EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

EMIL VLAJKI: PRVOMAJSKO SAOPŠTENJE

nedelja, 29 april 2012 14:59

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima

Prvi maj je svoj korijen imao u odluci vodećih američkih sindikata da godine 1884. zahtijevaju donošenje zakona kojim bi se ustanovilo maksimalno osam sati rada dnevno.

Kada se to nije dogodilo, došlo je do velikog štrajka u SAD, a u Čikagu i do krvavih nereda.

Za najmanje 50% radno sposobnih osoba u Bosni i Hercegovini ekonomska i socijalna situacija nije ništa bolja od one čikaških radnika prije 130 godina. Podsjetimo se.

U ovoj zemlji mnogi su gladni, često prose i traže svoj obrok po kontejnerima. Svjetska banka govori o povećanju broja gladnih u BiH u 2011. za 20 posto u odnosu na prethodnu. S jednim obrokom dnevno iz narodnih kuhinja preživljava oko 20.000 građana. Na listama čekanja humanitarnih organizacija je više desetaka tisuća onih koji traže da dobiju pravo na jedan obrok.

Oko 600.000 ljudi u BiH živi ispod generalne linije siromaštva, a tu se ubrajaju svi čija su mjesečna primanja niža od 238 KM. Oni čija mjesečna primanja ne prelaze 84 KM su u ekstremnom siromaštvu i takvih je u BiH oko 20.000. Svaki peti građanin BiH živi od tri KM dnevno.

Za to vrijeme, plate poslanika Paralamenta BiH su i do osam puta veće od prosječnih primanja 70% građana. Nezaposlenost u BiH je jedna od najviših u svijetu i obuhvaća oko 45% radno sposobnog stanovništva. Više od pola milijuna ljudi. 20% onih koji rade ne primaju mjesecima i godinama plaće, a ne uplaćuju im se ni zakonski određeni doprinosi, posebno zdravstveni i penzioni.

Polovica mladih od 18-35 godina u BiH je nezaposleno što je četiri puta više nego u EU. Na sivu ekonomiju koja iznosi 30% BND, neumitno se nadovezuje korupcija. BiH spada u najkorumpiranije zemlje svijeta. U tužilaštvu ima 200.000 neriješenih predmeta korupcije. Kazne za korupciju su skoro nepostojeće.

U svjetlu ovih podataka očito je, da je u BiH cinično govoriti o Prvom maju kao o prazniku rada.

Za nadati se, da će sindikati u BiH smoći dovoljno snage da stanu na čelo onih koje predstavljaju, tako da Prvi maj ove godine bude dan izraženog nezadovoljstva u mirnim i dostojanstvenim protestima svih nas protiv izuzetno teške ekonomske i socijalne situacije u ovoj zemlji.

Izvor Frontal, 29. 04. 2012.

 

Glasovi sa Kosova prebrojavaće se u Raškoj

28. april 2012. 09:47 > 09:51

Republička izborna komisija (RIK)usvojila je sinoć na sednici uputsvo za sprovođenje parlamentarnih i predsedničkih izbora 6. maja na Kosovu i Metohiji.

 

"Ova odluka znači da se izborni proces odvija kao da nije u pitanju deo teritorije države Srbije, kao da se radi o dijaspori ili drugoj državi i zato su takvi izbori neprihvatljivi", rekao je Ivanović na konferenciji za novinare u Kosovskoj Mitrovici.

 

Prema tom upustvu glasovi neće biti brojani na teritoriji te pokrajine, već u Raškoj.

Prema odluci RIK-a biće organizovano da članovi biračkog odbora u sedištu opštine Raška otvore glasačke kutije, utvrde rezultate za predsedničke i parlamentarne izbore i da potom materijale prenesu u sedište RIK-a.

U uputstvu se navodi da su članovi biračkog odbora dužni da neupotrebljene glasačke listiće za predsedničke izbore stave u poseban koverat i da ga zapečate, kao i da to isto urade i sa
neupotrebljenim glasačkim listićima za parlamentarne izbore koji se održavaju 6. maja.

Obavezni su i da zapečaćene glasačke kutije zajedno sa izvodima iz biračkih spiskova i zapečaćenim kovertama u kojima se nalaze neupotrebljeni glasački listići bez odlaganja odnesu u sedište opštine Raška, gde ih predaju koordinatorima RIK-a.

Predsednički, parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori u Srbiji biće održani 6. maja.

(Beta)

http://www.mondo.rs/s242660/Info/Srbija/Glasovi_sa_Kosova_prebrojavace_se_u_Raskoj.html

Столтенберг: Дипломате су морале радити против Срба да би били прихваћени

Столтенберг: Дипломате су морале радити против Срба да би били прихваћени

четвртак, 19 април 2012 15:18 блиц

 

Бивши изасланик УН током рата у БИХ Торвалд Столтенберг испричао је, 20 година после почетка тог рата, како је за стране дипломате у тим временима било пожељно да буду против Срба - да би избегли критике и били прихваћени.

"Од првог дана рата знао сам да, ако желите да буде у потпуности прихваћени, односно да избегнете критике, требало је да будете против Срба, подржавате Бошњаке и гледате кроз прсте Хрватима," рекао је Столтенберг у интервјуу Радију Слободна Европа.

Они који су, попут њега, подрзавали једну или другу страну "на основу конкретног развоја догадјаја на терену," били су изложени жстоким критикама, додао је.

Столтенберг, који је због жеље да буде непристрасан критикован да је просрпски оријентисан, каже да је на крају био принудјен да уместо српског који је научио током дипломатске службе у Београду у преговорима користи енглески. Замерано му је што, када говори српско-хрватски језик, превише користи српску варијанту, а премало хрватску.

"Тачније, да је мој акценат превише српски. Због тога сам наставио да користим енглески, тако да ми знање српско-хрватског језика није много помогло у преговорима," рекао је.

Столтенберг је истакао да ни тада није желео - као ни сад - да буде судија већ да као изасланик УН допринесе заустављању рата.

По његовом мишљењу, мировни план из 1993. године био је повољнији за Бошњаке од Дејтонског споразума, али су га они одбили на сугестију САД.

О улози Сједињених Држава, Столтенберг је рекао су "својевремено отежале постизање договора".

Столтенберг је објаснио да се најпре надао да ће се САД много раније укључити у преговоре, али да је уважио одговор тадашњег америчког председника Клинтона да је то европско питање.

"Сматрао сам да је то коректан приступ. Међутим, САД се нису у потпуности повукле из те регије, већ су стајале са стране и давале инструкције некима од учесника, што је, заправо, веома отежавало постизање договора", указао је бивши норвешки министар.

Столтенберг је подсетио да су лорд Овен, као представник ЕУ, и он, у име УН успели да у јесен 1993. године издејствују усмени пристанак све три стране на мировни споразум, али да су представници Бошњака потом саопштили да не могу да прихвате тај документ, јер су их тако саветовале америчке власти.

"Као разлог је наведено да би веома мала територија припала Бошњацима. Наиме, према споразуму је било предвидјено да добију 33.3 процента територије. Данас после Дејтона, у суштини контролишу између 26 и 28 одсто земље. Споразумом из 1993. било је предвиђено стварање три јединице унутар БиХ - бошњачке, српске и хрватске."

Забринут сам за стање на Косову

По његовим речима, разлика између предлога споразума из 1993. и Дејтона, од којих ниједан није савршен, јесте у томе што је рат трајао две године дуже. У том периоду је убијено на хиљаде људи, а на десетине хиљаде их је избегло.

На питање како наћи излаз из садашње ситуације будући да је БИХ још увек у великој мери подељена по етничким линијама и као држава нефункционална Столтенберг је рекао да одлуке о животу у миру треба да доносе људи у БИХ, а не било ко други, укључујући САД. "Ја сам уверен да ће сва ова питања бити решена и то без рата. Сматрам да ситуација у БиХ није најопаснија на Балкану. Много сам забринутији због стања на Косову", закључио је он, не образлажући детаљније свој став о покрајини.

http://in4s.net/index.php/politika/srbija-cg-srpska/18228-diplomate-su-morale-da-budu-protiv-srba-za-bonjake-i-da-gledaju-kroz-prste-hrvatima-

PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

PETAR ISKENDEROV: PRIPREMA LI SE VOJNA AKCIJA PROTIV SRBA NA SEVERU KOSOVA

ponedeljak, 16 april 2012 13:19

Ukoliko Zapadne dobije od tadića prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv

 
Kako se približava 6. maj, dan za redovne parlamentarne i vanredne predsedničke izbore u Srbiji, sve se više zapliće intriga oko njih. Ona se direktno tiče ne samo stranki i pokreta koji će učestvovati na njima već i kosovskih Srba, kojima je vlast Srbije faktički oduzela pravo a time i mogućnost da obave svoju ustavnu dužnost. Razlog koji je naveden za pomanjkanje želje zvaničnog Beograda da svojim sugrađanima dozvoli prilaženje glasačkim kutijama je – briga za njihovu bezbednost.

„Organizovanje lokalnih izbora u situaciji kada postoji nezadovoljstvo i Prištine i velikog dela međunarodne zajednice, kao i nemanje podrške Misije UN na Kosovu, povezano je sa ozbiljnim rizicima", tim rečima beogradske „Večernje novosti", pozivajući se na svoje izvore, formulišu mišljenje vlade Srbije. „Izbori se organizuju u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali mi moramo da obratimo pažnju na specifičnu situaciju u lokalu i na sve okolnosti koje su u igri protiv nas", to više nije mišljenje anonimnog izvora, već sasvim konkretnog srpskog ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića. 1)

Mada je ministar odmah posle toga prekorio predstavništva UN i Evropske unije u Srbiji zbog toga što ne preduzimaju organizaciju izbora, te tako ne žele da garantuju bezbednost srpskim biračima u pokrajini – jasno je da pod „okolnostima" koje onemogućavaju izbore vlada podrazumeva nešto sasvim drugo.

TADIĆ NE BRINE O KOSOVU, VEĆ O SEBI Pre svega, teško da ćemo preterati ako kažemo da se u ovom slučaju vladajuća koalicija brine pre svega o sebi. Jer Srbi sa Kosova tradicionalno glasaju za vodeće opozicione partije – za Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice. A u uslovima sadašnjeg društveno-političkog raskola u Srbiji sudbinu izbora će rešavati jednocifrene brojke u ukupnom dobijenom procentu glasova svakog kandidata. Tako je bilo i na izborima 2008. godine, kada je predsednik Boris Tadić morao da napravi maksimalne napore (i formalne i neformalne) kako bi u Narodnoj skupštini obezbedio očuvanje većine koaliciji na čijem je čelu njegova Demokratska stranka. Očigledno je da je to iskustvo sada nateralo vladu Srbije da faktički ostavi više od sto hiljada kosovskih Srba sa one strane granice srpskog državnog prostora i tako, uostalom, prekrši i Ustav, prema kome Kosovo predstavlja „sastavni deo teritorije Srbije". 2) Odnosi među liderima kosovskih Srba i beogradskih vlasti su se prošle godine ozbiljno pogoršali zbog vrlo sumnjivih sporazuma koje je vladina delegacija potpisala sa vlastima iz Prištine. Zato vladajuća koalicija ne gaji iluzije o sopstvenoj popularnosti na Kosovu. Odatle i težnja da se ujedinjeni i opozicioni elektorat odseče.

Bitno je da je pravo Srbije da organizuje izbore na teritoriji Kosova sasvim u skladu ne samo sa ustavom zemlje već i sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244 od 10. juna 1999. godine. Dokument SB UN konkretno daje Kosovu „suštinsku autonomiju", koja u potpunosti podržava princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu". 3) Iste su norme propisane i u odlukama koje su preko kancelarije šefa Misije UN za poslove privremene administracije na Kosovu donošene od 1999. godine. Međutim, to ne smeta sadašnjim srpskim vlastima da se u stvari solidarišu sa njihovim prištinskim „kolegama" po pitanju (ne)učestvovanja kosovskih Srba u opštim izborima, koji se već uveliko pripremaju.

Drugi faktor koji tera vlast Srbije da se zaista sama odrekne organizovanja izbora u delovima Kosova koje naseljavaju Srbi je pozicija Zapada, konkretno vođstva Evropske unije. Dodeljivanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata za prijem u EU početkom marta tera Tadića i njegovu okolinu da po kosovskom pitanju nastupa još „delikatnije" nego što je to bilo prethodnih meseci. Jer Brisel u svakom trenutku može da stornira svoju odluku, a to bi sahranilo glavnu predizbornu parolu Demokratske stranke i predsednika lično, koji su evropske integracije Srbije proglasili za ključnu tačku svojih predizbornih programa.

Međutim, dogovaranje vlasti u Beogradu sa Prištinom i Briselom o Kosovu nosi kosovskim Srbima još veću pretnju nego što je njihovo prebacivanje sa one strane granice svesrpskog političkog prostora. Upravo u samom jeku sadašnje predizborne kampanje kosovska vlada Hašima Tačija ubacila je nov „probni balon" signalizovanjem i Srbima i međunarodnim predstavnicima da je spremna da napravi novu operaciju svojih snaga protiv kosovskih Srba i njihovih institucija. „Akcija, slična onoj koja je izvršena 25. jula, će biti neophodna vladi Kosova iako neće biti vršena drage volje", izjavio je 11. aprila u intervjuu TV stanici KTV vicepremijer i Tačijeva desna ruka Hajredin Kuči. On je nagovestio da je „misija EU po zakonu obavezna da vrši svoj mandat i da na severu zemlje zavede zakon". Izgovorio je i da će u suprotnom Priština da deluje samostalno. „Kako je u vezi s tim podvukla „Koha ditore", prištinske novine na albanskom jeziku, Kuči je „anonsirao još jedan 25. jul". Prema tim novinama, isto mišljenje je dao i šef Skupštine Kosova Jakup Krasnići, koji je izjavio da bi u oblastima na severu Kosova „bezbednost trebalo da obezbeđuju kosovske institucije". 4)

ŠTA ĆE URADITI BEOGRAD Još provokativnijom izjavom nastupio je gradonačelnik albanskog dela Kosovske Mitrovice Avni Kastrati, koji je Albance sa severa Kosova pozvao da se naoružaju protiv Srba". Prema novinama „Kosova sot", na ulicama grada južno od Ibra pojavljuju se novi Albanci naoružani do zuba koji ne kriju svoje namere. 5) Mada su politički lideri Kosova formalno osudili poziv kosovskog gradonačelnika, ono što se dešava previše podseća na scenario prema kome su svi glavni faktori kosovske političke scene već igrali. Cilj tog scenarija je da se obezbedi propagandna prikrivenost (između ostalog i u očima predstavnika EU i NATO) nasilne operacije protiv Srba kao jedinog sredstva da se ni jednoj od strana ne dozvoli razvoj događaja koji neće biti moguće kontrolisati. U navedeni scenario se dobro uklapa i poziv lidera opozicionog kosovskog pokreta Samoopredeljenje Albina Kurtija da se na severu zemlje uvede vanredno stanje. 6)

Jedini faktor koji još uvek nisu u stanju da pretpostave ni u Prištini ni u Briselu je moguća reakcija samih Srba i – najvažnije – srpskih birača. Jer navedena operacija može da podrije predizborne pozicije Tadića i Demokratske stranke tako što će ih naterati da nekako reaguju na ono što se dešava. I, prema tome, razvoj događaja može da krene u dva pravca. Ako zapadni tutori Kosova ne budu hteli da rizikuju time što će beogradskim vlastima da naprave medveđu uslugu – vojna operacija će biti odložena na period koji će Briselu, Vašingtonu i Prištini više odgovarati. U tom slučaju, ukoliko zapadne diplomate uspeju da preko tajnih pregovora dobiju od predsednika Srbije i njene vlade prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srpska krv.

_________

Primedbe:

1) Večernje novosti, 31.03.2012.

2) Constitution of the Republic of Serbia. Belgrade, 2006. P.2.

3) http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/172/89/PDF/N9917289.pdf?OpenElement

4) Koha Ditore, 12.04.2012

5) Kosova Sot, 12.04.2012

6) Koha Ditore, 13.04.2012

Fond strateške kulture

 

DIJASPORA: BOJKOTOVACEMO IZBORE U SRBIJI

 

http://www.pravda.rs/2012/04/13/zoran-jovicic-bojkotovacemo-izbore-u-srbiji/

Зоран Јовичић: Бојкотоваћемо изборе у Србији

Политика | 13. април 2012. | 17:32

---

БЕОГРАД – Српска дијаспора незадовољна је условима које јој је матица поставила за гласање и бојкотоваће изборе, каже за „Правду" новинар Зоран Јовичић, представник аустралијске дијаспоре у Српском светском конгресу дијаспоре, кровне организације која окупља српска удружења. Као члан Економског савета ове организације, задужен за дознаке, он упозорава да би новчани токови из расејања према члановима њихових породица у Србији могли пресушити, јер управо присуствујемо преломном моменту – Запад напушта мултиетнички концепт друштва, због чега се процес асимилације Срба драматично убрзава.

- Огорчени смо на начин на који су спречили да гласамо. Ја сам аустралијски држављанин и, када дође време за гласање, одем и гласам. Какво пријављивање, какви бакрачи?! Србија се игра са светињом, која се зове изборно право. Они су нам поставили услов: да би се гласало треба најмање 100 пријављених људи по месту. У Србији је то услов, али ви не можете да те критеријуме примењујете и у дијаспори. Зашто сваки пут морамо да се пријављујемо за гласање? Сваки пут. Највише нас нервира то што морамо да шаљемо не само пасош, него и радну дозволу да би гласали. Зар не могу ја у Паризу да се затекнем и као туриста? Кажем отворено: ово је организовано само да би гласали јавни и тајни чланови наших амбасада. А постоје тајни чланови амбасада. Да ли је тако? – наглашава Јовичић.

Шта мислите да су мотиви власти да вас спречи да гласате?

- Они овако размишљају: „Тамо има пуно четника, они ће да гласају за десницу". То је главно, и то је суштина.

Сигуран сам да вам то не кажу отворено.

- Наравно, служе се изговорима, па кажу: „То је зато што дијаспора не плаћа порез у Србији". Узвраћам: „Па, да ли то значи да пензионери и незапослени не могу да гласају, јер ни они не плаћају порез?" Изборно право не сме да се везује за порез. До сада је то ишло кроз плаћање пореза, али то је превазиђено. Па онда кажу: „Проблем је гласање поштом". А ми одговарамо: „Зашто сте Србима у окружењу омогућили да гласају поштом?" Коначно, трећина људи који живе у Енглеској, Швајцарској, гласа поштом.

Шта је коначан став ваше организације?

- Дијаспора ће бојкотовати ове изборе. Дали смо оглас и пустићемо га у медије. Ово је тест. Хоћемо да видимо колико ће медија то да пренесе. Ову информацију сада први пут представљам, мада смо то најављивали још пре пет година. Не желимо да се у наше име одвија тај изборни туризам – да политичари путују по пет дана изван земље, као, због нас.

Зар нисте свесни да и бојкот иде на руку властима?

- У ситуацији смо да бирамо мање од два зла.

Српско расејање је нарасло у последње две деценије. Шта је генерални проблем са којим се суочавате?

- Са напуштањем концепта мултиетничког друштва, чак и у земљама као што је Немачка. Креће драматична асимилација. Све земље се сада утркују која ће пре да асимилира наше људе. Дају нам место у медијима, дају места у парламенту. Једноставно, теже да нас интегришу, а Србија и мале земље треба да имају свој одговор на то.

На који начин треба одговорити?

- Да ми који смо напољу отварамо све више радњица. То је врло велика тема. Турци доминирају са продавницама воћа и поврћа. Зашто, када ми имамо овде здраву храну и наравно наш туризам? Видим да већ постоји повезивање на нивоу села, тренутно је у Србији 2.500 агронома и шумара. Ту треба, пре свега економски, да се успостави комуникација између матице Србије и расејања. Погледајмо Јевреје. Они, пре свега, економски помажу Израелу да опстане. Тај модел, то је наша жеља. Управо сада Немачка даје кредите шаком и капом, то је прилика да се организовано помогнемо одавде, да узмемо део тог колача, као што то раде Турци. У Немачкој све те ситне радње држи дијаспора.

У Србији је приватизација десетковала индустријски сектор. Како то изгледа вама са стране?

- Србија као индустријска земља, то је завршена прича. Међутим, хајде да искористимо ту своју ману. Ми смо буквално удаљени четири до пет сати вожње аутомобилом до најбогатијих земаља планете. Наши не схватају да је Немац спреман да дође БМВ-ом овде да би брао малине. Зашто? Па, он хоће лично да се увери да то није прскано, то је поента. Они обожавају да дођу са децом, да раде на фарми. Треба да нашу заосталост преокренемо у предност. Дакле сеоски, ловачки туризам.

Дугорочно, шта предлажете као одговор на асимилацију Срба у расејању?

- Нама је потребна мрежа наших школа, пре свега у Немачкој и Аустрији. То су Грци и Јевреји у Немачкој решили тако што имају школе, своје гимназије. Млади Грци, када стасају за факултет, одлазе у Грчку, тамо завршавају факултете, постају инжењери, лекари или адвокати и враћају се у Немачку. Ако то не будемо успоставили макар у Бечу, истопићемо се великом брзином, као што нам више нема у Трсту.

Неких четири до пет милијарди евра дознака је врло значајно у уравнотежењу платног биланса Србије. Шта можемо очекивати убудуће?

- Србија може, и то врло брзо, да због асимилације изгуби те дознаке.

Није нас захватило кметство

Притискају нас са свих страна, одузимају Косово, медијска сатанизација не посустаје, на власт су нам довели гарнитуру која све више слаби, уместо да јача државу. Како то објашњавате?

- Ми смо нација коју није захватило кметство. Кажем им: „Не дирајте мој народ". Ми смо такви – дрчни, храбри. Нисмо попут Мађара и Румуна. Србин је везан за земљу, за њиву. Погледајте Мађара, где је његова њива? Нема је, он је слушао грофа. Али, то је и мана, ми нисмо нација која је навикла да има шефа.

Д. Башовић

Мрске столице из Пазове

Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Мрске столице из Пазове

 

Ненад Кецмановић

среда, 11. април 2012.

Обележавање две деценије од почетка рата у Сарајеву представљало је још једну пропуштену прилику да Сарајлије, а то су данас искључиво Бошњаци, аутентичну ратну драму кроз коју је прошло Сарајево реално прикажу као заједничку трагедију свих његових житеља који су се поделили и сукобили због питања да ли БиХ треба да се осамостали или да остане у оквиру Југославије. И да коначно себи признају да се грађански рат на националној основи, са свим страдањима и разарањима, могао избећи да је компромис „Босна цела из два дела" Изетбеговић потписао одмах 92. у Лисабону, а не тек 95. у Дејтону. Напротив, сарајевски медији и бошњачки политичари нису пропустили да понове старе приче о „агресији", „окупацији", „опсади", „фашизму", „снајперима", „убиствима", „напрасном злу"... Прво, о „србијанској агресији" (Аваз) није се радило јер су се на сарајевском ратишту тукле углавном национално подељене Сарајлије, а не Србијанци. Исто као што ни њихово политичко руководство нису чинили Слободан Милошевић, Бора Јовић и др., него Сарајлије, попут др Кољевића, др Плавшићеве, др Караџића, др Максимовића, др Бухе, мр Крајишника, који су до рата у чаршији били неупоредиво и познатији и признатији него Изетбеговић, Силајџић, Ченгић, Ајановић, Бехмен, Бичакчић и др., за које се пре рата није чуло даље од махалских сокака по обронцима Башчаршије. Друго, о „опсади" Сарајева такође није могло бити речи јер град није био споља опкољен него изнутра подељен, тако што су од укупно десет градских општина муслимани углавном држали Стари град, Центар, Ново Сарајево, Нови град..., а Срби Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Пале итд.. Пошто су прве општине биле централне, а друге рубне, Срби су заиста имали велику војностратешку предност, али линија фронта је пролазила кроз град, а не око њега. Треће, ни о „окупацији" Сарајева нема основа да се говори јер никада током рата ни једна ни друга национална страна није контролисала читав град, а ваљда су и Срби имали право на један његов део. Штавише, муслимани су непрестано неуспешно покушавали да помере линију разграничења, док су Срби углавном држали на почетку запоседнуте положаје. Индикативно је, међутим, да Аваз измишљену србијанску окупацију пореди са стварном отоманском и долази до закључка да је она прва „културно обогатила Сарајево", док је ова друга донела „само крвави пир који још траје". Четврто, у бројним комеморативним манифестацијама нигде се ништа и не помиње о политичким узроцима рата. Ни речи о прегласавању у парламенту, мајоризацији у влади и Председништву, о разлозима за повлачење српских представника из заједничких органа, о смртовницама које су угледним Србима објављене у „Воксу", о медијској сатанизацији једног конститутивног народа, о драматичном извлачењу српског руководства на Пале. Пето, о бројним антисрпским манипулацијама муслиманске власти увелико су проговорили сами актери, али о томе званично Сарајево упорно ћути. Без коментара су остали упозорење генерала Мекензија да су муслимански снајперисти пуцали по својима, сведочење специјалца Чегара да је на масу пред скупштином пуцано са „Унисових" кула а не из „Холидеј ина", јавно хвалисање активисте СДА да је завртао гас за Сарајево по наређењу из партијског врха, недавна изјава Едина Гараплије да је „сарајевске Ромеа и Јулију" на мосту Врбања устрелио полицајац Херенда из Шева итд. Када Бакир Изетбеговић поводом 6. априла говори о српској агресији, о етничком чишћењу, убиствима и силовањима, али не у БиХ, где је тога било у изобиљу са све три стране, него баш у Сарајеву, онда је то чисти цинизам. Јер у олимпијском граду су на пет одсто сведени Срби а не муслимани, на Казанима надомак града клани су и у јаму бацани Срби а не муслимани, у Великом парку у центру града стрељани су српски официри ЈНА а не муслимански официри тзв. Армије БиХ, у десетинама сарајевских приватних затвора пребијани су Срби а не муслимани и силоване Српкиње а не муслиманке, на смртоносно копање ровова на линији фронта око Сарајева одвођени су Срби а не муслимани, са посла и из станова, из редова за хлеб и воду у ратном Сарајеву избацивани су опет Срби а не муслимани. Напросто и када их је у почетку рата у ужем делу града било најближе предратном броју, Срби су били незаштићена мањина, над којом се као таоцима иживљавала надмоћна муслиманска већина. Што је најгоре, били су то баш они Срби и Српкиње који су, наивно верујући у приче о томе како не само СДП него и СДА хоће мулти-култи и грађанску БиХ, остали у Сарајеву. Почело је с ликвидацијом српског свата Гардовића, који је убијен пред Старом православном црквом, и професора Медицинског факултета др Најдановића, који је масакриран нађен поред „Кошевског" стадиона са рукописом Јуке, Цаце, Ћеле, Деде, Крушке... Али, ти предратни криминалци, који су прве ратне ноћи у Сарајеву поразбијали излоге и опљачкали све радње по граду, носили су униформе са чиновима тзв. Армије БиХ и постоји њихова колективна фотографија с врховним командантом Алијом. А муслимански сународници су их славили као црне бисере, златне љиљане и хероје одбране града. Паљански извори пребројали су око 10.000 српских жртава унутрашњег терора у муслиманском делу града, Српско грађанско веће - око три хиљаде, а муслимански евидентичари увек говоре само о појединим инцидентима које не треба уопштавати и прљати успомену на величанствено ратно Сарајево. Колико год да их је било, они нису добили своје „црвене столице" у шестоаприлском перформансу Хариса Пашовића на главној сарајевској улици, а нису их ожалиле ни „Жене у црном" на одговарајућој београдској приредби, нити су могли да дођу у град и то јавно обаве њихове породице, пријатељи, познаници и сународници, одавно расејани од Србије до Скандинавије, Канаде и Аустралије. А у Бакировој евиденцији они се ваљда воде као колаборанти „југоармаде" и „србочетника", који су „сакривали оружје" и „свећама наводили артиљерију са брда", или су, што је још горе, подмукло прибројани жртвама српских граната и снајпера. Зато је данас у Сарајеву остало свега неколико хиљада предратних Срба, а комшије Бошњаци ће причу о њиховом ратном страдању у олимпијском граду можда поменути једног 6. априла када оде и последњи. Све дотле ће изгледа да мрзе и столице које имају везе са Србима: Пашовић је извиждан када је примећено да је пластична сценографија набављена у Пазови. Да ли наше комшије и јединствену БиХ замишљају као слику и прилику њеног главног града или су у петак само на један дан заборавили мантру о лепотама грађанске Босне коју нам понављају осталим данима у недељи?

 

Пристигли коментари (77)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/mrske-stolice-iz-pazove.html

 

 

Miševi i mačori - pise Zvonimir Trajkovic

http://www.trajkovic.rs/intervjui/srpskapolitika/016.html

    Zvonimir Trajković

       politički analitičar

Politički analitičar Zvonimir Trajković za Srpsku politiku o mitingu „Kosovo je Srbija" refleksijama i usputnim događanjima oko njega Miševi i mačori Dok je narod dostojanstveno i više nego masovno izražavao protest protivu nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane nekih značajnih zemalja, vodila se čudna medijska propaganda. Ovde kod nas, ne na zapadu. Sve je učinjeno od strane „naših" medija da se impozantni miting iskompromituje i svede na razbijanje ambasadorskih prozora i krađu patika. Da „naši" mediji nisu naši odavno se zna, ali da naš predsednik i nije naš, narod je to mogao da sazna tek sada. Polako se sleže politička prašina oko mitinga „Kosovo je Srbija", uz dva dominantna utiska. Dok je za jedne miting bio veličanstven i pokazao svetu ko smo, za druge je glavna tema nekoliko polupanih ambasadorskih prozora čime je eto u Svet ponovo poslata crna slika Srbije. Obe strane u svojoj ostrašćenosti zaboravljaju da Svet zna ko su Srbi, te da sa ovih prostora o nama za dvadeset godina nisu otišle ni beličaste a kamo li bele slike. I dok „miševi" cvile kako se sve svelo na razbijanje izloga i krađu patika, „mačori" zauzeti svojim februarskim poslom samo usput pljuckaju i najavljuju da će se „igre" tek nastaviti. Posmatram ova političko-medijska prepucavanja sa strane, jer mi je pristup medijima odavno zabranjen, i jedina srpska misao koja mi pada napamet je - narode najebali smo. Iz više razloga, pa da spomenem bar neke najvažnije: - Imamo predsednika koji očigledno baš i nema nameru da Kosmet brani ni političkim sredstvima, a vojno nikako. Mogao bar reda radi da malo promeni već suviše izlizanu izjavu, da Srbija nikada neće priznati samostalnost Kosova. Ili je to, po samo njegovim merilima, dovoljno. - Imamo premijera koji je pun zvučećih parola i lepo priča ali i dalje sedi u Vladi sa onima kojima je Kosmet deveta rupa na svirali pa „jadnik nije u stanju" da sprovede ono što narodu obećava. - Imamo i jaku opoziciju koja izgleda voli baš tu ulogu, i nije joj do nekog direktnog angažovanja, jer procenjuju da još treba da potonemo pa će onda oni sami da pobede na nekim izborima 2056. godine. Već odavno narod gunđa da su ovo samo „demokratske političke igre" gde su u stvari i „miševi" i „mačori" na istom prljavom zadatku, te da bi trebalo izvršiti temeljnu dezinfekciju i deratizaciju. Do ovih konstatacija i nije bilo teško doći jer se sve kao na dlanu moglo videti i čuti u samo par dana. Za odbeglog „miša" koji se tek po završetku događanja iz Rumuniju vratio, najvažnije je da se strasti smire i da sve bude mirno. Njegovo apelovanje da „Samo mirnim putem mi možemo Srbiji da pomognemo i da pravnim sredstvima odbranimo Kosovo", u najmanju ruku je uvredljivo. Uvredljivo za nivo svesti i razuma bar prosečnih građana Srbije. Pa osam godina smo mi mirni i smerni u očekivanju da bilo šta u ovoj zemlji „demokrate" reše. A oni mirno kradu, mirno nižu afere jednu za drugom, mirno razbiše Jugoslaviju, pa još mirnije i zajednicu Srbije i Crne Gore a sad mirno ode i Kosmet. Usput su mirno svu privredu što rasprodali što pogasili, vojsku uništili, službe rasturili, sve institucije uneredili… Samo su u izbornim kampanjama urlali plašili narod svim i svačim, lagali do besvesti, obećavajući kule i gradove. Gledam ga onako uplašenog kao da je u bunilu, pa se pitam da li on još ne shvata da je kao „poklon" dobio novu državu Kosovo na srpskoj teritoriji, samo dva dana posle svoje inauguracije za predsednika Srbije. Poklon je kao i svaki poklon stigao upakovan sa priznanjima te kvazi države upravo od njegovih prijatelja iz SAD i EU, kod kojih nas on već osam godina uteruje da nam bude lepo. Gledam slušam i neverujem svojim očima i ušima. Premijer Koštunica se pojavljuje i zahteva da Amerikanci povuku odluku o priznavanju kosovske samostalnosti te da se vrate poštovanju međunarodnog prava i rezolucije 1244 SB UN. Može li naš neobavešteni „mačor" da shvati da Amerika to ne bi sada učinila ni da će svi Srbi na mitinzima momentalno pocrkati. Da li njemu nije jasno da jednoj takvoj sili ne pada ni kraj pameti da pogazi svoju odluku kojom je ponovo išamarala Rusiju, ni po cenu svetskog rata. Prosto se čovek zapita da li je Koštunica toliko glup, mazohista koji obožava poraze, ili se samo izmotava sa ovim napaćenim i poniženim narodom. Ne vidim ni jedan iole razuman razlog za njegovo pojavljivanje na konferenciji za štampu sa takvim pozivom Americi, osim da su ga „informisali" kako se Amerika grdno uplašila Beogradskog protesta. Kao da nezna da su studenti odmah sutra (posle Beogradskog mitinga) silom vraćeni sa granice nove države i da ih nisu pustili na miran protest sa svojim kolegama u Mitrovici. Kao da nezna da je Riker zabranio njegovom ministru za KiM Samardžiću ulazak na Kosovo, dok ne povuče svoje oštre izjave i ne izvini se. Zna li da je Nemačka ambasada obustavila izdavanja viza do daljeg, verovatno dok se ponizno ne izvinimo za dva razbijena prozora… Na sve to naša Vlada je reagovala više nego odlučno. Odćutala je sve kao da se ništa nije ni dogodilo – povukla je našeg ambasadora iz Perua i valjda kao pretnju pozvala SAD da povuče svoju odluku o priznaju Kosova. Može li premijer Koštunica da razume da sve njegove zvučne i lepe reči, zaklinjanja u odbranu Kosmeta pred onako impozantnim skupom ne vrede ni pomena, kad u Vladi sedne pored Đelića, Dinkića ili Šutanovca kome je kao ministru odbrane prva izgovorena rečenica bila, da Kosmet nećemo braniti silom. Čak iako ga nećemo ili nemožemo braniti silom nije obavezno da se to i kaže. Neka i siledžije malo razmišljaju šta se sve može dogoditi na Kosmetu i oko njega. Sama činjenica da sedi u Vladi sa takvim ministrima koji nisu našli za shodno da se na mitingu bar pojave, mnogo upečatljivije govori od bilo kakvih njegovih zvučnih parola. Dok je u Vladi sa ljudima koje ucenama primorava da brane deo naše teritorije sasvim je neubedljiva i njegova odlučnost da kosmet stvarno branite. Odlučnost Vlade deluje još poraznije ako samo slušate već imenovane ministre kako narodu objašnjavaju da naša reakcija mora biti uravnotežena jer će inače pobeći strani investitori. Akcije na berzi nam stalno padaju kao da se radi o Njujoškoj berzi a ne o imitaciji berze na kojoj se dnevno obrne par miliona. Ako ova Vlada nema moći da se suprotstavi svetskim siledžijama ima li moći da ućutka bar B92 i dežurni hor NVO da nam svojim „demokratskim" bravurama i „medijskim slobodama" ne sipaju so na živu kosovsku ranu. Može li Vlada da disciplinuje bar „naš" javni servis RTS, kako iz noći u noć ne bi gledali iste „eksperte" i „mozgove" tek izašle iz pelenama koji nam objašnjavaju šta je Kosmet i kako se brani a da tamo nikada ni kročili nisu. Može li na tom „našem" javnom servisu da se pojavi nekoliko pravih analitičara koji neće pljuckati po Srbiji i izvlačiti sasvim izvitoperene zaključke, te da nas ne vode u Evropu koja nas dvadeset godina pljuje, ucenjuje, ponižava i razbija. Može li ova Vlada da se rekonstruiše da ne gledamo svake noći lopove poput Đelića, Dinkića… koji čim zinu izgovore da naš ulazak u EU nema alternativu. Može li u Vladi da se pojave ljudi koji znaju da sve na svetu ima alternativu i da tu alternativu znaju da pronađu. Da je „miš" na sednici SB (saveta bezbednosti) UN bio „lav" dok nas je engleski ambasador pljuvao, i odgovorio mu da laže, onda ne bi bilo motiva za navodne huligane da se silnicima bar donekle revanširaju. Pošto država nije u stanju da stane na put jednoj Soroševoj agitatorskoj televiziji koju su prozvali medijski B52 (američki bombarder), onda će to danas ili sutra uraditi narod. Ako su neke Kandićke obavezni gosti u svim „našim" TV emisijama, sa zadatkom pljuvanja po svemu što je Srpsko, onda će narod uzeti da to rešava. Ako „miš" i „mačori" ne urade ono što treba da uradi država onda će, ali na svoj način, narod pokušavati da isteruje pravdu. Tim nečinjenjem sigurno dolazimo do momenta kada će narod zagalamiti. E „miševi i mačori" sad će narod malo da galami a vi razmišljajte zašto, i ne smo da galami već će i motke da dohvati. Ovog puta je omladina lupala ambasade ali ako za par meseci ne pokažete na delu spremnost i odlučnost da stvari efikasno rešavate, ta omladina će krenuti na vas. Već sada je njima jasno da je krivica za sva negativna događanja u ovih osam godina vaša a ne američka, ali su pokazali visoku svest u pravcu traženog jedinstva. Energija nezadovoljstva je ovoga puta skrenuta, ali ako nešto brzo ne uradite više je nemate gde skrenuti. Pregaziće vas. Zvonimir Trajković Politički analitičar www.trajkovic.co.yu

 

Diplomatija: Trst je naš, a čiji je Nikšić?

Diplomatija

Dugovečni mandat omiljenih ambasadora: pod zaštitom doskorašnjeg predsednika Srbije

 

Trst je naš, a čiji je Nikšić?

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi... To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu. Na neka imena podseća i Tabloidov insajder, istražujući njihove male i velike patologije. Zašto je ambasadorki koja ne zna da svira potreban klavir, kako je milicioner iz Nikšića postao konzul Srbije u Rimu i zašto su crnogorski kadrovi u MSP-u izgubili kontakt sa rodnim selima...

 

Piše: Insajder D-6

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u. Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima "ukaže" na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne "zaštite sa najvišeg mesta", njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića. Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine. Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP. Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva. Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS prukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: "...ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!", aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi... Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi...

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića. Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo - Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u "večnom gradu", a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg! Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim. Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku. Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula. Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre. Međutim, u Zagrebu je kao "broj 2" dobro radio, što je isto bilo i sa slučajem u vreme službovanja u Bukureštu, gde je takođe bio zamenik ambasadora.

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije. To je jedna posebna vrsta, jedan "antropogeografski fenotip", to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

http://magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=256&cl=11

У Србији ни државе ни грађана

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ | Божидар Јакшић

У Србији ни државе ни грађана

Србијом ће владати 20 породица и имаћемо преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лоту, каже социолог који предлаже рехабилитацију радничке класе

 

Социолог Божидар Јакшић делује као феномен међу српским интелектуалцима, јер су његови ставови безнадежно удаљени од партијских реторика, националних пензија или пројеката којим угледни интелектуалци често дају покриће разним политичким или пословним елитама. Није био по вољи комунистичких властодржаца, као сарадник Праксиса и Корчуланске летње школе, а није близак ни касним владајућим елитама. Разговор вођен у његовој кући, у подавалском селу, почињемо питањем о сумраку идеологија.
„Није питање да ли је Србија земља без идеологија, право је питање да ли је Србија земља или није. Можемо ми да се расправљамо о вишку идеологија или потпуном одсуству, али главни проблем је да је Србија постала суверена држава захваљујући активностима грађана Црне Горе а не вољом властитих грађана или политичких елита. Чак бих се усудио да кажем да је тешко говорити о недостатку идеологије када немате државу, а уместо грађана имамо поданике. Једна велика идеологија је нестала, а у тај празан простор су улетели дроњци разних идеологија, од клерикалне до неолибералне. Веома утицајни, рекао бих чак да доминирају у власти, заговорници неолибералне идеологије понашају се као да нису чули да је управо тај концепт гурнуо свет у страховиту економску кризу. Иако је либерализам регановско-тачеровског типа доживео слом, наши либерали и даље сваку критику доживљавају као конзерватизам или неки повампирени комунизам.
У којој мери је коалиција ДС и СПС довела до брисања свих идеолошких разлика или сумрака идеологија?
Проблем није само што је дошло до неприродног споја националних социјалиста са делом националних демократа, већ у томе што је тим социјалистима остављен ресор репресије. За мене је скандал првог реда што се министар полиције свакодневно појављује као портпарол Министарства унутрашњих послова, саопштава ко је ухапшен, најављује полицијске акције, лупа шаком о сто. То указује да не постоје државне институције које би мотивисале грађане да буду грађани а не поданици. За мене је кључно питање сасвим једноставно: да ли грађани сами могу да савладају технику усправног хода или не. Јер не верујем да постоји било каква идеолошка, политичка опција која би им помогла у томе.
Зашто се и сада, толико година од демократских промена, институције прилагођавају габаритима лидера?
Не могу се поштовати институције тамо где нема политичке културе, ни међу грађанима, ни међу политичарима. Сада, рецимо, све партије говоре да треба извршити департизацију запошљавања, али нико од грађана, интелектуалаца није спреман да од тих партија затражи да одмах, сада, нареди својим кадровима да напусте своје функције, управне одборе. Ја бих први гласао за ту партију, ако би учинила то сада, пре избора. Причом да ћете то урадити чим прођу избори, а били сте годинама у власти, ти лидери отворено вуку грађане за нос. Несрећа је што и ја говорим о грађанима иако је најчешће реч о поданицима који сматрају да је нормално да политичар на власти има право да запосли породицу,читаву булументу пријатеља са картања, фудбала. Такво управљање земљом више угрожава државу него најнепријатељскија страна сила.
Зашто не можемо да обновимо институције?
Оне су уништене, и то не после 2000, нису ни за време Милошевића, ни за време Тита.
Јесу ли икада постојале?
Е, то је питање. Погледајте британску штампу после 1903, када је због свирепог убиства краљевског пара писано о Србији као дивљој земљи, писано је много горе него о Милошевићевој Србији. Тек када су Срби дали своје место у Првом светском рату, успели смо да поправимо свој имиџ. Данас величамо Милоша Обреновића а треба се сетити да је написао у пасош највећег просветитеља, Вука Караџића, да су му уста као чарапин почетак, да је ћопав.
Како би дефинисали однос елите према ЕУ?
Тај однос делује крајње површно. Не постоји једна Европа. Према Европи великих бирократија врло сам скептичан, али сам и одушевљен неким европским стандардима и вредностима. Две деценије од распада Југославије, имамо једну чланицу ЕУ, Словенију, која је изашла из мале у велику федерацију и у њој нема тако добру позицију као што је имала у СФРЈ; имамо два протектората, у Босни и на Косову, где вам амбасадори бирају председника; полуформални протекторат у Македонији и два неформална протектората, у Хрватској и Србији. Тај неформални протекторат је довео Хрватску до прага ЕУ, али је морао и Санадер да оде у затвор. Хоће ли Србија имати такву спремност да удари на врх корупције тешко је рећи, али је лако закључити да је јако далеко од Европе земља у којој се људи, за које се поуздано зна да су починили ратне злочине, славе као хероји. Док хоће да рехабилитује Дражу и славе Младића, та земља нема шта да тражи у Европи. Ми сада рехабилитујемо ноторног квислинга и очекујемо да нас свет и окружење разуме.
Али тај квислинг је био министар војни владе у Лондону, одликовали су га Рузвелт и Де Гол...
У рату се дешавало да су цареви одликовали највеће бољшевике, али остају чињенице на терену да су четници чинили не само злочине према другим народима, него и према свом народу. Остаје чињеница да је војвода Ђујић побио више Срба у Лици него италијански окупатори... Оставимо то тамо где је било, а овој или будућој власти бих предложио да уместо Драже рехабилитују радничку класу.
Како је нестала радничка класа?
Просто су ми несхватљиве сузе аналитичара о нестајућој средњој класи, иако је ваљда свакоме јасно да ње ни не може бити без радничке класе, која је у далеко горем положају, али о њој нема ниједне озбиљне студије, нема расправе, нема идеје да се од радника, од рада, производње крене у обнову друштва. Нисам догмата, али на радничким плећима почива ово друштво. Овде је на делу дивљи капитализам латиноамеричког типа, који ће се завршити тако што ће 20 или 30 породица владати овом земљом. Они ће бити иза сцене, неће бити у влади, али ће сви закони бити писани по њиховој мери. Имаћемо један слој политичке и интелектуалне елите која ће живети нешто боље, и преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије, играти бинго и лото, а као највећи сан у животу имати премију у некој игри на срећу. Невоља је што су се чак и латиноамеричке земље извукле из те кризе, а Србија у њу клизи све дубље.
Наши економски стратези и министри су говорили да треба следити ирски модел али су се ућутали када је Ирска банкротирала, и нико их на то не подсећа. Како тумачите да су тек недавно приметили да и Обама спроводи државни интервенционизам?
Нисам за то да држава управља свим и свачим, али сам још мање за то да се читава економска политика своди на гурање предузећа у пропаст како би неки тајкун и спонзор владајуће партије купио то пропало предузеће. Јесам за слободно тржиште, али немојте да ме убеђујете да можете да идете се прастарим фићом на трку са поршеом. Морате да оспособите привреду да изађе на ту трку, а не да јој ставите тегове и кажете јој: само се ви такмичите са Јапанцима.
Недавно сте изјавили да живимо у ПР Србији. Како вам та Србија делује у изборној кампањи?
Људи у овој земљи су навикнути на две ствари - да оговарају државу и да је бескрајно слушају. Када немате ни државу ни грађане, онда се отвара простор за једну професију, паблик рилејшн офисер, који углавном продаје маглу, од средстава за лечење бубуљица до највише политике. Тај маркетинг се излио на читаво друштво јер не постоји критичка свест код нас, која би кажњавала олака обећања, популизам. Ја због личних односа немам лоше мишљење о председнику Тадићу, али се јако чудим када изјави да би српска привреда могла да буде логистичка подршка за италијанску привреду. Ипак треба наћи неку меру.

Коалиција Курте и Мурте

Интелектуалци у Србији веома ретко и тешко похвале неку личност или идеју, због чега бих волео да истакнем да Србија и те како има квалитетних људи, али је проблем што чим такви људи дођу у позицију да нешто ураде, онда на сцену ступи велика коалиција Курте и Мурте, који осећају да их такви угрожавају и сви се удружују против њих. Навешћу пример Верице Бараћ, чија је активност чинила част овој земљи али је онемогућавана свим средствима. А као други пример навешћу Сашу Јанковића, који одлично обавља свој посао, али је реално претпоставити да баш због тога више неће обављати ту функцију.

БАТИЋ БАЧЕВИЋ

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=67726

Voja Zanetic: Kad mi pobedimo...

 

GDE SMO ONO STALI? Kad mi pobedimo...

Voja Žanetić07. april 2012. 19:26 | Komentara: 2

Pogledajte šta će se sve desiti ako mi pobedimo. A ako izgubimo, onda ste naseli na njihova obećanja...

Voja Žanetić

...vaša će ulica biti asfaltirana, a njihova neće.

...na Kosovo će pasti meteorska kiša, ali neće na manastire, enklave i Mitrovicu.

...ljubičaste krave će davati čokoladno mleko.

...kokama neće više nikad biti hladno.

...a ako nas ne prime, Evropska unija će propasti, a mi nećemo.

...biće sve drugačije, ali se ništa neće mnogo promeniti.

...NATO će nas braniti od Rusa, a Rusi od NATO.

...standard ima da bude kao u Švedskoj, radno vreme kao u Italiji, penzije ko nekad u Grčkoj.

...iz regiona će se u Beograd ići metroom, a iz Beograda u regione avionom.

...imidž Srbije u svetu će se naglo poboljšati, posebno u zemljama u regionu.

...strani investitori će bagerom istovarivati novac u krupnim apoenima, a pred zgradu Vlade.

...dinar će biti rezervna svetska valuta za dolar.

...Kina će predložiti za Srbiju povoljan aneks na sadašnji ugovor o strateškom partnerstvu.

...srpski vojni eksperti će podučavati trupe socijalnim mrežama mobilisanih pobunjenika u SAD.

...Novak Đoković će se doživotno učlaniti u našu partiju.

...švajcarski satovi i škotski viski će se proizvoditi u Srbiji.

...obnovićemo i one kuće koje tek mogu biti pogođene zemljotresom.

...spojićemo novim koridorima tipa 10 sve ostale koridore.

...vratićemo dostojanstvo, gde god da je otišlo i kome god da treba.

...genetski ćemo remodifikovati genetski modifikovano semenje i prodavati ga Monsantu.

...uvešćemo depolitizaciju do te mere da ni članovi partija neće moći da budu članovi partija.

...nijedan grad neće biti bez novih škola, fabrike kola i šoping mola.

...smanjićemo uvoz i povećaćemo izvoz: u zemlju će se uvoziti samo ono što se izveze.

...borićemo se protiv snežnih nanosa i tokom leta, ako treba i ponovnim zatvaranjem preduzeća.

...nagradićemo novčano svakog onog ko se neučestvovanjem bori protiv korupcije.

...država će još odlučnije nastaviti proces reprivatizacije kriminala.

...zamenićemo svaki JAT-ov avion koji ima vidljive nanose superlepka, silikona, i gita ili predebele namotaje samolepljive trake. Zamenićemo i stjuardese sa tim simptomima.

...stvorićemo takve uslove za povećanje nataliteta, da će kosovski priraštaj stanovništva izgledati kao bela kuga u poređenju s našim.

...srpski penzioni fond će izaći na Londonsku berzu

...Angela Merkel će važne odluke za Nemačku donositi organizovanjem referenduma u Srbiji.

...mladi će se vratiti na selo do te mere da će tek tada Tviter i Fejsbuk koristiti pretežno seljaci.

...otkupićemo NIS od Rusa po nižoj ceni.

...Šešelj će se zaposliti u Haškom tribunalu, na radnom mestu tužioca.

...Sartid će kupovati propale američke železare.

...Jugo će se ponovo proizvoditi u Kragujevcu, a biće restilizovan po nacrtu nastalom pri izricanju poslednje želje pokojnog Poršea. Njegova sportska verzija će pobediti na trci Formule 1 ili reliju Pariz-Dakar, u zavisnosti od nacrta.

...srpske televizije će izvoziti domaće serije u Tursku, a pre svega seriju o Milošu Obiliću.

...LGBT populacija će zapretiti incidentima, pa će ministar zabraniti Večiti derbi.

...trgovci sportskom opremom će silom poklanjati patike mirnim demonstrantima.

...studenti sa Lomonosova, Oksforda, Sorbone, Kembridža i Harvarda će "paliti" u Srbiju da peru sudove.

...pobednik u meču između Zvezde i Partizana igraće sa pobednikom El klasika u finalu Lige šampiona.

...ambasadori stranih zemalja u Beogradu će pitati za savet srpske zvaničnike, e da bi vlade tih zemalja po tim savetima postupale.

...pobednik na Evroviziji će se time kvalifikovati za nastup na Egzitu ili Guči, po izboru.

...Beograd će dobiti Olimpijadu 2024. i/ili prvi Samit Neutralnih, a neće morati da se sagradi ništa novo.

...Nemci, Švajcarci, Austrijanci i Kanađani će dolaziti da nađu radno mesto u Srbiji.

...Vojvodina i Republika Srpska će istovremeno postati federalne jedinice zajedničke države.

...zbog viška lekova u apotekama, citostatici će moći da se kupe i u trafikama, kafićima i kladionicama, a biće organizovana i kućna dostava.

...država će pomoći da Bred Pit i Dženifer Eniston zajedno snime film o hrvatskim i muslimanskim zločinima.

...i Srbija će, s vremenom, imati crnca za predsednika.

 

A ako izgubimo...

 

Onda ste naseli na njihova izborna obećanja.

Komentari: 2

Pošaljite komentar

Sakrij odgovore na komentare

1. 

pogled sa strane 07. april 2012. 21:44 #1942852

Ovo kao sala, ali ja videh kartu Evrope izdatu od zvanicnih organa na zapadu na kojoj su Vojvodina i Bosna prikazane kao jedna drzava.

2. 

misa 07. april 2012. 20:49 #1942785

vojo majstore..........ima još,radiće se brze pruge i moraće sve štale da se duž pruge izmeste jer stoka ne trpi stres od buke i brzine vozova koji će juriti......moraćemo se i mi ljudi izmestiti,i mi smo neka stoka valjda

Како ММФ „убија" српске банке

Иван НИНИЋ | 03.04.2012 | 00:01

Планираном продајом акцијског капитала државе у преосталих 9 домаћих банака, актуелни режим Бориса Тадића не само да беспоговорно извршава још један у низу налога ММФ-а, већ се одриче 17,7 одсто садашњег удела у целокупном банкарском тржишту Србије, а становништво и привреду препушта у немилост западним банкама *** Након 5. октобра 2000. године међународне финансијске институције, међу којима доминантну улогу имају ММФ и Светска банка, преузимају пуну контролу над јавним финансијама и тржиштем капитала у Републици Србији. Губитак финансијске суверености наше државе, најпре се осетио у банкарском сектору који је представљао најважнију окосницу за експресни и неконтролисани продор западног капитала у Србију. Све је почело када су четири велике, домаће банке („Беобанка", „Југобанка", „Инвестбанка", „Београдска банка"), у којима је држава имала већинско учешће капитала, преко ноћи нестале. Над њима је, 4. јунуара 2002. године, тадашња ДОС-ова власт покренула стечајни поступак и то по добијеним смерницама и у координацији са ММФ-ом и Светском банком[1]. О ревитализацији и евентуалној консолидацији ових гиганата се ни једног тренутка није размишљало, јер тако нешто нису допуштале „газде" из Вашингтона. Циљ је био да се са ликвидацијом све четири банке отпочне са тзв. „реформом банкарског сектора" у Србији, која ће резултирати продором западних банака на српско тржиште капитала и то на „мала врата". Убрзо потом држава, привреда и становништво у Србији, постају масовно зависни од кредитних „услуга" западних банака, а постају и таоци папрених банкарских провизија и „зеленашких камата". Осим што систематски поробљавају своје клијенте, западне банке потискују и „гуше" рад неколицине „малих", односно преосталих банака чији је већински или мањински власник Република Србија. Такво отежавање услова пословања домаћих банака које је последњих година присутно, само представља увод у реализацију „пакленог плана" који ће по налогу ММФ-а имплементирати Влада Србије. О чему је заправо реч?   Наређено да банке оду „на добош" Када се говори о будућим правцима „развоја" нашег банкарског сектора, извесно је да је опредељеност и „пажња" ММФ-а, Светске банке, приватних западних банака и актелног политичког режима у Србији, сконцентрисана на то да се у потпуности заврши оно што је започето јунуара 2002. године. Другим речима, „газде" из Вашингтона се неће смирити све док не „елеминишу"и последњи проценат власничког удела који наша држава има, као мањински или већински акционар, у појединим банкама. У том смислу се актуелни режим Бориса Тадића, у тзв. „писму о намерама" које је 3. децембра 2009. године из Београда упућено директору ММФ-а у Вашингтон, обавезао да ће извршити приватизацију преосталих банака: „Државни власнички удели у банкама биће елеминисани чим то постане могуће", наводи се у писму које је послато ММФ-у[2]. У писму се даље објашњава да је „планирана приватизација четири банке у већинском државном власништву одложена због неповољних услова на тржишту", и истиче се: „Ипак, до јуна 2010. године намеравамо да спојимо банку ¢Поштанску штедионицу¢са ¢Привредном банком Панчево¢, као и да приведемо крају преговоре с приватним инвеститором о приватизацији ¢Credy bank¢. Што се тиче ¢Српске банке¢, још увек разматрамо опције које су нам на располагању. Уз то, намеравамо да до краја 2009 у сарадњи са осталим акционарима довршимо докапитализацију ¢Комерцијалне банке¢."  Дакле, јасно је да су овакво условљавање „изнедрили" преговори српских власти са „газдама" из Вашингтона, када је истовремено постигнут договор да ММФ Србији одобри кредитни стенд-бај аранжман вредан 2,9 милијарде евра. А да је то управо тако, индиректно је потврдио и државни секретар у Министарству финансија Слободан Илић (ДС): „ММФ и Светска банка су тражили да за те банке припремимо мере у случају да дође до преливања проблема из реалног сектора у финансијски како би се знало да ли ће моћи да опстану. Једна од мера јесте и међусобно припајање тих банака. Али нико није рекао да то мора да се уради", објасно је својевремено Слободан Илић[3]. Он убеђује како тобож „Светска банка и ММФ не желе да ниједна банка дође у проблем": „Зато су тражили од Србије да предузме мере да државне банке, које немају могућност да се докапитализују као приватне, не дођу у незгодну ситуацију и оду у стечај, што би по домино ефекту могло да се прошири на све друге", каже Слободан Илић.     Како распродати 9 банака? Власничка структура актуелних банака које послују на српском тржишту капитала је таква да се чак 20 банака налази у већинском страном власништву, 5 банака у власништву страних и домаћих правних и физичких лица и 9 банака у којима учешће капитала има Република Србија[4]. Практично гледано, продајом државног капитала у 9 банака, држава се потпуно повлачи са банкарског тржишта, а то другим речима значи да губи 17,7 одсто садашњег удела у целокупном банкарском тржишту Србије. И не само то, већ целокупно банкарско тржиште Србије, становништво и привреду препушта у немилост западним банкама. С обзиром да је реч о уцени ММФ-а, више не постоји дилема да ли ће се приватизација у скорије време реализовати, већ се намеће питање начина на који ће то бити учињено. У Влади Србије још увек немају одговор на ово питање, нити је дефинисана јасна стратегија по којој ће се вршити продаја мањинских и већинских пакета акција спорних банака. По првобитној препоруци ММФ-а, Влада Србије је још крајем 2008. године планирала да, ради лакше и брже продаје, споји четири велике у једну банке, па је с тим у вези урађен и елаборат од стране Агенције за осигурање депозита. Планирано је било спајање „Српске банке" (96,5 одсто у државном власништву), „Поштанске штедионице" (63,7 одсто), „Привредне банке Панчево" (92,9 одсто) и „Креди банке" Крагујевац (55,1 одсто). Од овог плана се напрасно одустало, а режим је са „Новом кредитном банком" из Словеније започео преговоре о продаји „Креди банке". Иначе, „Креди банка" је 2009. годину завршила са губицима од 475,7 милиона динара. Што се тиче „Поштанске штедионице" и „Привредне банке Панчево", Влада Србије је у јануару 2010. године формално одобрила њихово спајање, али практично до тога није дошло, иако је од тада протекло шест месеци. Код ове фузије проблематично је то што је ¢Привредна банка Панчево¢пословну 2009. годину завршила са губицима од 1,9 милијарде динара, док је „Поштанска штедионица" остварила добит од 1 милијарду у 55,6 милиона динара[5]. Дакле, добит једне банке је довољна за покривање само половине укупних губитака друге банке, па се онда намеће оправдано питање зашто и од „Поштанске штедионице" правити губиташа и обезвредити њену вредност пред потенцијалним купцима!?   Синхронизовано ММФ и EBRD   Судбина „Српске банке"[6] која је такође у већинском власништву државе (96,5 одсто) још увек није позната. Ова банка је све до 2009. године позитивно пословала, да би 2009. годину окончала са губицима од 280,3 милиона динара. Кроз медије су се провлачили неки неговештаји да би управо споменута банка могла да постане државна развојна банка. Међутим, на овакве маркетиншке приче режима не треба наседати, јер је готово немогуће да ће ММФ, након 10 година разарања српског банкарског сектора, допустити нашој држави да има своју развојну банку. Политика ММФ-а и Светске банке се своди на просту економску рачуницу која гласи: што би ви у Србији кредитирали вашу привреду, када смо ми ту са својим банкама и својим каматама!? Јер да међународне финансијске институције „грабе" и присвајају за себе све оно што у нашој држави има некакву вредност, очигледно је на примеру „Комерцијалне банке" у којој наша држава има импозантан власнички удео (42,6 одсто). „Комерцијална банка" је 2009. године остварила добит од 1,8 милијарди динара, а сем тога је по величини билансне активе је на српском тржишту капитала заузела друго место, са учешћем од 9,96 одсто (прва је „Банка Интеса" са 14,83 одсто тржишног удела). У децембру 2009. године, представници Европске инвестиционе банке (EBRD), која иначе има власнички удео од 25 одсто у „Комерцијалној банци", потписали су са режимом у Србији уговор о докапитализацији „Комерцијалне банке" са 120 милиона евра. На овај штеточински уговор, потпис је у име Владе Србије ставила министарка финансија Дијана Драгутиновић. Њиме се перфидно предвиђа да Србија може да задржи свој власнички удео од 42,6 одсто у „Комерцијалној банци", али уз услов да у наредне три године такође обезбеди новац за докапитализацију и то у истом проценту у односу на власнички удео[7]. Међутим, како је налог ММФ-а да Србија распрода своје власничке уделе у банкама, а сем тога држава неће бити у стању да обезбеди реалне изворе финансирања за докапитализацију „Комерцијалне банке", јасно је да дефинитивно остајемо и без ове банке.     Стране банке „пожељни" купци Сем наведених пет банака, режим у Србији ће по налогу ММФ-а морати да прода мањинске власничке уделе које држава има у преостале четири банке и то у: „Јумбес банци" Београд (21,2 одсто), „Агробанци" Београд (20 одсто), „Привредној банци" Београд (19,4 одсто) и „Чачанској банци" Чачак (38,8 одсто). Када је реч о „Чачанској банци", не треба искључити могућност да EBRDза багателу од Србије преузме акције, с обзиром да ова међународна финансијска институција већ поседује 24,9 одсто власничког удела споменуте банке. Међутим, за сада ипак није познато коме, када и по којој цени ће држава продати своје акције у наведеним банкама. Ризик да ће акције пре продаје бити обезвређене увек је присутан, а то нарочито постаје неминовност уколико режим уђе у директне, тајанствене и нетранспарентне преговоре са фаворизованим купцима. Досадашња пракса приватизације банака на тржишту капитала у Србијије показала да режим Бориса Тадића обично фаворизује стране купце, односно стране банке. Тако је фебруару 2005. године „Јубанка" из Београд (88,6 акцијског капитала за 152 милиона евра) продата грчкој „Alpha банци", док је у јулу 2005.године „Новосадска банка" из Новог Сада (83,2 одсто за 73,1 милион евра) продата „Ерсте банци" из Аустрије. У јулу 2005. године „Новој љубљанској банци" из Словеније продата је „Континентал банка" из Новог Сада (98,4 одсто за 49,5 милиона евра), док је у марту 2006. године „Нишка банка" из Ниша (89,3 одсто за 14,2 милиона евра) продата „ОТП банци" из Мађарске. Крајем јула 2006. године, банци „Сан Паоло ИМИ" из Италије, продата је „Панонска банка" из Новог Сада (87,3 одсто за 140 милиона евра). У децембру 2006. године „Националној банци Грчке" продата је „Војвођанска банка" из Новог Сада (99,4 одсто за 385 милиона евра). Дакле, управо ови аргументи из минулог периода говоре да нема никаве дилеме да ће убрзо у свих 9 банака акцијски капитал који поседује Србија, преузети искључиво стране банке. НАПОМЕНА: Поглавље из књиге Иван Нинић „ПУСТОШЕЊЕ СРБИЈЕ". Београд, 2011.  [1] Према добијеним, усменим и писменим, инструкцијама од стране ММФ-а и Светске банке, стечајни поступак је покренула и водила Агенције за санацију и ликвидацију банака, којом је тада управљала Весна Џинић, десна рука тадашњег гувернера НБЈ М.Динкића.  [2]    Писмо о намерама објављено је на веб сајту Народне банке Србије. [3]   Извор: Лист „Политика", 12.8.2009. [4]   Извор: Агенција за осигурање депозита РС.  [5]  Извор: Финансијски извештаји банака, регистровани у Агенцији за привредне регистре. [6]  Предходни назив: „YU garant banka". [7]    Видети у књизи„Пустошење Србије" поглавља: "Паклени план за продају Комерцијалне банке"и  „Комерцијална банка и опасне намере режима".

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/04/03/kako-mmf-ubiia-srpske-banke.html