in4s.net

На Косову је — и слава и срамота

ИН4С

4-5 minutes

---

Пише: Момир Булатовић 

Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."

Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.

Извор: Спутњик

 

ŠTRBAC: U "OLUJI" PROTJERANO VIŠE OD 220.000 SRBA

glassrpske.com

Više od sedam hiljada stradalih u operacijama hrvatskih snaga

4-5 minutes

---

05.08.2017 14:09 | Srna

Banjaluka - Direktor Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je danas u Banjaluci da su na spisku "Veritasa" trenutno imena 7.299 stradalih Srba u hrvatskim vojno-policijskim operacijama "Bljesak" i "Oluja", u Medačkom džepu,

Ravnim kotarima i na Miljevačkom platou. "Mora biti shvaćeno da je operacija žOlujaž bila završni čin čišćenja Srba iz Hrvatske i rata devedesetih. Zato ne smijemo zaboraviti ni ostale gnusne zločine koje su hrvatske snage počinile", rekao je novinarima Štrbac, nakon tribine pod nazivom "Dani tuge i sjećanja" i naveo da je u posljednjih godinu dana identifikovano 40 lica srpske nacionalnosti koja su stradala u "Oluji".

On je napomenuo da je na tribini podijeljen i bilten pod nazivom "Dani sjećanja i tuge" i bilo je riječi o sporovima koji se vode protiv Hrvatske za naknadu ratne štete.

"Istovremeno, danas je u Hrvatskoj veselje. Oni slave dvostruki državni praznik i kažu da su ostvarili hiljadugodišnji san, jer su dobili etnički potpuno čistu državu u kojoj nema Srba", dodao je Štrbac.

On kaže da ne može da razumije na koji način Hrvatska slavi, jer je i ove godine angažovan pjevač Marko Perković Tompson.

"Tamo gdje je ovaj pječav, tamo je i centralna proslava žOlujež. Nažalost, strašno je što se sa njegovih koncerata šalju poruke mržnje i omladina nosi ustaška obilježja", kaže Štrbac i podsjeća da se još uvijek sudi nekom od Hrvata za ratne zločine protiv Srba.

Bivši pripadnik snaga UN u Hrvatskoj Alun Roberts, koji je prisustvovao obilježavanju stradanja Srba, rekao je da mora biti odata počast svim stradalim u operaciji "Oluji", ali da se mora razmišljati o pomirenju.

Tribinu su prisustvovali predstavnici nevladinih organizacija proisteklih iz proteklog odbrambeno-otadžbinskog rata i članovi porodica stradalih Srba.

Prije tribine, u Hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci služen je parastos za 2.000 poginulih i nestalih Srba u vojno-policijskoj akciji hrvatskih snaga kodnog imena "Oluja".

Od danas do ponedjeljka, 7. avgusta, na više mjesta u Republici Srpskoj biće obilježene 22 godine od zločinačke akcije hrvatske vojske i policije "Oluja" u kojoj je sa svojih vjekovnih ognjišta protjerano više od 220.000 Srba, a njih 2.000 poginulo i nestalo.

U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Novom Gradu će sutra u 10.00 časova biti služen parastos stradalim Srbima, u 10.30 časova biće prislužene svijeća na "mostu spasa" i spušteni vijenci u rijeku Unu.

Istog dana u mjestu Svodna, gdje je hrvatska avijacija bombardovala kolone srpskih izbjeglica iz Krajine, biće služen parastos u mjesnoj Crkvi Svetog Save sa početkom u 11.30 časova, a u 12.00 časova je predviđeno polaganje vijenaca kod spomen-krsta.

U ponedjeljak, 7. avgusta, u mjestu Janjile, na Petrovačkoj cesti, gdje je, takođe, hrvatska avijacija bombardovala izbjegličke kolone, sa početkom u 11.00 časova biće služen parastos i polaganje vijenaca na spomen-krst.

Program obilježavanja sačinio je Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas".

Hrvatska vojno-policijska akcija kodnog imena "Oluja", u kojoj su učestvovale i jednice Petog korpusa takozvane Armije BiH, te HVO-a, počela je 4. avgusta 1995. godine i tokom nekoliko dana ubijeno je 2.000 lica, mahom civila, dok je sa područja Like, Banije, Korduna, sjeverne Dalmacije, koje su bile zone pod zaštitom UN, protjerano oko 200.000 Srba sa svojih vjekovnih ognjišta.

Share0  1  0  0  0  0

 

iskra.co

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Косовски мит 21. века

5-7 minutes

---

05.08.2017. - 9:33

 

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Председник Србије Александар Вучић најавио је промену устава. У инаугурационом говору крајем маја и у ауторском тексту објављеном у београдским дневним новинама Блицпрошле седмице, председник је инсистирао на раскиду са митовима… Поновио је, међутим, и стару аксиоматску мантру о томе да се Србија неће одрећи Косова и Метохије.

Шта је остало од српског суверенитета над Косовом и Метохијом? Зашто је ово питање и данас важно?

Многи кажу да Косово више није српско. Као аргумент наводе очигледну чињеницу да је српски народ апсолутну већину на овим земљама изгубио у 18. веку. Да је 1941. тамо било 35% Срба а данас их има око 5%. Да Југославија и Србија нису успеле да Косово и Метохију интегришу у Србију. Тврде и да Србија после 1941. није успела да придобијезначајнији број Албанаца за своју државну идеју. Како Србија не би могла да буде демократска држава ако би Албанци наступили као монолитан политички блок. Неки кажу и како је Србија 1999. изгубила рат са САД и савезницима, а мали број наших аутошовиниста тврде и да српска држава нема морална права да интегрише Албанце због наводних злочина и „вековне исправности, космополитизма и мирољубивости албанских племена".

Велики српски песник Матија Бећковић одавно је одговорио на све те тврдње питањем: „Ако Косово већ није наше, зашто га онда тражите од нас?"

До данас је, захваљујући великој неправди, притисцима и империјалистичком шовинизму влада САД, Британије и СР Немачке, после једног непоштеног и неравноправног рата, чији су лажни изговор били људска права и хуманитарни разлози, створена друга албанска држава. Српски народ на Косову и Метохији је сразмерно броју вишеструко страдао у односу на албански, прогоњен је, темељно обесправљен и опљачкан. Током протеклих осамнаест година изграђена је на споразуму кланова и тајних служби агресорских великих сила једна парадржава. Она није чак ни плод слободне воље косовских Албанца. Она је експонент великих сила, мафијашка политија која је, што је још важније, једнострано проглашавајући независност уз подршку НАТО-а, неповратно срушила Хелсиншки завршни акт и државне границе у Европи и свету. За сада су се распале само Југославија, Србија и Украјина, али следе Сирија, Либија и Ирак, а ја сам уверен да ће се зло на послетку вратити у државе које су га осамдесетих година прошлог века и створиле.

Србија је и даље суверена над Косовом и Метохијом. Да није тако Косово би било чланица УН. А можда и не би… Све и да Србија данас призна независност Косова, тешко да ће Шпанија, Румунија, Кипар, Словачка и Грчка, забављене својим проблемима и сепаратизмима, икада признати Косово и омогућити му улазак у ЕУ. Не знам када ће Руска Федерација и НР Кина пристати да једна на тај начин успостављена држава уђе у УН. Можда сви они и пристану, али шта би Србија добила пристаjањем на независност КиМ?

Кад председник Вучић каже да Србија треба да се у уставном погледу ослободи митова, он не спомиње где је она то митовима заробљена. У целокупном тексту Устава из 2006. Косово и Метохија споменути су два пута. У преамбули где су посебно назначени као део суверене територије Републике Србије и у заклетви председника републике. Кад је реч о садржају статуса, те давне 2006. наглашено је да ће Србија по завршетку преговора донети Уставни закон о Косову и Метохији. Косово и Метохија је тако, кад је реч о Србији постојала само као једна форма. Србија је отплаћивала дугове Косова, није имала право на удео у приватизацији, порезима, нити било какво право власништва, одржавала је упорно сва права својих грађана са Косова и Метохије и своје обавезе према њима, све то да би задржала формални суверенитет и везе са Србима на Северном Косову и у неколико изолованих енклава на југу. Девет година после једнострано проглашене независности Косова, Србија је прихватила да се одрекне својих грађана на Косову и Метохији. Бриселским споразумима они су интегрисани у албанску косовску државу. Заузврат Срби са КиМ су добили заједницу српских општина која једва да има нешто више овлашћења од оних које је општинама предвиђао одбијени Ахтисаријев план. Међутим, ЗСО већ пету годину никако да буде основана.

Шта Србија добија „разбијањем мита" који као што видимо више не постоји? Шта би значило избацивање Косова и Метохије из преамбуле која као декларативни део устава никога не обавезује? Или из председничке заклетве, коју је Вучић положио пре само два месеца…? И када Косово буде независно и можда уђе у УН, да ли ћемо моћи да променимо историју која за Србе у покрајини постоји више од хиљаду година, за разлику од Албанаца чија историја на КиМ сеже три века у прошлост? Да ли ћемо ми Срби икада заборавити Косово и Метохију? И да ли ћемо, ако Косово добије независност, пропустити следећу прилику да иста правила применимо на Републику Српску и неке друге земље у којима су Срби обесправљени. Јер Албанци са Косова су у свакој српској држави имали више права него што данас имају већински Срби у Боки, Старој Херцеговини, Васојевићима…

intermagazin.rs, Напредни клуб

 

Све је готово и пропало - чудо не постоји и неће се десити

 

Емил Влајки

петак, 21. јул 2017.

Овај текст, као ни остали пренесени на странице овог портала који је коректно и толерантно објављивао све моје анализе и лутања, све моје заблуде и истине о ситуацији у Србији, посебно оне везане за садашњу власт, нема ни трунке морализаторства. И да одмах кажем. О ситуацији у Србији не мислим више ништа писати, јер се више нема што писати, и јер је све готово и безнадно. Чуда не постоје Мени је, од пада Милошевића до данас, све било јасно. Србија је била продавана странцима, пљачкана и вођена према Западу. Моја књига 'Демонизација Срба', поред бројних других текстова у медијима, то јасно исказује. Нисам никада ни у чему гријешио, само сам се погрешно надао. 'Mea culpa, mea maxima culpa'! Вјеровао сам, да ће садашња прва личност Србије са познатом антизападном прошлошћу и неоспорном интелигенцијом, можда ипак, у задњем часу, кренути оним путем којег је истицала у својим честим изборним кампањама. Све ми је говорило супротно, али сам ипак тврдоглаво вјеровао у рационално, веберовско чудо. Вјеровао сам, да ће тој индивидуи у једном тренутку „пући филм" због константних пресија и уцјена којима је био подвргнут он и његов народ. Сада знам да се то чудо није могло, нити да се може десити. Што се све жртвује? Ако изузмемо моја нереално утопијска надања, моје су анализе биле кристално јасне. Садашња власт коју је народ изабрао, а којој је на челу 'L roa solej', има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу. Успут, назначени процес значи и све виши ступањ симбиозе Србије са НАТО-ом. То исто значи да су шансе  никакве да Руски хуманитарни центар у Нишу добије екстериторијални статус. Затим, нема никакве шансе да се тај, евроатлантски, неумитан тренд поремети зато јер у Србији за то једноставно нема политичких снага  које би се томе супротставиле. Наравно, ни Србија без Космета неће моћи ући у Европу без даљњих територијалних уступака. Све што је досад било, више бити неће Све у свему, одсада ће Србија морати живјети без Руса, без Космета, са НАТО-ом и ММФ-ом те њиховим константним уцјенама, са сталним територијалним претензијама муслимана и војвођанских сепаратиста, са ниским животним стандардом, са (које ли срамоте) „европским" кућама од картона за Роме у 21. стољећу, са новим све бизарнијим и апсурднијим људским правима, са све толерантнијом СПЦ и њеној све већој подложности Риму, са Великом Албанијом, са блискоисточним избјеглицама, и са сталном пријетњом да једног дана Савјет безбједности прогласи Србију геноцидном земљом. Мене су у школи, у физици, учили да је сила реакције једнака сили акције, али у Србији нема тко да реагира осим скоро непостојеће опозиције са „кукавиичјим јајима": једним дијелом типа 'Прелетачевић Бели', а другим дијелом (примјер другопласираног на предсједничким изборима) особом која је чак већи евроатлантиста од Њега. 'Vox populi' је овог пута истински пресудио и одлучио да земљу одведе у све оно што није српско. Ах да, да не заборавим: Руска дипломација је све погрешно одиграла на Балкану, те изгубила и битку и рат. Наравно, живјет ће (и снаћи ће се) овај народ. Али како и према чему?

 

Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.

 

Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

7

Piše: Zoran Panović

24. jun 2017. 15:00

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: 'E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.' U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica 'ne smije dogoditi Borat'. Pričom o 'imaginarnom Kazahstanu' film 'Borat' je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko 'odbrane ćirilice' svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci 'A. Vučić' i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme 'mustra'. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i 'Čiče' - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo 'puno pozdrava iz Bijelog Polja'. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao 'JNA - 1804'.

Predsednik je dobio uveravanja da je 'A. Vučić' istetovirala 'divna devojka' i na neki način joj je obećao da se 'neće postideti'. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - 'Sloboda se piše sa N' - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. 'Belgrade Beer Festa' snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu 'Oktoberfest', reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu 'Stado', ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao 'nacionalno pomirenje'. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u 'Oktoberfestu' izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - 'ako baba plače, daj joj keksa'.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev 'socijalni liberalizam', kao da se 'demokratski nacionalizam' ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja 'konstruktivne opozicije'. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija 'civilnog društva' topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv 'liturgijskih obrazaca' (odnos partije i vođe), što nije baš 'keč ol' (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama 'postmarksista', skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, 'u zaštitu' ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, 'postmarksisti' kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma 'intelektualca', a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti 'strukturalno nezavisan' i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve 'organske inteligencije' koja bi formulisala 'interes klase', posebno jer je danas teško odrediti 'alternativni interes'. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske 'državocentričnosti' krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme 'kritička javnost'. U to čak ni 'praksisovci' nisu verovali. Kamoli Vučić.