Хрвати православци

 

Ово треба да се зна. Стари ватикански и аустријски програм је предвиђао (19. столеће), да се неколико десетина хиљада Хрвата, Словенаца, Словака, Немаца... пребаци у православну веру - под хрватским националним именом. Тако би се та група православних Хрвата ставила у жижу сваког интересовања, а онда би се "православно хрватство" преносило на православне Србе у Крајини, Далмацији, БиХ, Црној Гори, Војводини... Рекло би се - Сви православни до Дрине (до Шумадије) су Хрвати. То је схваћено у руководству Српске православне цркве, па је дата строго упутство, да се Хрвати, Словенци, Немци, Словаци... не преводе у православље, јер су православци само Срби. Не могу то бити Хрвати. Ово у друственим наукама није схваћено, те многи Срби, данас, пребацују Српској цркви што је заступала став - да су православни Срби. 

 

Овај податак можете наћи у књизи Симе Лукина Лазића "Србин од Србина". Ту је унео ову чињеницу, наводећи заповест епископа у Карловцу - да се ови католици не смеју преводити у православну веру. Књигу је издала Издавачка кућа Мирослав, Нови Београд, Гоце Делчева 15, тел. 297-0875; mirmi@eunet.rs

 

Pozdrav svima i Srecna Nova 2014.

Vlada RS Krajine

 

25. децембар 2013. 06.22, ANTIC.org-SNN <antic.miroslav@gmail.com> је написао/ла:

Саво Штрбац

Хрвати православци

Статистика показује и да је у Хрватској 2011. живело укупно 190.143 (4,44 одсто од укупног становништва) православаца, међу којима je, поред Срба, и других, и – 16.647 Хрвата

Ових дана сам на сајту Државног завода за статистику Републике Хрватске наишао на нове податке из пописа становништва из 2011. према држављанству, вери и матерњем језику. Прво сам погледао како у тој статистици стоје Срби. У Хрватској их је живело 186.633, апо вери су се изјаснили као:православци 159.630, католици 2.391,протестанти 350,остали хришћани 657, муслимани 24 (...),агностици 2.099,нису верници и агностици 17.385,не изјашњавају се 3.896,непознато 167. Наведена верска опредељења Срба нису ме посебно изненадила. Знајући колико је у Хрватској опасно изјашњавати се као припадник православне вере, очекивао сам да ће их се још више прикрити иза неверника и агностика, међу којима је поприлично било Срба и у СФРЈ, или да ће пребећи у друге вере. Очекивао сам да ће их се много више декларисати и као католици с обзиром на то да је процес покатоличења православаца присутан у тој држави. На крају сам закључио да се релативно мали број Срба католика може правдати и чињеницом да је процес покатоличења истовремено пратио и процес похрваћења.

Статистика показује и да је у Хрватској 2011. живело укупно 190.143 (4,44 одсто од укупног становништва) православаца, међу којима су, поред Срба, и: Македонци 2.401, Роми 2.381, Црногорци 1.882, Руси 729, Украјинци 341, Бошњаци 293, Бугари 158, Румуни 147... и – 16.647 Хрвата. Морам признати да ме је оволики број Хрвата православне вере највише и изненадио.

Ко су Хрвати православне вере? „Хрвати православци, православни Хрвати или Хрвати православне вере је израз којим се означавају особе које се у етничком/националном смислу изјашњавају као припадници хрватског народа, док се истовремено у религијском смислу одређују као православни хришћански верници." Из ове дефиниције, коју сам скинуо са Википедије, нисам схватио ко би се од Хрвата у зла времена за православце у Хрватској изјашњавао као припадник те вере.

Давно сам учио да је Хрватску православну цркву (ХПЦ) основао Анте Павелић указом од 3. априла 1942. с циљем да покаже да у НДХ нема прогона Срба ида потпуно онемогући утицај СПЦ. За патријарха ХПЦ постављен је руски одбегли калуђер и емигрант Григорије Иванович Максимович Гермоген. ХПЦ је нестала нестанком НДХ 1945, а њен патријарх Гермоген је осуђен на смрт и погубљен после рата.

Уз мало труда на интернету сам, међутим, пронашао наследницу Павелићеве ХПЦ под називом „Хрватска православна заједница". Основана је 12. марта 2010. у Задру, а 10. септембра исте године формирано је и „Удружење хрватских православних вјерника" којем је циљ „формирање аутокефалне хрватске православне организације и слободно идентификовање православних хришћана припадницима хрватске нације". Шестог октобра 2013. ХПЗ се и прогласила аутокефалном, о чему сведочи докуменат под називом „праворијек", који су потписали „Николај I, надбискуп Париза, митрополит Еуропе и патријарх Еуропске православне цркве познате под називом Патријархија Еуропе", с једне, и „председник Удруге хрватских православних вјерника Задар, академик Иво Матановић", с друге стране.

Ко су потписници „Праворијека" о поновном ускрснућу ХПЦ? На свезнајућем интернету нисам пронашао ни речи о патријарху Николају I ни о Патријархији Еуропе, осим чланака у хрватским медијима који преносе вест о потписивању „праворијека". О другом потписнику, Иви Матановићу највише је чланака на сајту „Хрватске православне заједнице", на којем се налази и оригинални „праворијек", са утиснутим усташким грбом. У биографији му пише да је рођен 1930. у Шимићима код Бање Луке, да је бивши припадник „Усташке младежи", да је преживео Блајбург, за разлику од његовог оца усташког официра у Јасеновцу, где је и сам пред крај Другог светског рата био на служби као стражар. Открио сам и одакле Матановићу титула академика. Пронашао сам га у (неслужбеној) „Хрватској академији знаности и умјетности у диаспори" (ХАЗУД) са седиштем у Базелу и Загребу. Поред његовог имена пише да је по звању виши техничар и писац више књижевних дела. Међу 248, што живих што мртвих, чланова ХАЗУД-а су и личности као што су Бруно Бушић, Стјепан Ђурековић, Анте Готовина, Младен Маркач... Ових дана на насловној страни њиховог портала постављен је велики постер Штаба за одбрану Вуковара и саопштење о предаји потписа подршке антићириличном референдуму.

И поред свега што нађох о ускрслој ХПЦ и њеним оснивачима, и даље се питам одакле толики број Хрвата међу православцима у време када је у њиховој матичној држави још увек присутан процес похрваћења и покатоличења Срба. Можда су ипак у процес „десрбизације" православне вере у Хрватској укључени много јачи играчи од „малог усташе".

Информационо-документациони центар „Веритас"

Саво Штрбац

објављено: 24.12.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Hrvati-pravoslavci.sr.html

 

--

 

 

ЛАВРОВ: КАКО ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЗАТАШКАО АМЕРИЧКУ ПРЕВАРУ СА "РАЧКОМ" ….

13. децембар 2013. од M.N. Оставите коментар

 

Сергеј Лавров: Представнике ЕУ сваког пута подсећам на Рачак и бомбардовање Србије

Сергеј Лавров- о непријатној истини (за Запад)…

(Росијскаја газета, Москва, 19.11.2013)

Руски министар спољних послова, Лавров, је  дао"Росијској газети" веома опширан интервју о питањима руске политике, дипломатије, заштите руских дипломатских представништава у свету, итд., а овде следи само један његов одломак.

"… Многи експерти сматрају да смо у Југославији [1999 г.] добили шамар. Али, ето – сада како изгледа, преговори о Сирији су постали прекретница. О чему се, у ствари ради? Да ли је могуће да су западне државе најзад схватиле да је једноставно немогуће решити читав низ питања без Русије?

Лавров: Ту се ради о комбинацији фактора. Не слажем се са онима који сматрају да смо ми на Балкану током југословенске кризе добили некакав шамар. Ми смо се достојанствено понашали. Мада ја с тим нисам имао везе – али онај десант из Источне Славоније на аеродром Слатину је имао отрежњавајуће дејство. Свакако – она одлука да се  Југославија бомбардује јесте била шамар међународном праву.

Амерички амбасадор Вилијам Вокер, оперативац ЦИА вишедеценијским искуством у превратима широм света…

На тај начин, ситуација у Рачку је постала нека врста окидача. Ми смо инсистирали на истрази. Истрагу је на себе преузела Европска унија. Они су од групе финских патолога наручили извештај. Извештај је био написан и предат Европској унији, а она га је предала Међународном трибуналу за бившу Југославију.

Ја сам тада радио у Њујорку, и у Савету безбедности УН тражио да нас са тим извештајем упознају, јер – примена силе без одобрења Савета безбедности се умногоме ослањала на оне догађаје којима је тај извештај и био посвећен. ЕУ нам је одговорила да је тај извештај тада већ постао својина Трибунала. Резултат тога је био да су нам дали само резиме тог извештаја – а из њега не можеш ништа схватити. Ипак, нешто [из извештаја] је процурило у штампу, у којој су се цитирали и делови тог извештаја. Они су буквално говорили да [мртви] уопште нису били цивили, као и да су сви лешеви пронађени у Рачку били [претходно] пресвучени, а да се места рупа на одећи не поклапају са местима рана на телима. Такође, [међу лешевима] није нађен нико ко је био убијен из непосредне близине. Па ипак – све до сада, без обзира на то што ја сваки пут потежем то питање [увида у сам извештај], сам извештај нам не показују.

 

Хелена Ранта, фински патолог- њен извештај је заташкан, модификован и фалсификован од стране трибунала и западних сила…

Што се тиче преговора о Сирији, сматрам да на њих, ипак, има утицаја огроман замор и негативни став јавног мњења западних земаља после свих догађаја у Југославији, Ираку и Авганистану. Из Ирака се отишло, оставивши га у далеко горем стању него пре инвазије. У Авганистану ће се десити исто. Ма, тамо је само производња наркотика десет до петнаест пута већа него пре доласка [страних] трупа.

И Либија је, такође, оставила утисак на све. Тамо цивилно становништво сада нема никаква права. Држава је де-факто подељена у три провинције у којима се са оружјем у рукама џапају неки `момци-ратници`…"

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

(Стање ствари)

http://facebookreporter.org/2013/12/13/%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B0/

Емил Влајки званичницима "запада": Шта хоћете? Због чега хоћете да вас волимо? НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их...

Шта хоћете? Због чега хоћете да вас волимо? НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их...

08.12.2013. - Потпредседник Републике Српске

На Првој научно-стручној конференцији која је одржана у Градишци у организацији Европског дефендологија центра Бања Лука, Центра за стратешка истраживања националне безбедности Београд и Удружења приватних послодаваца Републике Српске Бања Лука, је одржан округли сто на тему "Партнерска сарадња Републике Српске и Републике Србије са тежиштем на безбедност и економију".

Циљ ове и будућих конференција је унапређење веза Републике Српске и Србије у свим областима као и изналажење конкретних модела унапређења односа у свим областима. На конференцији је учествовао и потпредседник Републике Српске, Емил Влајки који је изнео свој став и запажања, као и 25 еминентних стручњака из научне, безбедносне, економске и привредне области, а као што су: Стефан Каргановић, Раде Биочанин, Предраг Дашић, Слободан Наградић, Даниел А. Романо, Џевад Галијашевић, Слободан Нешковић, Петар Кунић, Младен Бодирожа, Марко Тодоровић, Винко Перић, Милутин Ђуричић, Драган Колев и многи други. На отварању конференције потпредседник је у уводном излагању упознао присутне са геополитичком ситуацијом у односу Републике Српске, Србије и Русије са освртом на ЕУ и НАТО.

Уводно излагање потпредседника Републике Српске Емила Влајкија:

- Увек сам се бавио политичком економијом и не могу никада запоставити ни политички ни економски моменат, а ја сам по свом основном образовању завршио параелно факултет политичких наука и економскми факултет, али касније сам се усмерио на политичке науке које сам магистрирао и докторирао и сада сам на функцији потпредседника Републике Српске. Милсим да је у овом часу политички моменат најбитнији за разумевање онога што ће се дешавати и што ће можда омогућити да овај и слични скупови успију, као што ће можда и онемогућити да се овакви скупови више никад не одрже. Ово је врло тешко време и могло би се рећи да се у овом часу води борба на живот и смрт. Води се борба у том смислу, иако постоје, мада више на папиру него у стварности, специјалне паралелне везе између Републике Српске и Србије. Може се врло лако десити да се те везе прекину и да Срби са једне и друге стране Дрине крену у супротним смеровима, да не кажемо непријатељским смеровима једни према другима. То је једна реална опасност која се у овом часу догађа и која нажалост има више шансе да успе него да се српско пријатељство са једне и друге стране Дрине, између осталог пословни, политички и сваки други односи успију и да буду оно што би било природно, а то значи једно спајање или стапање свега онога што јесте дио српског народа са једне и друге стране Дрине.


Дакле ствар стоји овако. Ви сте сви свесни да су главни и други медији у овом часу, а и неки електронски медији почели медијску кампању за улазак у НАТО. Ја то не причам због тога што сам ја против НАТО-а посебно, мада јесам. Иначе ја сам живио у НАТО земљама преко двадесет година, према томе мени то не смета, отприлике нисам се превише осећао угроженим са оне друге стране. Додуше задњих десет година било је једно међувреме где практично ова друга страна није представљана никакву опасност.

Али сада од како је на челу Руске Федерације дошао онај ко је требало да дође, односно председник Путин, који је донио достојанство у односу на оно што је било за време Јељцина или Горбачова. Сада се ствари веома компликују. Оне се компликују због тога што се у овом часу води права битка и на подручју Србије и на подручју Републике Српске за улазак у НАТО. Није ствар у томе што неко хоће да уђе, већ што се води пропаганда да се уђе у НАТО, посебно у Републици Српској.


Нажалост свеучилишни професори који су на Факултету политичких наука врше отворену пропаганду у корист НАТО-а, а исто тако и медији у Републици Српској који пишу читаве серије чланака о предности уласка у НАТО. Као што знате, они то јавно објављују, а то су "Глас Српске" и "Независне новине" и неки електронски медији који то мало прикривеније раде.

У чему је проблем да се уђе или не уђе у НАТО? Проблем је у томе што Срби сада имају избор. Република Српска нажалост није држава, али има доста карактеристика државе, више него неке друге на свету. И Република Српска и Република Србија су у тешкој економској ситуацији. Та тешка економска ситуација се не може решити некаквим хапшењима која се сада у Србији спроводе и које се демагошки прави као нешто јако посебно, него се може решити помоћу финансијске помоћи. Та финансијска помоћ не долази са запада. Ја сам недавно разговарао са неким званичницима "запада" и они су ме питали зашто ми не волимо НАТО и "запад". Ја сам рекао шта хоћете?! НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их, откидао територије, уцењивао итд. Због чега хоћете да вас волимо? Али сам рекао и следећу ствар. Убаците у Републику Српску рецимо две милијарде евра и ја ћу постати први натовац на подручју Републике Српске. Они су рекли, знате потпредседниче ми немамо пара имамо кризу, ми то не можемо урадити. Онда сам рекао, па добро шта хоћете? Не дајете никакву помоћ. Унутар БиХ од пристигле помоћи у протеклих двадесет година, свега 17% је било за Републику Српску. Дакле, чак сте се маћехински у том економском смислу односили према Републици Српској. Због чега хоћете да Република Српска пристане на НАТО? То је то што је тај НАТО, или запад, урадио за Србе било са једне, било са друге стране Дрине. А треба да се уђе у ту неку ЕУ која више ни сама себе не може да издржава.

Са друге стране, они који истински пружају финансијску помоћ у овом часу, колико год да је она минорна, то је капитал који улази у Републику Српску од стране Русије и са друге стране помоћ у облику Јужног тока и неких кредита који ће вредити милијарде евра. Али у чему је проблем. Проблем је у томе што Руси врло јасно кажу. Нема никаквих проблема да ви уђете у ЕУ, у коју ми никада нећемо ући, ни БиХ ни Србија, узгред речено, него је проблем у томе што ако ви уђете у НАТО ми прекидамо сваку помоћ. А ако Русија прекине помоћ у овом часу Републици Србији у којој постоје снажне тенденције да се минира Јужни ток, онда Србија нема никакве перспективе и економског развоја, а ако Србија опет остане неутрална као што пише у Уставу, а БиХ уђе у НАТО, односно надвлада један глас бошњачке опције која је, мислим пронатовска, као и хрватска опција у Федерацији БиХ јер су њихова браћа Хрвати са друге стране већ у НАТО-у. Практично неће бити више никакве везе између Републике Српске и Републике Србије. То је оно што хоћу да кажем и то је тај неки рефернцијални оквир унутар којег се овај скуп или слични скупови одржавају.

Према томе имамо избор. Или ћемо ићи према једној фикцији за коју чак западни економисти кажу, ако БиХ икад уђе у ЕУ, то ће бити за 20-25 година, што би се практично рекло, то је шега од перспективе. Са друге стране, неће никад ући зато што не улази ни Турска. Турска не улази због тога што ЕУ није луда да преко Турске дође ко зна колико десетина, стотина хиљада људи који припадају једној другој цивилизацији и које ЕУ практично не жели. Према томе она практично из истих разлога не жели ни БиХ те је очито јасно да и по недавно спроведеном попису у овом часу Бошњаци надмашују и Србе и Хрвате заједно.

Дакле имамо избор. Или да се они који имају свест о ономе што ја говорим, да идемо према тамо где има капитала, где има ресурса, где има тржиште, а то је ова источна страна, или да се бавимо неким фикцијама према западу и да једна мала категорија становништва која је потплаћена, а то врло одговорно говорим, врши пропаганду за одлазак према ЕУ која ће "добро" живети, а ови сви ће цркавати и бити и под влашћу једне друге цивилизације, која није наша цивилизација. Ово би био један референцијални оквир.

Вања Савићевић,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=51298&Sta-hocete-Zbog-cega-hocete-da-vas-volimo-NATO-je-bombardovao-Srbe%2C-demonizirao-ih...#.UqSOsuI6xK1

Činjenice o Jugoslaviji

Hoćete činjenice? Evo vam ih!

Broj 727

Datum objave: 25.11.2013. Piše: Tomislav Jakić

Nedavno, jedan je saborski zastupnik HDZ-a, napadajući Vladu, svaku rečenicu započinjao s "činjenica je". S činjenicama, međutim, ne stojimo najbolje u zemlji kojom je najveći broj godina njezine samostalnosti vladala baš njegova stranka. Neke se, naime, naglašava i prenaglašava, druge se dosljedno prešućuje, a uz to se javnosti kao činjenice plasiraju notorne neistine. Što je sve rezultat "udruženog zločinačkog pothvata" nekih političara, medijskih poslušnika i desničarskih bojovnika pod maskama znanstvenih istraživača. Rezultat: Hrvatska koja sebe voli vidjeti kao zemlju znanja, danas je zemlja neznanja, u prvom redu zahvaljujući HDZ-u. Od te činjenice valja početi.

Dakle, činjenica je da mlade generacije, uzmimo kao primjer ovu koja je sada zakoračila u fakultetske klupe, pojma nemaju o prošlosti svoje zemlje u razdoblju od sedamdesetak godina, koliko je Hrvatska bila u sastavu Jugoslavije, one prve, unitarne i monarhističke, i one druge, jednostranačke i federativne. Pojam "Jugoslavija" za golemu većinu te generacije nešto je egzotično, daleko i nepoznato, s izuzetkom onoga što svi "znaju", naime da je to bila tamnica naroda u kojoj su Hrvati stradavali, a Hrvatska bila podvrgnuta konstantnoj pljački. Činjenica je, međutim, da je Hrvatska u tzv. Drugoj Jugoslaviji, koja se održala gotovo pola stoljeća, bila federalna jedinica, što je od godine 1974. ustavom bila definirana kao država. Činjenica je da su se čelna mjesta, kako u federaciji tako i u republikama, popunjavala u skladu s onime što se kolokvijalno zvalo republičkim, odnosno nacionalnim ključem, što znači da je Hrvatska u organima federacije bila ravnopravna u zastupljenosti s drugim republikama, dok su Srbi, koji su u socijalističkoj Hrvatskoj imali status konstitutivnog naroda, također bili ravnopravno zastupljeni u organima republike. Je li na nižim razinama bilo odstupanja od toga? Nedvojbeno jest, iz mnogih razloga, među kojima nacionalizam nije na posljednjem mjestu.

Ako mlađi danas išta znaju o Jugoslavenskoj narodnoj armiji, onda se to znanje svodi na spoznaju kako je to bila agresorska vojna sila kojom su dominirali Srbi i koja je u službi velikosrpske politike napala Hrvatsku. Činjenica je, međutim, da je sve do samoga kraja u generalitetu JNA Hrvatska također bila zastupljena s nemalim brojem generala (dijelom i Srba iz Hrvatske), također po tzv. republičkom ključu, dok je u nižem časničkom kadru bilo malo Hrvata jer interesa za karijeru u vojsci u Hrvatskoj (kao i u Sloveniji) jedva da je bilo. Priča koja je svojedobno lansirana u inozemstvu kako je Franjo Tuđman bio jedini Hrvat koji je ikada u JNA došao do čina generala, spada u već spomenute "činjenice" kojima se falsificira povijest. Kao i priča o Tuđmanu kao "najmlađem Titovom generalu" (bio je pukovnik koji je s umirovljenjem dobio čin rezervnoga general-majora, kao i mnogi drugi). Što se s JNA događalo u vrijeme sloma Jugoslavije, to znamo i to je nesporno.

Činjenica je da Jugoslavija nije bila tamnica naroda, niti su u njoj stradavali Hrvati samo zato što su Hrvati. No činjenica je isto tako da je u tamnicu (zatvor) lako dospijevao svatko (bez obzira na nacionalnost) tko bi se izjašnjavao ili radio protiv postojećega društveno-političkog poretka. Tu, u odnosu na tzv. demokracije, postoji razlika u metodi, ali ne i u pristupu. Činjenica je da je Jugoslavija, a s njome i Hrvatska, 1950-ih nekoliko godina bila zemlja s najvećom stopom gospodarskog rasta u svijetu. Činjenica je da nitko nije pljačkao Hrvatsku, ali je točno da je Hrvatska, odnosno poduzeća iz Hrvatske kao industrijski razvijene republike, uplaćivala u savezni fond za razvoj nerazvijenih područja više od drugih. Činjenica je da je Hrvatska godine 1990., na pragu samostalnosti, imala razvijenu industriju i poljoprivredu (konkurentnu i na inozemnim tržištima), a činjenica je i to da su i industrija i poljoprivreda u proteklih malo više od dva desetljeća bačene na koljena. Rat, koji ipak nije bio tako razoran kao Drugi svjetski rat, slaba je i tanka isprika.

Pojam PIK (poljoprivredno-industrijski kombinat) mladima je danas nepoznat, jer takvi kombinati jednostavno više ne postoje. Ali, i to je činjenica, postoje velike površine neiskorištene i neobrađene zemlje. Imena nekadašnjih industrijskih divova današnjim mladima nepoznata su (Jedinstvo, Prvomajska, Jugoturbina) ili čuju za njih tek kada se ostatke ostataka tih nositelja razvoja Hrvatske tjera u stečaj (Kamensko) ili pak pokušava na slamku održati na životu (Željezara Sisak, Borovo, brodogradilišta). Činjenica je da su o putničkim brodovima iz Jugoslavije (Hrvatske) pisale novine u inozemstvu kada su se prvi put otisnuli iz Jadrana, dok su oni danas tek uspomena (starijih) što sve više blijedi. Činjenica je da su u vrijeme Jugoslavije u Hrvatskoj izgrađene stotine škola, dok su mnoge od njih propale ili zatvorene u samostalnoj Hrvatskoj. Činjenica je da je zdravstveno osiguranje pod jednakim uvjetima bilo dostupno svima, dok danas stupanj zdravstvene zaštite ovisi o financijskim mogućnostima pojedinca, a nekadašnje povlastice "privilegiranih" na tom području priča su za malu djecu u odnosu na današnje stanje.

Činjenica je da je Jugoslavija bila jedina zemlja okupirane Evrope koja se oslobodila vlastitim snagama (uz pomoć uglavnom zapadnih saveznika u materijalu i oružju, ali tek od 1943.). Činjenica je isto tako da je Jugoslavija bila značajan čimbenik međunarodnih odnosa, a da je njezin prvi (i jedini) predsjednik, Josip Broz Tito, bio svjetski priznat državnik kojega su redovno konzultirali i čelnici najvećih sila onoga vremena (gotovo deset godina nakon njegove smrti, američki predsjednik Bush u razgovoru s jugoslavenskim premijerom Antom Markovićem izjavio je kako "gaji veliko poštovanje za nezavisnu poziciju koju je Jugoslavija izvojevala prije 40 godina", izražavajući "podršku ovakvoj politici Jugoslavije i njezinom kursu" i tražeći jugoslavensku procjenu stanja u tzv. Istočnom bloku). I činjenica je da je današnja Hrvatska mala članica Evropske unije s financijama praktički isključivo u rukama stranoga kapitala, s vanjskim dugom koji daleko nadmašuje dug cijele Jugoslavije u vrijeme kada se raspadala, da je u svakome pogledu ovisna o drugima i da ne pokazuje ni najmanje ambicije (s izuzetkom mandata svojega drugog predsjednika) da vodi politiku koja bi makar u bitnim elementima bila zaista njezina.

Htjeli ste činjenice? Eto to su – samo neke, uglavnom prešućivane – činjenice. Još jednom: najveći broj godina njezine samostalnosti, Hrvatskom je vladala Hrvatska demokratska zajednica. Postavljati pitanje odgovornosti sadašnje Vlade (sa svim njezinim promašajima) nije ništa drugo nego jeftin pokušaj da se onemogući jedini relevantan odgovor na pitanje tko je stvarno kriv za sadašnje stanje. A odgovor je: Zna se!

http://www.novossti.com/2013/11/hocete-cinjenice-evo-vam-ih/

GDE SMO ONO STALI? Neodrzano sudenje

 

 

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:464074-GDE-SMO-ONO-STALI-Neodrzano-sudjenje

 

GDE SMO ONO STALI? Neodržano suđenje

Voja Žanetić 16. novembar 2013. 19:47 | Komentara: 0

Gospodine sudija, ja znam da Vam je ispod časti da se bavite ovim mojim slučajem, posebno u danima kada ima mnogo interesantnijih suđenja od ovog mog

„Gospodine sudija,

Ja znam da Vam je ispod časti da se bavite ovim mojim slučajem, posebno u danima kada ima mnogo interesantnijih suđenja od ovog mog i kad će ih tek biti. Ali Vaš današnji rad će omogućiti da i ja imam pravo da se nada mnom sprovede pravda, da i ja imam pravo da mi se sudi.

Znam da je neobično što sam sam sebe tužio, da je još neobičnije što sam zahtevao i da samog sebe branim, ali u vremenima u kojima živimo niti ima nekog ko bi moju krivicu primetio, niti ima nekog ko bi bio spreman da me tako i toliko krivog brani pred stalno budnim okom pravde i pravosuđa.

Optužujem sebe, gospodine sudija, za brojne prestupe, dela i zloupotrebe, koji su me doveli u ovu situaciju u kojoj se nalazim. I činjenjem i nečinjenjem prema samome sebi došao sam do toga da nemam izvestan stalan posao i stalne prihode, da mi se istopila sva stara i nova štednja, da sam u pozajmicama do guše, da sam propao sa koje god strane da me se analizira. Postoje slučajevi spornih privatizacija i sumnjivih malverzacija, ali verujte mi da ne postoji slučaj sa ovako tragičnim posledicama kao što je moj, u kome jedini krivac za nespornu i nesumnjivu situaciju u kojoj se nalazim moram biti ja, pošto ne znam koga bih drugog okrivio.

A kriv sam, gospodine sudija, za mnoge stvari. Kriv sam što mi deca nisu završila neki od starih inostranih ili novih domaćih univerziteta, što nemaju ni u čemu ni sa čime da se slikaju pred ogledalom pa da šalju napućene slike na „Fejsbuk" i „Tviter", što nisu u državnoj službi sa lepom platom i osiguranom karijerom. Kriv sam što nisam u Partiji ili Službi, pa da uzmem parče mesa sa još uvek neoglodanog kostura Titove ekonomije. Kriv sam što nisam ni u jednoj kombinaciji i šemi, klanu ili organizaciji, bratstvu ili kumstvu, samo sam neke glupe škole završavao i gledao da radim svoj posao najbolje što umem. A umeo sam da radim, samo nisam umeo ništa za sebe da uradim. A za to sam tek kriv.

Kriv sam što mi ćerka nije starleta, a sin dečko poznate pevačice ili manekenke, a oboje učesnici u rijalitiju. Kriv sam što nisam - kao ni niko u mojoj porodici - uticajni anonimni komentator, istaknuti analitičar, poznata ličnost ili kontroverzni biznismen. Kriv sam što ne uređujem neistine u tabloidu, ne menadžerišem gubicima u javnom preduzeću, ne pretvaram fabrike u građevinsko zemljište a građevinsko zemljište u pašnjake, ne sedim u savetu ili upravnom odboru, ne brojim dane u ambasadi ili konzulatu. Kriv sam što ne izmaštavam kanale tamo gde su njive, investitore tamo gde su prevaranti, pobede tamo gde su kapitulacije, a junake tamo gde su kukavice. A najviše sam kriv što nisam razumeo da sve ovo moraš da radiš ako želiš da preživiš među mrtvima, da se prilagodiš među nepromenjenima, te da postaneš neko i nešto da bi se pridružio nikome i ničemu, u limuzini sa ili bez rotacionog svetla, jedinom merilu vrednosti čoveka.

Nisam znao koga bih optužio, gospodine sudija, pa sam optužio sebe. Kažu da je u toku borba protiv korupcije i kriminala, pa sam shvatio da sam samog sebe godinama korumpirao nadom i time zapravo učinio i pomogao najveći kriminal nada mnom. Svaki put kad su mi rekli da će biti bolje, ja sam verovao da će biti bolje i meni, a ne samo njima. Time sam ja postao saradnik i produžena ruka, a na osnovu svega toga sam ja i krunski svedok u procesu protiv sebe, te moram postati i zaštićeni svedok, jer ne znam šta ću biti u stanju sam sebi da uradim, kada shvatim šta sam sve samom sebi uradio.

Sada kad ste čuli optužbu i svedočenje, dozvolite mi, uvaženi Sude, da iznesem i svoju odbranu. Sve, dakle, priznajem, ali se pozivam na sopstvenu neuračunljivost. Kao dokaz ovoj tezi prilažem svoje trenutno mišljenje da još ima nade; da će biti i budućnosti i posla i pravde; da ima neko ko gleda i nagrađuje skromnost, vrednoću i poštenje; da će sve biti bolje, samo kad ovo sve ostalo prođe.

I to Vam je, gospodine sudija, moj slučaj. Znam da sada ima i većih i značajnijih, ali Vas molim da se i meni sudi, makar budućih pokolenja radi. Neće Vam ovo suđenje biti ni teško ni dugo, a ne morate ni pritvor da mi određujete, jer ja u njemu živim nebrojeno mnogo godina.

Hvala Vam unapred na presudi, gospodine sudija. Kakva god da bude, biće mi makar lakše."

(Integralno izlaganje i tužitelja i svedoka i okrivljenog, sa još uvek neodržanog suđenja).

Др Душан Батаковић: Доживљавамо најаве ревизије историје малтене као припрему нове објаве рата

Др Душан Батаковић: Доживљавамо најаве ревизије историје малтене као припрему нове објаве рата

10.11.2013. - Пребацују одговорност Русију и Србију

Српски историчар светског гласа, дипломата, директор Балканолошког института САНУ доктор Душан Т. Батаковић, учествовао је у научној конфренцији "Уочи Великог рата: Русија и свет", коју је организовао Руски институт за стратешка истраживања.

О покушајима ревизије историје, несразмерности Франца Фердинанда и Гаврила Принципа, научном отпору Србије и Русије доктор Батаковић размишља у интервјуу за Глас Русије.

- Већина књига које се појављују у англо-саксонским и немачким земљама последњих шест месеци, годину дана врше једну својеврсну ревизију историје и пребацују одговорност пре свега на Русију и на Србију. У питању је покушај да се релативизује историја Првог светског рата, а да се као њени покретачи не огласе Немачка и Аустро-Угарска како то, уосталом, пише и у Версајском уговору, него се поново враћа на ову стару тезу из међуратног периода, које је почео у Немачкој крајем 20-тих, а експанзију добио током 30.-тих посебно за време Хитлерове власти. А то је да су кривци за Први светски рат пре свега Русија, а затим и Србија, као једно, како они кажу, разбојничко гнездо које је угрозило европски мир. Стога је ова конференција у Москви била организована са намером да се претресу још једном неки од узрока рата. Као и да се покаже према расположивим историјским документима, какво је стање руске науке данас и како се из руске перспективе гледа на Први светски рат. Ја сам упозорио на негативне појаве које се већ дешавају око припрема прославе 100-годишњице Првог светског рата.

То није процес који је почео јуче. Наиме, циљ је да се покаже да су и Русија и Србија трајне тачке геополитичке нестабилности. Русија на глобалном плану, а Србија на Балкану. Да те државе данас, као и пре сто година, праве проблеме читавом свету. Са друге стране, Немачка је сада поново најјача сила у Европи, и међу њеним научницима, као и међу онима који истражују Немачку у Англо-Саксонском свету сада је преовлађајући тренд да се одговорност са Немачке пребаци макар на неку од других држава-учесника, значи, ако не само на Русију, онда бар још и на Француску. А да се Србија прикаже отприлике као да је то земља из времена Младића, Сребренице, Милошевића, и тако даље.

Ако добро разумем, данашња ситуација по нечему подсећа на ситуацију између два светска рата?

- Па ту би могле да се повуку одређене паралеле. Наиме, у Немачкој је 60-их година постојала једна јака научна струја, чији је вођа био чувени историчар Фриц Фишер из Хамбурга, који је у својој књизи „Посезање за светском моћи" (Griff nach der Weltmacht) убедљиво показао да је Немачка била покретач и узрок Првог светског рата у жељи да направи нову прерасподелу утицаја и моћи у свету да се домогне већег броја колонија и важних ресурса. Фриц Фишер и његова школа, која је доминирала до пре неких 20 година, је убедљиво доказивала да је Немачка била та која је гурнула свет у први рат светских размера. Међутим, кад сад поменете некоме да је Фишер велики историчар, а тај неко није његов ученик или следбеник, он ће љутито одмахнути главом. Међутим, важно је да се нагласи да је заправно нових докумената који доказују узроке светског рата нема. Ради се само о покушају ревизије на основу постојеће документације, а пажња се скреће са сукоба Великих сила, империјалистичких тежњи и крупних економских интереса сада се то сужава на поједине личности и њихови особине, и мале народе као што су Срби, који су „у некој сталној жељи да изврше своје циљеве који угрожавају светски мир.

Један професор из Кембриџа, велики стручњак за немачку историју, Кристофер Кларк недавно је објавио књигу под насловом „Месечари" (The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914), у којој он тврди да се после Сребренице о Србима не може писати као раније и да се мора поново преиспитати право биће њиховог националног покрета, као и да је могуће онда у том смислу вршити разноврсне ревизије. У Србији се подигла велика полемика око те књиге и других које се најављују да ће изаћи, јер се Србија у њима означава као кривац за избијање рата, а Русија као њен велики и главни заштитник. У том смислу испаде да је Србија крива, иако сви знамо да је Немачка прва почела рат, да је она објавила рат Русији и да није напала Србију него да је напала Белгију.

- Власти Републике Српске, по свему судећи, неће присуствовати свечаностима у Сарајеву, посвећеним стогодишњици Првог светског рата. Како ви схватате ову њихову одлуку?

- Ја сам у Москви изнео преглед досадашњих настојања да се организује један велики научни скуп у самом Сарајеву, о узроцима рата и његовом току. На почетку иницијатор је била Француска. Постоји посебна државна организација која се бави стогодишњицом рата и која хтела да организује велику научну конференцију у престоници БиХ. Међутим, у Сарајеву су Ејуп Ганић и његов факултет покушали да то претвори у суђење Србији. Први светски рат употребе као објашњење рата у Босни 1992-1995. Наравно да су на то Срби из Републике Српске реаговали веома оштро и са индигнацијом, јер је апсолутно неприхватљиво да се једна научна конференција злоупотребљава у сасвим приземне политичке сврхе. С друге стране, пре него што је почела та француска огранизација, извесни огранизатори из Сарајева на челу са доктором Хуснијом Камберовићем направили су припрему свог алтернативног скупа уз помоћ Немаца и Аустријанаца, а који ће окупити само учеснике из земаља поражених у Првом светском рату. У том смислу скуп није репрезентативан и свесно су заобиђени не само Бања Лука, него и Београд и ниједан од релевантних института и институција нису ни консултовани ни позвани.

Ми смо у више наврата скретали пажњу француској амбасади, а ускоро ћемо и немачкој и аустријској да Сарајево није погодно место да се организује велику скуп о Првом светском рату. Прво зато што је Сарајево, осим што је тамо извршен атентат на Франца Фердинанда био споредно ратиште, и потпуно неважно у читавом рату. Много важнија је била, на пример, Србија. С друге стране, ако те конференције не помажу да дође до неке врсте помирења и тражења заједничких погледа око неких крупних феномена, већ уместо тога постану још један разлог нових подела, онда то наравно неће никоме бити од користи и са науком неће имати скоро никакве додирне тачке. Злоупотреба историграфије, као што је познато, свуда у свету је развијена, и она се тако брутално користи у дневнополитичке сврхе и немогуће је онда раздвојити шта је наука а шта је политика. Ми смо зато из Београда у више наврата упозоравали разне наше пријатеље да конференција у Сарајеву не сме да буде семе раздора.

Да ли су српски и руски историчари спремни да пруже научни отпор оном што се дешава?

- У мом уводном предавању у РИСИ дао сам једну сликовиту метафору тога што ће се отприлике десити ако не буде адекватног научно фундираног одговора, у Сарајеву се спремају да врате споменик Францу Фердинанду, који је подигнут 1917, који је висок 16 метара, а да истовремено врате стопе Гавриле Принципа, који су утиснути у бетон као мали подсетник на то херојско дело из 1914. Сад ви замислите како ће то изгледати један огроман споменик окупатору и стопе утиснуте у плочник. Значи, потпуно несразмерно. Ја сам апеловао на руску научну заједницу да овај изазов прими веома озбиљно и рекао да није довољно да се објављују књиге само на руском језику, него да је због међународне дифузије од изузетне важности и да објаве се резултати руске науке на енглеском, француском, немачком како би могла да се отвори једна шира дебата. Мислим да је моја интервенција наишла на одређено интересовање, али ја не могу да проценим како ће званична Русија на овај тренд реаговати. Наравно, мене у овом смислу пре свега занима реакција науке. Мени је било веома важно то што сам чуо поново, оно што сам и мислио да јесте стање ствари да је Русија била неспремна за тај рат, да га није планирала и није га желела, и да је он њој био наметнут као што је био наметнут и Србији.

Ми овде у Србији ове најаве ревизије и нове демонизације доживљавамо малтене као припрему нове објаве рата, схватамо веома озбиљно и мобилишемо колико можемо наше научне потенцијале да на основу документације несумњиво покажемо шта су прави узроци Првог светског рата и не дозволимо да се Србија представља као једна мрачна балканска краљевина у којој живе терористи и атентатори, мислим да је та слика не само нетачна, него и намерно створена како би се опет искористила прилика да се против Србије води један опасан медијски рат. Српска академија наука под руководством академика Живојиновића спрема једну велику научну конференцију у јуну следеће године. Ја сам мој боравак у Русији искористио да консултујем више руских колега које би могли да учествују на тој конференцији. А у међувремену ми смо позвали и двадесетак научника из читавог света. И наш ћемо зборник објавити уз помоћ државе и на српском и на енглеском језику.

Тимур Блохин,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=9&idnovost=49826&Dr.-Dusan-Batakovic%3A-Dozivljavamo-najave-revizije-istorije-maltene-kao-pripremu-nove-objave-rata#.Un-kq-KmZpA

Зло и наопако или прљави удари НАТО квислинга на др Марка Јакшића

Зло и наопако или прљави удари НАТО квислинга на др Марка Јакшића


Радован НИКОЛИЋ <http://srb.fondsk.ru/authors/radovan-nikolih.html> |
04.11.2013 | 02:46





Сједињујући дубину православне етике са свенационалним историјским
искуством голготских размера, Срби су метафизичку природу оца лажи – ђавола,
дефинисали изреком – зло и наопако. Само захваљујући таквој, Богом дарованој
оштроумности и мудрости,Срби су успевали да у и најтежим историјским
искушењима добро распознају шта је добро, а шта зло, шта истина, а шта лаж,
шта је пут, а шта странпутица, које човек, а ко фукара.

Рачунајући на моралну отупелост и спознајну плиткост савременог човека,
редовно праћену историјским самозаборавом и националном равнодушношћу,
евроатлантски Инквизитор је у последњих двадесетак година Србима редовно у
политици продавао рог за свећу. Сведоци смо да је западни окупатор пред
пропале шиптарске изборе, трошећи последње ресурсе српске издаје оличене у
„Првом" и његовој квислиншкој булументи, покушао да лаковерним Србима још
једном прода рог за свећу. Реч је о клеветничком медијском линчу који је
изведен из подземља српског окупираног новинарског простора на једног од
најузорнијих српских политичиких првака са КиМ, др Марка Јакшића. Квислиншка
агентура у Београду, која се у јавности лажно представља као легална и
легитимна српска власт, за прљавог клеветника против др Јакшића изабрала је
гласило које је по критеријумима пословности врло блиско надалеко познатим
фирмама са париског Пигала. Наравно да текст скројен у подземљу београдског
новинарства, са бомбастичним провокативним насловом Договор Марка Јакшћа и
Тачија: Спречити Србе да изађу на изборе, не може да буде ништа друго него
пашквила препуна лажи и клевета, једном речју зло и наопако. Прави мештри
ове лажи скривају се у истој западној обавештајно-медијској агентури која је
створила Маркале, Мискинову, Сребреницу и Рачак, док су „Први"и његова
денунцијаторска клоака само ситни мали прљави извођачи.

Западни мештар је о овом случају применио метод инверзије или српски речено
изврнуо је истину. Све што је у моралном и политичком погледу својствено
његовим малим српским шегртима, мештар је у наведеној пашквили приписао др
Јакшићу. Тако би банкротирали мештар да једним потезом уради два посла, да
код заборавних и необавештених Срба лажима пољуља углед најутицајнијег
српског првака са Косова и Метохије, али и да прикрије перверзну политичку и
људску травестију „Првог"и његове пронатовске менажерије. Наиме, клоака
„Првог" која се назива новином, оптужује др Марка Јакшића да је са Хашимом
Тачијем направио тајни пакт како би „заједничким снагама и застрашивањем" на
све начине осујетили Србе из јужне српске покрајине да изађу на локалне
изборе. Иза таквог наводног договора стоји Јакшићев интерес да од Тачија
добије гаранције да настави да се бави некаквим бизнисом криминалне природе,
који му наводно доноси огромно богатство. Анонимни аутор у име клоаке, а по
налогу „Првог" закључује да би после таквог пакта Косово, ни мање ни више,
било „слободна зона трговине" једног Тачија и једног Јакшића.1) Овакве
инфантилне лажи заударају на трагове западног мештра, јер указују на његову
расистичку процену просечног српског читаоца.

За разлику од посуновраћене перспективе опадачког гласила „Првог"и његове
пронатовске булументе, истина о др Јакшићу и његовим нападачима изгледа
овако:



- није Марко Јакшић под директивом евроатлантског
империјалног лихвара договарао криминални посао са ратним злочинцем Х.
Тачијем, увијен у противуставну обланду тзв. бриселских споразума, да
натовско-шиптарској лажној држави изручи део територији и грађана Репунлике
Србије. То је чинио политички травестита и марионета И. Дачић, под
руководством „Првог" и војводе од Бајчетине - Томислава Николића. Тај
криминални „дил" српских колаборациониста са српским крвником Тачијем упорно
и одважно је разоткривао, управо, народни посланик Марко Јакшић и то чини
основу његове кривице. Марко Јакшић је за „Првог" и натовску булументу крив,
јер је један од покретача иницијативе за оцену уставности тзв. бриселских
уредби пред Уставним судом Републике Србије. Крив је, јер је пред
телевизијским камерама РТС у Народној скупштини Србије редовно храбро
прозивао „Првог", Дачића и Николића за издају државе којом руководе, за
продају Косова и Метохије и косовских Срба, за противуставно владање, за
насиље и уцене које спроводе према грађанима са севера Косова који не
прихватају њихове ултиматуме. Марко Јакшић је једноставно крив, јер није
ћутао о издаји коју је видео;

- није митровачком лекару и народном посланику Јакшићу,
човеку од угледа и професије, својствено склапање послова са људима из
подземља. То је чинио „Први" и војвода од Бајчетине договарајући се у
париским хотелима са дуванским дилером, Цанетом Суботићем, и тзв.
бизнисменима Мила Ђукановића како да заокруже политичку, безбедоносну и
економску окупацију Србије од стране НАТО пакта. Заједничке послови са
нарко-дилерима својствени су Ивици Дачићу, који је пословне просторије СПС
на Студентском тргу изнајмљивао за ресторан, ником другом него Дарку Шарићу.
О свему томе, о афери „Коферче" и о још много чему, јавно пред камерама,
разбијајући грађанима Србије страх који им шири „Први", говорио је др Марко
Јакшић. То му се свакако узима у кривицу;

- није Марко Јакшић деведесетих година прошлог века
водио национално штетну и непромишљену политику која је довела до губитка
Републике Српске Крајине и окупације Косова и Метохије. Није Марко Јакшић
идеолошки, материјално и кадровски неспремни српски народ стављао на коцку
деведесетих зарад остварења идеала Велике Србије. То су радили тадашњи
портпарол СПС млађани Дачић, „Први" као уредник Велике Србије и црнокошуљаш
Вулин, као јуришник ЦИА-фаланге, ЈУЛ-а. Они су одговорни за национално
погубан биланс из прошлости, који данас за рачун НАТО пакта покушавају да
затворе коначним распарчавањем матице српског народа – Републике Србије.
Како би рекао др Јакшић, „Првом" је само битно да је на власт, свеједно да
ли се ради о Великој Србији или Великој Албанији;

- није Марко Јакшић у лето1999. године напустио Косово
и Метохију као што је у већини урадила ондашња покрајинска врхушка СПС. Тако
су поступили они који га данас нападају, портпарол Владе Михаиловић,
генерални секретар Одаловић и њима слични. Нису ни Дачић, ни „Први", нити
војвода од Бајчетине лета 1999. године бранили на Космету оно што се у
свеопштој бежанији и у условима државног и војног расула и хаоса могло
одбранити. Др Марко Јакшић је један од кључних митровачких Срба који је те
1999. године успео да сачува и одбрани државу Србију северно од Ибра, када
су они који су налазили на њеном челу увелико размишљали само о својој
политичкој будућности. А међу њима су били, да подсетимо заборавне малени
портпарол Дачић, војвода од Бајчетине и наравно, морално перверзни политички
травестита „Први"!Стојећи последњих четрнаест година непоколебљиво и често
усамљено на бранику државе Србије, на светим обалама Ибра, Марко Јакшић је
стекао много непријатеља. Највећи су они који су од тада до данас увећавали
своју издају, увећавајући тако конто својих рачуна код западних лихвара, а
који стоје иза прљавих натписа какав је Договор Марка Јакшћа и Тачија:
Спречити Србе да изађу на изборе.



Све злочине коју су током своје политичке и људске травестије починили
према сопственом народу и држави, „Први", војвода од Бајчетине и Дачић би да
припишу другом, посебно осведоченим патриотама какав је Србин из хајдучког
Ибарског Колашина др Марко Јакшић. Зло и наопако у њима би да угуши побуну
савести, па да утамничи, оцрни и уклони све сведоке њихових непочинстава.
Исто муку је имао и Карађорђев кум и убица Вујица Вулићевић, гонила га је
преко цркве Покајнице све до гроба. А умро је овај некадашњи силник и
богаташ у беди и самоћи, без порода и наследника. Јер српски народ добро зна
- да можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.

За разлику од „Првог", војводе од Бајчетине и Дачића који би да истину
фалсификују, др Јакшић нема проблема ни са истином, ни са личним угледом. О
ауторитету др Марка Јакшића најбоље говори то што је руска државна
телевизија 3. октобра увече, на каналу Россия 24, у ударном термину и у
најпопуларнијој емисији Вести седмице, поводом локалних избора
сепаратистичке приштинске власти од свих српских политичара узела само две
Јакшићеве изјаве. Наиме, у прегледу избора који је дао водитељ, изузетно
цењени и популарни Димитрије Кисељов, др Марко Јакшић је оценио да А. Вучић
и Т. Николић учествују у стварању Велике Албаније, те да њих двојицу
интересују само паре. Поред тога, руска државна телевизија је пренела позив
митрополита Амфилохија Србима са КиМ да не изађу на шиптарске изборе. Општи
закључак Кисиљова је да се овим изборима ставља тачка на процес заокруживања
независности тзв. Републике Косово. Такође, приметно је враћање Турске на
Балкан, а на Ердоганову изјаву Београд практично није реаговао. У руској
емисији је закључено да се са српске стране ради о још једном од бројних
чинова издаје, која ипак има кључни значај, јер се овом издајом прекрајају
државне границе.2)



1) http
<http://www.kurir-info.rs/dogovor-marka-jaksica-i-tacija-spreciti-srbe-da-iz
adu-na-izbore-clanak-1066497>
://www.kurir-info.rs/dogovor-marka-jaksica-i-tacija-spreciti-srbe-da-izadu-n
a-izbore-clanak-1066497

2) http <http://rutv.ru/brand/show/id/5206>
://rutv.ru/brand/show/id/5206 (од 37 мин.)

http://srb.fondsk.ru/news/2013/11/04/zlo-i-naopako-ili-prlavi-udari-nato-kv
islinga-na-dr-marka-iakshiha.html

Hrabri li Evropska unija antisrpstvo u Hrvatskoj

Hrabri li Evropska unija antisrpstvo u Hrvatskoj

Objavljeno u: Komentar nedelje

01.11.2013 u 9:18

Ne malaksava antisrpska histerija po Hrvatskoj; premijer Milanović i predsednik Josipović popuštaju pred otvorenom demonstracijom mržnje, svima je jasno da se probudilo ustaštvo, ali skoro svi ćute, na čelu sa Evropskom unijom, čiji je Hrvatska član

 

Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.

REINKARNACIJA NDH Početkom devedesetih tvrdio sam, pisao, da je novostvorena hrvatska država reinkarnacija Nezavisne Države Hrvatske, one Pavelićeve, ustaške, sa simbolikom, idejom, društvenim konceptom i sa istom mržnjom prema Srbima. Rečju, tvrdio sam da je Tuđmanova Hrvatska – ustaška država.
U Hrvatskoj su u tome pronašli novi dokaz da je Dmitrović obični plaćenik beogradskih klerikalno-nacionalističkih, velikosrpskih grupa, lociranih u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Medijska kuća „Politika" se podrazumevala, tu sam bio zaposlen, kao dopisnik iz Zagreba, Ulica Gajeva, stotinak metara od spomenika Banu Jelačiću. Strogi centar grada.
Za tezu o neoustaškoj državi Hrvatskoj dobio sam u Beogradu nekoliko smrdljivih etiketa, zasnovanih na konstataciji da zavađam Srbe i Hrvate. Inače, bratske narode čija je zajednička istorija lepršava holivudska burleska. Nikada se nisam branio. Znao sam, vratimo se na početak teksta, da u osnovi priče ne mogu pogrešiti; moj odnos prema ustaštvu, nezavisnim hrvatskim državama, ne dolazi sa stranica historijskih čitanki, udžebenika krivotvorene i falsifikovane istorije. Ne, on se oseća kožom, poreklom, svedočenjem iz prve ruke. Jasenovac je od sela u kojem sam rođen (Komogovina na Baniji) udaljen tridesetak kilometara. Ja sam o Jasenovcu slušao od onih koji su ga preživeli. Sposobnost da prepoznam ustaštvo, kako god da je prikriveno, nosim na koži, preuzeto je rođenjem.
Mojim Dmitrovićima i Dabićima – da ne spominjem hiljade drugih porodica iz Potkozarja, sa Banije, Korduna, Slavonije, Bilogore – Jasenovac je mesto postanka i smrti, nenapisana odrednica, orijentir, tamna strana meseca.

NEPORAŽENA USTAŠIJA NA DELU Otvorena, do krajnjih granica iskrena i isto tako tačna i precizna potvrda da sam svih ovih godina bio u pravu, tvrdeći da je Hrvatska devedesetih godina bila neoustaška država, da je sa neporaženim ustaštvom i danas u nekim elementima takva, došla je pre dvadesetak dana, od Igora Mandića, Hrvata, jednog od najvećih živih intelektualaca današnje Hrvatske. Mandić je u intervjuu za „Večernje novosti", ocenjujući događanja u Vukovaru, skidanje tabli sa ćirilicom širom Hrvatske, kazao da na sceni nije nova predstava, nove okolnosti. U pitanju je neporažena ustašija koja u Hrvatskoj sve slobodnije podiže glavu, a ćirilica im je izgovor da proteraju sve preostale Srbe, kazao je. Ništa tačnije odavno se nije čulo iz Zagreba. Jaču, precizniju, potvrdu onoga što sam govorio i pisao sve vreme nisam mogao da dobijem. Hvala, Mandiću.
Da li se osećam pobedonosno? Ne. Osećam se jadno, uprkos svim elementima satisfakcije. Nakon što su brojni hrvatski mediji preneli Mandićev intervju „Novostima", na čoveka je krenula u Hrvatskoj hajka ravna poterama iz devedesetih. Sa „nalozima" da se „izdajnik, orjunaš, četnik" ima ukloniti sa lica zemlje. Stoku treba ubiti, glasila je zajednička ocena gotovo svih foruma na hrvatskim portalima i sajtovima. Mandiću sa strane hrvatske javnosti niko nije priskočio u pomoć; ćutali su novinari, borci za ljudska prava, leva politička i kulturna inteligencija. Jedan od njih, izvesni sociolog Lalić, poznat po prilično oštrim kritikama hrvatske desnice, nazvao je Mandića izdajnikom hrvatstva. Lalić tvrdi da u Hrvatskoj odavno nema ustaštva, da je to stvar prošlosti, savremena mitologija, dežurni argument onih koji Hrvatskoj ne žele dobro.
Krajem avgusta ove godine boravio sam nekoliko dana u Hrvatskoj. Nisam se javio nikome, uključujući ljude sa kojima se moj život decenijama dodirivao ili preplitao. Ne zbog straha od svađe, jednostavno nisam hteo da ih izlažem mogućim rizicima, neugodnostima. Jedan od njih, svojevremeno značajna političko-privredna figura u Hrvatskoj, insistirao je da se vidimo. Razgovor, razumljivo, nije mogao proteći bez politike. Inicijativa je bila na njegovoj strani, ja sam sve vreme bio u drugoj brzini. Onda dođosmo do najosetljivijeg dela, suštine hrvatske države devedesetih i Hrvatske danas. Tebi je, rekoh mu, jasno da sam sa mnogo argumenata početkom devedesetih tvrdio da je Hrvatska neoustaška država. Čovek ćuti, najpre gleda u stranu, drži čašu dobre banijske šljivovice u ruci, okreće se meni i kaže: „Jeb`o joj ti mater, nije ona ni danas daleko od ustaške države". Ako je to važno, a ovde jeste važno, čovek je Hrvat.

MUK HRVATSKE INTELIGENCIJE U međuvremenu se ustaštvo podiglo na noge. Josipović i Milanović skakuću kao mečka na zagrejanoj plotni, prete, zatežu konopac, popuštaju, pozivaju na poštovanje zakona, sedaju da razgovaraju sa ustašijom iz Vukovara, ali ne vredi. Evropa ćuti, hrvatska inteligencija ćuti, anonimusi sa foruma, njih na desetine hiljada, prete ubistvima, traže da se hrvatska država sa Srbima obračuna za sva vremena, da i poslednji od pripadnika naroda napusti Hrvatsku. Ne otvoreno, toliko glupi nisu, već da se Srbima zabrani ćirilica, iskazivanje nacionalnog identiteta, spominjanje velikana iz nacionalne istorije, da im se zabrani da budu Srbi. Kome se ne sviđa, marš iz Hrvatske.
Hrvatskom se ponovo valja mržnja prema Srbima. Širi se kao sumrak, ulazi i tamo gde je do juče nije bilo. Na mržnji prema Srbima opstaje se u politici, u kulturi, blizu novca. Mržnja prema Srbima ponovo je u Hrvatskoj naplativa, može da se oplođuje, donosi profite raznih pred- znaka. Srbi su, nakon kratkog predaha, merenog godinom-dve, opet uvučeni u sebe, opet kriju imena i prezimena, izbegavaju situacije gde bi neko sumnjičav mogao da ih upita koje su vere i nacije.
Oglasilo se nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve, upozorenjem da je u Hrvatskoj ponovo na sceni nasilno prevođenje srpske dece u hrvatski nacionalni korpus. Evropa ćuti, a na otvoreno pitanje kako ocenjuje događanja u Hrvatskoj, u vezi sa napadom na ćirilicu, odgovara da je to unutrašnja stvar Hrvatske. Ovo je otvoreno ohrabrivanje na nova nasilja prema Srbima.
Ni jedna druga država, članica Evropske unije, ranga Hrvatske, ne bi smela ni da pomisli na odnos prema manjinama, kakve god one bile, nacionalne, socijalne, seksualne, kakav prema Srbima u Hrvatskoj gaji Hrvatska. Ali, kad imaš Nemca za saveznika, sve ti je dozvoljeno; ubijanje, paljenje, proterivanje, na kraju i skidanje ćiriličnih tabli. Sve.
U vreme nastanka teksta koji čitate, okončan je peti u nizu susreta predsednika Vlade Hrvatske, Zorana Milanovića sa Stožerom za odbranu ćirilice, iz Vukovara. Ovoj proustaškoj grupaciji ponuđeno je, kako saznajemo, da se „provokativne" table smanje za trećinu, da slova budu jedva vidljiva, da tabli u Vukovaru bude svega nekoliko, isključivo na javnim ustanovama, ali bratija na pristaje; ćirilica ne može na tlo Hrvatske. Više im nije dovoljan Vukovar; table padaju iz noći u noć širom Hrvatske, čak i tamo gde su Srbi dvotrećinska većina. Sasvim očekivano i shvatljivo; Pavelićeva dečica vide da im se država ne suprotstavlja pa zbog čega da ne čine ono što im je u krvi.
Nedavno je u Beogradu promovisana knjiga Ante Lešaje, Hrvata sa Korčule, penzionisanog profesora Zagrebačkog univerziteta, koja podseća na mračno vreme pred građanski rat u Hrvatskoj, 1990. do 1991.godine, vreme kad su Hrvati spaljivali i na druge načine uništavali knjige štampane na ćirilici. Lešajino delo zove se „Knjigocid". Tada je uništeno oko tri miliona knjiga. U današnjoj Hrvatskoj do sada je uništeno dvadesetak tabli sa ćirilicom. Malo.Tradicija se mora poštovati. Biće toga još.
Na Milanoviću i Josipoviću je da dokažu ima li njihova Hrvatska snage da se obračuna sa ustaštvom. Tu kompromis nije moguć; ili ustaše, ili njih dvojica, skupa sa SDP-om, strankom preko koje su došli na vlast. Da ne bude zabune: i u jednom i u drugom slučaju Srbi su gubitnici.

Piše: Ratko Dmitrović

http://bigportal.ba/hrabri-li-evropska-unija-antisrpstvo-u-hrvatskoj/

EMIR KUSTURICA: Nemačka mora da se opere od masovnih zločina, a Srbi su pogodan “sapun” za to

EMIR KUSTURICA: Nemačka mora da se opere od masovnih zločina, a Srbi su pogodan "sapun" za to

Objavljeno: 20/10/2013

Ekipi filma "Na mliječnom putu" oblačno nebo nad Hercegovinom "ukralo" je dve nedelje snimanja. Pod svodovima kamenih zdanja Andrićgrada, iščekujući sunčaniji dan, Emir Kusturica vedri vetrom reči: smenjuju se bića ljudska i mitska, vremena istorijska i buduća, mesta nastajanja i umiranja civilizacija. Monika Beluči ulazi u kožu mlade Anastasije Mirković, čuveni reditelj postao je pravoslavni monah, Matija Bećković prati trag mitske zmije, Šekspir sreće braću Marks, Olbrajtova se bavi Principom, Izetbegović ne može bez šehita Komšića, kao što Srbi više ne mogu dalje bez sebe samih…

Razgovor se zapodenuo u pauzi snimanja zbog iznenadnog viška tame i vremena: bez sunca nema kinematografije, tako kaže Kusturica.

- Snimanje filma "Na mliječnom putu" zastalo je na polovini. "Filmski radnici" zbog nedostatka sunčeve svetlosti pate od nedostatka vitamina D, a kamera najviše trpi: trska i nebo ne prelamaju se u vodi isto po oblačnom i sunčanom danu. Čekamo da se uspostavi pravi kontrast, pa da nastavimo. Pet godina je prošlo od kada sam snimio poslednji film, jer nisam verovao da najnovije digitalne kamere mogu da dosegnu kvalitet koji želim. Tek me je nova kamera "ari aleksa" uverila da može proizvesti željenu sliku, ali čak i njoj trebaju odgovarajući vremenski uslovi. Do kraja godine ćemo snimati koliko budemo mogli, ako nam uspe, imaćemo premijeru u Kanu. Ako ne bude tako, prvo prikazivanje ćemo pomeriti. Treba reći da su proizvođači filma "Pin bol" iz Londona u koprodukciji sa jednom meksičkom kućom i kompanijom "Mliječni put – Trebinje".

Kako je uopšte rođena ideja za "Mliječni put"?

- U deduktivnom procesu, tako što sam u glavi imao kraj, a onda sam krenuo prema početku. Gradim od krova, od priče o pravoslavnom monahu. Nju sam stvorio iz potrebe da progovorim o dobroti, a to nije lako iz više razloga. Prvo, mi imamo običaj da za dobrog čoveka kažemo: "Vidi ovo zlo". Drugo, ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki brat i njegov rođak su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište, a svima nama preostalo je da prihvatimo da smo tek komad otpada. Svako ko načelno prihvata ovakvu podelu uloga uključuje se u poredak nove paganske civilizacije. Ona uspostavlja ne samo kraj ideje o narodima, već i kraj ideje o ljudskim bićima. Nadam da će moje iskustvo i stvaralačka strast dovesti do povoljnog ishoda za gledaoce, jer moj film stoji na suprotnoj strani, brani ljudskost, koristeći arhetipove dobra, lepog i uzvišenog.

Šta je uopšte savremeni film?

- Posle informatičke revolucije internet je postao društvena arena. Kada bi u Los Anđelesu pitali gledaoce kakve bi im projekcije odgovarale, odgovor bi bio jednostavan: "Želimo internet-projekcije, da uz gledanje možemo da telefoniramo." Film će zato najverovatnije završiti kao opera: gradovi će imati po jedan veliki "klasični" bioskop, a sve ostalo će biti u znaku "gedžeta". Intelektualna i emocionalna komponenta filma će nestati.

Predeli od kojih zastaje dah imaju svoj kontrast u zapletu, ratno nasilje je važan segment filma. Nasilje je i dominantna filmska tema kraja 20. i početka 21. veka, kako ste ga vi "secirali"?

- Zabluda je da su filmovi "secirali" nasilje, oni su ga pokrenuli, a u periodu o kom govorite potpuno ga preveli iz fikcije u stvarnost. Svi blokbasteri to čine. U moje vreme deca su se posle projekcija vesterna makljala, a kada je Brus Li ušao u bioskope, posle prikazivanja stradali bi svi saobraćajni znakovi na putu od bioskopa do kuće. Danas se "ubije" 500 ljudi u jednom filmu. To je naročito opasno kada veći deo sveta s teškoćama uviđa razliku između virtuelnog i stvarnog života. "Na Mliječnom putu" je film o ljubavi u ratu, on seže do arhetipa čoveka, žene, zmije, kroz zaplet u kome par beži od nasilja i potere, a završava se monaškim danima glavnog junaka Koste, to je ishodište priče. Da bi takav film opstao u ambijentu o kom smo govorili, koristim ranije pronađeni delotvoran postupak, kombinovao sam Šekspira i braću Marks. To je žanr sastavljen kombinovanjem svih drugih.

Biblijski motiv zmije igra važnu ulogu u filmu, na koji način?

- Pre nego što je u raju nagovorila čoveka i ženu na greh, zmija je bila mesopotamski bog. Odatle se "preselila" u Stari zavet. Pitom kao golub, mudar kao zmija, tako piše u Novom zavetu. Kod nas su o zmijama najbolje pisali Matija Bećković i Desanka Maksimović. Bećković kaže da je ona zmija koja nas je nagovorila na greh krenula sa nama u ovaj svet, nikada nas nije napustila. A mi se nje sećamo kao davno prošle opasnosti, koja može pobuditi osećaj religioznosti ili bajkovitosti, ali se ne shvata ozbiljno. Kroz istoriju čovek je ostvario civilizacijski poduhvat, dokazao je da je najveća zver, nema mu ravne. Deo scenarija, taj koji se odnosi na zmije, nalazi se u jednoj od priča iz moje knjige "Sto jada"…

Da li će i originalna muzika i ovog puta biti važan segment filma?

- O tome brine Stribor, već imamo dobre teme, jedna je izvedena iz kratkog filma o monahu. Tegleći tovar kamena on se penje na vrh planine, a muzika je sada oplemenjena izražajnijom ritmičkom sekcijom, udaraljkama i dečjim horovima… Muzičkim i filmskim poklonicima biće interesantna i muzička varijanta prepeva "Ženidbe Maksima Crnojevića" Laze Kostića.

Novija ratna istorija vreme je u kom se sreću Anastasija Mirković Mlada (Monika Beluči) i glavni junak Kosta (Emir Kusturica). Da li je Kninska Krajina zaista poprište ratne drame?

- Kninska Krajina "pokriva" biografiju Anastasije Mirković Mlade, ona je ćerka iz mešovitog italijansko-Srpskog braka, a na početku sukoba našla se u Krajini zbog sudske ostavinske rasprave, posle smrti oca. Tu je zatiče rat, a njeno bekstvo od potere i traganje za identitetom okosnica su zapleta…

Javlja se u filmu još jedna istorijska slučajnost i paralela – snimili ste scenu masakra svatova. Da li je reč o ubistvu na Baščaršiji i spaljivanju zastave SPC 1. marta 1992. godine?

- Ne. Slučajno smo se zadesili u Klobuku, najstarijoj naseobini na prostoru Bosne, a o kojoj istorija još nije dala dovoljno podataka. Pod temeljima srednjovekovnog grada nalazi se grob "posečene svadbe", grob svatova koje je ubila neka neprijateljska sila, a samo su kosti ostale da svedoče o neobičnom događaju.

Neprihvatanje da vas svrstaju u projekat "Ko je ko u Bošnjaka" na početku rata, kao otkrivanje vaših korena, i dalje su trn u oku sarajevske političke elite. Tako je i snimanje filma na trenutak postalo politička tema, kada su čelnici BiH uskratili vojnu opremu koja je trebalo da posluži kao rekvizit. Kako se to završilo?

- Oprema nam na kraju nije uskraćena, o tome smo dobili i zvaničnu potvrdu. Dogodilo se to da su manekeni multietničke BiH iz Sarajeva, gde populacija Kineza danas premašuje broj preostalih Srba, pokazali pravo lice: to su netrpeljivi etnomrsci iz 17. veka. Takvi su u stanju da jedno krštenje, ovaj put moje, pretvore u izdajnički čin. Ja sam otišao u Njujork iz Sarajeva 1988. godine, u svet gde se ljudi svakog dana susreću sa novim idejama i njima se okreću. Tamo pravoslavni konvertiraju u budizam, katolici postaju ateisti, danas se pravoslavci javljaju u Argentini… Svako se prema svojim radostima i tugama skrasi u duhovnom središtu koje smatra svojim. A kada sam ja ispričao priču o svom poreklu, o Babićima iz Hercegovine, kada sam kršten, to je smetalo Sarajevu usred gradnje 100 novih džamija. Samo što sam ja pretežak politički zalogaj za člana predsedništva BiH Bakira Izetbegovića i njegovog šehita predsedavajućeg predsedništva Željka Komšića. Od Ustikoline pa do krajnjeg severa taj Bakir nikome ništa ne predstavlja, ali je za jedno važan: on je islamski ekstremista, njega drže na visokom političkom položaju da destabilizuje Balkan kada se za to ukaže potreba i prilika. To jeste opasno, ali stvaranje jednog filma ovakvi likovi ne mogu osujetiti.

Kanska premijera je neizvesna jer je još dosta posla pred vama. Kako danas doživljavate filmske festivale?

- Venecija je, godina 1881. Po "Lava" za film "Sećaš li se Doli Bel" otišao sam u uniformi JNA. Italo Kalvino, jedan od mojih omiljenih pisaca, dodeljivao je nagrade. Mučio se na pozornici da pravilno izgovori moje ime. Neko mu je pomogao, pa se ipak začulo i to: "Kusturica". Kada se ceremonija završila, pitao sam jednog novinara: "Jel' sad gotovo ili ću morati još da šetam po ovim festivalima"? Odgovorio je: "Imaš zlato, dovoljno ti je za ceo život." Pokazalo se da sam uvek plesao po ivici, sa jedne strane bila je prošlost filma, a sa druge moja poetika u kojoj se sreću Šekspir i braća Marks. Sada sam festivalski veteran. Kao kada su na Koševu igrali veterani Sarajeva i Želje: sve je sporije, tromije i sa manje strasti. Tek kada završim film "Na mliječnom putu", biće i nove energije za festivale.

Posle nagrađivanih i prevođenih knjiga "Smrt je neprovjerena glasina" i "Sto jada" u izdanju "Novosti", možemo li očekivati novi naslov?

- Pišem novu knjigu, reč je o "Zapisima iz andergraunda". Naslov je parafraza "Zapisa iz podzemlja" Dostojevskog. Osnova na kojoj knjiga nastaje je moj dnevnik stvoren tokom snimanja "Podzemlja". Postoji fama, izazvana velikom čitanošću mojih knjiga, da su one kod publike dobro prošle samo zato što sam poznata ličnost koja piše o sebi. Ovaj put bavim se drugima, jer je dnevnik nastajao u uzbudljivom vremenu za sve nas. Neka me malo kritikuju što pišem i o drugima…

Da li će Andrićgrad biti završen do Vidovdana 2014. godine, na stotu godišnjicu Sarajevskog atentata?

- U Andrićgradu ulazimo u uzbudljivu fazu, završavamo hotel i školu, 80 odsto svih planiranih poslova je urađeno, a sada očekujemo pomoć Vlade RS da bismo završili pozorište, gde ćemo na Vidovdan iduće godine postaviti operu "Na Drini ćuprija". Početkom idućeg meseca Andrićev institut biće domaćin naučnog skupa "1914.", dolaze nam gosti sa Harvarda, iz Rusije, naši istoričari…

Živimo u pravoj globalnoj "poplavi" knjiških i novinskih naslova o početku Velikog rata i Gavrilu Principu.

- Kada Madlen Olbrajt, poznata po izreci "možda smo prekršili međunarodno pravo, ali smo ljudima efikasno pomogli", hvali neke od ovih "istorijskih" knjiga, vreme je da se pozabavimo relevantnim istorijskim izvorima. Istorija nas uči da su imperijalističke težnje dovele do rata, kao što čine i danas: lokalne požare raspiruju zarad ostvarenja strateških ciljeva. Srbi treba da znaju – Nemačka ima potrebu da se opere od masovnih zločina, Srbi su joj pogodan "sapun" za to, a imaju i ruke "Druge Srbije" da obave prljav posao. Tako se desilo da je njihov istoričar Fišer odavno utvrdio da je za Veliki rat kriva Nemačka, a pre neki dan "Di velt" piše kako su krivi Srbi i Rusi. Ali, mi imamo individualce koji su promenili svet. Savremenoj civilizaciji, njenoj nauci, kulturi dali smo najveće sinove i kćeri. Srbi moraju koračati napred spokojno, vrednost naučne istine je neprolazna. Zato će se Andrićev institut pod okriljem vlada RS i Srbije baviti proučavanjem prošlosti s namerom da trasira naše buduće puteve.

(Novosti)

 

▶ ОДНОС ПРЕМА СРПСКИМ ЖРТВАМА У СУКОБИМА ТОКОМ 20. ВЕКА - YouTube

 

Ima vise govornika i izdata je knjiga.
 

http://www.youtube.com/watch?v=Ppyvy3OGs9E&feature=em-uploademail

Писмо Борису Тадићу и Војиславу Коштуници поводом избора на КиМ 2004. године

Писмо Борису Тадићу и Војиславу Коштуници поводом избора на КиМ 2004. године

 

Патријарх Павле

субота, 19. октобар 2013.

03. октобар 2004. године Његовом превасходству Борису Тадићу, председнику Републике Србије Његовом превасходству др Војиславу Коштуници , председнику Владе Републике Србије Уважена господо, Обраћам вам се обојици као Патријарх српски, у чијој скромној личности и апостолској служби, звање Архиепископа пећког и канонски и историјски претходи достојанству Патријарха српског. Обраћам вам се и као епископ Српске Православне Цркве који је на Косову и Метохији у епископском чину служио тридесет и четири године, који је покрајину много пута препешачио уздуж и попреко и који, то слободно могу рећи, тамошње прилике и неприлике добро познаје већ више од пола века. Обраћам вам се, најзад, и као човек који је претходних година, у најбољој намери, и у име Цркве и у своје лично име, позивао српски народ Косова и Метохије да учествује на изборима, у политичком животу и у привременим институцијама власти у својој покрајини, у знак добре воље и спремности да заједно са својим суграђанима албанске народности и заједно са свим осталим етничким заједницама гради темеље заједничке будућности у миру, слободи, демократији и равноправности. С тим у вези, подсећам вас и на став Српске Православне Цркве, једнодушно и једногласно изражен на недавном заседању Светог Архијерејског Сабора, да " Црква начелно подржава - свуда, па и на Косову и Метохији - демократско право учешћа на изборима".   Сада, међутим, после недавних апела Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, апелујем на вас обојицу и лично, као предстојатељ Цркве, односно као председник Сабора и Синода: за име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао! Јер, нас недавни Сабор је, после начелног афирмативног става о учешћу на изборима, одмах у продужетку, свима који заговарају безусловни излазак Срба и мањинских верско-етничких заједница на заказане октобарске изборе, поставио кључно питање: "У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?". На то питање, на које такозвана међународна заједница и њена оружана сила на Косову и Метохији не желе или не могу да одговоре, Сабор, у име хришћанских начела и вредности, одговара овако: "Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран". Имајући у виду жалосну чињеницу да до овога часа нема никаквих међународних институционалних гарантија да ће излазак Срба на изборе и њихово какво-такво учешће у органима власти пружити безбедност српском народу и осталим неалбанцима у Покрајини, омогућити повратак прогнанима и очувати целовитост државне територије, питамо се: зар претходна искуства не сведоче да би крајњи исход српског ућешћа могао бити дијаметрално супротан наведеним позитивним очекивањима? Зар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно?   Ко то уопште има право да вапијуће безакоње прогласи за правни поредак, статус друштвених парија за нормалан положај у друштву, а терор за нормално функционисање демократских институција? Ви, господо председници, знате да смо раније позивали Србе на изборе, а уследио је мартовски погром. Знате колико је Срба убијено, отето и прогнано од почетка међународне управе Косовом и Метохијом; знате колико је домова и храмова спаљено и порушено. Знате за обећања на највишој европској и светској равни да ће макар они у марту уништени домови и храмови бити обновљени, а злочинци приведени правди. Знате, међутим, а знамо и сви, да домове и храмове нико не поправља, готово сви злочинци су и даље на слободи, а прогнаници су мање-више заборављени, да не кажем отписани. Подсећам вас успут и на то да су косовско-метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно-правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами.   Обраћам вам се, господо председници, овим јавним апелом искључиво из духовно-пастирских разлога и због егзистенцијалних невоља своје пастве, свога народа, своје духовне деце. Вас обојицу и вашу одговорну јавну службу у једнакој мери уважавам. Никад ништа у животу нисам творио или говорио са политичком мотивацијом, а сада, са навршених деведесет лета, сигурно не почињем да то чиним. Када би православни Срби данас на Косову и Метохији били тлачитељска већина, а Албанци обесправљена, угрожена и угњетена мањина, и тада бих упутио овакав апел. По Светом Писму, Бог не гледа ко је ко него све народе и све људе једнако љуби и све позива на спасење и вечни живот у заједници љубави Божје. Смемо ли ми људи претендовати на то да боље од Свеблагога Бога знамо шта је за све и сваког најбоље или, просто, шта нам је свима једино потребно? У овом одсудном тренутку, по овом пресудном питању, покажите врхунску одговорност и братско јединство, већ показано у Народној скупштини Србије, а пре тога у души васцелог православног српског народа. Рекох и душу спасох. Бог вас благословио! Патријарх српски + Павле

 

Пристигли коментари (32)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/pismo-borisu-tadicu-i-vojislavu-kostunici-povodom-izbora-na-kim-2004-godine.html