MARIJA ŠERIFOVIĆ POBEDNICA EVROSONGA 2007

PRIČA SA NASLOVNE STRANE: MARIJA ŠERIFOVIĆ POBEDNICA EVROSONGA 2007.



Vasilije Ostroški uslišio molitvu majke Verice



Kad se uzmu u obzir svi nesporazumi koji su pratili odlazak našeg predstavnika na „Evrosong” u Helsinki, kao i sukobi i svađe koji su se rasplamsali po dolasku pobedničkog tima, šta reći osim - čudni su putevi Gospodnji i Marija, bravo i hvala ti







Marija na balkonu

Skupštine grada



Marija Šerifović uspela je da ono što mnogi krstaši nisu, da pokori Evropu i svet molitvom. A ta molitva, „kao žar na usnama”, upućena je u subotu 12. maja, baš na dan svetog Vasilija Ostroškog. Budući da je znala da će se finalno veče „Evrosonga” održati na veliki crkveni praznik veoma poštovanog sveca među Srbima, dan pred Marijin odlazak u Helsinki njena majka Verica je pod Ostrogom molila sveca da „Molitva” njene kćerke dopre do ušiju svih ljudi koji veruju u dobru pesmu.



      (NASTAVAK SA PRVE STRANE)



I sve molitve su ispunjene. Marija Šerifović je ubedljivo pobedila među 24 učesnika u finalu. Za nju su glasale skoro sve evropske zemlje (samo četiri nam nisu udelile ni jedan poen), tako da je malo moguće da je ovde reč o nekakvoj političkoj nameštaljci, ili, sačuvaj nas Bože, uticaju gej lobija. Pobedila je čista pesma, otpevana iz čistog srca, zbog čega je Srbija, posle nekoliko zapaženih učešća na ranijim „Evrosnogovima”, konačno zauzela mesto na muzičkom vrhu Evrope. Neki bi dodali i da je pobeda istorijska - prvi put smo nastupali kao samostalna zemlja i odmah se proslavili!



Bronzani grb Srbije - poklon Ere Ojdanića



Kako su putevi gospodnji čudni i nepredvidivi, tako je i Marijin put do uspeha u najmanju ruku bio nepredvidiv. Nismo se potrudili da joj put pospemo cvećem, ali su zato mnogi bacali eksere i trnje kako bi joj „olakšali”. Ako se samo setimo skandala sa „Beovizije”, potom sukoba njenog menadžera sa čelnicima RTS-a, postavlja se pitanje, kako je uopšte izdržala.



Ipak, Marija je u Helsinki otišla kao ponosna Srpkinja, sa srpskom zastavom i uzdignuta tri prsta. I na svakom koraku je naglašavala svoje poreklo, bez obzira da li je bila na žurci, pres konferenciji ili je davala intervju za neku stranu TV stanicu. I naravno, kao i svaka prkosna Srpkinja obećala je pobedu. I - pobedila je.



A do pobede, Marija je istrčala maratonsku trku sa preprekama. Za divno čudo, prepreka nisu bili domaćini, koji su, po njenim rečima, imali fantastičan odnos prema našoj ekipi, prepreka smo bili sami sebi. Sukob nastao između direktora Javnog servisa Srbije Aleksandra Tijanića i Marijinog menadžera Saše Mirkovića kulminirao je time što je Mirković otišao u Helsinki o svom i Marijinom trošku i u zelenu sobu ulazio sa akreditacijom Crne Gore. Ironično zar ne, jer baš zbog te bivše republike prošle godine nismo otišli na „Evrosong”, a baš ta bivša republika dala nam je 12 bodova.



Majka je gledala iz poslednjeg reda



Drugi peh je što je Marijina majka Verica svoju kćerku, evrovizijsku pobednicu, gledala iz ptičije perspektive, iz poslednjeg reda arene u Helsinkiju. Za nju nije bilo boljeg mesta. Čak je i mlada pevačica na konferenciji upriličenoj u Beogradu po dolasku iz Helsinkija izjavila da samo ona zna kako joj je bilo protekla dva meseca, da nikome ništa ne prašta, ali da sada nema vremena da vrati.



- Povređena sam i ljudski i privatno, a zašto, nikada nećete saznati - rekla je Marija.



Uprkos sukobima sa RTS-om, mnogi se slažu da je Marija imala najbolje organizovanu promociju u Finskoj iako je otišla bez spota čije je snimanje otkazano dva dana pred početak snimanja. I to je opet kuriozitet jer je Marija prva evrovizijska pobednica bez spota. No, zahvaljujući RTS-ovom timu, najveću pažnj,u i dobronamernih i zlobnika, izazvala je upravo Marija. Dok su neki polemisali o njenom seksualnom opredeljenju, ne pitajući se šta tu radi predstavnik Danske, u čijoj najavi stoji da živi sa mužem i dve čivave, ili našminkani Ukrajinci sa antenama na glavama poput likova iz loših filmova o Marsovcima, drugi su je zdušno podržavali. Na otvorene provokacije o tome kako je podržavaju homoseksualci, Marija je odgovarala sa osmehom na licu. Hrvatski mediji su je nazvali „lezbijkom iz Kragujevca”, dok su Englezi lansirali priču kako je „Molitva” plagijat neke albanske pesme (?), da bi potom izjavljivali kako je Marija predstavnik novog lica Srbije.



Marija na sceni u Helsinkiju po

proglašenju pobednika



Ono što su primetili oni, primetio je i ceo svet. Pobedila je pesma, bez napucanih plavuša i „tresi-mesi” koreografije. Dok estradne cice iz eks-Ju komšiluka snimaju filmove za zabavu širokih narodnih masa u potpalubljima skupih jahti i slikaju se do pola gole na nekim brodskim „karavanima”, uz to komentarišući kako Marijina pobeda ima političku konotaciju, pitamo se na kojim su mestima one završavale na takmičenjima. Takvim izjavama same sebe su potcenile, jer je Marija učinila da se Srbija nađe u Evropi pre svih „bivših”. A sve bivše republike dale su joj po 12 poena i radovale se sa njom balkanskoj pobedi.



Te pobedničke večeri Marija je zahvalila mnogima, a akcenat je bacila na osobu kojoj je poručila: „Da, to si ti!”. Kada sam je na konferenciji za novinare u Beogradu upitala da li je osoba kojoj se posebno zahvalila bila sa njom u Helsinkiju ili ju je bodrila iz Srbije, mlada pevačica se zbunila i kroz smeh rekla „baš ste slatki” da bi potom, verovatno shvativši da će je mnogi pogrešno protumačiti (da ne ispadne kao gej kompliment žene ženi), dodala „šalim se”. Odgovor na postavljeno pitanje glasio je: „U Srbiji”.



Transparenti govore više od reči



A u Srbiji ju je čekalo i više od 70.000 fanova sa iscrtanim srcima po telu. Stojeći ispred Skupštine grada sa gomilom ljudi, koju ni jedan političar u današnje vreme ne može da okupi, bilo je vrlo neobično videti momke sa crvenim srcima na grudima i licu. I svi su skandirali i pevali „Molitvu”. Valjda je to bio znak da smo se, bez obzira što smo otišli razjedinjeni, vratili ujedninjeni. Ipak i ta zabluda je kratko trajala. Dok smo čekali Mariju da dođe sa aerodroma, iz RTS-a su stizale poruke da je zakazana konferencija za novinare, potom da je otkazana, a na kraju su nam u Skupštini ljudi iz organizacije obećali da ćemo imati prilike tokom koktela da razgovaramo sa pobednicom i uradimo intervjue. Međutim, Marija je po dolasku održala kratak govor u kome se, opet svima zahvalila, i potom otišla na skupštinsku terasu da podeli radost sa masom. Nakon silaska, zelena u licu, sela je u jedan od separea, da bi je odmah okružilo nekoliko gorila.



Pokušavajući da dođemo do Marije, naleteli smo na korpulentnog menadžera Sašu Mirkovića. On nam je „ljubazno” objasnio da je njegova pulenka premorena, a kada smo mu pomenuli poruke koje smo dobili od RTS-a Saša je povisio ton: „Ja sam zakazao konferenciju pre četiri dana, šta me briga šta su vama slali iz RTS-a! Marija je još uvek pulen Beotona i izvolite dođite sutra na konferenciju!” Čisto da se zna ko je ko.



Ko je magarac



Marija i njen menadžer Saša Mirković prekinuli su saradnju sa Tijanićem i RTS-om



Da ne zaboravimo: Tijanić je ipak ispoštovao proceduru, pojavio se u Skupštini, doduše na kratko, u društvu Olivere Kovačević, i napustio je najbrže što je mogao. Dok je Marija uz pomoć svog menadžera osula sutradan, na konferenciji za novinare, paljbu na direktora RTS-a i rekla da je saradnja sa nacionalnim servisom prekinuta, Tijanić je pak davao izjave da je ona dobra devojka, fantastična pevačica ali pod velikim uticajem čoveka koga je nazvao magarcem. U svakom slučaju, zbog ovog sukoba, Marija je ostala bez slavljeničke žurke po povratku u Beograd.



Oko Marije su se svađali i narodni poslanici. Svojatali su je Romi, ali prevladali su radikali koji, kažu, u svojim redovima imaju Marijinog dedu Jaška Šerifovića. Skidamo im kapu, jer „mi volimo Rome, skoro kao i Srbe” izjavi Aleksandar Vučić i ostade živ. Bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost, Srbija je pokazala da voli Mariju, a Marija da je svim srcem za Srbiju.



Ljubica Z. TOMIĆ



KRALJICA BALADA



San o stabilnom braku i velikoj porodici



Uprkos ružnim provokacijama o njenim navodno gej sklonostima, Marija, kao i svaka dvadesetdvogodišnja devojka, mašta o večnoj ljubavi i čoporu dece koje će, kako obećava, sama gajiti, a ne baka i deda



Skromnost nije njena vrlina. Naprotiv, sigurna je u sebe i ne zadovoljava se prosečnim. Veruje u horoskop i snagu njenog znaka Škorpije za koji kaže da uvek teži savršenstvu i ispunjava data obećanja.



Obe su vrsne pevačice:

Verica i Marija Šerifović



Marija Šerifović je rođena 14. novembra 1984. godine u Kragujevcu, u porodici u kojoj su se generacije bavile muzikom. Marijina majka Verica Šerifović poznata je kao interpretator etno i džez muzike, dok su baka i deka život posvetili starogradskoj pesmi. Iako je znala da će joj muzika biti jedina profesija u životu, Marija se posvetila i opštem obrazovanju, pa je pored muzičkih škola, završila klasičnu gimnaziju, a kasnije upisala i studije menadžmenta.



Kao devojčica uporedo je trenirala tenis i pohađala muzičku školu, ali kada je profesorka klavira napomenula da klavir i tenis ne idu zajedno, majka je prestala da je vodi na treninge. Jedno godinu dana sve je bilo u redu, a onda je profesorka rekla Verici: „Vaše dete po sluhu može da odsvira sve, ali kad vidi note, bude zlo. Ona jednostavno ne želi da ih vidi.”



- Koliko god se ja potom trudila, čak i van škole angažovala profesora, to jednostavno nije išlo. Na kraju sam odustala. Ne treba nekoga vezati za klavir ako to neće i nije njegova želja. A tenis? On je Mariji sada samo hobi - kaže majka Verica.



Glavom kroz zid



Marija je sa roditeljima živela u Kragujevcu do pre pet godina kada su se majka i ona preselile u Beograd. Jedan od razloga za to bio je i razvod Verice i Rajka Šerifovića nakon dvadeset godina braka. Od kada su se preselile, Marija živi sama u svom stanu. Verica je poštovala njenu želju da bude samostalna, ali:



- Sto puta sam joj rekla da mora da bude dostupna. Ima dva broja i dva telefona i kada ni na jednom nije dostupna, ja ne znam šta ću sa sobom. Potpuno poludim. Nego, sva sreća ona se obično javi posle petnaestak minuta. Ne daj bože da prođe sat vremena, onda nastaje velika frka.



A čime mama „izluđuje” ćerku?



- U početku, kada se odvojila, više sam joj dosađivala pitanjima tipa gde je, sa kim je, šta i kako radi, je li ručala... Posle dve godine sam shvatila da je ona veliki borac i da se lavovski bori za svoju karijeru. Ja tu njenu osobinu mnogo volim i kažem kamo sreće da sam poput nje. Jer ja sam samo pevala, snimala i ćutala. Ona je potpuno drugačija. I često ide glavom kroz zid. Volela bih da jednog dana neke stvari promeni i to će se sigurno desiti. Recimo, njeno šminkanje i oblačenje. Sve će to jednog dana biti drugačije, onako kako sam ja zamislila - kaže majka Verica.



Od kad se preselila u Beograd počinje i Marijino profesionalno bavljenje muzikom, prvi festivalski uspesi, snimanje albuma. Prvi solo album pod nazivom „Naj, najbolja” snimila je 2003. a iste godine učestvovala na Budvanskom festivalu pesmom „Gorka čokolada”. Na ovom istom letnjem takmičenju 2004. godine sa kompozicijiom „Bol do ludila” osvojila je prvo mesto. Sledeće, 2005. godine pobeđuje na Radijskom festivalu sa pesmom „U nedelju”. Nedelja joj je, priznala je, do tada bila loš dan, a nakon toga se i to promenilo. Obično je poslednjeg dana u sedmici kod mame na ručku ili sa društvom igra igrice na „soniju”.



Posle velikih uspeha, Marija je snimila svoj drugi CD pod nazivom „Bez ljubavi”. Hrabro se ubrzo odlučila i za do tada najveći potez u karijeri - koncert u Centru Sava. Ni tu nije pogrešila, jer, sala je bila puna, a Marija je još jednom opravdala epitet koji s ponosom nosi - kraljica balada, u čijem je izvodjenju nepobediva.



Na haje za tračeve



Na desnoj podlaktici već nekoliko godina ima tetovažu na kojoj piše BIM. Iako su mnogi nagađali da je „B” početno slovo nečijeg imena, Marija to demantuje i kaže da se u tom napisu krije jedna njoj važna rečenica. Pored ove ima još tetovaža, a jedna od njih su i pseće šape iscrtane na leđima.



Dok neki tabloidi polemišu o njenom seksualnom opredeljenju, Marija tvrdi da mašta o velikoj i stabilnoj porodici, suprugu i deci koju će sama odgaja a ne baka i deda. Kaže da je sama iskusila takvo odrastanje zbog zauzetosti roditelja i ne želi da kroz to prođu i njena deca.



Marija je od početka karijere na sceni ista kao i u privatnom životu. Ne priznaje seksepil i glamur kao merilo uspeha i bitan faktor u sticanju popularnosti. Vođena time, najčešće nastupa sportski obučena. Samo jednom, i kako kaže - nikad više, stala je na scenu u elegantnom izdanju. Bilo je to prve večeri ovogodišnje „Beovizije”. Od tada suknju ne oblači i, kaže, ne pravi nikakve kompromise.



Verici Šerifović je posebno drago što Mariju niko ne vezuje za nju, niko ne kaže „ona je ćerka Verice Šerifović”, kao što, recimo, govore „e, ovo je Kebina ćerka, a ovo Mikija Jevremovića, a ona je ćerka Merime Njegomir”. Marija ima svoj put. Često se desi da kažu „ovo je Marijina mama”. I dobro je da je tako, ponosna je majka.



Kaže da je ćerku pripremila na lošu stranu njihovog posla. Rekla joj je: „Tvoje je da staneš i da pevaš i to što pevaš da otpevaš kako treba. Sve ostalo, šta će ko da kaže ili priča okolo o tebi, nije važno. To na jedno uvo čuj, na drugo pusti.”



- Tako da ona sada ne troši emocije na napise u novina i na tračeve, ma koliko neprijatni bili - ističe majka Verica.



Marijini odgovori na raznorazne provokacije u javnosti su, zato, uvek zreli i staloženi. Više puta je rekla: „Sve što sam uradila, uradila sam bez veza i urgencija i publika to sigurno zna , vidi i oseća.”



Majka i ćerka na evropskoj turneji



Marija je trenutno na evropskoj turneji gde joj društvo pravi majka Verica, popularna pevačica folk muzike. Posetiće zemlje učesnice Evrovizije, gde će sa njihovim predstavnicima držati koncerte, družiti se, promovisati „Molitvu” i našu zemlju. Verica Šerifović, koju smo preko mobilnog telefona „uhvatili” u Danskoj, rekla nam je: „Presrećna sam, kako bih se drugačije osećala? Neka se Srbija ponosi Marijom, onoliko koliko se ja ponosim. Bićemo sedam dana na turneji, a kada se vratimo imaću i ja mnogo toga da kažem”.



B. GAJIĆ



POČELE PRIPREME ZA EVROSONG 2008.



Biće to spektakl za pamćenje



Ovo tvrdi Duška Vučinić-Lučić, pi-ar naše delegacije u Helsinkiju, otkrivajući kako smo, zapravo, osvojili Evropu



Duška Vučinić-Lučić



Glavna konkurencija Mariji Šerifović na „Evrosongu”, videlo se to, kaže Duška Vučinić-Lučić, pi-ar naše delegacije u Hlesinkiju, po reakciji prisutnih na generalnoj probi, bila je Verka Serdočka iz Ukrajine, našminkani muškarac u suknji sa pratećim vokalima u kostimima koji su podsećali na one što ih je nosila Suzi Kvatro, rok-diva sedamdesetih godina prošlog veka. Tekst pesme je bio skup idioma koji su se rimovali i nisu imali nikakvu poruku, osim da svako može to da otpeva. Potpuna suprotnost od „Molitve”.



- Kad se Verka Serdočka preobukla u svakodnevnu garderobu, ispostavilo se da je to jedan vrlo, vrlo zgodan muškarac. Ali on je glumac i njegova poenta je bila da upravo scenskim nastupom privuče pažnju. To im je i uspelo, i mi smo se pribojavali, ako oni pobede, u šta će se na kraju pretvoriti „Evrosnog”. Da li će to biti festival kompozicija, ili scenskog nastupa gde pesma nije bitna nego prolazi onaj ko se luđe ponaša - kaže Duška Vučinić-Lučić, koja je u Helsinki otputovala i kao komentator i novinar RTS-a. - Na svu sreću sve se dobro završilo po nas, a mislim i po „Evrosong”. Čak je i Ukrajina „Molitvi” dala šest poena.



Publika plakala



Da nema pravila kada je glasanje u pitanju, govori i podatak da, uprkos intervjuu za Bi-Bi-Si, koji je išao uživo u toku polufinalne večeri, kao i Marijinog nastupa na turskom Si-En-Enu, od Engleske i Turske nismo dobili nijedan poen. Iako su Finci prosto poludeli za „Molitvom”, koju je Marija snimila i na finskom, dvanaest poena od domaćina jeste bilo prijatno iznenađenje, kao i od Malte, do sada prilično nezainteresovane za predstavnike iz Beograda, osam poena.



Prateći vokali su bili vrhunski



- Zainteresovanost ljudi iz I-Bi-Jua, evropske televizijske mreže, koja organizuje „Eurosong”, ukazivala je da smo favoriti. Sugerisali su da ćemo biti u vrhu jer je pesma kvalitetna. Zainteresovanost novinara za Mariju je bila fantastična, više od dvadeset intervjua dnevno. Naše pres-konferencije su bile najposećenije. Pažnju smo privukli upravo time što nismo agresivno propagirali ni pesmu, ni nastup, ni delegaciju. Zahvaljujući „Nju momentu”, imali smo najbolji promotivni materijal tamo, najkulturniji i najadekvatniji u tom trenutku - nabraja Duška sve poluge koje su uticale da stignemo do vrha. - I najvažniji znak da ćemo uspeti je bio to što su ljudi, kad čuju Mariju da peva „Molitvu”, bukvalno plakali. Mislim da je odlučilo i to što je Marija baš u finalu dala svoj maksimum. Njeno pevanje je sve u sali ostavilo bez daha.



Čak je i novinar Bi-Bi-Sija rekao da je Srbija, tamo smo toliko puta pominjani da su svi naučili da kažu čisto Srbija, a ne Serbija, pobedila divnom pesmom, i da smo upoznali potpuno drugačiju Srbiju, punu ljubavi i optimizma.



Kako se Marija Šerifović ponašala u tom stampedu raznih obaveza?



- Marija je divna devojka, vaspitana i izuzetno harizmatična. Osoba koja je plenila gde god da se pojavila. Uvek je bila nasmejana, na škakljiva pitanja odgovarala vrlo duhovito, vešto izbegavajući ono što u tom trenutku nije baš da se odgovori. Mislim da nije pevačica, bila bi fenomenalan psiholog. Nije se ponašala kao zvezda. Nijednog trenutka se nije postavila u stilu: ja sam predstavnik Srbije na „Evrosnogu” i vi sad svi treba da trčite oko nas. Naprotiv, ona je brinula o nama i ponašala se kao devojka koja je došla tu da nešto uradi i uradiće to. Svi smo mnogo radili. I takav ozbiljan rad i kvalitet morali su da rezultiraju pobedom.



Marijina ulaznica za Evropu



Prošlogodišnji pobednici „Lordi” nisu napravili neku karijeru ni u Finskoj, a kamoli u Evropi. Ima li Marija više šansi od svojih prethodnika da postigne internacionalnu karijeru?



- Ova turneja može da joj bude dobra ulaznica u Evropu. To je sad stvar njenog menadžerskog tima, koji je, nažalost, jer mislim da smo udruženim snagamo mogli mnogo da učinimo za njenu buduću karijeru, odlučio da Marija nema više kontakt sa RTS-om.



Ono što je sigurno, na „Evrosngu” u Beogradu glasaće se po starom sistemu. Sledeće, 2009. godine doći će do nekih promena.



- Može se dogoditi da imamo dve polufinalne večeri, jer se očekuje povećanje broja učesnica već u Beogradu. Svake godine je sve više vanevropskih zemalja učesnica, Amerikanci su još prošle godine hteli da otkupe licencu. Dogovoreno je da ne otkupljuju licencu već da se sve stavi pod jednu kapu i napravi World Song Contest.



Trinaest miliona evra koštala je organizacija „Evrosonga” u Helsinkiju. Kako će se finansirati i organizovati ovaj festival u Beogradu?



- I-Bi-Ju će dati finansijsku podršku RTS-u, kao što je to uradio za nacionalnu televiziju Finske. Za nekoliko dana u Beograd već dolazi supervizor Svante Stoksalijus i on će o detaljima razgovarati sa generalnim direktorom RTS-a Aleksandrom Tijanićem. Sve će se raditi korak po korak, 22. i 24. maja 2008. godine, nijedan zarez ne sme da bude postavljen na pogrešnom mestu. I neće biti - sigurna je Duška Vučinić-Lučić. - U Helsinkiju je 30.000 ljudi radilo na organizaciji „Evrosonga”, od toga je samo 1.500 bilo na platnom spisku, sve ostalo su volonteri. Nama se već sad javljaju volonteri, što je dobro i za nas i za njihov si-vi. Sigurni smo da će RTS, koji ima isključiva prava na sve što se odnosi na „Evrosong”, uz pomoć grada Beograda i cele države, organizovati ne samo spektakl za pamćenje već i najbolji provod i zabavu koju su ikad do sada doživeli učesnici ovog festivala.



M. STAMATOVIĆ

Snimili: V. MARKOVIĆ, Z. BUDŽIĆ

   





VRATI NA NASLOVNU STRANU

Powered by ScribeFire.

Reakcije na Evroviziju: U Finskoj pobedila Srbija

Svet, Zabava, Aktuelno | 17. maj 2007.



 



Reakcije na Evroviziju: U Finskoj pobedile lezbejke iz Srbije



 



 



Marija Šerifović je u Helsinkiju pobedila najviše zahvaljujući glasovima naših ljudi iz dijaspore. Jedan od njih, slikar Dušan Jovanović, međutim, upozorava da se mediji u Nemačkoj sprdaju sa Marijom i Srbijom.



 



- U Belgiji, koja nije bila u finalu Evrosonga, prošle nedelje u kafićima se umesto fudbala gledao festival Evrovizije u Helsinkiju. I Srbi i Belgijanci su se molili za pobedu Srbije u Finskoj. Belgijanci su se iskreno radovali pobedi Marije Šerifović, koliko zbog nje same, toliko i zbog države Srbije.



 



Ovde svi žele da se Srbija što pre izvuče iz krize – javila nam je Borka Tomić, savetnik Srpskog instituta iz Brisela.



Slične vesti dobili smo i iz drugih evropskih zemalja.



 



- Moja supruga Spomenka je celu noć glasala za Mariju Šerifović sa dva mobilna telefona i poslala oko 60 poruka raznim provajderima u Evropi – priznao nam je Miroslav Jelić iz Švajcarske, koja nam je dala celih 12 poena.



Jelić tvrdi da je u Švajcarskoj glasalo preko 160.000 naših ljudi.



 



- Ćerka je gledala prenos kod bake i u ime cele porodice glasala. Šveđani su nam dali vrlo važne poene – kaže Mladen Petrović iz Malmea.



 



Porodica Zorana Milinkovića, osnivača Srpskog instituta, koji živi u Parizu, glasala je najmanje 50 puta. Očigledno je da je Marija Šerifović u Helsinkiju pobedila najviše zahvaljujući glasovima 2,5 miliona Srba iz dijaspore.



 



    Nikad jači



 



    Time se pokazalo, kako reče Mile Nikolić, srpski aktivista iz Kalifornije, da Srbi kad hoće mogu da se udruže i deluju kao vrlo snažan lobi u svetu. Po Nikolićevom mišljenju glasanje za Mariju Šerifović i Srbiju je u samoj EU prihvaćeno kao važan srpski politički potez.



 



    - To je, uostalom, pokazao i sam komesar za proširenje EU, koji je lično čestitao Mariji Šerifović – kaže Mile Nikolić.



    Pokazalo se naime, da je Oli Ren pomno pratio događanja na Evrosongu u Helsinkiju i da je ostao do kraja festivala da bi video pobednika i da bi mu čestitao.



 



    - Oli Ren je bio brži u čestitkama Mariji Šerifović od Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Naime, komesar za proširenje EU se javio u nedelju iza ponoći Tanjugu i poslao čestitku pre nego su to učinili predsednik Srbije i premijer Srbije – otkrio nam je Aleksandar Mitić, dopisnik nacionalne agencije iz Brisela i u šali dodao:



 



    - Meni je sumnjivo to što je Oli Ren požurio da meni, odnosno Tanjugu da izjavu. Rekao sam njegovoj portparolki: “Nemoj da ovo bude kao neka nova Renova ‘šargarepa’ da mi Srbi prihvatimo Ahtisarijev plan!” Portparolka Olija Rena se na to samo osmehnula – priznao nam je Aleksandar Mitić, dopisnik Tanjuga i analitičar Instituta 4 S.



 



    Kako nam javlja Goran Stefanović, urednik NOVINARA-a iz Minhena, po Evropi se sada priča i da je finski misionar Marti Ahtisari lično glasao za Mariju Šerifović i Srbiju.



 



    - Da je Ahtisari glasao za Srbiju argumentuje se činjenicom da su nam već poslovično hladni Finci dodelili 12 poena – kaže Goran Stefanović.



 



Većina Srba u rasejanju, međutim, ne smatra da je Marija Šewrifović pobedila zato što je tamo neko u EU odlučio da tako bude.



 



- Nikad nismo bili jači na Evrosongu, jer su u Finskoj nastupili Marija Šestić iz Banjuluke za BiH, Ruža Magdi iz Malog Iđoša za Mađarsku i Marija Šerifović za Srbiju. Crnogorci su ispali, jer su se i ovog puta, kako tvrde njihovi mediji, loše poneli. Naša pesma Molitva je bila najbolja, njeni autori su dobili još 3 nagrade, a i mi smo najbolje glasali – kaže Borka Tomić.



 



Prema podacima srpskih aktivista za Molitvu je glasalo oko milion Srba u Evropi. A njeni obožavaoci su toliko opsedali zvanični sajt Evrosonga u Helsinkiju, da su Finci i drugi Evropljani shvatili da je Marija Šerifović favorit broj jedan. U svetskim medijima koji su pratili Evrosong ime Marije Šerifović i Srbije se pominjalo svakih dva minuta. Tome je doprinela i sama Marija, koja je snimila i besplatno delila svoj disk sa pesmom Molitva na engleskom, finskom i nemačkom jeziku.



 



- Marija Šerifović je u Švedskoj jako popularna, jer su mediji otkrili veliku sličnost između nje i bivšeg premijera Lika Sombara, dok je bio vojnik. Liče se kao da su dvojnici – javio nam je Mladen Petrović, sudski tumač iz Malmea, koji nam je poslao njihove slike objavljene u švedskim novinama.



 



Nemački sarkazam



 



Evrosong je u Nemačkoj prenosila državna televizija ARD. Voditelj je bio Tomas Hermans, najpoznatiji homoseksualac u nemačkim medijima.



 



- Nemački tv voditelj je zapanjen pobedom Marije Šerifović u mikrofon rekao: „Ovo je pobeda lezbijki iz Srbije“. Hermans je mislio tu na koreografiju pesme Molitva, jer su se u pozadini vrtele ženske pratilje u muškim odelima sa kravatama - javio nam je Dušan Jovanović, srpski slikar iz nemačke, koji je lično gledao prenos nemačke televizije ARD i izjave Tomasa Hermansa i njegovih gostiju.



 



- Voditelj i gosti u studiju su vređali nas Srbe, ali i sve Slovene, jer im je bilo krivo što su se odlično plasirali i Rusi, i Srbi iz BiH, Bugari i Ukrajinci. Ni nemački radio NRW nije bio sklon da prizna nadomoć srpske pesme, pa je emitovao izjavu da „od Slovena na Evroviziji više nema mesta za nas“. A uglsedni čaopis Špigl je naziv pesme Molitva preveo kao “Schmachtfetzen” - što bi u slobodnom prevodu značilo Kukumavka. Posle napada ova dva državna medija u Nemačkoj je pokrenuta kampanja među gledaocima i slušaocima da se utvrdi da je bilo manipulacija oko toga da Srbi pobede na Evrosongu.



 



Tu se najviše misli da to da je sumnjivo što su bivše jugoslovenske države jedna drugoj davale po 12 poena. Uz to, kako sam saznao, nekim nemačkim stanicama je dogovoreno da se “srpska molitva” više ne emituje – kaže vidno razočaran Dušan Jovanović.



 



Inače, kako tvrdi Jovanović, u Nemačkoj se poslednjih meseci sarkastično piše i govori o “balkanskoj mafiji”, o solidarnosti između “bivših socijalističkih bratskih država”, o tzv. istočnoj dominaciji.



 



- Za Nemce je takmičenje za pesmu Evrovizije borba zapadne i istočne kulture, u kojoj su oni, s bozirom da nisu imali 3 godine uspeh na Evrosongu, najveći gubitnik. Nemcima je teško da shvate da se niko na Istoku, ali i na Zapadu, više ne interesuje za amerikanicizam u kulturi, koji oni uporno podržavaju. Toliko vole Ameriku da su na poslednje 3 Evrovizije slali pesme rađene u američkom rok i pop maniru i zato zauzimali poslednja mesta. Zbog toga su Nemcima za poraz njihovog pevača. Kog zovu Cicero, krivi Srbi i Sloveni – zaključuje Dušan Joavnović.



 



U međuvremenu, Marija Šerifović je otišla na turneju od sedam dana po Evropi. To je njena obaveza prema Evrosongu i pokušaj da nađe evropskog producenta koji će joj voditi međunarodnu karijeru. Ono što nisu uradile Ceca i Brena, može da uradi Marija, da postane svetska pop zvezda. Zato je napustila RTS i Aleksndra Tijanića i prešla kod Želja Mitrovića. Milionera u TV Pink.



 



    Lista optužbi



 



    Naš sagovornik iz Nemačke, slikar Dušan Jovanović napravio je listu lažnih optužbi protiv Srbije, Marije Šerifović i Slovena, koje su emitovane preko nemačkih medija:



 



        * Uvredljivo je za Zapad što je “Milošević” učestvovao u molitvi.



        * Zapad mora ubuduće da peva na srpskom ili ruskom jeziku da bi osvijio prvo mesto u Evrosongu.



        * Istok ne voli zapadnu kulturu, jer je nesposoban da je razume.



        * Lezbejke iz Srbije su pobedile, što nije čudo, jer je Balkan centar homoseksualaca.



        * Mariji Šerifović je trebalo dodeliti nagradu za dranje, a ne za pevanje.



        * Da li je Beograd, uopšte, sposoban da napravi Evrosong, jer Srbi vole samo rat.



        * Glasovi iz istocne evrope sami sebi dodelili titulu pobednika.



 



Najnovije optužbe



 



Nemci jos uvek ne mogu da se pomire sa cinjenicom da je Srbija pobedila na pesmi eurosonga. Nemački ”Bild” cajtung u danasnjem izdanju optuzuje Mariju Serifovic da je pesma “Molitva” ukradena od albanske pevacice Soni Malaj i da se zapravo radi o plagijatu pesme “Ndarja”. U raznim nemackim onlajn forumima se raspravlja o tome da li bi Srbija trebala naknadno da se diskvalifikuje sa Glandprija.



 



Nemacki Bild je objavio i video snimak sa toboze ukradenom pesmom koji mozete da pogledate ovde.



 



Pravila Eurosonga jasno definisu da ni jedna pesma ne sme da bude plagijat tj. cover vec objavljene pesme i da pesma ne sme da bude starija od godinu dana. Bild navodi da se pesma “Ndarija” pojavila vec pocetkom 2006 godine u Albaniji.



 



Nemacka je do sada samo jednom pobedila na takmicenju evrovizije sa estradnom pevacicom Nikol koja izjavljuje da se vec jednom zaustavi lazni Grand-Pri.



 



- Stvarno sam sokirana rezultatima glasanja. Ovo je jasan znak da Nemacka vise nema nikakvih sansi da pobedi na pesmi Evrosonga, kaze pevacica Nikol.



 



- Pobeda jednostavno nije moguca zato sto se na takmicenju evrosonga pojavljuje sve vise istocnih zemalja koji medjusobno dele bodove. Nemacka bi trebala da se povuce sa Grandprija! Ipak mi sa Spancima, Englezima i Francuzima nejvecim delom financiramo pesmu evrosonga.



 



Uopste nije jasno zasto se Nemci toliko uzbudjuju oko pobednika Evrosonga i tvrdnji da istocnjaci manipulisu ovu manifestaciju. Ipak se ovogodisnja pesma evrosonga odrzavala u Finskoj a ne u nekoj “istocnoj zemlji”.



 



Mozda bi pre trebali da se pomire sa cinjenicom da je istocna evropa kulturno nadmocnija i da u danasnje vreme stvari kao individualnost, originalnost i simpatija igraju vecu ulogu nego tamo nekakav umetni americki rock, country ili swing.



 



Marko Lopusina / Goran Stefanovic



 



http://www.novinar.de/





Powered by ScribeFire.

Powered by ScribeFire.

Не сме да нам буде свеједно

Разговор недеље: Милош Јовановић

Не сме да нам буде свеједно

Моји унуци морају да знају српски, каже политиколог из Института за међународну политику

Милош Јовановић (Фото Ж. Јовановић)

Милош Јовановић је докторанд на Одсеку политичких наука на Сорбони,
где је и дипломирао на Правном факултету и Факултету политичких наука.
Магистрирао је на смеру међународних односа Одсека политичких наука на
Сорбони и био асистент на предметима уставно право и компаративни
политички системи. Запослен је као истраживач–сарадник у београдском
Институту за међународну политику и привреду. Свестан је, како сам
каже, да може да звучи глупо, али, иако је био интегрисан у француско
друштво, вратио се у Србију зато што „ни свој живот ни свој гроб није
могао да види тамо”. „Моја будућа супруга је Францускиња, клинци би већ
били полу-Срби полу-Французи. Они би можда знали српски, али унуци већ
не би. Нема нас 300 милиона, па да се расипамо тако”.

Удружење
грађана „Активни центар” покренуло је крајем априла кампању „За очување
Косова и Метохије у саставу Србије”, којом желе да мотивишу грађане
Србије да се више заинтересују за опстанак својих сународника у
Покрајини. Председник удружења Милош Јовановић, на питање да ли је
касно за овакву акцију, каже за „Политику” да су у акцију кренули од
две чињенице: да статус Косова и Метохије још није решен, а „друга
чињеница која нас иритира је што се месецима у српском јавном мњењу
чује како је то решена ствар, како треба да се помиримо са реалношћу и
да је најбоље да се оно отцепи како бисмо прекратили сами себи муке. То
уопште није тачно”, каже Јовановић.

Ипак сте акцији дали име „Да ли нам је стварно свеједно”, што имплицира да јесте?

Када са људима из моје генерације почнете да причате о Косову,
већина каже: „Дај пусти ме с тим, то је изгубљено”. Занимљиво је да ми
то често кажу људи који су финансијски добростојећи, припадници те
псеудоелите. То је последица психолошког рата који је константно вођен
против нас, а нарочито је појачан последњих годину дана, објашњењима да
је то већ решено питање. Одређен број грађана у ту причу је поверовао и
отуда наш наслов „Да ли нам је стварно свеједно”. Прво: не сме да нам
буде свеједно, а друго: није још готово.

Претпоставимо и да покренете грађане и да им не буде свеједно, шта могу да ураде?

Ова акција није упућена само грађанима, него и нашим политичарима.
Колико год ми подржавали државни врх и преговарачки тим који, чини ми
се, ради најбоље што може, политичка елита може да буде и чвршћа и
јединственија по питању КиМ. Али ми се обраћамо и међународној
заједници. Зато смо, поред билборда, одабрали листове попут НИН-а и
„Политике” јер се они читају у амбасадама и о томе се реферише.

Шта очекујете да ће добити из Ваше кампање?

Сваки наш отпор и батргање показује да овде има још људи који се
нису помирили са том њиховом идејом. Ми ћемо изгубити Косово оног дана
када поверујемо да је оно неминовно изгубљено. Док има људи и
манифестација који се не мире са том идејом, настављају борбу на начин
на који се може у том тренутку, њима отежавамо посао. Што будемо чвршћи
и јединственији, решење ће бити повољније за нас. Није једина
алтернатива да се Косово реинтегрише у потпуности у Србију или да
добије апсолутну независност. У том распону има низ решења која могу да
буду мање или више повољна за нас.

Колико Вас је коштала ова кампања и како сте сакупили новац?

Прикупили смо 10.000 евра, а помогли су људи који делују крајње
урбано, крајње ненационалистички, мада ово и није питање национализма.
Кампању су помогли моји пријатељи Французи који поштују ову земљу више
него неки од нас. То су Французи који знају нашу историјску улогу у
Првом светском, па и Другом светском рату. Ово је озбиљно конципирана и
промишљена, али финансијски скромна кампања. Имамо 27 билборда у
Београду и закупљене огласе у НИН-у и „Политици”.

Јесте ли покушали са неким другим медијима?

Нисмо. Имали смо ограничена средства, у сусрет су нам изашли „Алма кватро” и ДПЦ, који је израдио плакате.

Ипак, циљна група вам је ограничена.

Наша порука полако долази до ушију и срца грађана. Верујемо да ће
онај ко је био близу да подлегне причи да је све готово сада бити мало
даље. Мада, и јавност треба да се укључи. Где су сада те београдске
фаце: певачи, глумци, писци... да кажу да се не слажу у вези са овим
што се ради са КиМ?

Да ли сте их звали?

Неке смо звали. Занимљиво је да се нико није одазвао, али нико није
изричито рекао да није за то. Подрже акцију, али због неког страха или
фатализма који су нам усадили, па вероватно и због губитничког
менталитета, не верујемо у себе. Изгубили смо самопоуздање због развоја
догађаја.

Како да се боримо против тог губитничког менталитета?

Тиме што се нећемо помирити. Сада се боримо само у тој психолошкој
сфери. Косово је питање идентитета, стабилности и јачине државе, али и
питање бољег стандарда. Народ који не осећа солидарност према својим
сународницима (а на КиМ има 100.000 Срба), народ који постане
незаинтересован за будућност својих – нема будућност као колектив. Може
свако од нас појединачно да буде успешан, али нећемо бити успешни као
нација и држава.

Уколико дође до признавања независног Косова шта можемо урадити осим вербалног неслагања?

Можемо да пружамо отпор тако што нам воља неће бити сломљена. А то
зависи од сваког од нас. Када је Марти Ахтисари долазио у Београд зашто
се није окупило 500.000 људи на улицама да му покажемо да смо
незадовољни и да је то неправда? Исто је било када је Српско национално
веће протестовало испред америчке амбасаде, био сам тамо и било је јако
мало младих људи. Могло је да се одвоји пола сата и дође.

Шта мислите зашто није дошло више људи?

Нико не ради на томе. Политичари раде колико могу, међутим, они
имају проблем са кредибилитетом. Има странака које више верују, неке
мање, али због неких других сегмената имају мање кредибилитета. Мислим
да народ нема много поверења у политичаре. Али зато то могу да ураде
јавне личности. Нека се скупи 20 младих певача, глумаца. Мој другар
Петар Петковић и ја смо анонимуси, али хајде да се окупе млади људи од
утицаја, могли бисмо нешто да направимо.

Чини се да Ваше колеге у неким невладиним организацијама имају више успеха у својим кампањама?

Многе се врло неискрено баве својим послом, али њихов рад даје
резултате у тој нашој малодушности. Када Ненад Чанак на тв каже да ми
имамо везе са Косовом колико и са Мадагаскаром, то даје резултате. Када
у неким медијима имате 15 људи који у месец дана кажу то исто, како
хоћете да народ озбиљно реагује? А шта тек да кажу људи на КиМ? Њихове
очи су упрте у Београд, а у Београду ситуација није најбоља. Мене је
понекад срамота.

Пошто се бавите међународним односима, шта могу наши политичари да ураде, осим   вербалног неслагања

Прво, не смеју никада да признају то стање. Међутим, ако дође до
признавања Косова само вербално неслагање неће променити ствари на
терену, јер територију држите људима. У случају независности, ако Срби
крену одатле, ви можете да се не слажете колико год желите, али ви
губите. Друго, могу да буду чвршћи у реторици. У Србији многи
политичари, па и министар одбране, кажу да нама Војска не служи за рат
него да ћемо искључиво мирним и дипломатским путем бранити Косово.

Мислите да треба да блефирају?

Макар и као блеф немојте да искључујете ту могућност. Нико од вас не
тражи да кажете послаћемо војску, ја то не могу да тврдим јер не знам
каква је ситуација у нашој Војсци и шта тренутно могу да ураде. Али
неко треба да сноси одговорност и за то колико нам је јака Војска. Али
немојте да искључујете могућност да кажете: Србија задржава сва права
као суверена држава да на сваки могући начин брани свој територијални
интегритет и суверенитет. Када кажете да ћете бранити само политичким
средствима а никако војним, ви дајете јасан сигнал да се нећете борити.

Чега је то последица?

Мислим политичког дилетантизма већине наше политичке елите. Политика
није посао као сваки други, она захтева и визију и историјску димензију
и одређену вертикалу. Огромна већина наших политичара је нема. Озбиљан
државник је 2000. године морао да набави ефикасне противавионске
системе. У међународним односима је најбитнија сила. Можете ви да
поверујете у те наивне приче о људским правима, али западна
цивилизација функционише по принципу јачег и силе. А ојачавање Војске
вам невероватно повећава преговарачке могућности.

Да ли се због тога нико не плаши српске реакције, него  САД и
поједине чланице ЕУ стално упозоравају да Албанци поново могу да се
лате оружја уколико не добију независност?

Па зашто би се плашили када ми први кажемо да нећемо. Не кажем да
треба ратовати, ја нисам имао прилику да ратујем и, верујте, волео бих
да тако и остане. Албанци се не либе да кажу да ће употребити силу ако
решење не буде повољно за њих, а ми кажемо: какво год буде решење ми
ћемо се борити само политичким средствима. А при том видимо да
политичка средства не дају резултате. Српски аргументи су изузетно јаки
по питању КиМ, али нико неће да их чује.

Да ли је формирање Гарде цара Лазара у Крушевцу одговор?

Ја могу да вам набројим 20 људи који би отишли с пушком на Косово,
али ја нисам од оних који мисле да одлазити с пушком у приватном
аранжману може много да помогне. Иза тога треба да стоји држава, ако
мисли да је способна, ако не, онда боље да не крећемо.

Вођа те гарде је најавио да очекује први проблем управо са државом.

Ја не знам о којим је људима реч, нити ко стоји иза њих, нити да ли
су заиста то самоиницијативно покренули. Мене као политиколога и
правника занима како ће се наш државни врх поставити.

-----------------------------------------------------------

Не дам да ми вређају интелигенцију

Мени би било лакше када би амерички амбасадор Мајкл Полт када дође
на тв рекао: „Ми смо јачи и тако ће бити”. Мирније бих отишао да
спавам. Међутим, он прича те невероватно нелогичне и недоследне приче у
које је тешко поверовати. Не само што ми отима територију, него ми
вређа интелигенцију. Благом антиамериканизму у Србији има разлога и ти
разлози нису овде, него у њиховом понашању према нама.

Биљана Митриновић



http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=27303

Powered by ScribeFire.

Palata "Albanija", jedan od simbola srpske prestonice

Palata "Albanija", jedan od simbola srpske prestonice

Prvi oblakoder Kraljevine SHS

Soliter je sazidan 1940. godine, na mestu bivše kafane "Albanija"
koja je godinama bila centar okupljanja gradskih boema i prolaznika.
Novo zdanje od jedanaest spratova tada je nagovestilo razvoj modernog
velegrada

Nijedan od tridesetak sugrađana koje smo anketirali,
nije tačno znao kako je palata "Albanija" dobila ime.
Sigurno se još manje zna da je ova zgrada prvi oblakoder Kraljevine
Jugoslavije, koji je inače izgrađen 1940. godine, po projektima
arhitekata Mladena Prljevića i Đorđa Lazarevića.

Iako je novosagrađena palata, tada samo formalno nasledila ime
kafane koja se tu prvobitno nalazila, naziv "Albanija"
je donet kao simbol zahvalnosti srpskog naroda prema albanskom
zbog podrške tokom golgote Srpske vojske u Prvom svetskom ratu,
kada je povlačenjem preko planinskih venaca Albanije uspela da
se spase od propasti. Tadašnji vođa Albanije, Esad Paša, u znak
zahvalnosti prema Srbima koji su se herojski poneli prema njemu
kada je bio zarobljen kod Skadra, ostavio je našoj vojsci životni
prostor za povlačenje pred nemačkom vojnom silom. Nažalost, manje
grupe albanskih pljačkaša, tada su ostavile senku na odstupnicu
za spas armije koja će kasnije napraviti odlučujući proboj na
Solunskom frontu.

		USKORO NOVO RUHO Fasada palate "Albanija" uskoro bi trebalo da bude obnovljena, a u okviru Nacionalnog investicionog plana predviđena je i njena rekonstrukcija. Objekat sa četiri podzemna, i 11 spratova iznad nivoa zemlje, ima oko 8.000 kvadratnih metara poslovno korisnog prostora.

Na placu gde je sagrađena palata, decenijama se nalazila mala
trošna kafana. Neugledna kuća, koja je predstavljala ruglo, bila
je, kako je opisivao Branislav Nušić "Eldorado svih njenih
zakupaca". Kafana "Albanija" je donosila veliki
profit, a u njoj su se okupljali različiti slojevi društva, od
činovnika do uličnih čistača. Nakon njenog rušenja, 1936. godine,
opevana je i uz počasti ispraćena u istoriju, a u amanet je ostavila
svoje ime.

Projekat tadašnje nove palate sadržao je najmodernija tehnološka
rešenja toga doba, a nagovestio je i tendenciju razvoja užeg gradskog
centra. Sitne parcele u privatnom vlasništvu ustupile su mesto
većim parcelama, a gradnja na njima dobila je naglasak na trećoj
dimenziji - visini.

Početak izgradnje palate, 1938. godine, dočekan je velikim otporom
konzervativnih struja. Tadašnja patrijarhalna sredina, bila je
zatvorena za svaku novinu, naročito u tolikoj meri radikalnu.
Mašine čudnog izgleda koje su korišćene prilikom drenaže temelja
izazivale su radoznale poglede građana. U vreme kada je palata
već bila "opasana" skelama, među Beograđanima se javio
i strah od iznenadnog rušenja. Skepticizam su dodatno podstrekivale
i priče o nestabilnosti i nepostojanosti zemljišta na Terazijama,
kao i predanja o močvarnom tlu, na nekadašnjim obalama Panonskog
mora.

Ipak, kako je izgradnja ulazila u finalnu fazu, neverica je nestala,
a sjajno izdanje palate, u duhu modernizma, i ruhu od mermera,
osvojilo je srca stanovnika prestonice, i jednoglasnu naklonost
stručne kritike. Vrlo brzo, ova jedanaestospratnica je postala
simbol modernog Beograda.

Međutim, u skorije vreme, pokrenute su brojne polemike oko toga
da li naziv zdanja treba promeniti, sa pitanjem da li se u nama
susednoj Albaniji može zgrada zvati po imenu Beograda, a bilo
je i predloga da se naziv promeni u "Palata Metohija".



U doba kada su promene naziva ulica i građevina postale svakodnevica,
pitanje je da li ćemo uskoro lepoticu svoga vremena, sa mesta
gde se račvaju Kolarčeva i Knez Mihailova ulica, zvati nekim drugim
imenom.

Bojan Stevović

Powered by ScribeFire.

O RIJEČIMA I STVARIMA

O RIJEČIMA I  STVARIMA

by Emil
VLAJKI

 

   Moj otac Lujo, Hrvat, i nekoliko njegovih prijatelja, odlučili
su na početku Drugog svjetskog rata da se ožene Jevrejkama kako bi ih otrgli od
smrti. Majka, Bea Askenazi, je preživjela, ali ne bez opasnosti. Iako udata za
ne-Jevreja, na ulici je morala nositi traku sa žutom Davidovom zvijezdom. U tri
navrata, bila je internirana diljem istočne Europe. Otac ju je nekako
pronalazio i spašavao.

   Porodica moje majke nije bila te sreće. Skrila se u nekoj
napuštenoj kući, ali ne zadugo. Susjedi su javili da su jednog jutra došli
nacisti, na silu izvukli moju baku, djedu i dvije mlađe majčine sestre.
Susjedima se učinilo da se baka i djeda plačući mole. Ali Jahve, jevrejski bog,
ih očito nije uslišio pošto nitko od njih nikada više nije bio viđen.

   Bilo je to vrijeme Hitlerovog „finalnog rješenja“ za Jevreje
od kojih je samo u Aušvicu ubijeno četiri miljuna. Tada je filozof Horkheimer
rekao da nakon Aušvica više ne može biti humanizma. To se je onda, kada se
ubijalo bez odabira: muškarce, žene, staro i mlado kako bi se zatro
čitav jedan narod, zvalo: genocid. Tada su riječi pokrivale univerzalnu
bol,  imale su dignitet i  odgovarale su stvarima.

   Horkheimer se nije prevario. Nakon rata, planetu je zahvatio
užas neokolonijalne eksploatacije. Danas, kada je najveći dio svijeta u
dužničko-ropskom odnosu prema „međunarodnoj zajednici“, svake godine od
aranžiranih ratova i bijede umire oko četrdeset miljuna ljudi, od čega,
prema UNICEFU, sedamnaest miljuna djece! Ali, začudo, nitko se na ove
„nevažne žrtve“  niti osvrće, niti to zove genocidom! Ovdje
riječi, ne samo da su izgubile, nego su dobile obrnuti smisao: genocid na
svjetskom nivou proglašava se procesom demokratizacije!

   Perverznost međunarodnih odnosa se posebno ispoljila nakon
propasti 'socijalističkog bloka' kada je svijetom zavladao Veliki Brat.
Otada, ne samo riječi, već stvari i ljudi nemaju nikakvog značenja.
Ratovi i povodi za rat aranžiraju se po volji:

-1991. godine, da bi se napao Irak, bilo je izmišljeno da su iračke snage u
Kuvajtu bacale na pod bebe iz inkubatora i gazile im glave. Sve to je, navodno,
vidjela jedna bolničarka koja je svjedočila pred Kongresom 'Velikog Brata', a
miljuni ljudi su pritom plakali pred TV ekranima. Kasnije se ispostavilo da je
ovo svjedočenje bilo laž i da je navodna bolničarka bila kčer kuvajtskog
ambasadora koja se godinama nije vraćala u svoju zemlju. Nakon rata je, od
strane 'Velikog Brata', zaveden embargo protiv Iraka zbog kojeg je, po UNICEFU,
samo do 1995., umrlo više od pola miljuna djece. Tko je ikada to nazvao
genocidom?

-Da bi se 1999. napala Jugoslavija, isfabriciran je „masakr“ u Račku, a
usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto tisuća Albanaca, te da
se strahuje za ostalih četristo tisuća! Nakon nelegalnog NATO napada i
okupacije Kosmeta, jedna španjolska komisija je konstatirala da je od početka
1999., stradalo, na svim stranama, svega par tisuća ljudi! U ime ovih laži, u
Jugoslaviji su dva i pol mjeseca uništavane bolnice, škole, mostovi, ceste, TV
stanice, zagađeni su zrak, voda i zemlja osiromašenim uranijumom, a ubijeno je
na tisuće ljudi. Usput se prijetilo Srbima: 'vratit ćemo vas na 1389. godinu'!
Riječi su ponovo izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je
„humanitarnom intervencijom“!

-2003. godine, da bi se nanovo napao Irak, izmišljena su „iračka sredstva
za masovnu destrukciju“, a svijetu je predstavljen lažan dokument o navodnoj
iračkoj opasnosti; radilo se, ustvari o petnaest godina starom magistarskom
radu nekog studenta! I ponovo je 'Veliki Brat' napao jednu zemlju bez odobrenja
UN-a! Naravno, to što u Iraku postoji 12% svjetske rezerve nafte, „nema nikakve
veze“ sa suštinom stvari! Od 2003. do danas, u toj zemlji je ubijeno par
stotina hiljada civila što od „humanitarne intervencije“, što od isprovociranog
građanskog rata. Ali nitko to ne zove genocidom!

   Ne priznaje se, nadalje, ni genocid nad Indijancima, ni nad
australijskim autohtoncima, ni nad Armenejcima, ni nad Vijetnamcima. Genocid je
ono što od sada 'Veliki Brat' proglasi genocidom i što legitimira njegovu
neokolonijalnu politiku. Jedna od „formula“ za „genocid“ je slijedeća:

   Prvo se međusobno pokrve narodi na nekom (strateški važnom)
području s tim, da su već odabrani „dobri i loši momci“. Na ratnu scenu stupaju
mediji „međunarodne zajednice“, centri za psihološko ratovanje, špijunske
službe, diplomate, falš-satelitski snimci, a sve u suradnji sa
banana-političarima „dobrih momaka“ koji su u stanju da žrtvuju 'mir za
nezavisnost'. Kada međusobno klanje i etničko čišćenje dođu do vrhunca, onda
oni koji su sve zakuhali „humanitarno“ interveniraju; naravno, jedino protiv
„loših momaka“! Kako, ipak, ne bi bilo sumnje u ispravnost njihove
„humanitarne“ intervencije, aranžiraju se sve pretpostavke za jedan
„mini-selekcijski genocid“. „Dobri momci“, muškarci i vojska, napuštaju neki
grad, prepuštaju ga neprijatelju i kukavički ostavljaju na licu mjesta žene i
djecu! Računa se da, čak i ako ih neprijatelj ne povrijedi, napravit će
nekoliko masakra nad muškarcima bilo zbog objesti zločinaca kojih ima u svakoj
vojsci, bilo zbog osvete radi prethodnih zločina počinjenih od strane „dobrih
momaka“. Ako žrtava nije dovoljno, one će proizaći iz proboja „dobrih momaka“
kroz neprijateljske linije. Na kraju, na scenu stupa „međunarodni sud pravde“.
On, na primjer, odbija da osudi nelegani i genocidni NATO napad na „nepostojeću
zemlju“ (s kim li je to „međunarodna zajednica“ prethodno u Rambujeu
pregovarala?!), ignorira zločine „dobrih momaka“, ali zato olako proglašava
genocidom skup zločina na jednom uskom području gdje ostarjeli, te žene i
djeca, nisu stradali.

   Bože, pitam se, zašto i nacisti nisu imali ovakvu koncepciju
„genocida“? Aron, Berta, Sara i Hana bi živjeli, pružili bi mi ljubav za koju
sam prikračen, a u životu bi bili i miljuni drugih koji su nestali u
konc-logorima. Ovako, ostaju samo vječito neisplakane žrtve i spomenici, te
beskrupulozni svjetski mešetari koji sve ljudsko skrnave i obezvrjeđuju,
oduzimajući riječima i stvarima svako dostojanstvo i smisao.

 

Emil Vlajki

vemil@wanadoo.fr

Powered by ScribeFire.

Хазари владају Србијом

Дејан Лучић, писац и председник Београдског одбора Народног покрета Светозар Милетић, у ексклузивном разговору за Огледало

Хазари владају Србијом

•Распоред "владара из сенке", инструменти њихове моћи и методологија су остали исти •Ко су чланови масонске ложе "Бнај Брит" и кога подржавају у Србији? • Да ли је брат Соње Бисерко погинуо као усташа код Книна ? •Шта реч "лабус" значи у јеврејској кабалистичкој магији? •Каква је улога Бориса Тадића и преко кога је задобио израелску и америчку подршку? •Да ли је Милошевић сувише веровао Ђ"владарима из сенкеЂ" и због тога страдао? •Зашто су седишта за југоисточну Европу најјачих тајних служби света пресељена у Београд? Да ли ће директор ЦИА Џорџ Танет ангажовати Јовицу Станишића као саветника из сенке? •Ко ће открити истину о смрти Небојше Крстића и Драгана Малешевића Тапија?

Писца бестселера “Владари из сенке”, “Исламска Република Немачка”, “Тајне албанске мафије”, Дејана Лучића није потребно посебно представљати нашој јавности. Недавно је изабран за председника Београдског одбора Народног покрета “Светозар Милетић”. Уз завршницу рада на његовој новој књизи, “Краљевство Хазара”, као и ново отварање низа великих светских тема које је својевремено код нас први покренуо, био је то непосредан повод за овај интервју “Огледалу”. • У својим књигама и истраживањима осветљавали сте глобалне управљачке механизме, структуру моћи у модерном свету и распоред кључних “владара из сенке”. Уочавају ли се ту неке битније промене или нови процеси у односу на последњу деценију прошлог века? - Нема ништа ново под капом небеском! Мењају се људи, али не презимена! Врх упорно држи “Ројал трибунал”, што значи британска краљевска кућа. Левицу и све “модерно” држе Ротшилди, а све конзервативно Рокфелери. Идеолог светске левице је пољски Хазар Збигњев Бжежински, члан “Црног племства”! Његова опсесија је уништавање свега православног, пре свега Русије! • У својој књизи “Велика шаховска табла” он је, зар не, објавио и конкретне планове поделе остатка Русије? - Тачно. У пакету са Русијом налази се и комадање Југославије, па чак и “Србије и Црне Горе”, а затим комадање Србије, па комадање Црне Горе! Његов главни агент од утицаја је мађарски Хазар Ђерђ Сорош, који је у Русији радио преко Бориса Березовског, Романа Абрамовича, Ј. Гајдара, Јавлинског, А. Чубајса… Реч “сорош“ на мађарском иначе значи: “сероња”, “посранко”. ФОНД ЗА РАСТВОРЕНО ДРУШТВО • Да ли је, према Вашим сазнањима, Сорош члан јеврејске масонске ложе Бнај-Брит? - Наравно, зато је потпомогао њено отварање, уз помоћ Горбачова, још у доба СССР-а, па су њени пунктови фиксирани у Виљнусу и Риги, Петрограду, Кијеву, Одеси, Нижњем Новгорду, Новосибирску… Сорош је тако постао најутицајнија личност левице од Рајне до Сибира. • До Сибира? Да ли, најзад, стижемо на циљ? - Да, Сибир је богатство које Сорош у име своје екипе жели да отме за Ротшилде. Не заборавимо да је Сорош у “претходној реинкарнацији” био Лењин - исто Ротшилдов агент, који је творац, са Џугашвилијем, система гулага у којима су радили робови. Њиховим радом су отплаћивани дугови Ротшилду. • Сорош, међутим, ради и у Србији? - За левичаре међу владарима из сенке Срби су исто што и Руси, само много гори и опаснији. Нас као “нижу и дивљију” расу суровије кажњавају! Наши џелати су обично у сродству са Сорошом и раде у “Фонду за отворено друштво”. Перјаница ширења мржње према Србима је Соња Бисерко, чији је брат погинуо са модерним усташама код Книна, у друштву са Миром Баришићем, познатим по атентату на амбасадора Роловића. Отац Соње Бисерко био је познати сплитски удбаш, а фамилија јој је пореклом из Одесе и вероватно је Хазарска, што значи да је делимично монголског порекла. Од тог монголског елемента, вероватно, потиче њена мржња и острашћеност. • Тврдите да су Срби у борби убили брата Соње Бисерко и да она стога мрзи Србе? - Мрзела је она Србе увек, али сада је и плаћена да нас мрзи и блати! Она би у свакој нормалној земљи била кажњена због ширења верске и расне мржње, но код нас важе усташки закони по којима Србе, Цигане, Јевреје и псе можете таманити, протеривати и сатанисати. • Зашто? - Зато што је ДОС-ов режим настао из истог тог Сорошевог фонда о којем говоримо. Њихови људи држе дипломатију, школство, приватизацију, Народну банку… Стубови Сороша у Србији су - поред Бисерко, Кандићке и Соње Лихт - Војин Димитријевић и његов “курир Јовица” (Свилановић), Гаша Кнежевић и госпођа Тинде Ковач. Ова последња носи име по легендарној мађарској принцези која је довела овај народ у Европу. Иначе, Мађари и Хазари су истог корена, монголског! • Као што су Немци и Енглези аријевског? - Да! А ви знате да су те крвне везе ипак битне, ма шта о томе мондијалисти причали! ПРОТОКОЛИ СРПСКИХ МУДРАЦА • Није ваљда књига спала на неколико слова. Ко су још Сорошеви људи у Србији? - На нашој политичкој сцени битан играч “Билдерберг групе” је Мирољуб Лабус. Он ради не за Србе, већ за Међународни монетарни фонд. Лабус је за кратко време увалио огромне кредите Србији. Ако он остане, пашћемо у дужничко ропство, као некада СССР! Иначе, реч “лабус” у јеврејској кабалистичкој магији значи “дух који истерује злог духа”. • А ко су, по номенклатури “сорошеваца”, “зли духови” у Србији које би требало истерати? - Срби, разуме се. Узгред, Ротшилди и Сорош су финансијери суда у Хагу који служи за сатанизацију Срба. Оптужнице које се пишу су нови мега-фалсификат и зваће се “Протокол српских мудраца”. То ће бити темељ за легализацију протеривања Срба из Хрватске, са Косова, из Метохије... • Војводина? - Ото Хабзбуршки лобира уз помоћ “Међународне кризне групе” да Војводина буде подељена између Мађарске, Хрватске и Румуније. На том простору Срби би били третирани као нижа раса - раци! Тај расизам код Мађара и Хрвата је ужасан! Сетите се Јасеновца и Новог Сада, када су виђени Срби убијани и бацани по лед! Верујете ли да се не праве поново спискови виђенијих Срба које треба ликвидирати или протерати? Искуство и историја нас уче да будемо опрезни. Последња шанса за Србе у Војводини, нарочито за Србе избеглице, јесте да се уједине око народног покрета “Светозар Милетић”, тог истинског светионика слободе, братства и једнакости - како би свако остао жив и здрав! Позивам, поред Срба, да се “Милетићу” прикључе Мађари, Буњевци, Шокци - они бар знају ко су! • А ко су аутономаши? - Аутономаши су професионалне политичке курве које за паре из Сорошевог фонда и преко других утицаја, нарочито ватиканског, стварају војвођанску нацију. Праве јаничаре од Срба. Александар Фира је исто што и Јосип Франк, идеолог, а Чанак је војвођански Анте Павелић. Ово није говор мржње, него упозорење, као што не би могло бити говор мржње да сам 1940. године рекао Србима у Хрватској и Војводини шта им се спрема! Прича “ди су наши новци?” претвориће се, убрзо, видели смо то више пута, у “ди су наше српске главе?” ШТА ДОБИЈАМО ЗА АВГАНИСТАНСКИ РИЗИК? • Споменули сте “Међународну кризну групу” која се протеклих година више пута прослављала скандалозним “извештајима”? - Да, то је још једна Сорошева организација преко које хоће да отме Трепчу. Да би то лакше и јефтиније ишло, пре тога жели да створи независно Косово. У тој “Међународној кризној групи” су и они који су нас бомбардовали 1999. године: Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Мортон Абрамович, Весли Кларк, Данијел Сервер… Наравно, треба ли уопште напомињати, сви су Хазари! Сви су они “фамилија” и сви желе новац! • Како разликујете Хазаре од Јевреја? - Генетски, Хазари су Ашкенази, а Јевреји су Сефарди. Али, време је учинило своје, данас су Хазари они који више воле новац од Израела! Хазари продају народ Израела и нападају председника Буша, они су против новог рата са муслиманима, мада је то рат који никад није ни престајао. Буш је само кренуо у селективан рат са муслиманима због нафте. • Сугеришете ли Ви то да је Буш представник десног крила “владара из сенке”, Рокфелеров тим? - Да, Бушови, који су у родбинским везама са британском круном, су Рокфелерови… Деда Прескот Буш је у име Рокфелера потпомагао Хитлера, а раније и Троцког… Ранији идеолог овог крила био је Хенри Кисинџер, а сада је то све више Буш тата, који за себе каже да је “хришћански циониста”. • Према шеми коју сте изложили, они беспоговорно подржавају Израел? - Свим силама, а против жеље Сороша и значајног дела Европљана, који слушају Ротшилде. • Омиљена слика из Ваших романа и истраживања: политички играчи као јахачи немачког, француског, америчког ветра на овој нашој балканској ветрометини. Који “ветар” је сада најјачи, на којој позицији је његов јахач, и који би се “ветар” могао сматрати најбољим за једра и курс српског брода? - Америка са Британијом влада светом! Сви само глуме, повремено, неке усклике слободе, а у ствари се боје те “таласократије”! Човек на кога овде рачунају Британци је Борис Тадић. Он је ухватио израелски ветар, преко Кларе Мандић и свог оца Љубе Тадића. Приликом посете Лондону договорио је детаље своје будуће каријере и цену коју мора да плати! То су главе српских генерала који су понизили и осрамотили НАТО у агресији на Србију 1999. Тадића подржавају и Американци, по савету Израелаца и Британаца. Његова улога је да сведе нашу војску на вазалне специјалне јединице, чији ће задатак бити да умирујуу “непослушне”. Чак и то би могло бити прихвтљиво ако он има визију и чврста уверења да ћемо, заузврат, имати СРПСКУ ДРЖАВУ. Бојим се да он ипак све то ради без националног консензуса и да нема никакве гаранције да ће бити испуњено оно што је (можда) обећано у четири ока. Обећањима владара из сенке веровао је и Милошевић, а сада је одбачен и утамничен у Хагу. ВЕЛИКО УХО ОПЕТ У БЕОГРАДУ • Седиште за југоисточну Европу најмоћнијих тајних служби света поново је, из Беча и Софије, пресељено у Београд. Шта ће то практично значити са становишта безбедности наше државе, као и у конкретном политичком, привредном, јавном животу? - То значи да су дошли где је сигурније! Југ Балкана, тамо где живе муслимани, под утицајем је Ал-Каиде, Хамаса и других терористичких организација. Албанци желе и Грчку, од Бујановца до муслимана у Бугарској има свега 80 километара. Устанак само што није плануо! Да сам Џорџ Танет, шеф ЦИА-е (иначе Грк из Албаније), одмах бих ангажовао Јовицу Станишића, Френкија Симатовића и остале прекаљене српске професионалце да ми буду саветници из сенке! “Бондстил” је у опасности, зашто чекати? Ако им је био добар генерал Гелен у борби против “црвене опасности”, зашто им Станишић и Симатовић не би били добри у борби против исламске опасности! Пошто ће седиште НАТО за Балкан да буде у згради СИВ-а, онда би требало ангажовати што више искусних српских контраобавештајаца, који имају савршену мрежу доушника код Албанаца, да би се штитио НАТО, да не страда као у Ираку! На крају, мислим да ће НАТО за две-три године бомбардовати Шиптаре на Космету да би створили неопходну тампон зону. Али Шиптари то не смеју да знају, њих анестезирају преко разних “њихових” конгресмена који им обећавају оно што Шиптари желе да чују! • Сматрате, закључујемо, да ће се исламски тероризам закономерно пренети у Европу? - Тачно, а Американци ће то извести преко ОВК и преко својих инструктора који су још на Космету. Европа не зна шта је чека! • Тврдили сте, међутим, да се Американци потајно боје Шиптара? - Да, као и Ал-Каиде. Чеку, Харадинај и Тачи су бела варијанта Осаме! Они знају да би бели муслимани са Балкана могли бити озбиљна претња за њих. • Многи су се надали да ће нас “господари света” оставити на миру онда кад се негде другде отворе фронтови и епицентар збивања измести са Балкана. Изгледа да се то, ипак, није догодило? - Још није. Код нас су као представници “владара из сенке” на власти политичари из тима претходне америчке администрације, изашли испод сукње Медлин Олбрајт и Сороша. Њих треба да одувају политичари десничарског тима, републиканаца. Из садашњег тима можда ће за неко време преживети представник банкара, плутократа Лабус, док се не нађе замена! ДОС је већ умро. Про-амерички тим који је за Буша мора своју лојалност да докаже слањем војника у глобалистичку војску. Међутим, они морају за узврат да траже слободу за Србију, државност, слободу школовања и слободу за цркву! Ако гинемо за Американце, хоћемо Косово и Метохију, хоћемо уједињење са Републиком Српском, ако треба и са целом Босном, али са прецизним међама. Морамо да знамо прецизну цену за своју жртву и да имамо чврсте гаранције. Живковић и Тадић дају војску, а ништа одговарајуће не траже. О њима ће судити поколења! КОГА ЈЕ СТИГЛО ТАПИЈЕВО ПРОКЛЕТСТВО? • Рекли сте ми једном да “два леша звецкају у орману ове власти у Србији”? - Доласком “демократије” и овог “досманлијског” режима убијени су на мистериозан начин неки људи. Кажу: “несрећа”. Видећемо, кад дође нова власт, да ли ће то покренути и да ли ће се одржати садашња званична верзија! ДОС није хтео да испита ни Милоша Минића како је убио Дражу. Уместо тога, запослио је његове потомке! ДОС је наставак Коминтерне - то су деца комуниста, интернационалиста, мондијалиста, изроди српског народа. За паре су издали српске наде у бољу будућност! Смрт лидера “Образа” племенитог Небојше Крстића некоме ће донети проклетство. Смрт Драгана Малешевића Тапија, пре свега доброг човека, врсног сликара и непоколебљивог Србина, жиг је срама за убице и наручиоце! Знам да је смрт Тапија бацила клетву на наручиоце и да је један од њих ту казну већ примио. Није више међу живима. • Мислите на Ђинђића? - Не, мислим на Филипа Лепог, који је убио великог мајстора Темплара у Француској… (кисео осмех) “МИЛЕТИЋ” ТАЈНО ИМЕ ЗА ПОБЕДУ • Након вишегодишњег одсуства, поново сте, избором за председника престоничког одбора Народног покрета “Светозар Милетић”, у политици? - Свака птица своме јату тежи! “Светозар Милетић” је “кровна” организација свих патриотских струја у земљи. Воде је веома мудри и беспрекорно честити људи: Драган Недељковић, горостас хуманизма, академик Василије Крестић - мудрац попут Сократа, Коста Чавошки, непоткупљиви правник, председник Одбора за одбрану Радована Караџића, Смиља Аврамов, луцидна и мудра жена, Веселин Ђуретић, бард историјске науке, ослободилац истине, Слободан Ракитић, песник и председник Удружења књижевника Србије, проф. др Мирољуб Јевтић, кога ће Буш узети за свог саветника чим за њега сазна… Са нама су многе дипломате које је Свилановић најурио зато што су Срби и по вокацији, многи генерали, полицајци, студенти… Шта је могао Дејан Лучић више да чека, већ с поносом да каже: идем са вама у устанак против лажи, за очување државе, цркве, ћирилице, за очување наших глава! Ја имам за шта да се борим, имам четворо деце - нећу да ми деца беже у свет због беде. Хоћу Србију где ће долазити странци да раде, а где ће Срби бити газде. Немогуће? Добро, хоћу немогуће. Али, ако сви Срби желе немогуће, то ће бити могуће! Нас је само 5 милиона мање него Јевреја у свету, а раштркани смо као они. Недостаје нам само организација и остварићемо немогуће. Мислим да је пророк Тадеј рекао: кад се 300 мудрих Срба уједине, освојиће свет. Ми морамо да се боримо, јер нестајемо! Немојмо бити овце, већ вукови новог светског поретка. Дошавши у “Милетић” изабран сам за председника Београдског одбора Покрета. Сада окупљам Србе који нису клонули духом, који се не боје… Окупљам све оне који су као клинци примили у срце дух борилачких вештина Јапана и Кине, или дух српске вештине борења. Ако треба, дићи ћемо “боксерски устанак” својим интелектом и снагом духа! “Милетић” је тајно име за победу! • Многи наши умни и национално одговорни људи упорно доказују да Србија мора раскинути зачарани круг сталног двотактног избора између два лоша решења, у овом раздобљу између комунизма и лихварског либералкапитализма англосаксонског типа, или између живота у изолацији и живота далеке колонијалне провинције. Има ли на видику оне политичке снаге која ће најзад отворити трећи пут за Србију, веродостојан и самосвојан, и српски и европски? - Трећи пут постоји, али до њега не можемо доћи отворено и директно. Морамо се сврстати уз јачег, као Стефан Лазаревић уз Бајазита, који му је оца посекао - али му је он био најбољи део војске у бици код Ангоре (данас Анкаре). Бајазитови противници били су Монголи, као и данас нама. Битка са Монголима и данас траје, Хазари су турско-монголско племе које је примило талмудизам и мрзи све православно, можда зато што су били кињени кроз историју од Руса. Што се тиче Европе, она пропада! Европа је исламизована, а то не сме да призна! Она подржава Шиптаре, муслимане Босне и Рашке - због мира у својој кући. Српски национализам у 21. веку мора да буде економски развој као у Кини, а девиза на српском грбу требало би да гласи: Само спољна политика Србију спасава! Овај ваш саговорник има ту визију и жељу да је оствари. Пактоваћу са сваким да остварим Савез српских земаља! http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/clanak.php?ID=93

Powered by ScribeFire.

Главни град Албаније биће Солун

ИНТЕРВЈУ

Дејан Лучић


Главни град Албаније биће Солун

Књи­га
Де­ја­на Лу­чи­ћа “Кра­љев­ство Ха­за­ра” је по­ста­ла оба­ве­зна
ли­те­ра­ту­ра про­фе­со­ра ко­ји је чи­та­ју по шко­ла­ма кри­ју­ћи се
од ко­ле­га. Де­јан Лу­чић је исто­ри­ју пре­вр­нуо као ру­ка­ви­цу и
ње­ну су­шти­ну тре­снуо пред шо­ки­ра­не чи­та­о­це, ре­као нам је
је­дан љу­бо­мор­ни “про­фе­си­о­нал­ни” исто­ри­чар.

Не­ки
чла­но­ви Ли­бе­рал­но де­мо­крат­ске пар­ти­је, у сво­јој ба­зи,
за­го­ва­ра­ју јав­но жи­го­са­ње овог пи­сца и за­бра­ну ње­го­вих
књи­га “Тај­не ал­бан­ске ма­фи­је” и “Кра­љев­ство Ха­за­ра”, ваљ­да
због на­ло­га сво­јих спон­зо­ра.

Де­јан
Лу­чић је по­стао ин­сти­ту­ци­ја у Ср­би­ји ко­ја сво­јом реч­ју
от­кри­ва исти­ну, и то брит­ко и ја­сно. Он ни­је оби­чан пи­сац и
за­то је те­шко пред­ста­ви­ти га. Ре­цен­зент је “Ге­о­по­ли­ти­ке”
Алек­сан­дра Ду­ги­на, са­вет­ни­ка Вла­ди­ми­ра Вла­ди­ми­ро­ви­ча
Пу­ти­на.

Књи­га
“Кра­љев­ство Ха­за­ра” по­све­ће­на је Деј­ви­ду Рок­фе­ле­ру и
при­ја­те­љу ње­го­вих при­ја­те­ља. О Лу­чи­ћу се го­во­ри да је он
са­вет­ник и кон­сул­тант “та­мо не­ких”.

• Па до­бро Лу­чи­ћу ка­да из­ла­зи дру­ги део “Кра­љев­ства Ха­за­ра”?

– До ле­та.

•
По­чи­ње­мо раз­го­вор о ге­о­по­ли­ти­ци и пи­сац нам об­ја­шња­ва шта
је то “та­ла­со­кра­ти­ја”, по­јам ко­ји је код нас до­шао пре­ко
Алек­сан­дра Ду­ги­на.

–
По­јам “та­ла­со­кра­ти­ја” у се­би са­др­жи го­спо­да­ре мо­ра и
оба­ла, то су да­нас САД и Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, као осо­ви­на плус
Ка­на­да и Хо­лан­ди­ја. У тај са­вез за­хва­љу­ју­ћи Дру­гом свет­ском
ра­ту уву­че­на је Фран­цу­ска а оку­па­ци­јом и Не­мач­ка и Ита­ли­ја.
Да би ком­пен­зо­ва­ли фру­стра­ци­ју Не­мач­ке и Ау­стри­је, због
ва­зал­ства – го­спо­да­ри мо­ра ну­де им ре­ин­кар­на­ци­ју
Ау­стро-Угар­ске и про­дор на Ис­ток, али под пла­штом НА­ТО-а. Пр­ва
фа­за то­га би­ло је ру­ше­ње ко­му­ни­зма, уз по­моћ ка­то­ли­чан­ства
на се­ве­ру Евро­пе и ру­ше­ње Ју­го­сла­ви­је уз по­моћ ка­то­ли­ка и
му­сли­ма­на. Ло­ги­чан след је био ства­ра­ње Сло­ве­ни­је и
Хр­ват­ске и то под па­тро­на­том Ва­ти­ка­на, Бе­ча и Бер­ли­на,
ства­ра­ње Бо­сне и Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је у са­ве­зу са исла­ми­сти­ма.

“Та­ла­со­кра­ти­ја”
ко­јом у сен­ци упра­вља­ју Ха­за­ри (Ашке­на­зи) ву­че кон­це пре­ко
Бил­дер­бе­га, на опе­ра­тив­ном ни­воу-а у по­за­ди­ну се не ви­ди
Ко­ми­тет-300. За нас је тај Бил­дер­бег кро­јач суд­би­не. Чи­ча Адолф
Мар­ти Ах­ти­са­ри је ма­ли ку­рир, на ве­ли­ком за­дат­ку ру­ше­ња
Ује­ди­ње­них на­ци­ја и ме­ђу­нар­од­ног прав­ног по­рет­ка. Циљ је
ства­ра­ње оп­штег ха­о­са, што је мо­то вла­да­ра из сен­ке, “кроз
ха­ос до но­вог свет­ског по­рет­ка”.

• Да­нас је на ре­ду Ко­смет, су­тра не­ко дру­ги...

– На­рав­но, ва­жно је да се на­пра­ви пре­се­дан, а он­да то по­ста­је но­во пра­ви­ло.

• Не­дав­но сте по­ме­ну­ли да је Пољ­ска са­ве­зник САД и Бри­та­ни­је про­тив Ру­си­је...

–
Да, то је озби­љан вој­нич­ки на­род, али они су са­мо­гла­ви као
Ср­би, и у бу­дућ­но­сти би­ће пред­мет тр­го­ви­не из­ме­ђу Не­мач­ке
и Ру­си­је. Не­мач­ку ин­те­ре­су­је угаљ у Пољ­ској, као што је
ин­те­ре­су­је на Ко­сме­ту. Та зе­мља мо­ра да до­ђе до го­ри­ва, јер
не мо­гу се осла­ња­ти са­мо на ру­ски гас. За­то Пољ­ска чим из­гу­би
ге­о­стра­те­шки зна­чај за САД пре­ста­је да бу­де бе­дем про­тив
Ру­са.

• Ка­да до то­га до­ла­зи?

–
Ка­да се рас­пад­не Европ­ска Уни­ја, а то је пи­та­ње вре­ме­на.
По­сле то­га се пра­ви осо­ви­на Бер­лин-Мо­сква-То­ки­о, где ће Па­риз
и Пе­кинг да бу­ду парт­не­ри. То ће би­ти са­вез кон­ти­нен­тал­них
си­ла ко­јем ће се при­кљу­чи­ти Ја­пан и он тре­ба да ста­би­ли­зу­је
Пла­не­ту.

• Хлад­ни рат
САД пре­ма Ру­си­ји иза­зван је екс­пан­зи­јом Европ­ске уни­је и
Ан­гло­сак­со­на­ца пре­ма Ис­то­ку, ко­ли­ко је то опа­сно?

– Опа­сно је­сте, али ми­слим да ће ра­зум и страх за­у­ста­ви­ти ко­нач­но ре­ше­ње за пла­не­ту Зе­мљу.

• Да ли је мо­жда све то игра, као прет­ход­ни хлад­ни рат ?

–
За­те­за­ње од­но­са из­ме­ђу Ру­си­је и САД је и део светс­ке игре,
ка­ко би оба пред­сед­ни­ка оја­ча­ли сво­је уну­тра­шње по­зи­ци­је,
али и по­зи­ци­је на ме­ђу­на­род­ном пла­ну. Но­ви “хлад­ни рат” мо­же
по­тра­ја­ти де­се­так го­ди­на. Ствар­ни рат ће би­ти ин­ди­рек­тан и
во­ди­ће се пре­ко ма­њих др­жа­ва. Ру­си­ји од­го­ва­ра од­ла­га­ње,
као и Ки­ни, а Аме­ри­ци је по­тре­бан пре­дах. “Тај­минг” им је
раз­ли­чит, Си­ри­ја и Иран, као и од­нос са Из­ра­е­лом су оки­да­чи
но­вог су­ко­ба. Но, на­пад на Иран је са­мо пи­та­ње вре­ме­на, ме­те
на­па­да су од­ре­ђе­не чак су и об­ја­вље­не. Уни­шта­ва­ње Пер­си­је,
древ­не ци­ви­ли­за­ци­је, је но­ви ге­но­цид по­сле Ин­ди­ја­на­ца,
Ја­па­на­ца, Ара­па... А свет ћу­ти.

• Ја­сно нам је шта је “та­ла­со­кра­ти­ја”, а ко чи­ни кон­ти­нен­тал­не си­ле?

–
То су си­ле коп­на. Пре све­га Ру­си­ја, Ки­на, Иран и Ин­ди­ја. По
де­фи­ни­ци­ји при­род­ног за­ко­на то су Фран­цу­ска и Не­мач­ка,
Тур­ска и Еги­пат, али оне су под па­тро­на­том “та­ла­со­кра­ти­је” и
не мо­гу да го­спо­да­ре сво­јом суд­би­ном.

• За­што?

– За­то што по­сто­ји си­стем кон­тро­ли­са­ног те­ро­ри­зма ко­јим се ове др­жа­ве ла­ко уру­ша­ва­ју.

• На при­мер?

–
Не­мач­ка и Ита­ли­ја – цр­ве­не бри­га­де. Фран­цу­ска, Тур­ска и
Еги­пат – ислам­ски те­ро­ри­зам. Не­мач­кој се та­ко­ђе да­нас пре­ти
исла­мом.

Ислам­ски
те­ро­ри­зам је по­лу­га ути­ца­ја “та­ла­со­кра­ти­је” на оне
кон­ти­нен­тал­не си­ле ко­је су про­ме­ни­ле свој при­род­ни та­бор.

• Хо­ће­те да ка­же­те да је рат про­тив те­ро­ра исла­ми­ста о­бич­на фар­са?

–
На­рав­но. Му­сли­ман­ску бра­ћу у Егип­ту су на­пра­ви­ли Бри­тан­ци,
Та­ли­ба­не Аме­ри­кан­ци, Осам Бин Ла­ден је њи­хо­ва играч­ка, а Ал
Xа­зи­ра (гла­си­ло му­сли­ма­на) је ме­диј­ски про­је­кат МИ-6 и
Мо­са­да. То је гла­си­ло пре­ко ко­га се огла­ша­ва­ју исла­м­ски
те­ро­ри­сти кад год то тре­ба “та­ла­со­кра­ти­ји”. Да ли тре­ба да
вам ка­жем да су и те­ро­ри­сти му­сли­ма­ни Ал­бан­ци та­ко­ђе
са­ве­зни­ци САД? Да ли тре­ба да вам от­кри­јем ЦИЕ, БНД и Иран­ске
тај­не слу­жбе БЕ­БАК у Бо­сни и у Ра­шкој обла­сти. Да ли ми­сли­те да
иза Ва­ха­бит­ског ислам­ског фун­да­мен­та­ли­зма (ко­ји до­ла­зи из
Са­у­диј­ске Ара­би­је) – не сто­ји ЦИА? Тај по­крет де­лу­је и у
Че­че­ни­ји про­тив Ру­са. Ко ­је у по­за­ди­ни? Па ЦИА, а из­над
Бил­дер­берг, Три­ла­те­рал­на ко­ми­си­ја, Са­вет за ино­стар­не
по­сло­ве (ЦФР), Кра­љев­ски ин­сти­тут, а он­да као ка­па – Ко­ми­тет
300.Све је то ор­га­ни­зо­ва­на ха­зар­ска ма­фи­ја.

• За­што је “та­ла­со­кра­ти­ја” про­тив Ср­ба?

–
За­то што су про­тив Ру­са. А ми смо по де­фи­ни­ци­ји
“та­ла­со­кра­ти­је” пред стра­жа Мо­скве, са­да Пу­ти­на. Због на­ше
уло­ге пред стра­же Ру­си­ји, по­би­је­ни су и про­те­ра­ни Ср­би у
Хр­ват­ској у Дру­гом свет­ском ра­ту, под Па­ве­ли­ћем
(бри­тан­ско-ита­ли­јан­ским аген­том) – и на кра­ју XX ве­ка под
Туђ­ма­ном (Ха­за­ром) не­мач­ко-ва­ти­кан­ским аген­том, ко­ји је имао
сна­жан линк пре­ма Бри­тан­ци­ма и Аме­ри­кан­ци­ма. Не
за­бо­ра­ви­те, Ср­би су про­те­ра­ни из Хр­ват­ске уз по­моћ
Аме­ри­ка­на­ца.

• А Бо­сна?

–
Бом­бар­до­ва­њем од стра­не Аме­ри­ка­на­ца, и на­о­ру­жа­ва­ње
Хр­ва­та и му­сли­ма­на од стра­не Не­мач­ке и ислам­ских зе­ма­ља,
пла­но­ве и обу­ку су од­ра­ди­ли Аме­ри­кан­ци пре­ко
пен­зи­о­ни­са­них ге­не­ра­ла. Да се Ср­би бр­зо не би се­ти­ли.

• Ко­со­во и Ме­то­хи­ја?

– Без­оч­на агре­си­ја уз по­моћ те­ро­ра од стра­не “та­ла­со­кра­ти­је” и ње­не пе­сни­це НА­ТО.

• Цр­на Го­ра?

–
Да би се Ср­би­ја од­во­ји­ла од мо­ра, од­но­сно у по­за­ди­ни
Ру­си­ја – ко­јој тре­ба по­мор­ска ба­за у Ја­дра­ну од­во­је­на је
Цр­на Го­ра од Ср­би­је. Са­да је про­цес кро­а­ти­за­ци­је Цр­не Го­ре
и ње­ног пре­ла­же­ња на уни­ју за де­се­так го­ди­на.

• Зна­чи Цр­на Го­ра по­ста­је Ју­жна Хр­ват­ска?

– Она ће би­ти “цр­ве­на Хр­ват­ска” и тај тер­мин је де­фи­ни­сан.

• Вој­во­ди­на?

–
Пла­ни­ра­но је да се од­во­ји од Ср­би­је по­сле от­це­пље­ња
Ко­сме­та. То ће се учи­ни­ти уз по­моћ аген­ту­ре ко­ја је са­чи­ње­на
од пла­ће­них по­ли­ти­ча­ра.

• Ка­ко?

–
Ма­мац ће би­ти се­па­рат­но при­ма­ње Вој­во­ди­не у Европ­ску Уни­ју
због бо­љег жи­во­та гра­ђа­на Вој­во­ди­не. Вој­во­ди­на тре­ба да се
од­во­ји од на­зад­них Ср­би­ја­на­ца – ге­џа. Па­ра­лел­но са тим
пла­ном ов­де је до­нет за­кон да стран­ци мо­гу да ку­пу­ју зе­мљи­ште
та­ко да су тај­ку­ни са ту­ђим па­ра­ма по­ку­по­ва­ли зе­мљу уз
га­ран­ци­ју – ко­ју ће пре­не­ти на пра­ве вла­сни­ке ка­да за то
до­би­ју на­лог. Уз­гред, по­кре­ће се и про­цес вра­ћа­ња имо­ви­не
про­те­ра­ним Нем­ци­ма. То мо­же би­ти мач над “Вој­во­ђа­не­ри­ма”
ка­ко их на­зи­ва­ју ау­то­но­ма­ши.

• Ма­ке­до­ни­ја?

–
Ма­ке­до­ни­ја ће се по­де­ли­ти на Ис­точ­ну Ма­ке­до­ни­ју и би­ће
до­де­ље­на Бу­гар­ској за до­са­да­шњу ло­јал­ност и на За­пад­ну
ко­ја ула­зи у са­став Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је.

• Ка­да?

– За пет до де­сет го­ди­на, ако се Ма­ке­дон­ци не про­бу­де.

• Грч­ка?

–
Бри­тан­ци обе­ћа­ва­ју Гр­ци­ма за­шти­ту од Ал­ба­на­ца ако Грч­ка
бу­де ко­о­пе­ра­тив­на. Али, Ал­бан­ци су на­пу­ни­ли Грч­ку са 750
хи­ља­да сво­јих рад­ни­ка и то је за Гр­ке тем­пи­ра­на бом­ба.

• НА­ТО?

–
НА­ТО је ва­зал­на вој­ска “та­ла­со­кра­ти­је” ко­ја се ин­спи­ри­ше
по­мор­ском им­пе­ри­јом – Ри­мом. На­пад НА­ТО на Ср­бе 1999. го­ди­не
био је пре­се­дан, ка­ко би ова ор­га­ни­за­ци­ја иза­шла из сво­јих
пра­ви­ла и пре­тво­ри­ла се у офан­зив­ну си­лу ко­ја ће сле­ди­ти
“та­ла­со­кра­ти­ју” кад год за­тре­ба.

• Где иде НА­ТО у бу­дућ­но­сти?

–
НА­ТО тре­ба да се ши­ри на Ис­ток ка­ко би са ју­жне стра­не до­шао
ис­под Ру­си­је и са за­пад­не што бли­же Ки­ни. Ко­нач­ни циљ је
де­фи­ни­сан, по­де­ла Ру­си­је на че­ти­ри де­ла и за­у­ста­вља­ње
ки­не­ске екс­пан­зи­је.

• Ки­на?

–
Ки­на има сво­ју спе­ци­фич­ну по­ли­ти­ку, она рет­ко ула­зи у
кон­флик­те али ка­да то учи­ни она је до­след­на. Ки­не­ска
оба­ве­штај­на слу­жба зна за све под­ри­вач­ке пла­но­ве Ко­ми­те­та
300, тј. “та­ла­со­кра­ти­је”. Због то­га она мно­го ула­же у раз­вој
кон­тра­о­ба­ве­штај­не слу­жбе у зе­мљи, али и у оба­ве­штај­ну мре­жу
на За­па­ду и у Ја­па­ну, Тај­ва­ну, али и у Па­ки­ста­ну.

• Ки­на се на­о­ру­жа­ва?

–
Вр­ло озбиљ­но, ку­пу­је оруж­је од Ру­си­је, ку­пу­ју и фа­бри­ке, и
на­уч­ни­ке. Сви ру­ски на­уч­ни­ци, ко­ји ни­су ан­га­жо­ва­ни у
сво­јој зе­мљи, до­би­ли су блан­ко фи­нан­сиј­ску по­ну­ду од Ки­не,
да до­ђу и по­мог­ну. Ки­на ће за 50 до 100 го­ди­на би­ти ве­ли­ки
го­спо­дар не са­мо огром­ног де­ла Ази­је већ и Афри­ке. Они су та­мо
кре­ну­ли у ин­ве­сти­ци­је. То им је по­ну­ђе­но као ма­мац – да би
би­ли мек­ши. Но, са­рад­ња Ру­си­је и Ки­не због то­га не сла­би.

• Ин­ди­ја?

–
Ин­ди­ја на вра­ту има Па­ки­стан ко­ји је ин­стру­мен­та­ли­зо­ван од
За­па­да – да бу­де ка­мен око вра­та Ин­ди­ји – а у дру­гом пла­ну и
Ру­си­ји. Но, Пу­тин се лу­ка­во сна­шао и по­ста­вио као парт­нер, а
не као хе­ге­мон му­сли­ман­ском све­ту – ко­ји За­пад гу­ра у свет­ски
рат.

• Иран?

–
Иран, у по­за­ди­ну има Ру­си­ју и Ки­ну. План је да се Аме­ри­ка
упе­ца на Иран ка­ко би се ње­на вој­ска ла­га­но раз­ву­кла пре­ко
Ав­га­ни­ста­на, Ира­ка и Ира­на. За оку­па­ци­ју ово­ли­ких
те­ри­то­ри­ја Аме­ри­ка и НА­ТО не­ма­ју до­вољ­не ка­па­ци­те­те.
Због то­га ће САД пре­ма Ира­ну ићи са ва­зду­шним уда­ри­ма чак и са
упо­тре­бом ма­лих атом­ских бом­би. Иран ће на то од­го­во­ри­ти
бом­бар­до­ва­њем Из­ра­е­ла.

• Си­ри­ја сто­ји Аме­ри­ци као про­блем у том по­хо­ду на ислам­ске зе­мље?

–
Да, за­то се Си­ри­ја при­бли­жи­ла Ира­ну, а она је ра­ни­је би­ла
бли­ска са СССР. То зна­чи да Си­ри­ја гра­ви­ти­ра пре­ко Ира­на,
Ру­си­ји и Ки­ни. Ства­ра се блок кон­ти­нен­тал­них зе­ма­ља про­тив
на­до­ла­зе­ће “та­ла­со­кра­ти­је”.

• Де­мо­кра­те у САД су про­тив вој­не екс­пан­зи­је, про­тив ра­та?

–Не.
Не по­сто­ји у Аме­ри­ци оп­ци­ја де­мо­кра­те и ре­пу­бли­кан­ци. То
су ле­ва и де­сна ру­ка, мо­зак је је­дан и он је у струк­ту­ра­ма
вла­да­ра из сен­ке. Аме­ри­ка је ин­стру­мен­та­ли­зо­ва­на, као и
Бри­та­ни­ја. “Та­ла­со­кра­ти­ју” чи­не го­спо­да­ри по­ли­ти­ке,
ко­ји не из­ла­зе на из­бо­ре – они на­след­но вла­да­ју. Ко су они,
са­зна­ће­те чи­а­тју­ћи “Огле­да­ло”.

• По ва­ма Тре­ћи свет­ски рат је бу­дућ­ност?

–
Из­ве­сна бу­дућ­ност. Им­пе­ри­ја во­ђе­на скри­ве­ним упра­вља­чи­ма
мо­ра да тре­ну­т­но ­напра­ви пре­дах до великог рата.

• До­кле?

–
Мо­жда док не оде Пу­тин. То зна­чи да ће бив­ши шеф ЦИЕ Ро­берт Гејтс
по­ку­ша­ти да се на­го­ди са Вла­ди­ми­ром Вла­ди­ми­ро­ви­чем,
опе­ра­тив­цем КГБ у Ис­точ­ној Не­мач­кој ко­ји је на­вод­но ра­дио у
оде­ље­њу “Т” (тех­нич­ка шпи­ју­на­жа), ка­ко би ње­го­ва по­др­шка
Ира­ну би­ла сма­ње­на. То мо­же да се до­го­ди, али ту се ни­ка­да не
зна шта је ме­ра ства­ри. У том по­га­ђа­њу је и Ср­би­ја, од­но­сно
Ко­смет. Ми­слим да ће се на­ћи ком­про­ми­сна фор­му­ла зва­на
ус­по­ре­но кре­та­ње у круг.

• За­што би Ко­смет ин­те­ре­со­вао Ру­се?

– Из истог раз­ло­га за­што ин­те­ре­су­је и Аме­ри­кан­це.

• Али Аме­ри­ка је ја­ча?

– Мо­жда тре­нут­но, али ње­на сна­га има рок тра­ја­ња. За де­сет го­ди­на све ће би­ти пот­пу­но дру­га­чи­је.

• Шта то зна­чи?

–
Ки­на ће по­ста­ти свет­ски хе­ге­мон и ба­ци­ће очи на огром­но
про­стран­ство Си­би­ра у ко­јем жи­ви све­га 20 ми­ли­о­на
ста­нов­ни­ка. Та­да ће Ру­си­ји би­ти по­треб­на Аме­ри­ка и
обр­ну­то.

 • За­што се
он­да, ако ће све то би­ти та­ко, као иде­ал сва­ком об­ра­зо­ва­ном и
па­мет­ном Ср­би­ну на­ме­ће Европ­ска уни­ја као циљ ко­јем тре­ба да
те­жи?

– То је кла­сич­но
ис­пи­ра­ње мо­зга. Ин­док­три­ни­ра­ни Евро­пом не­ће­мо схва­ти­ти
об­ма­ну. Европ­ска уни­ја на­ма не до­зво­ља­ва да у њу уђе­мо.
Евро­па за нас мо­же да сја­ји са­мо из да­љи­не. То је мо­жда и бо­ље,
јер из­бли­за је че­мер и јад, о ко­ме кон­тро­ли­са­ни ме­ди­ји у
Ср­би­ји не­сме­ју да пи­шу.

• На­ши ме­ди­ји?

– На­ши, а њи­хо­ви. А све ви­ше на­ши по­ста­ју њи­хо­ви.

• Па шта је он­да исти­на о Евро­пи?

–
Цр­ве­на за­ста­ва са Кре­мља пре­ба­че­на је у Бри­сел. СССР је умро,
ро­ђе­на је Европ­ска уни­ја. То је иста по­зо­ри­шна пред­ста­ва
мле­тач­ких тр­го­ва­ца, ко­ја се игра на но­вој сце­ни. Со­вјет­ски
гра­ђа­нин – за­ме­њен је европ­ским гра­ђа­ни­ном. Ру­бља – евром. Чак
су и го­спо­да­ри обе уни­је ро­ђа­ци из истог пле­ме­на.

• Да се вра­ти­мо Ко­сме­ту.

–
Сла­жем се, то је пи­та­ње где сви Ср­би на Пла­не­ти Зе­мљи тре­ба да
по­тег­ну сво­је ве­зе ме­ђу вла­да­ри­ма из сен­ке и код Пу­ти­на и
код Бу­ша. Ко­смет­ска бит­ка во­ди се са­да тај­но, и не­ма ко­нач­ног
ре­ше­ња.

Пре ко­нач­ног
ре­ше­ња би­ће је­дан но­ви бал­кан­ски рат. Ал­бан­ци су се
по­ла­ко­ми­ли и не­ће се за­у­ста­ви­ти док не на­пра­ве Ве­ли­ку
Ал­ба­ни­ју, а то мо­гу да учи­не тек кад на власт у САД по­но­во до­ђу
де­мо­кра­те. Ми ства­ри око Ко­сме­та мо­ра­мо за­вр­ша­ва­ти пре­ко
Пу­ти­на и Бу­ша уз Бо­жи­ју по­моћ.

• Али Ви пред­ви­ђа­те но­ви бал­кан­ски рат?

–
То је ре­ал­ност, чвр­сту ко­а­ли­ци­ју мо­ра­ју да чи­не Грч­ка,
Ср­би­ја, Ма­ке­до­ни­ја и Цр­на Го­ра, све зе­мље ко­је су угро­же­не
шип­тар­ским те­ро­ром. Ако се то не до­го­ди, ако се као са­да,
бу­де­мо су­прот­ста­вља­ли по­је­ди­нач­но – сви ми мо­же­мо да се
па­ку­је­мо. За мање од 50 го­ди­на глав­ни град ве­ли­ке Ал­ба­ни­је
би­ће Со­лун. За­то, пре­ста­ни­мо да при­ча­мо бај­ке ка­ко ће­мо на
те­рор од­го­ва­ра­ти мол­бом да нас НА­ТО бра­ни. Па кад је Ср­бе
не­ко дру­ги бра­нио?!

• Пи­та­ње ко­је се увек по­ста­вља и оста­је без од­го­во­ра: ода­кле Вам сви ти по­да­ци? За ко­га ра­ди­те?

–
А што то не пи­та­те Бо­ри­са, Че­ду, Чан­ка, Ве­сну,
Сви­ла­но­ви­ћа... Пра­ти­те траг нов­ца ко­ји во­ди до тих осо­ба,
про­у­чи­те њи­хо­во окру­же­ње и пра­ти­те њи­хо­ве ве­зе и
ви­де­ће­те за ко­га они ра­де. Сви ти пу­те­ви во­де до Гор­дог
Ал­би­о­на и Зи­да пла­ча.

• Али на­ше са­да­шње во­ђе, упр­кос све­му твр­де да је на­ше ко­нач­но ис­хо­ди­ште ута­па­ње у Европ­ску уни­ју и НА­ТО.

–
Европ­ска уни­ја је ви­ше пу­та пра­вље­на, за вре­ме Кар­ла Ве­ли­ког,
На­по­ле­о­на, Хи­тле­ра. Ево и са­да. Та за­јед­ни­ца је не­при­род­на
тво­ре­ви­на ко­ја је сво­је на­ста­ја­ње по­че­ла пљач­ком
соп­стве­ног ста­нов­ни­штва. Се­ти­те се пре­тва­ра­ња мар­ке у евро,
а по­сле то­га ни­ве­ла­ци­је це­на. Европ­ска уни­ја је на­пра­вље­на
од мле­тач­ких тр­го­ва­ца и њи­ма слу­жи. Ин­ду­стри­ја Евро­пе
уми­ре, а оно што је ви­тал­но се­ли се у Ки­ну.

• А Евро-Атлантске ин­те­гра­ци­је?

–
Циљ те при­че је да им да­мо вој­ску за по­ход на Ис­ток, и да у
Ср­би­ји рас­по­ре­де ра­ке­те ко­ји­ма би га­ђа­ли Ру­си­ју. Евро­па и
НА­ТО су там­ни ви­ла­јет, сви ће се ка­ја­ти ко­ји уђу у то ко­ло.
Су­коб је по­чео, и стра­да­ће сви ко­ји су у ње­га уме­ша­ни.

За­то,
бу­ди­мо евро-скеп­ти­ци, као сви ин­те­лек­ту­ал­ци у Па­ри­зу, ко­ји
ни­су на плат­ном спи­ску Рот­шил­да и Со­ро­ша. У Евро­пу и НА­ТО
пу­туј­мо по­ла­ко, на­да­ју­ћи се да ће бар овај рат про­ћи без нас.
Че­твр­ти рајх иде на Ис­ток.


С. Ве­се­ли­но­вић

http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/89/intervju_1.html

Powered by ScribeFire.