
Zato već sada tražimo vladu nacionalnog jedinstva i spasa koja bi izgovorila nekoliko, primera radi jednostavnih rečenica, kao neku vrstu obećanja i Novog narodnog dogovora, koji nešto garantuje biračima:
1. Rusija je strateški partner Srbije broj 1 u vojnom, ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu, i potpisaćemo Sporazum o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti koji je predložila Ruska Federacija;
2. Zabranićemo većinsku privatizaciju svih strateških resursa države Srbije, na prvom mestu rudnih bogatstava, poljoprivrednog zemljišta, izvora pijaćih voda, banjskih lečilišta i rečnih tokova, i dozvoliti jedino dokapitalizaciju;
3. Izvršićemo reviziju svih spornih privatizacija, ispitati poreklo imovine kupaca, kao i svih političara, i krivično goniti sve koji su zloupotrebili službeni položaj;
4. Zamrzavamo pregovore sa Evropskom Unijom radi vršenja analize koliko su nas ti pregovori koštali i šta nam je dalje činiti;
5. Prekidamo pregovore sa prištinskim režimom, tražimo povratak pregovaračkog postupka u Ujedinjene nacije i radimo na jačanju srpskih institucija na Kosovu i Metohiji;
6. Dok se mi pitamo u Srbiji, neće biti dozvoljene gej parade;
7. Kada mi budemo odlučivali, biće zabranjena distribucija genetski modifikovanog semena i hrane u Srbiji;
8. Glavni deo budžeta daćemo u domaće banke, domaću proizvodnju i poljoprivredu, a strane banke ćemo dodatno oporezovati i stranim firmama prekinuti subvencionisanje;
9. ... i niz takvih jasnih i glasnih rečenica koje nekoga na nešto obavezuju.
Do tada ne pristajemo na izbor samo između postojećih stranaka vlasti i opozicije. Ne pristajemo da su samo oni izbor i da moramo da biramo između njih. Verujemo da je moguće baviti se politikom mimo postojećih stranaka i njihovih monopola, i da će to sledeći izbori i pokazati. Mi se na sledećim izborima zapravo opredeljujemo da li smo osuđeni na večitu vlast postojeće političke ponude ili u Srbiji ima i drugih ljudi koji bi umeli da se bave politikom mimo onih koje gledamo 20 godina.
GDE SMO TU MI ILI VELIKI POVRATAK NARODA U POLITIKU Kosovski pelcer trebalo bi prebaciti i u ostatak Srbije, a tlo je više nego plodno da se on primi. Naime, nema gotovo ni jedne velike socijalne kategorije stanovništva koja je zadovoljna postojećim stanjem u Srbiji, a svima im je zajedničko da više svoje interese ne mogu da zastupaju i realizuju kroz postojeće stranke. Strankama, njihovim monopolima i demagogijom su nezadovoljni i radnici, i seljaci, i poslodavci, i sindikati, i ratni veterani, i porodični ljudi, i Srbi u regionu i Srbi u rasejanju, i tako dalje kroz sve segmente društva.
Pošto je postojeća politička ponuda u potpunosti prevaziđena, pošto i u vlasti i u opoziciji nemamo nijedno novo lice i novu ideju, potrebno nam je novo političko organizovanje mimo postojećih stranaka. Zato veoma raduju glasovi o novim narodnim inicijativama koji dolaze iz socijalnih grupa koje se nikada nisu bavile politikom, ali sada žele da preuzmu odgovornost i izbore se za svoje interese.
Ovde se vredi podsetiti da na istoj liniji razmišljanja stoji i premijer Ruske Federacije Vladimir Putin, koji je utvrdio istu činjenicu: da u redovima svoje vladajuće Jedinstvene Rusije nema dovoljno kvalitetnih kadrova za državnu upravu i formirao Opšteruski narodni front želeći da iz redova brojnih socijalnih grupa (od veterana, preko žena i omladine, do preduzetnika) regrutuje kandidate za izbornu listu stranke kojoj je na čelu na predstojećim izborima, i to - dajući ovim vanstranačkim kandidatima polovinu mandata. Dveri su isti princip primenile u Srbiji još 10. februara, kada smo izjavili da su stranke postale deo problema, a ne rešenje, i da moramo vratiti one najbolje ljude koji su trenutno van stranaka nazad u politiku, iz čega je prirodno proizašla ideja opštesrpskog narodnog fronta, na čijem čelu se Dveri nalaze.
Velika zamka, međutim, krije se u pokušaju da se sve ove pomenute različite socijalne grupe motivišu da samostalno izađu na izbore i suprotstave jedna drugoj, da ovde zanemarimo prethodno pomenutu mogućnost da su neke od njih čista režimska podmetačina i prevara. Ništa ne dobijamo ako svi pričaju samo svoju priču i ne osvrću se na probleme drugih socijalnih slojeva. Nema sreće niti uspeha ako penzioneri budu brinuli samo o sebi ne pitajući se odakle će biti isplaćivane penzije u budućnosti; ili ako radnici nemaju radnu etiku, a traže nemoguće u kriznim vremenima ne obazirući se da posla nema i neće biti bez sposobnih i vrednih poslodavaca; ili ako čestiti poslodavci, kojih nesumnjivo ima, ne naprave razliku u odnosu na tajkune i distanciraju se od njih koji su svoje bogatstvo ostvarili na monopolima i grbači ovoga naroda; ili, pak, ako sindikati poveruju postojećim političarima da nešto mogu da promene, a nisu to uradili za prethodnih 20 godina kada su bili u prilici.
Nama je zapravo potrebna jedna ili najviše dve nezavisne izborne liste na kojima će se naći predstavnici svih ovih autentičnih narodnih socijalnih potreba, gde bismo konačno imali za koga da glasamo i podržali naše predstavnike da govore u naše ime. Jedna od tih kolona koja se sprema za izlazak na izbore na svim nivoima je svakako Pokret Dveri - ZA život Srbije i mi smo već otvorili svoja vrata za druge grupe građana, sindikate, predstavnike udruženja malih i srednjih preduzetnika, poljoprivrednika, radnika, ratnih veterana i drugih autentičnih socijalnih kategorija stanovništva, kojih je svakoga dana sve više u ovom frontu.
Upravo jedna takva nezavisna izborna lista omogućiće da se na njoj nađu oni koji ne mogu proći u stranačkoj negativnoj selekciji i koji su autentični predstavnici narodnih interesa. Prednost ove liste u odnosu na izlazak u više kolona u kojima svako brani samo interes svoje socijalne grupe jeste u tome što su ovde zastupljeni interesi svih, imajući u vidu na prvom mestu interes opšteg dobra označen u prve tri tačke Novog narodnog dogovora: porodicu na prvom mestu, socijalnu solidarnost i domaćinsku ekonomiju. Ova tri glavna programska načela Dveri otvaraju prostor za saradnju svih društvenih staleža koji priznaju ovu platformu oko koje su se okupili kao zajedničku i prema njoj prilagođavaju svoje interese.
Konkretan primer Dveri su pružile i organizovanjem sedam stručnih okruglih stolova na kojima je učestvovalo oko 100 istaknutih srpskih intelektualaca i stručnjaka iz raznih društvenih oblasti, koji su se sabrali oko ideje Novog narodnog dogovora. Novi politički princip pokazali smo na delu i uzimanjem Programa za stabilan obrazovni sistem koji je izradila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, inače jedan od najjačih i najozbiljnijih sindikata u Srbiji, kao svog programa u ovoj oblasti, čime svedočimo novi način bavljenja politikom u Srbiji i aktiviranje najboljih i najstručnijih da se bave onim u čemu su kompetentni. To, iako taj program godina stoji i svima je nuđen, niko do sada nije bio spreman da prihvati. To je još jedan dokaz da je moguće baviti se politikom u Srbiji na jedan potpuno drugačiji način od postojećeg, i da tu činjenicu prepoznaje sve više pojedinaca i udruženja. Duboko vrujemo da će se ova nova i masovna politička pojava uskoro jasno očitati i kroz odgovarajući rezultat i uspeh na svim izbornim nivoima.
http://www.standard.rs/bosko-obradovic-nacionalno-samoorganizovanje-i-povratak-naroda-u-politiku.html
