Činjenice o Jugoslaviji

Hoćete činjenice? Evo vam ih!

Broj 727

Datum objave: 25.11.2013. Piše: Tomislav Jakić

Nedavno, jedan je saborski zastupnik HDZ-a, napadajući Vladu, svaku rečenicu započinjao s "činjenica je". S činjenicama, međutim, ne stojimo najbolje u zemlji kojom je najveći broj godina njezine samostalnosti vladala baš njegova stranka. Neke se, naime, naglašava i prenaglašava, druge se dosljedno prešućuje, a uz to se javnosti kao činjenice plasiraju notorne neistine. Što je sve rezultat "udruženog zločinačkog pothvata" nekih političara, medijskih poslušnika i desničarskih bojovnika pod maskama znanstvenih istraživača. Rezultat: Hrvatska koja sebe voli vidjeti kao zemlju znanja, danas je zemlja neznanja, u prvom redu zahvaljujući HDZ-u. Od te činjenice valja početi.

Dakle, činjenica je da mlade generacije, uzmimo kao primjer ovu koja je sada zakoračila u fakultetske klupe, pojma nemaju o prošlosti svoje zemlje u razdoblju od sedamdesetak godina, koliko je Hrvatska bila u sastavu Jugoslavije, one prve, unitarne i monarhističke, i one druge, jednostranačke i federativne. Pojam "Jugoslavija" za golemu većinu te generacije nešto je egzotično, daleko i nepoznato, s izuzetkom onoga što svi "znaju", naime da je to bila tamnica naroda u kojoj su Hrvati stradavali, a Hrvatska bila podvrgnuta konstantnoj pljački. Činjenica je, međutim, da je Hrvatska u tzv. Drugoj Jugoslaviji, koja se održala gotovo pola stoljeća, bila federalna jedinica, što je od godine 1974. ustavom bila definirana kao država. Činjenica je da su se čelna mjesta, kako u federaciji tako i u republikama, popunjavala u skladu s onime što se kolokvijalno zvalo republičkim, odnosno nacionalnim ključem, što znači da je Hrvatska u organima federacije bila ravnopravna u zastupljenosti s drugim republikama, dok su Srbi, koji su u socijalističkoj Hrvatskoj imali status konstitutivnog naroda, također bili ravnopravno zastupljeni u organima republike. Je li na nižim razinama bilo odstupanja od toga? Nedvojbeno jest, iz mnogih razloga, među kojima nacionalizam nije na posljednjem mjestu.

Ako mlađi danas išta znaju o Jugoslavenskoj narodnoj armiji, onda se to znanje svodi na spoznaju kako je to bila agresorska vojna sila kojom su dominirali Srbi i koja je u službi velikosrpske politike napala Hrvatsku. Činjenica je, međutim, da je sve do samoga kraja u generalitetu JNA Hrvatska također bila zastupljena s nemalim brojem generala (dijelom i Srba iz Hrvatske), također po tzv. republičkom ključu, dok je u nižem časničkom kadru bilo malo Hrvata jer interesa za karijeru u vojsci u Hrvatskoj (kao i u Sloveniji) jedva da je bilo. Priča koja je svojedobno lansirana u inozemstvu kako je Franjo Tuđman bio jedini Hrvat koji je ikada u JNA došao do čina generala, spada u već spomenute "činjenice" kojima se falsificira povijest. Kao i priča o Tuđmanu kao "najmlađem Titovom generalu" (bio je pukovnik koji je s umirovljenjem dobio čin rezervnoga general-majora, kao i mnogi drugi). Što se s JNA događalo u vrijeme sloma Jugoslavije, to znamo i to je nesporno.

Činjenica je da Jugoslavija nije bila tamnica naroda, niti su u njoj stradavali Hrvati samo zato što su Hrvati. No činjenica je isto tako da je u tamnicu (zatvor) lako dospijevao svatko (bez obzira na nacionalnost) tko bi se izjašnjavao ili radio protiv postojećega društveno-političkog poretka. Tu, u odnosu na tzv. demokracije, postoji razlika u metodi, ali ne i u pristupu. Činjenica je da je Jugoslavija, a s njome i Hrvatska, 1950-ih nekoliko godina bila zemlja s najvećom stopom gospodarskog rasta u svijetu. Činjenica je da nitko nije pljačkao Hrvatsku, ali je točno da je Hrvatska, odnosno poduzeća iz Hrvatske kao industrijski razvijene republike, uplaćivala u savezni fond za razvoj nerazvijenih područja više od drugih. Činjenica je da je Hrvatska godine 1990., na pragu samostalnosti, imala razvijenu industriju i poljoprivredu (konkurentnu i na inozemnim tržištima), a činjenica je i to da su i industrija i poljoprivreda u proteklih malo više od dva desetljeća bačene na koljena. Rat, koji ipak nije bio tako razoran kao Drugi svjetski rat, slaba je i tanka isprika.

Pojam PIK (poljoprivredno-industrijski kombinat) mladima je danas nepoznat, jer takvi kombinati jednostavno više ne postoje. Ali, i to je činjenica, postoje velike površine neiskorištene i neobrađene zemlje. Imena nekadašnjih industrijskih divova današnjim mladima nepoznata su (Jedinstvo, Prvomajska, Jugoturbina) ili čuju za njih tek kada se ostatke ostataka tih nositelja razvoja Hrvatske tjera u stečaj (Kamensko) ili pak pokušava na slamku održati na životu (Željezara Sisak, Borovo, brodogradilišta). Činjenica je da su o putničkim brodovima iz Jugoslavije (Hrvatske) pisale novine u inozemstvu kada su se prvi put otisnuli iz Jadrana, dok su oni danas tek uspomena (starijih) što sve više blijedi. Činjenica je da su u vrijeme Jugoslavije u Hrvatskoj izgrađene stotine škola, dok su mnoge od njih propale ili zatvorene u samostalnoj Hrvatskoj. Činjenica je da je zdravstveno osiguranje pod jednakim uvjetima bilo dostupno svima, dok danas stupanj zdravstvene zaštite ovisi o financijskim mogućnostima pojedinca, a nekadašnje povlastice "privilegiranih" na tom području priča su za malu djecu u odnosu na današnje stanje.

Činjenica je da je Jugoslavija bila jedina zemlja okupirane Evrope koja se oslobodila vlastitim snagama (uz pomoć uglavnom zapadnih saveznika u materijalu i oružju, ali tek od 1943.). Činjenica je isto tako da je Jugoslavija bila značajan čimbenik međunarodnih odnosa, a da je njezin prvi (i jedini) predsjednik, Josip Broz Tito, bio svjetski priznat državnik kojega su redovno konzultirali i čelnici najvećih sila onoga vremena (gotovo deset godina nakon njegove smrti, američki predsjednik Bush u razgovoru s jugoslavenskim premijerom Antom Markovićem izjavio je kako "gaji veliko poštovanje za nezavisnu poziciju koju je Jugoslavija izvojevala prije 40 godina", izražavajući "podršku ovakvoj politici Jugoslavije i njezinom kursu" i tražeći jugoslavensku procjenu stanja u tzv. Istočnom bloku). I činjenica je da je današnja Hrvatska mala članica Evropske unije s financijama praktički isključivo u rukama stranoga kapitala, s vanjskim dugom koji daleko nadmašuje dug cijele Jugoslavije u vrijeme kada se raspadala, da je u svakome pogledu ovisna o drugima i da ne pokazuje ni najmanje ambicije (s izuzetkom mandata svojega drugog predsjednika) da vodi politiku koja bi makar u bitnim elementima bila zaista njezina.

Htjeli ste činjenice? Eto to su – samo neke, uglavnom prešućivane – činjenice. Još jednom: najveći broj godina njezine samostalnosti, Hrvatskom je vladala Hrvatska demokratska zajednica. Postavljati pitanje odgovornosti sadašnje Vlade (sa svim njezinim promašajima) nije ništa drugo nego jeftin pokušaj da se onemogući jedini relevantan odgovor na pitanje tko je stvarno kriv za sadašnje stanje. A odgovor je: Zna se!

http://www.novossti.com/2013/11/hocete-cinjenice-evo-vam-ih/

GDE SMO ONO STALI? Neodrzano sudenje

 

 

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:464074-GDE-SMO-ONO-STALI-Neodrzano-sudjenje

 

GDE SMO ONO STALI? Neodržano suđenje

Voja Žanetić 16. novembar 2013. 19:47 | Komentara: 0

Gospodine sudija, ja znam da Vam je ispod časti da se bavite ovim mojim slučajem, posebno u danima kada ima mnogo interesantnijih suđenja od ovog mog

„Gospodine sudija,

Ja znam da Vam je ispod časti da se bavite ovim mojim slučajem, posebno u danima kada ima mnogo interesantnijih suđenja od ovog mog i kad će ih tek biti. Ali Vaš današnji rad će omogućiti da i ja imam pravo da se nada mnom sprovede pravda, da i ja imam pravo da mi se sudi.

Znam da je neobično što sam sam sebe tužio, da je još neobičnije što sam zahtevao i da samog sebe branim, ali u vremenima u kojima živimo niti ima nekog ko bi moju krivicu primetio, niti ima nekog ko bi bio spreman da me tako i toliko krivog brani pred stalno budnim okom pravde i pravosuđa.

Optužujem sebe, gospodine sudija, za brojne prestupe, dela i zloupotrebe, koji su me doveli u ovu situaciju u kojoj se nalazim. I činjenjem i nečinjenjem prema samome sebi došao sam do toga da nemam izvestan stalan posao i stalne prihode, da mi se istopila sva stara i nova štednja, da sam u pozajmicama do guše, da sam propao sa koje god strane da me se analizira. Postoje slučajevi spornih privatizacija i sumnjivih malverzacija, ali verujte mi da ne postoji slučaj sa ovako tragičnim posledicama kao što je moj, u kome jedini krivac za nespornu i nesumnjivu situaciju u kojoj se nalazim moram biti ja, pošto ne znam koga bih drugog okrivio.

A kriv sam, gospodine sudija, za mnoge stvari. Kriv sam što mi deca nisu završila neki od starih inostranih ili novih domaćih univerziteta, što nemaju ni u čemu ni sa čime da se slikaju pred ogledalom pa da šalju napućene slike na „Fejsbuk" i „Tviter", što nisu u državnoj službi sa lepom platom i osiguranom karijerom. Kriv sam što nisam u Partiji ili Službi, pa da uzmem parče mesa sa još uvek neoglodanog kostura Titove ekonomije. Kriv sam što nisam ni u jednoj kombinaciji i šemi, klanu ili organizaciji, bratstvu ili kumstvu, samo sam neke glupe škole završavao i gledao da radim svoj posao najbolje što umem. A umeo sam da radim, samo nisam umeo ništa za sebe da uradim. A za to sam tek kriv.

Kriv sam što mi ćerka nije starleta, a sin dečko poznate pevačice ili manekenke, a oboje učesnici u rijalitiju. Kriv sam što nisam - kao ni niko u mojoj porodici - uticajni anonimni komentator, istaknuti analitičar, poznata ličnost ili kontroverzni biznismen. Kriv sam što ne uređujem neistine u tabloidu, ne menadžerišem gubicima u javnom preduzeću, ne pretvaram fabrike u građevinsko zemljište a građevinsko zemljište u pašnjake, ne sedim u savetu ili upravnom odboru, ne brojim dane u ambasadi ili konzulatu. Kriv sam što ne izmaštavam kanale tamo gde su njive, investitore tamo gde su prevaranti, pobede tamo gde su kapitulacije, a junake tamo gde su kukavice. A najviše sam kriv što nisam razumeo da sve ovo moraš da radiš ako želiš da preživiš među mrtvima, da se prilagodiš među nepromenjenima, te da postaneš neko i nešto da bi se pridružio nikome i ničemu, u limuzini sa ili bez rotacionog svetla, jedinom merilu vrednosti čoveka.

Nisam znao koga bih optužio, gospodine sudija, pa sam optužio sebe. Kažu da je u toku borba protiv korupcije i kriminala, pa sam shvatio da sam samog sebe godinama korumpirao nadom i time zapravo učinio i pomogao najveći kriminal nada mnom. Svaki put kad su mi rekli da će biti bolje, ja sam verovao da će biti bolje i meni, a ne samo njima. Time sam ja postao saradnik i produžena ruka, a na osnovu svega toga sam ja i krunski svedok u procesu protiv sebe, te moram postati i zaštićeni svedok, jer ne znam šta ću biti u stanju sam sebi da uradim, kada shvatim šta sam sve samom sebi uradio.

Sada kad ste čuli optužbu i svedočenje, dozvolite mi, uvaženi Sude, da iznesem i svoju odbranu. Sve, dakle, priznajem, ali se pozivam na sopstvenu neuračunljivost. Kao dokaz ovoj tezi prilažem svoje trenutno mišljenje da još ima nade; da će biti i budućnosti i posla i pravde; da ima neko ko gleda i nagrađuje skromnost, vrednoću i poštenje; da će sve biti bolje, samo kad ovo sve ostalo prođe.

I to Vam je, gospodine sudija, moj slučaj. Znam da sada ima i većih i značajnijih, ali Vas molim da se i meni sudi, makar budućih pokolenja radi. Neće Vam ovo suđenje biti ni teško ni dugo, a ne morate ni pritvor da mi određujete, jer ja u njemu živim nebrojeno mnogo godina.

Hvala Vam unapred na presudi, gospodine sudija. Kakva god da bude, biće mi makar lakše."

(Integralno izlaganje i tužitelja i svedoka i okrivljenog, sa još uvek neodržanog suđenja).

Др Душан Батаковић: Доживљавамо најаве ревизије историје малтене као припрему нове објаве рата

Др Душан Батаковић: Доживљавамо најаве ревизије историје малтене као припрему нове објаве рата

10.11.2013. - Пребацују одговорност Русију и Србију

Српски историчар светског гласа, дипломата, директор Балканолошког института САНУ доктор Душан Т. Батаковић, учествовао је у научној конфренцији "Уочи Великог рата: Русија и свет", коју је организовао Руски институт за стратешка истраживања.

О покушајима ревизије историје, несразмерности Франца Фердинанда и Гаврила Принципа, научном отпору Србије и Русије доктор Батаковић размишља у интервјуу за Глас Русије.

- Већина књига које се појављују у англо-саксонским и немачким земљама последњих шест месеци, годину дана врше једну својеврсну ревизију историје и пребацују одговорност пре свега на Русију и на Србију. У питању је покушај да се релативизује историја Првог светског рата, а да се као њени покретачи не огласе Немачка и Аустро-Угарска како то, уосталом, пише и у Версајском уговору, него се поново враћа на ову стару тезу из међуратног периода, које је почео у Немачкој крајем 20-тих, а експанзију добио током 30.-тих посебно за време Хитлерове власти. А то је да су кривци за Први светски рат пре свега Русија, а затим и Србија, као једно, како они кажу, разбојничко гнездо које је угрозило европски мир. Стога је ова конференција у Москви била организована са намером да се претресу још једном неки од узрока рата. Као и да се покаже према расположивим историјским документима, какво је стање руске науке данас и како се из руске перспективе гледа на Први светски рат. Ја сам упозорио на негативне појаве које се већ дешавају око припрема прославе 100-годишњице Првог светског рата.

То није процес који је почео јуче. Наиме, циљ је да се покаже да су и Русија и Србија трајне тачке геополитичке нестабилности. Русија на глобалном плану, а Србија на Балкану. Да те државе данас, као и пре сто година, праве проблеме читавом свету. Са друге стране, Немачка је сада поново најјача сила у Европи, и међу њеним научницима, као и међу онима који истражују Немачку у Англо-Саксонском свету сада је преовлађајући тренд да се одговорност са Немачке пребаци макар на неку од других држава-учесника, значи, ако не само на Русију, онда бар још и на Француску. А да се Србија прикаже отприлике као да је то земља из времена Младића, Сребренице, Милошевића, и тако даље.

Ако добро разумем, данашња ситуација по нечему подсећа на ситуацију између два светска рата?

- Па ту би могле да се повуку одређене паралеле. Наиме, у Немачкој је 60-их година постојала једна јака научна струја, чији је вођа био чувени историчар Фриц Фишер из Хамбурга, који је у својој књизи „Посезање за светском моћи" (Griff nach der Weltmacht) убедљиво показао да је Немачка била покретач и узрок Првог светског рата у жељи да направи нову прерасподелу утицаја и моћи у свету да се домогне већег броја колонија и важних ресурса. Фриц Фишер и његова школа, која је доминирала до пре неких 20 година, је убедљиво доказивала да је Немачка била та која је гурнула свет у први рат светских размера. Међутим, кад сад поменете некоме да је Фишер велики историчар, а тај неко није његов ученик или следбеник, он ће љутито одмахнути главом. Међутим, важно је да се нагласи да је заправно нових докумената који доказују узроке светског рата нема. Ради се само о покушају ревизије на основу постојеће документације, а пажња се скреће са сукоба Великих сила, империјалистичких тежњи и крупних економских интереса сада се то сужава на поједине личности и њихови особине, и мале народе као што су Срби, који су „у некој сталној жељи да изврше своје циљеве који угрожавају светски мир.

Један професор из Кембриџа, велики стручњак за немачку историју, Кристофер Кларк недавно је објавио књигу под насловом „Месечари" (The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914), у којој он тврди да се после Сребренице о Србима не може писати као раније и да се мора поново преиспитати право биће њиховог националног покрета, као и да је могуће онда у том смислу вршити разноврсне ревизије. У Србији се подигла велика полемика око те књиге и других које се најављују да ће изаћи, јер се Србија у њима означава као кривац за избијање рата, а Русија као њен велики и главни заштитник. У том смислу испаде да је Србија крива, иако сви знамо да је Немачка прва почела рат, да је она објавила рат Русији и да није напала Србију него да је напала Белгију.

- Власти Републике Српске, по свему судећи, неће присуствовати свечаностима у Сарајеву, посвећеним стогодишњици Првог светског рата. Како ви схватате ову њихову одлуку?

- Ја сам у Москви изнео преглед досадашњих настојања да се организује један велики научни скуп у самом Сарајеву, о узроцима рата и његовом току. На почетку иницијатор је била Француска. Постоји посебна државна организација која се бави стогодишњицом рата и која хтела да организује велику научну конференцију у престоници БиХ. Међутим, у Сарајеву су Ејуп Ганић и његов факултет покушали да то претвори у суђење Србији. Први светски рат употребе као објашњење рата у Босни 1992-1995. Наравно да су на то Срби из Републике Српске реаговали веома оштро и са индигнацијом, јер је апсолутно неприхватљиво да се једна научна конференција злоупотребљава у сасвим приземне политичке сврхе. С друге стране, пре него што је почела та француска огранизација, извесни огранизатори из Сарајева на челу са доктором Хуснијом Камберовићем направили су припрему свог алтернативног скупа уз помоћ Немаца и Аустријанаца, а који ће окупити само учеснике из земаља поражених у Првом светском рату. У том смислу скуп није репрезентативан и свесно су заобиђени не само Бања Лука, него и Београд и ниједан од релевантних института и институција нису ни консултовани ни позвани.

Ми смо у више наврата скретали пажњу француској амбасади, а ускоро ћемо и немачкој и аустријској да Сарајево није погодно место да се организује велику скуп о Првом светском рату. Прво зато што је Сарајево, осим што је тамо извршен атентат на Франца Фердинанда био споредно ратиште, и потпуно неважно у читавом рату. Много важнија је била, на пример, Србија. С друге стране, ако те конференције не помажу да дође до неке врсте помирења и тражења заједничких погледа око неких крупних феномена, већ уместо тога постану још један разлог нових подела, онда то наравно неће никоме бити од користи и са науком неће имати скоро никакве додирне тачке. Злоупотреба историграфије, као што је познато, свуда у свету је развијена, и она се тако брутално користи у дневнополитичке сврхе и немогуће је онда раздвојити шта је наука а шта је политика. Ми смо зато из Београда у више наврата упозоравали разне наше пријатеље да конференција у Сарајеву не сме да буде семе раздора.

Да ли су српски и руски историчари спремни да пруже научни отпор оном што се дешава?

- У мом уводном предавању у РИСИ дао сам једну сликовиту метафору тога што ће се отприлике десити ако не буде адекватног научно фундираног одговора, у Сарајеву се спремају да врате споменик Францу Фердинанду, који је подигнут 1917, који је висок 16 метара, а да истовремено врате стопе Гавриле Принципа, који су утиснути у бетон као мали подсетник на то херојско дело из 1914. Сад ви замислите како ће то изгледати један огроман споменик окупатору и стопе утиснуте у плочник. Значи, потпуно несразмерно. Ја сам апеловао на руску научну заједницу да овај изазов прими веома озбиљно и рекао да није довољно да се објављују књиге само на руском језику, него да је због међународне дифузије од изузетне важности и да објаве се резултати руске науке на енглеском, француском, немачком како би могла да се отвори једна шира дебата. Мислим да је моја интервенција наишла на одређено интересовање, али ја не могу да проценим како ће званична Русија на овај тренд реаговати. Наравно, мене у овом смислу пре свега занима реакција науке. Мени је било веома важно то што сам чуо поново, оно што сам и мислио да јесте стање ствари да је Русија била неспремна за тај рат, да га није планирала и није га желела, и да је он њој био наметнут као што је био наметнут и Србији.

Ми овде у Србији ове најаве ревизије и нове демонизације доживљавамо малтене као припрему нове објаве рата, схватамо веома озбиљно и мобилишемо колико можемо наше научне потенцијале да на основу документације несумњиво покажемо шта су прави узроци Првог светског рата и не дозволимо да се Србија представља као једна мрачна балканска краљевина у којој живе терористи и атентатори, мислим да је та слика не само нетачна, него и намерно створена како би се опет искористила прилика да се против Србије води један опасан медијски рат. Српска академија наука под руководством академика Живојиновића спрема једну велику научну конференцију у јуну следеће године. Ја сам мој боравак у Русији искористио да консултујем више руских колега које би могли да учествују на тој конференцији. А у међувремену ми смо позвали и двадесетак научника из читавог света. И наш ћемо зборник објавити уз помоћ државе и на српском и на енглеском језику.

Тимур Блохин,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=9&idnovost=49826&Dr.-Dusan-Batakovic%3A-Dozivljavamo-najave-revizije-istorije-maltene-kao-pripremu-nove-objave-rata#.Un-kq-KmZpA

Зло и наопако или прљави удари НАТО квислинга на др Марка Јакшића

Зло и наопако или прљави удари НАТО квислинга на др Марка Јакшића


Радован НИКОЛИЋ <http://srb.fondsk.ru/authors/radovan-nikolih.html> |
04.11.2013 | 02:46





Сједињујући дубину православне етике са свенационалним историјским
искуством голготских размера, Срби су метафизичку природу оца лажи – ђавола,
дефинисали изреком – зло и наопако. Само захваљујући таквој, Богом дарованој
оштроумности и мудрости,Срби су успевали да у и најтежим историјским
искушењима добро распознају шта је добро, а шта зло, шта истина, а шта лаж,
шта је пут, а шта странпутица, које човек, а ко фукара.

Рачунајући на моралну отупелост и спознајну плиткост савременог човека,
редовно праћену историјским самозаборавом и националном равнодушношћу,
евроатлантски Инквизитор је у последњих двадесетак година Србима редовно у
политици продавао рог за свећу. Сведоци смо да је западни окупатор пред
пропале шиптарске изборе, трошећи последње ресурсе српске издаје оличене у
„Првом" и његовој квислиншкој булументи, покушао да лаковерним Србима још
једном прода рог за свећу. Реч је о клеветничком медијском линчу који је
изведен из подземља српског окупираног новинарског простора на једног од
најузорнијих српских политичиких првака са КиМ, др Марка Јакшића. Квислиншка
агентура у Београду, која се у јавности лажно представља као легална и
легитимна српска власт, за прљавог клеветника против др Јакшића изабрала је
гласило које је по критеријумима пословности врло блиско надалеко познатим
фирмама са париског Пигала. Наравно да текст скројен у подземљу београдског
новинарства, са бомбастичним провокативним насловом Договор Марка Јакшћа и
Тачија: Спречити Србе да изађу на изборе, не може да буде ништа друго него
пашквила препуна лажи и клевета, једном речју зло и наопако. Прави мештри
ове лажи скривају се у истој западној обавештајно-медијској агентури која је
створила Маркале, Мискинову, Сребреницу и Рачак, док су „Први"и његова
денунцијаторска клоака само ситни мали прљави извођачи.

Западни мештар је о овом случају применио метод инверзије или српски речено
изврнуо је истину. Све што је у моралном и политичком погледу својствено
његовим малим српским шегртима, мештар је у наведеној пашквили приписао др
Јакшићу. Тако би банкротирали мештар да једним потезом уради два посла, да
код заборавних и необавештених Срба лажима пољуља углед најутицајнијег
српског првака са Косова и Метохије, али и да прикрије перверзну политичку и
људску травестију „Првог"и његове пронатовске менажерије. Наиме, клоака
„Првог" која се назива новином, оптужује др Марка Јакшића да је са Хашимом
Тачијем направио тајни пакт како би „заједничким снагама и застрашивањем" на
све начине осујетили Србе из јужне српске покрајине да изађу на локалне
изборе. Иза таквог наводног договора стоји Јакшићев интерес да од Тачија
добије гаранције да настави да се бави некаквим бизнисом криминалне природе,
који му наводно доноси огромно богатство. Анонимни аутор у име клоаке, а по
налогу „Првог" закључује да би после таквог пакта Косово, ни мање ни више,
било „слободна зона трговине" једног Тачија и једног Јакшића.1) Овакве
инфантилне лажи заударају на трагове западног мештра, јер указују на његову
расистичку процену просечног српског читаоца.

За разлику од посуновраћене перспективе опадачког гласила „Првог"и његове
пронатовске булументе, истина о др Јакшићу и његовим нападачима изгледа
овако:



- није Марко Јакшић под директивом евроатлантског
империјалног лихвара договарао криминални посао са ратним злочинцем Х.
Тачијем, увијен у противуставну обланду тзв. бриселских споразума, да
натовско-шиптарској лажној држави изручи део територији и грађана Репунлике
Србије. То је чинио политички травестита и марионета И. Дачић, под
руководством „Првог" и војводе од Бајчетине - Томислава Николића. Тај
криминални „дил" српских колаборациониста са српским крвником Тачијем упорно
и одважно је разоткривао, управо, народни посланик Марко Јакшић и то чини
основу његове кривице. Марко Јакшић је за „Првог" и натовску булументу крив,
јер је један од покретача иницијативе за оцену уставности тзв. бриселских
уредби пред Уставним судом Републике Србије. Крив је, јер је пред
телевизијским камерама РТС у Народној скупштини Србије редовно храбро
прозивао „Првог", Дачића и Николића за издају државе којом руководе, за
продају Косова и Метохије и косовских Срба, за противуставно владање, за
насиље и уцене које спроводе према грађанима са севера Косова који не
прихватају њихове ултиматуме. Марко Јакшић је једноставно крив, јер није
ћутао о издаји коју је видео;

- није митровачком лекару и народном посланику Јакшићу,
човеку од угледа и професије, својствено склапање послова са људима из
подземља. То је чинио „Први" и војвода од Бајчетине договарајући се у
париским хотелима са дуванским дилером, Цанетом Суботићем, и тзв.
бизнисменима Мила Ђукановића како да заокруже политичку, безбедоносну и
економску окупацију Србије од стране НАТО пакта. Заједничке послови са
нарко-дилерима својствени су Ивици Дачићу, који је пословне просторије СПС
на Студентском тргу изнајмљивао за ресторан, ником другом него Дарку Шарићу.
О свему томе, о афери „Коферче" и о још много чему, јавно пред камерама,
разбијајући грађанима Србије страх који им шири „Први", говорио је др Марко
Јакшић. То му се свакако узима у кривицу;

- није Марко Јакшић деведесетих година прошлог века
водио национално штетну и непромишљену политику која је довела до губитка
Републике Српске Крајине и окупације Косова и Метохије. Није Марко Јакшић
идеолошки, материјално и кадровски неспремни српски народ стављао на коцку
деведесетих зарад остварења идеала Велике Србије. То су радили тадашњи
портпарол СПС млађани Дачић, „Први" као уредник Велике Србије и црнокошуљаш
Вулин, као јуришник ЦИА-фаланге, ЈУЛ-а. Они су одговорни за национално
погубан биланс из прошлости, који данас за рачун НАТО пакта покушавају да
затворе коначним распарчавањем матице српског народа – Републике Србије.
Како би рекао др Јакшић, „Првом" је само битно да је на власт, свеједно да
ли се ради о Великој Србији или Великој Албанији;

- није Марко Јакшић у лето1999. године напустио Косово
и Метохију као што је у већини урадила ондашња покрајинска врхушка СПС. Тако
су поступили они који га данас нападају, портпарол Владе Михаиловић,
генерални секретар Одаловић и њима слични. Нису ни Дачић, ни „Први", нити
војвода од Бајчетине лета 1999. године бранили на Космету оно што се у
свеопштој бежанији и у условима државног и војног расула и хаоса могло
одбранити. Др Марко Јакшић је један од кључних митровачких Срба који је те
1999. године успео да сачува и одбрани државу Србију северно од Ибра, када
су они који су налазили на њеном челу увелико размишљали само о својој
политичкој будућности. А међу њима су били, да подсетимо заборавне малени
портпарол Дачић, војвода од Бајчетине и наравно, морално перверзни политички
травестита „Први"!Стојећи последњих четрнаест година непоколебљиво и често
усамљено на бранику државе Србије, на светим обалама Ибра, Марко Јакшић је
стекао много непријатеља. Највећи су они који су од тада до данас увећавали
своју издају, увећавајући тако конто својих рачуна код западних лихвара, а
који стоје иза прљавих натписа какав је Договор Марка Јакшћа и Тачија:
Спречити Србе да изађу на изборе.



Све злочине коју су током своје политичке и људске травестије починили
према сопственом народу и држави, „Први", војвода од Бајчетине и Дачић би да
припишу другом, посебно осведоченим патриотама какав је Србин из хајдучког
Ибарског Колашина др Марко Јакшић. Зло и наопако у њима би да угуши побуну
савести, па да утамничи, оцрни и уклони све сведоке њихових непочинстава.
Исто муку је имао и Карађорђев кум и убица Вујица Вулићевић, гонила га је
преко цркве Покајнице све до гроба. А умро је овај некадашњи силник и
богаташ у беди и самоћи, без порода и наследника. Јер српски народ добро зна
- да можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.

За разлику од „Првог", војводе од Бајчетине и Дачића који би да истину
фалсификују, др Јакшић нема проблема ни са истином, ни са личним угледом. О
ауторитету др Марка Јакшића најбоље говори то што је руска државна
телевизија 3. октобра увече, на каналу Россия 24, у ударном термину и у
најпопуларнијој емисији Вести седмице, поводом локалних избора
сепаратистичке приштинске власти од свих српских политичара узела само две
Јакшићеве изјаве. Наиме, у прегледу избора који је дао водитељ, изузетно
цењени и популарни Димитрије Кисељов, др Марко Јакшић је оценио да А. Вучић
и Т. Николић учествују у стварању Велике Албаније, те да њих двојицу
интересују само паре. Поред тога, руска државна телевизија је пренела позив
митрополита Амфилохија Србима са КиМ да не изађу на шиптарске изборе. Општи
закључак Кисиљова је да се овим изборима ставља тачка на процес заокруживања
независности тзв. Републике Косово. Такође, приметно је враћање Турске на
Балкан, а на Ердоганову изјаву Београд практично није реаговао. У руској
емисији је закључено да се са српске стране ради о још једном од бројних
чинова издаје, која ипак има кључни значај, јер се овом издајом прекрајају
државне границе.2)



1) http
<http://www.kurir-info.rs/dogovor-marka-jaksica-i-tacija-spreciti-srbe-da-iz
adu-na-izbore-clanak-1066497>
://www.kurir-info.rs/dogovor-marka-jaksica-i-tacija-spreciti-srbe-da-izadu-n
a-izbore-clanak-1066497

2) http <http://rutv.ru/brand/show/id/5206>
://rutv.ru/brand/show/id/5206 (од 37 мин.)

http://srb.fondsk.ru/news/2013/11/04/zlo-i-naopako-ili-prlavi-udari-nato-kv
islinga-na-dr-marka-iakshiha.html

Hrabri li Evropska unija antisrpstvo u Hrvatskoj

Hrabri li Evropska unija antisrpstvo u Hrvatskoj

Objavljeno u: Komentar nedelje

01.11.2013 u 9:18

Ne malaksava antisrpska histerija po Hrvatskoj; premijer Milanović i predsednik Josipović popuštaju pred otvorenom demonstracijom mržnje, svima je jasno da se probudilo ustaštvo, ali skoro svi ćute, na čelu sa Evropskom unijom, čiji je Hrvatska član

 

Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.

REINKARNACIJA NDH Početkom devedesetih tvrdio sam, pisao, da je novostvorena hrvatska država reinkarnacija Nezavisne Države Hrvatske, one Pavelićeve, ustaške, sa simbolikom, idejom, društvenim konceptom i sa istom mržnjom prema Srbima. Rečju, tvrdio sam da je Tuđmanova Hrvatska – ustaška država.
U Hrvatskoj su u tome pronašli novi dokaz da je Dmitrović obični plaćenik beogradskih klerikalno-nacionalističkih, velikosrpskih grupa, lociranih u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Medijska kuća „Politika" se podrazumevala, tu sam bio zaposlen, kao dopisnik iz Zagreba, Ulica Gajeva, stotinak metara od spomenika Banu Jelačiću. Strogi centar grada.
Za tezu o neoustaškoj državi Hrvatskoj dobio sam u Beogradu nekoliko smrdljivih etiketa, zasnovanih na konstataciji da zavađam Srbe i Hrvate. Inače, bratske narode čija je zajednička istorija lepršava holivudska burleska. Nikada se nisam branio. Znao sam, vratimo se na početak teksta, da u osnovi priče ne mogu pogrešiti; moj odnos prema ustaštvu, nezavisnim hrvatskim državama, ne dolazi sa stranica historijskih čitanki, udžebenika krivotvorene i falsifikovane istorije. Ne, on se oseća kožom, poreklom, svedočenjem iz prve ruke. Jasenovac je od sela u kojem sam rođen (Komogovina na Baniji) udaljen tridesetak kilometara. Ja sam o Jasenovcu slušao od onih koji su ga preživeli. Sposobnost da prepoznam ustaštvo, kako god da je prikriveno, nosim na koži, preuzeto je rođenjem.
Mojim Dmitrovićima i Dabićima – da ne spominjem hiljade drugih porodica iz Potkozarja, sa Banije, Korduna, Slavonije, Bilogore – Jasenovac je mesto postanka i smrti, nenapisana odrednica, orijentir, tamna strana meseca.

NEPORAŽENA USTAŠIJA NA DELU Otvorena, do krajnjih granica iskrena i isto tako tačna i precizna potvrda da sam svih ovih godina bio u pravu, tvrdeći da je Hrvatska devedesetih godina bila neoustaška država, da je sa neporaženim ustaštvom i danas u nekim elementima takva, došla je pre dvadesetak dana, od Igora Mandića, Hrvata, jednog od najvećih živih intelektualaca današnje Hrvatske. Mandić je u intervjuu za „Večernje novosti", ocenjujući događanja u Vukovaru, skidanje tabli sa ćirilicom širom Hrvatske, kazao da na sceni nije nova predstava, nove okolnosti. U pitanju je neporažena ustašija koja u Hrvatskoj sve slobodnije podiže glavu, a ćirilica im je izgovor da proteraju sve preostale Srbe, kazao je. Ništa tačnije odavno se nije čulo iz Zagreba. Jaču, precizniju, potvrdu onoga što sam govorio i pisao sve vreme nisam mogao da dobijem. Hvala, Mandiću.
Da li se osećam pobedonosno? Ne. Osećam se jadno, uprkos svim elementima satisfakcije. Nakon što su brojni hrvatski mediji preneli Mandićev intervju „Novostima", na čoveka je krenula u Hrvatskoj hajka ravna poterama iz devedesetih. Sa „nalozima" da se „izdajnik, orjunaš, četnik" ima ukloniti sa lica zemlje. Stoku treba ubiti, glasila je zajednička ocena gotovo svih foruma na hrvatskim portalima i sajtovima. Mandiću sa strane hrvatske javnosti niko nije priskočio u pomoć; ćutali su novinari, borci za ljudska prava, leva politička i kulturna inteligencija. Jedan od njih, izvesni sociolog Lalić, poznat po prilično oštrim kritikama hrvatske desnice, nazvao je Mandića izdajnikom hrvatstva. Lalić tvrdi da u Hrvatskoj odavno nema ustaštva, da je to stvar prošlosti, savremena mitologija, dežurni argument onih koji Hrvatskoj ne žele dobro.
Krajem avgusta ove godine boravio sam nekoliko dana u Hrvatskoj. Nisam se javio nikome, uključujući ljude sa kojima se moj život decenijama dodirivao ili preplitao. Ne zbog straha od svađe, jednostavno nisam hteo da ih izlažem mogućim rizicima, neugodnostima. Jedan od njih, svojevremeno značajna političko-privredna figura u Hrvatskoj, insistirao je da se vidimo. Razgovor, razumljivo, nije mogao proteći bez politike. Inicijativa je bila na njegovoj strani, ja sam sve vreme bio u drugoj brzini. Onda dođosmo do najosetljivijeg dela, suštine hrvatske države devedesetih i Hrvatske danas. Tebi je, rekoh mu, jasno da sam sa mnogo argumenata početkom devedesetih tvrdio da je Hrvatska neoustaška država. Čovek ćuti, najpre gleda u stranu, drži čašu dobre banijske šljivovice u ruci, okreće se meni i kaže: „Jeb`o joj ti mater, nije ona ni danas daleko od ustaške države". Ako je to važno, a ovde jeste važno, čovek je Hrvat.

MUK HRVATSKE INTELIGENCIJE U međuvremenu se ustaštvo podiglo na noge. Josipović i Milanović skakuću kao mečka na zagrejanoj plotni, prete, zatežu konopac, popuštaju, pozivaju na poštovanje zakona, sedaju da razgovaraju sa ustašijom iz Vukovara, ali ne vredi. Evropa ćuti, hrvatska inteligencija ćuti, anonimusi sa foruma, njih na desetine hiljada, prete ubistvima, traže da se hrvatska država sa Srbima obračuna za sva vremena, da i poslednji od pripadnika naroda napusti Hrvatsku. Ne otvoreno, toliko glupi nisu, već da se Srbima zabrani ćirilica, iskazivanje nacionalnog identiteta, spominjanje velikana iz nacionalne istorije, da im se zabrani da budu Srbi. Kome se ne sviđa, marš iz Hrvatske.
Hrvatskom se ponovo valja mržnja prema Srbima. Širi se kao sumrak, ulazi i tamo gde je do juče nije bilo. Na mržnji prema Srbima opstaje se u politici, u kulturi, blizu novca. Mržnja prema Srbima ponovo je u Hrvatskoj naplativa, može da se oplođuje, donosi profite raznih pred- znaka. Srbi su, nakon kratkog predaha, merenog godinom-dve, opet uvučeni u sebe, opet kriju imena i prezimena, izbegavaju situacije gde bi neko sumnjičav mogao da ih upita koje su vere i nacije.
Oglasilo se nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve, upozorenjem da je u Hrvatskoj ponovo na sceni nasilno prevođenje srpske dece u hrvatski nacionalni korpus. Evropa ćuti, a na otvoreno pitanje kako ocenjuje događanja u Hrvatskoj, u vezi sa napadom na ćirilicu, odgovara da je to unutrašnja stvar Hrvatske. Ovo je otvoreno ohrabrivanje na nova nasilja prema Srbima.
Ni jedna druga država, članica Evropske unije, ranga Hrvatske, ne bi smela ni da pomisli na odnos prema manjinama, kakve god one bile, nacionalne, socijalne, seksualne, kakav prema Srbima u Hrvatskoj gaji Hrvatska. Ali, kad imaš Nemca za saveznika, sve ti je dozvoljeno; ubijanje, paljenje, proterivanje, na kraju i skidanje ćiriličnih tabli. Sve.
U vreme nastanka teksta koji čitate, okončan je peti u nizu susreta predsednika Vlade Hrvatske, Zorana Milanovića sa Stožerom za odbranu ćirilice, iz Vukovara. Ovoj proustaškoj grupaciji ponuđeno je, kako saznajemo, da se „provokativne" table smanje za trećinu, da slova budu jedva vidljiva, da tabli u Vukovaru bude svega nekoliko, isključivo na javnim ustanovama, ali bratija na pristaje; ćirilica ne može na tlo Hrvatske. Više im nije dovoljan Vukovar; table padaju iz noći u noć širom Hrvatske, čak i tamo gde su Srbi dvotrećinska većina. Sasvim očekivano i shvatljivo; Pavelićeva dečica vide da im se država ne suprotstavlja pa zbog čega da ne čine ono što im je u krvi.
Nedavno je u Beogradu promovisana knjiga Ante Lešaje, Hrvata sa Korčule, penzionisanog profesora Zagrebačkog univerziteta, koja podseća na mračno vreme pred građanski rat u Hrvatskoj, 1990. do 1991.godine, vreme kad su Hrvati spaljivali i na druge načine uništavali knjige štampane na ćirilici. Lešajino delo zove se „Knjigocid". Tada je uništeno oko tri miliona knjiga. U današnjoj Hrvatskoj do sada je uništeno dvadesetak tabli sa ćirilicom. Malo.Tradicija se mora poštovati. Biće toga još.
Na Milanoviću i Josipoviću je da dokažu ima li njihova Hrvatska snage da se obračuna sa ustaštvom. Tu kompromis nije moguć; ili ustaše, ili njih dvojica, skupa sa SDP-om, strankom preko koje su došli na vlast. Da ne bude zabune: i u jednom i u drugom slučaju Srbi su gubitnici.

Piše: Ratko Dmitrović

http://bigportal.ba/hrabri-li-evropska-unija-antisrpstvo-u-hrvatskoj/