Bojo Vuković:: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

Politika: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

INTERVJU: dr NEBOJŠA POPOV, sociolog

 

Kakav je to srpski kapitalizam koji ni posle više godina, gotovo deceniju i po, nije uspeo da dostigne nivo razvijenosti bivšeg socijalizma? Procene govore da je u ovom trenutku naš bruto društveni proizvod tek nešto više od polovine pre raspada Jugoslavije.

Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika".

 

P: Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?

O: Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične.

A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.

 

P: U odnosu na šta i na koga?

O: Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.

 

P: U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?

O: U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.

 

P: Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.

O: Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi - raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike - sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.

 

P: Konkretnije...

O: Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.

 

P: Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.

O: Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.

 

P: Koji je to interes koji imaju protagonisti?

O: Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni. Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.

 

P: Zašto psihotičnoj?

O: Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.

 

P: Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?

O: Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.

____________________________________________________________________

EU nije briga kako se ovde živi

Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.

____________________________________________________________________

 

P: Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?

O: Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi - radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.

 

P: Intelektualci...

O: Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.

 

Miroljub Mijušković

 

Izvor: Politika, objavljeno 04.05.2015. god. 

 

http://bojo-vukovic.blogspot.ca/2015/05/politika-raspamecivanje-srpskog.html

Антић: Степинац не може покварити односе Србије и Хрватске

© Wikipedia/ Flickr/Dennis Jarvis

Политика

10:30 30.05.2015(освежено 10:33 30.05.2015) Преузмите краћи линк

30237

Канонизација Алојзија Степинца не може покварити однос двеју земаља јер је он већ јако лош, а Хрвати Степинца свакако већ одавно сматрају светим, каже за Спутњик историчар Чедомир Антић.

Председник Србије Томислав Николић у недавном разговору са папским изаслаником, кардиналом Куртом Кохом, захвалио је Ватикану на ставу о Косову, али је изразио забринутост да би одлука о проглашењу Алојзија Степинца за свеца нарушила све до сад урађено на побољшању односа Србије и Хрватске. Да ли канонизовање Степинца може да угрози односе двеју земаља, Спутњик је питао историчара Чедомира Антића.

Он сматра да се, када се говори о Алојзију Степинцу, често  помињу историјске нетачности. Степинац није био српски војник, није био ни на Солунском фронту. Као заробљеник Аустро-Угарске био је уврштен у српску војску, али никада није напустио Италију. Заблуда краља Александра I Карађорђевића је да је Степинац био пројугословенски настројен. Његов дневник и његово деловање доказују да је он био човек Ватикана, каже историчар Чедомир Антић.

„Код Степинца је спорно то што је врло јасно показивао расистичке тенденције и што је био дубоко окренут против Срба и српског народа. Подржао је стварање Независне државе Хрватске. Имао је нека колебања, неке људе је спасао, то није спорно, али је чињеница да су његови свештеници, велики број њих, опасали пиштоље и каме, и да није спречио да три стотине хиљада Срба буде покрштено, а више од пола милиона убијено", каже Антић за Спутњик.

© Flickr/ Zdenko Zivkovic/ John S. and James L. Knig

Хрватска: Србија треба да се суочи са злочинима

Он додаје да је проблем Ватикана то што никада није заузео став према тим чињеницама. Степинац јесте био жртва прогона, али он није био антифашиста, нити комуниста, а није био жртва ни српске освете. Када је реч о непризнавању независности Косова од стране Ватикана, Антић каже да је лоше правити равнотежу између независности Косова и питања канонизације Степинца. Треба подсетити да је Србија практично признала Косово и то је сада само питање форме, додаје Антић.

„Ватикан не признаје Косово из својих унутрашњих разлога. Да тамо већином живе католици, питање је да ли би био такав однос. Можемо да поздравимо то што га не признају, али то се нас суштински не тиче. Ово што је изјавила председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић да папа нема никакве дилеме око Степинца, значи да је јасно да он не може да направи отклон када је реч о злочинима према Србима. Не треба заборавити да је Анте Павелић један од ретких вођа пронацистичког режима који је спасен захваљујући Ватикану. Да је био суђен, вероватно би био погубљен", каже историчар Антић.

 

© AP Photo/ Richard Drew

Хрватска председница тражи казну за идеологе велике Србије

Тврдњу да канонизација неће угрозити односе двеју земаља Антић образлаже чињеницом да је за хрватски народ Степинац већ светитељ. Његов гроб је био култно место још у време социјализма, тврди Антић и не види разлог да се због канонизације Степинца затежу односи Србије и Хрватске, додајући да су ти односи већ јако лоши.

„Хрватска је признала Косово, тужила Србију због геноцида, није Србима вратила станове, слави Олују, прети агресијом Републици Српској, а сама председница Републике је на дан инаугурације два пута прогласила Војводину суседном државом Србије. Да, све то ради као чланица Европске уније. ЕУ није друштво за нас, ако негује такво друштво", категоричан је Чедомир Антић.

Коментаришући евентуалну посету папе Фрање Србији, у светлу његове посете Сарајеву 6. јуна, Антић каже да пут папе у Београд води преко Јасеновца, где треба да се поклони жртвама. Он напомиње да се ни од кога не тражи оно што се тражи од Србије.

„Када се од наших политичара тражи да се одреде према Сребреници, морају да се одреде и према Републици Српској. Ватикан се никада није одредио према Јасеновцу. Хрватска се није одредила према Јасеновцу, ни када је добила независност", закључује Антић.     

Опширније: http://rs.sputniknews.com/politika/20150530/2226051.html#ixzz3bczr9wlm

 

Од Велике Србије до велеиздаје

• понедељак, 25 мај 2015 15:00
• Аутор: Агенције
• Оставите коментар

Пре само неколико година, док је још био Шешељев радикал, Томислав Николић је усред Косовске Митровице овако уверавао наше ојађене сународнике: „У име свих грађана Србије, обећавам, тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије". А његов садруг у срамној превртљивости и националној и државној велеиздаји, Александар Вучић, на питање новинара шта за њега значи појам Велика Србија, не трепнувши је одговорио да је то „историјски циљ до којег можемо доћи било кад за 50 или 100 година".

Пише: проф. др Коста Чавошки

Овакво разумевање замисли Велике Србије и Николић и Вучић су преузели од свог политичког оца Војислава Шешеља, који је за њене западне границе одредио линију Карловац–Карлобаг–Вировитица. Ма колико да су те границе за многе биле претеране и неостварљиве, и Николић и Вучић су не само били уверени да су оне оправдане, него су изгледа поверовали да су биле и достижне. То је посебно Николић показао и доказао када се 1992. године, као Шешељев добровољац под командом ЈНА, с оружјем у руци борио код Тење на потезу од Вуковара према Даљу. Том приликом су неки од његових сабораца свој часни живот окончали смрћу достојном хвале и сећања. А када је августа 1995. године Република Српска Крајина пала пред налетом хрватске солдатеске, Шешељ, Николић и Вучић су влади ове западне српске државе у избеглиштву ставили на располагање просторије своје странке на Земунском кеју.

Сви су наравно запазили да су се Николић и Вучић, као велики српски родољупци, извргли у још веће издајнике, али због недоступности архива страних обавештајних служби још увек није јасно како је до тога дошло. По нашем суду, кључну улогу у том срамном преобраћању одиграо је Александар Вучић који се, приликом посета утамниченом Шешељу у Хагу, састајао са истакнутим челницима страних обавештајних служби, и том приликом, у своје и Николићево име, углавио разбијање Српске радикалне странке.

Било како било, исход овог преобраћања је несумњив: од горљивих поборника, замисли Велике Србије, Николић, који је за њу у рату и живот ризиковао, и Вучић, практично су признали самозвану државу косметских Арбанаса, присилили наше унесрећене сународнике да постану држављани те нама непријатељске државе и тиме свом народу, уместо велике, оставили у наслеђе смањену Србију. Док су се древни Грци и Римљани трудили да своме потомству оставе бар несмањену ако не и увећану домовину, Николића и Вучића не муче такве заветне мисли нити дозивају у сећање 2000 палих војника и убијених цивила приликом агресије Атлантског пакта 1995. године, који су се жртвовали за народ и државу и тиме стекли светао гроб и незаборавну славу.

На то упућују злосрећни наговештаји. Николић је већ изјавио да би се поводом закључених бриселских споразума са самозваном косметском државом морала донети нова резолуција Народне скупштине о Косову и Метохији, а Вучић је још додао и Уставни закон којим би се избациле уставна преамбула и још две уставне одредбе у којима се помиње АП Косово и Метохија, чиме би се пост фестум конвалидирали противуставни бриселски споразуми и отклонила свака уставна забрана де иуре признања ове непријатељске државе. Саме појединости ове промене Устава биће познате када Вучићу стигну подробнија упутства из Брисела и Вашингтона.

После свега, извесно је да се ничему добром не можемо надати. Јер, ако је Николић изневерио самога господа Бога, а Вучић и свог политичког оца Војислава Шешеља, зашто њих двојица не би обманули и преварили властити народ и својим потомцима оставили битно смањену домовину, која ће се, ако овако наставе, свести на преткумановску Србију – Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака? Треба се ипак надати да ничија није горела до зоре, у шта се уверио и Слободан Милошевић, који је неприкосновено владао чак тринаест година.

http://www.in4s.net/index.php/od-velike-srbije-veleizdaje/

Политички живот
Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија - после Вучића Србија ће бити олупина

 

Слободан Антонић

недеља, 24. мај 2015.

(Време) Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем што, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена? „Имиџ, пропаганда. Он је сав од ими-џа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: 'Радим, али ми не дају.' Ти који не дају су или 'жута хоботница', или тајкуни, или 'менталитет', или 'десница'. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у 'отварању поглавља' у преговорима са Европском унијом", каже за „Време" Слободан Антонић. Какве се уставне промене могу очекивати? - Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу. За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих... Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу. Што ће бити срж тих упутстава? Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам" и „по жељи народа". Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика. Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма" и „по жељи народа" највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава", мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп". Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много. Да ли се може очекивати да се промени преамбула? Обавезно, то је готова ствар. Зашто? Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма" не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле. Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића? Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно. Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић. Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником. Каква је ту улога јавности? Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута. Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену? Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу. Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића. Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности. На какав бисте начин описали СНС? Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице... И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи", а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија. Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма? Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље" или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног. Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима. Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе? Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз... У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер" или случај „Поплава" то уверљиво показују. Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није? Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања. Као што је прича о реконструкцији? Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године. Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне? Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада. А прва влада Војислава Коштунице? То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса. Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти? Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима. Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу. А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура? Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети. Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси... Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања. Како оцењујете однос извршне и законодавне власти? Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике. Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја? За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.   Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција... Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности... Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића. Како ће изгледати Србија после напредњака? Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.   Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем? Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати. У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом? Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место... Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите. Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове? Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти. У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали... С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана. Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи? На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом". То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране. Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква? Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини. Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића. Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама. Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања. Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима... Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму. (Филип Шварм)

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/posle-vucica-srbija-ce-biti-olupina.html

Makedonija na nišanu: Kako je Gruevski narušio nametnuto „sveto pismo" Zapada

Posted date: мај 20, 2015In: SPEKTAR

1

Piše: Dragomir Anđelković

Kako je Gruevski narušio geopolitičko „sveto pismo" nametnuto Makedoniji protivno njenim interesima i za Zapad postao balkanski mračnjak.

„Balkan balkanskim narodima" – to je moto velikog srpskog državnika i diplomate Milovana Milovanovića. Kada su se njegovim načelom rukovodile balkanske države, zajedničkim snagama postizale su velike uspehe. To nije bilo niti je sada po volji zapadnih dušebrižnika, koji toliko govore o potrebi regionalne saradnje, međunacionalne tolerancije, humanosti.

Robijaško pomirenje
Sa Zapada nam uporno poručuju da su EU i NATO ključni faktori pomirenja balkanskih naroda. Od nas evrotlantski centri moći ne očekuju ono što je osnov svakog održivog pomirenja, a to je autentičan dijalog. Drugim rečima da sami postepeno, na bazi istinskih kompromisa, zaceljujemo rane i prevazilazimo probleme. Ne. Od nas se traži da slepo prihvatamo rešenja koja nam se nude sa strane, a da međusobno sarađujemo kao da smo marionete u lutkarskom pozorištu. U toj podeli uloga i kontrolisani pa i sa strane izrežirani ekstremizam i drugi vidovi ispoljavanja onoga što se tretira kao „balkansko divljaštvo", imaju svoje mesto – pružaju opravdanje za protektorat.

Zapadu koji sada toliko priča o miru i saradnji zapravo trebaju dubinski podeljeni balkanski narodi, kako bi ih on navodno mirio i dominirao po principu „zavadi pa vladaj". S druge strane njihovu istinsku saradnju – štagod izveštačeno pričao – doživljava kao problem za sebe. Jer usvajanje ideje „Balkan balkanskim narodima" –makar od strane duhovno srodnih tu preovlađujućih pravoslavnih nacija ako ne i svih Balkanaca – otežava stranu dominaciju. To je, razume se, noćna mora imperijalnih sila koje neki region doživljavaju kao svoj atar.

Principi razdora
Da bi se u eri izgradnje evroatlantskog tzv. „novog svetskog poretka" sprečio takav scenario, tek priznatoj makedonskoj državi izvezeni su ranih 90-ih godina tri noseća geopolitička principa: 1) osnovni ciljevi makedonske spoljne politike moraju da budu EU i NATO integracije; 2) ključni partner za Skoplje je Vašington a bitno je da regionalni strateški partneri budu van pravoslavnog civilizacijskog kruga; 3) Makedonija mora da održava distancu u odnosu na susedne pravoslavne zemlje odnosno ni sa jednom od njih ne sme da uspostavi formalne ili neformalne specijalne veze.

Da se razumemo, zapadu ne treba na aktivan način konstantno ispoljeno neprijateljstvo na Balkanu, pa otuda i nije želeo da od Makedonije pravi „jabuku razdora", ali mu trebaju barijere među tamošnjim narodima kako bi oni sarađivali (ili se po potrebi svađali) pod njegovim patronataom. Otuda je zamišljeno da Makedonija funkcioniše kao neka vrsta „putne rampe" koju kontrolišu stranci. I tako je u osnovi bilo preko petnaest godina. Izvesna iskakanja, kao što je u jednom periodu bilo značajnije približavanje Bugarskoj, nisu značajnije remetila makedonsku geopolitičku arhitekturu.

Berlinu i Vašingtonu milije je da politički i ekonomski regionalni primat nad Makedonijom preuzme Turska a kulturno-obrazovno-medijski Hrvatska (kako se na osnovu decenijskog jugoslovenskog nasleđa, koje se nije moglo izbrisati, ne bi tamo jače pozicionirala Srbija). No, donekle se tolerisao – iako je i on ograničavan – „bugarski prodor", odnosno „bugarska skretanja" nekadašnjeg makedonskog lidera Lj. Georgievskog. Najvažnije je ipak bilo što više odvojiti Makedoniju od zapadu večno sumnjivog, a krajem 20. veka pogotovo stigmatizovanog, srpskog faktora.

Put saradnje
Izlazak iz okupacione geopolitičke matrice nametnut Makedoniji, ključni je činilac agresije – koja sada prerasta iz mirnodopske u ratnu – sa kojom se ona danas suočava. U Skoplju je 2006. na vlast došao Nikola Gruevski. On je poveo energičnu politiku – bez obzira na izvesna antička preterivanja – za Makedoniju korisne identitetsko-državne konsolidacije.

Ona je u pojedinim svojim segmentima nailazila na podsmehe kako u regionu tako i na Zapadu, odnosno tamošnji mondijalistički protivnici svega nacionalnog posmatrali su je sa prezirom. Ipak, tolerisana je kao faktor jačanja nosećih stubova, kako se mislilo, makedonske barijere u srcu pravoslavnog Balkana. Ono što bi naišlo na osudu u većim njegovim država jer bi bilo doživljeno kao pretnja postmoderno-okupacionom sistemu, u maloj Makedoniji je, u svetlu geopolitičke uloge koja joj je dodeljena, smatrano prihvatljivim (iako ne poželjnim na intenzivan način kako se odvijalo).

Međutim, kada je iz domena unutrašnje politike Gruevski prešao u domen spoljne i tako narušio navedene geopolitičke parametre – stvari su se iz korena promenile. Postao je opasan za Zapad. Skoplje je poslednjih godina počelo da se, na temelju zajedničkih interesa, sve ozbiljnije približava Beogradu (koji za razliku od ostalih suseda ni na koji način ne ugrožava teritorijalnu celovitost niti identitet makedonske države i naroda).

Na zgražavanje Vašingtona, Berlina i Brisela, učestale su međusobne posete na najvišem nivou i drugi vidovi političke saradnje (koja je kulminirala uvođenjem prakse povremenog održavanja zajedničkih sednica vlada). Sistematski je otpočet rad na tome da nas istorija spaja a ne razdvaja, što se manifestovalo i kroz održavanje svečanosti posvećenih Prvom balkanskom ratu (koji je od inostranih i domaćih nedobronamerniha zamišljen kao istorijski kamen spoticanja među Srbima i Makedoncima). Ojačana je bezbednosna kooperacija.

Satanizacija Gruevskog
Sve rečeno dovelo je do toga da je Gruevski na Zapadu redefinisan u negativaca. No, pasivno neprijateljstvo prema njemu preraslo je u (hiper)aktivno tek kada su se na njegove srpske „grehe" nadovezali i ruski. Skoplje je uporedno sa približavanjem Beogradu tiho ali uporno radilo i na jačanju spona sa Moskvom. U tom pogledu nova, mnogo dinamičnija faza otpočela je kada je postao aktuelan plan izgradnje gasovoda Južni tok 2 ili kako se on obično zove Turski tok.

SAD i Nemačka slomile su Sofiju – koja je imala ključnu regionalnu ulogu u vezi sa izgradnjom Južnog toka – ali Rusi su uz modifikaciju održali projekat južnog panevropskog gasovoda tako što su Bugarsku zamenile Turskom i pripremili teren da je sa Srbijom povežu preko Grčke i Makedonije. Dalje bi gasovod išao starom trasom jer se Orbanova Mađarska pokazala kao mnogo ozbiljnija zemlja od Bugarske, koja je zbog totalne korumpiranosti svoje političke elite pod pritiskom spremna da brutalno gazi sopstvene energetsko-ekonomske interese.

U takvim okolnostima otpočeo je, tamo gde je delovalo da je tako nešto najlakše izvesti, novi zapadni udar po trasi realizacije ruskih energetsko-geopolitičkih planova. Krenulo se u akciju rušenja nepodobnog premijera Makedonije. Radi toga je aktivirana iz evroatlantskog ugla podobna opozicija predvođena Zoranom Zaevim. No, s obzirom da je poznato da je Gruevski majstor političkih igara te da ga je teško brzo srušiti na izborima ili izazivanjem od strane makedonske opozicije nemira – aktiviran je i albanski faktor.

Miniranje gasovoda
Dugoročno Zapad želi da se reši Gruevskog i u Skoplju instalira vlast po svojoj meri. Kratkoročno najvažnije mu je da onemogući izgradnju Južnog toga 2. Zbog toga su podstaknuta albanska gerilsko-teroristička komešanja. Ko će kroz zemlju nad kojom se nadvija ratna opasnost da gradi gasovod? Em bi radovi bili otežani, em se šalje poruka da sagrađeno u svakom trenutku može da bude lako razoreno bar na nekim deonicama, kad god neko u NATO komandi poželi da prekine ruski gasni tok.

Na unutrašnjopolitičkom planu polazi se od toga da će narod biti uplašen ratnom opasnošću, što će opozicija postepeno iskoristiti za rušenje vlasti. U prvom trenutku građani će na nacionalnoj osnovi da se homogenizuju oko nje ali potom bi pomoću zapadne i makedonske opozicione propagande bili demoralisani i strahom udaljeni od Gruevskog. Cilj je da svaki Makedonac utuvi sebi u glavu da njegova država nije u stanju išta samostalno da uradi, odnosno da je za Makedoniju jedini spas „NATO konjica" a ona se plaća bezrezervnom pokornošću. Naravno krajem prošlog veka nametnuti geopolitički principi – uz jačanje već Ohridskim sporazumom uspostavljenih opasnih unutrašnjih (kon)federalnih postulata (kako bi Albanci bili plaćeni za svoj rad u korist interesa NATO-a) – podrazumevaju se kao nešto što mora da dobije nov zamah.

Hrabrošću na agresiju
Gruevski kao ozbiljan političar sve to dobro shvata! Zato nije pristao da igra na tuđu muziku i tako dopusti da ne samo on već i makedonski nacionalni interesi postepeno budu „razjedeni" uz pomoć evroatlantsko-opozicione i NATO-albanske kiseline. Nije naseo na zamku i pristao da vodi defanzivnu politiku. Naprotiv, odlučno je prešao u ofanzivu.

Čim su makedonske bezbednosne strukture definisale gde i na koji način se u Makedoniji aktivira gerilsko-teroristička mreža, po njoj su energično udarili. To makar na neko vreme može da bude spasonosno za Makedoniju.

Zapad želi da pokaže da može u toj zemlji da izazove rat, odnosno radi toga stvara kontrolisane vojno-političke tenzije. Međutim, dok je ozbiljno angažovan u Ukrajini ne želi veći ratni sukob na Balkanu. Namera mu je da po principu tiha voda breg roni obavi svoj posao. Ali Gruevski je ozbiljno digao ulog i poremetio takav koncept. Poslao je poruku: ako hoćete kontrolisane sukobe imaćete pravi rat ali neću mirno ići ka tački kada ćete lako moći da izvršite „egzekuciju"!

Lično verujem da je Zapad shvatio poruku pa će se privremeno povući. To se vidi već iz toga što su pre par dana zapadni zvaničnici izbegavali da podrže legalnu makedonsku vladu u borbi protiv terorizma a sada joj najednom čak i NATO odaje priznanje za uspešno izvedenu akciju. Albanci će na neko vreme biti vraćeni u ratno skladište a akcenat će biti stavljen na makedonsku opoziciju i njene juriše na vlast kao bi je za račun Zapada a u svoju lično-partijsku korist srušila!

I tako će stvari stajati na Balkanu dok konačno tu ne preovlada svest da nam nema spasa dok se ne okrenemo sebi umesto da u domenu spoljne ili unutrašnje politike kalkulišemo sa opakim darovima koje nam nose brutalni evroatlantski imperijalisti. Dobar korak u tom pravcu je blagovremena i iskrena podrška koju je u trenutku kada je mogao da izbije ozbiljan rat, suprotno volji zapada, oficijelni Beograd pružio Skoplju!

(Pečat.rs)

http://webtribune.rs/makedonija-na-nisanu-kako-je-gruevski-narusio-nametnuto-sveto-pismo-zapada/

15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.

Живадин Јовановић                                                Мај 2015.

Председник београдског форума

 

СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ

СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА

15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.

 

Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године. 

Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:

 

„Берлин, дана 02. мај 2000.

 

Веома цењени господине Канцелару,

 

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног

поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије" Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

 

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа", Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

 

С пријатељским поздравом,

Вили Вимер"

 

 

 

 

 

 

Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?

Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност  тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће  „просторне ситуације" од Балтика до Анадолије.

За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као неѕависне државе. Други,  да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка" (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења" људских права. И четврти, став САД - да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.

Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.

 

Ад 1)

 

Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово", без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле" и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист" уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа".

Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића. 

 

Ад 2)

 

Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД" на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД". Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе." Ово „преуређење односа" ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум" са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из „Државне заједнице" са Србијом. САД и њихови врли европски  савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма." Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!"

 

Ад 3)

 

Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских" стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера" или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама", да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...

 

Ад 4)

 

СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права" припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и  спречавање „хуманитарне катастрофе". Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички  циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата", односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.

Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?

 

Ад 5)

 

Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему" европских савезника. САД сматрају да је та „дилема" решена ратом против СР Југославије. Да ли  „решење дилеме", у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се,  без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.

 

Ад 6)

 

Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације". Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других". Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао - „јасно је да се ради о преседану који ће се користити" увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације" не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.

 

Ад 7)

 

САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије" каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој" и „хуманозованој" гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!

 

Ад 8)

 

Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца", све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси  нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.

Ад 9)

 

Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море". Петнајест година касније - преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла" (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности". А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!

 

Ад 10)

 

Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што  основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!

Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.

 

Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера" посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.

Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а  делом и америчка глобална стратегија.

Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање  за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике", у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је  тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а" Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН" је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.

Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка,  демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи". Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима" и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање! Ничим не дати  повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи НАТО-а, истине да стратегија НАТО, посебно, стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медијима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити - уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени" да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе", „промене свести", „изградње новог система вредности" - што је „ИН". Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно,  треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!

То што овај докуменат од историјског значаја, није ни тада ни касније, побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за  НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће пропустити да изврше свој задатак.