Балкан није најважнији Русији

Балкан није најважнији Русији

уторак, 29 мај 2012 15:38

ИНТЕРВЈУ: МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, професор универзитета

У Србији се о Русији много и често прича и пише, али веома ретко засновано на знањима о томе шта се у Русији стварно дешава

Православни богословски факултет у Београду, Институт за теолошка истраживања и Институт за новију историју Србије, на готово хиљаду страна, објавили су изузетну антологију текстова „Срби о Русији и Русима – Од Елизабете Петровне до Владимира Путина (1750–2010)", чији је аутор проф. др Мирослав Јовановић, управник Центра за руске студије, Филозофског факултета у Београду. Реч је, пре свега, о путописима, о личном виђењу Русије, из пера Симеона Пишчевића, Александра Пишчевића, Саве Текелије, Захарија Орфелина, проте Матеје Ненадовића, Лазе Костића, Јована Суботића, Милана Ђ. Милићевића, Јакова Игњатовића, Светозара Марковића, Моше Пијаде, Иве Андрића, Милована Ђиласа, Борка Гвозденовића...

У штампи је студија „Срби и Руси 12–21. века (Историја односа)", а у припреми је и други део антологије „Србија о Русима и Русији", у којој ће бити више речи о политичким односима две државе.

Срби су о Русима, кроз векове, причали, певали уз гусле, писали, клели се у „великог православног цара", потом бацали дрвље и камење на „тиранина из Кремља", а данас Путина доживљавају као – суперстара. У којој мери је политика утицала на односе два народа?

Чињеница је да је политика, најмање од 18. века, била главни покретач и да је маркирала основне оквире међусобних односа. Но, мора се нагласити да су, историјски посматрано, односи два народа, иако им је политика одређивала динамику, ипак били (и још увек су) много разуђенији и комплекснији, и не могу се сводити искључиво на раван политике. Довољно је нагласити да константу односима дају пре свега културне и духовне везе, уочљиве још током средњег века, а континуиране од краја 15. и почетка 16. века, а потом и друштвени контакти два народа који су почели да се развијају од 17. века.

Интензивнија сарадња са Русијом почиње крајем 17. века, у време владавине цара Петра I Великог. Русија је тада била веома заинтересована за Балкан, а данас?

Када се говори о овако сложеним питањима треба бити свестан да постоје најмање два угла посматрања међусобних односа – српски и руски. Место Русије у српском друштву, култури, јавности, па и политици, много је значајније, но што то може бити место Србије у руској култури, друштву или политици. Балкан је, од времена Петра Великог, имао уочљиво место у руским спољнополитичким плановима и амбицијама. Но, како у прошлости – тако и данас, место Балкана (и у оквиру њега и Србије) готово никада није било, како то Срби често воле да себи представљају, кључно у сложеном мозаику руске дипломатије. Примера ради, руска дипломатија је данас изузетно активна у широком појасу од Далеког истока до Прибалтика и Северне Европе. Фокус њених активности је усмерен ка просторима који се у Русији називају „ближе заграничје" (тј. бившим совјетским републикама). А активна је и ка својим истуреним интересним тачкама широм света, у Азији, на Блиском истоку (Сирија), Северној Африци, Јужној Америци… Тек после тога, у сфери њених интересовања, налази се Балкан. У том смислу, Русија свакако има интереса и на Балкану, али ти интереси, ни приближно се не подударају са жељама, или страховима, који су у српском друштву присутни када се говори о руском присуству, активностима и интересима на Балкану.

Односи се мењају после Октобарске револуције, а до потпуног захлађења долази 1948, после разлаза Тита и Стаљина. Да ли је у том периоду било културних, научних, црквених веза?

Међусобне односе током 20. века обележиле су снажно изражене идеолошке искључивости. Још 1918. дошло је до потпуног прекида званичних односа са Совјетском Русијом. Такође, након Другог светског рата, поново је дошло до потпуног прекида политичких односа два тоталитарна режима (1948). Он је, за кратко, означио и прекид свих других веза – културних, духовних, друштвених, да би, после обнављања односа (1955), и црквене и културне и друштвене везе биле поново успостављене у мери у којој су то тоталитарни и идеолошки оквири дозвољавали. Но, паралелно са тим прекидима, у српској средини боравиле су, и изузетно дубок културни и научни траг оставиле, руске избеглице.

Срби су се селили у Русију, али су и Руси долазили у Србију, нарочито после Октобарске револуције. То је, очигледно, јачало везе два народа?

Миграције су важна саставница и константа у односима два народа. Срби су се селили у Русију од 17. века. У највећем броју током 18. века. Потом и после Првог српског устанка… Па и данас, у Русији ради око сто хиљада српских гастарбајтера. Карактеристично је, при том, да се Срби веома брзо, практично већ у другој или трећој генерацији, у потпуности асимилују у руску средину. Са друге стране, 40.000 руских избеглица, које су после Октобарске револуције (1917) и Грађанског рата у Русији дошли у нашу средину, оставило је изузетан траг и дало битан допринос развоју српске науке, универзитета, балета, опере, архитектуре, па и стрипа. Значај који су за развој српске културе и науке током 20. века имале руске избеглице, упоредив је са Другим јужнословенским утицајем из 14. века на развој руске културе.

Русија нису – Москва и Санкт Петербург, много је стереотипа, који се користе, и на једној, и на другој страни. Колико се стварно познајемо?

То је важно и сложено питање. Уколико говоримо о доминантним представама у јавности, поготово српској, оне су ретко засноване на реалним знањима. У исто време, као што и ова антологија јасно показује, у обе средине јасно је изражена свест о оном другом народу и о традиционалним међусобним везама. Али поготово када је реч о српској средини, то интересовање се попуњава садржајима заснованим на спорадичним информацијама, личним импресијама, стереотипним представама (и заблудама)… Срби у огромном броју мисле да, по природи ствари, Русију знају и разумеју и да ту никаква посебна знања нису потребна.

Дакле, у Србији се о Русији много и често прича и пише, али веома ретко засновано на знањима о томе шта се у Русији стварно дешава.

Зоран Радисављевић (Политика); Фото: С. Потић

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/35-kultura/14462-miroslav-jovanovic-rusija-balkan

Oтац Жарко Гавриловић код грешног Милоја ... VIDEO

Oтац Жарко Гавриловић код грешног Милоја

 

Један од присутних на освећењу цркве код грешног Милоја био је и отац Жарко Гавриловић који се присутним верницима за време трпезе љубави обратио присутном народу пригодном беседом.

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=QqPhVmAf3qQ

 

 

MANASTIR VAVEDENJE- KALUDJERICE ODBILE DA NAPUSTE MANASTIR

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=5WFyanwOsCk

__._,_.___

Srpski bumerang

Srpski bumerang

Ljiljana Smajlović - 24.05.2012 18:07

Bitka za interpretaciju Tadićevog izbornog poraza u Srbiji tek počinje, no
za moj račun je to bila pobuna građana protiv života u laži. Pojela ih je
korupcija, stigla ih je osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i
lažiranih anketa. Poverovali su u nepostojeći svet koji su sami stvorili da
zasene prostotu.

Za kraj su ostavili zaista vrhunsku drskost. Prvo su Rudija Đulijanija,
bivšeg republikanskog gradonačelnika Njujorka u vreme predsednikovanja Bila
Klintona, proizveli u bombardera Beograda, i to samo zato što se u
prestonici Srbije pojavio u društvu čelnika opozicije. Njima se, kao, silno
gade ljudi koji su "nas bombardovali".

A onda su pobedničku dobrodošlicu priredili jednom od stvarnih bombardera
Srbije, ministru odbrane Francuske tokom NATO kampanje protiv Jugoslavije
1999. godine po imenu Alen Rišar, čoveku sa kratkog spiska onih koji su
svakodnevno morali da donose odluke o listi meta koje će naredne noći gađati
"tomahavcima" i drugim ubistvenim projektilima. Čoveku koji se zapravo samo
pridružio veoma dugom spisku onih koji su bezbrižno pohodili Beograd i
srdačno se pozdravljali sa svim domaćim demokratskim političarima, iako su
1999, direktno ili indirektno, učestvovali u bombardovanju zemlje.

Znali su da niko uoči izbora ništa o ovome neće smeti ili umeti da kaže,
barem ne na mestu gde bi to neko mogao da čuje ili pročita. A bolelo ih je
uvo i za bombe i za NATO i za demokratiju. Sa Đulijanijem i Rišarom su
napravili isti kopernikanski obrt kao i sa "mračnim devedesetim", koje su
revidirali tako da su u njih smeštali samo one političare i stranke koji su
im ugrožavali vlast. Rehabilitovali su sve i svakoga ko je pristajao uz
njih, uključujući tu i Miloševićeve portparole i Arkanove saborce, a
demonizovali sve koji su na vlast hteli umesto njih. Dok se narod gušio u
bedi, korupciji i strahu, njima je valjao samo onaj sa kim su ostajali na
vlasti.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje
su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno
oruđe.

Jer ako imaš medije u kojima niko ne sme da te pita za aferu "Indeks" i za
povezanost vlasti sa sumnjivim univerzitetima i akademskim standardima i
korumpiranim profesorima, onda mirno u prvi izborni plan guraš diplomu
Tomislava Nikolića, kao i svoju tobožnju zgranutost nad idejom da neko negde
u Srbiji do univerzitetske diplome dolazi na bilo koji drugi način osim
vrednim radom tokom četvorogodišnjeg redovnog školovanja.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje
su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno
oruđe.

Ako si "dobar" sa patrijarhom, onda i njega potegneš da na naslovnim
stranicama novina poručuje pastvi da svakako izađe na glasanje. I to nakon
što su "tvoji" istraživači već objasnili građanima da je za tvoju eventualnu
pobedu neophodna visoka izlaznost. Patrijarh se ne obraća "besmrtnim dušama"
čitalaca beogradskog "Pressa", sa čije naslovne strane na dan izbora poziva
glasače na birališta, ali ipak "preti" da će, ako ne glasaju, "izgubiti
pravo da kritikuju". I to na četiri godine! Bog će verovatno oprostiti
čitaocima koji su u nedelju ujutro ostali pomalo zbunjeni brine li patrijarh
za srpsku demokratiju ili za Tadićev izborni rezultat.

Ako su nezavisni intelektualci na tvom, ili barem na platnom spisku tvojih
zapadnih prijatelja i saveznika, onda glasno tvrdiš da ti ne pada na pamet
da ikada više uđeš u kohabitaciju sa bilo kim, iako ti Ustav nalaže
kohabitaciju ako je takav izborni rezultat. I niko ne sme da te pita kako
nameravaš da sprečiš kohabitaciju, kao što te niko ne pita zašto stalno
govoriš da ćeš o nečemu ti odlučiti i da nešto nećeš ti dozvoliti, i da ti
nešto nikada nećeš dati, iako iz kratkog spiska tvojih ustavnih ovlašćenja i
laik vidi da nisi u poziciji da uslovljavaš državne organe nad kojima nemaš
ustavnu moć. I da su tvoji ultimatumi zapravo po duhu već protivustavni.

Za Srbiju danas važi ono što je važilo za istočnu Evropu posle pada
Berlinskog zida: pad autokratskih lidera još ne znači da su demontirani
njihovi režimi. Toga smo se setili i posle rušenja Miloševića, pa smo
zaboravili. Podsećaju nas ovih dana ponovo eksperti poput Marka Blagojevića
iz Cesida. On s pravom upozorava da ne možemo a priori i bez ikakve skepse
verovati Tomislavu Nikoliću da će u slučaju kohabitacije ostati u okviru
svojih uskih ustavnih ovlašćenja. Nije ovih dana ni jedini koji to čini.
Bila bi to muzika za svako demokratsko uvo da se čovek ne seti da je malo ko
(sa izuzetkom Vesne Pešić u novije vreme, posle raskida sa Čedomirom
Jovanovićem) javno i na vreme upozoravao da predsednik Tadić rukovodi
čitavom državom, odnosno da Srbija nije uređena država sa tri nezavisne
grane vlasti.

Sve je toliko smešno i jadno da je jedan profesor Fakulteta političkih nauka
u Beogradu, suočen sa Nikolićevom najavom ostavke na mesto predsednika
Srpske napredne stranke posle izbora za predsednika Srbije, pre dva dana
uživo pred TV kamerama pokušao da opravda Tadićevu nespremnost da to isto
učini primerima Baraka Obame i Fransoa Olanda. Obama, naravno, nikad nije ni
bio predsednik Demokratske stranke, a Oland je još pre četiri godine podneo
ostavku na dužnost sekretara Socijalističke partije Francuske koja ga je
kandidovala za predsednika.

Na sajtu B92 posle izbora je osvanuo sledeći komentar čitaoca: Sad su im se
poslušnički mediji i analitičari vratili kao bumerang. Bila je to aluzija na
preneraženost vlasti ishodom drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji u
kome je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Razumeju li oni koji odlaze
korene svojih poraza?

Ili, mnogo važnije, ima li nade da ovi koji dolaze nešto nauče od onih koje
je bumerang upravo opalio po zadnjici?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpski-bumerang-142422.html

Pozivnica za promociju knjige "Islamska republika Nemačka" autora Dejana Lučića

Drage kolege i prijatelji,

 

 

Veliko mi je zadovoljstvo da Vas u ime izdavačke kuće Laguna, pozovem na promociju trilogije Islamska republika Nemačka autora Dejana Lučića.

Promocija će se održati u četvrtak 24. maja 2012. godine, u 16 časova, u Hotelu Balkan, Prizrenska 2.

 

O knjizi govore:

 

- Dejan Lučić, autor

- Vladan Dinić, glavni urednik nedeljnika Svedok

- Prof. Andreja Savić, bivši direktor BIA i sadašnji profesor na Akademiji za diplomatiju i bezbednost

 

Moderator: Vanja Gavrovski

 

 

Srdačni pozdravi,

________________________

 Vanja Gavrovski
 PR menadžer


 Kralja Petra 45/VI
 11 000 Beograd, SRBIJA
 m: 065/52486-26
 t: 011/71 55 063
 f: 011/71 55 085
 vanja.gavrovski@laguna.rs
 www.laguna.rs

 

 

 

Косовски Срби: председниче, потруди се!

 

Јована Вукотић	20.05.2012, 19:43

Разговарамо са господином Марком Јакшићем, потпредседником скупштине Заједнице општина Косова и Метохије у вези са одржавањем другог круга председничких избора на КиМ:

 

Што се тиче одржавања избора овде у северном делу КиМ, они се одржавају без проблема. У односу на први круг председничких избора и парламентарне изборе, сада се грађани боље сналазе, тако да ту проблема нема.  Одзив је скоро исти као и приликом првог круга.

Оно чему се грађани, тојест Срби са КиМ надају је, да ће нови председник бити тај који ће да заступа целовитост српске државе и бранити српске интересе на КиМ. Оно што можемо да констатујемо је да досадашњи председник Борис Тадић то није радио на најбољи могући начин, заправо он је радио против интереса Срба са КиМ, признао је све што је могао да призна од симбола албанске државности- од возачких дозвола, регистарских таблица до права на представљање Косова у институцијама регије, па и Европске Уније. Према томе, ми се надамо да ће победити онај кандидат који ће се борити да Србија сачува своје присуство овде, на овом терену. Остаје да се види да ли ће то тако и бити. Ови избори највише се тичу, пре свега, грађана КиМ, државности Србије на овом простору овде. Оно искуство које имамо за 4-5 година владавине Бориса Тадића, јесте једна класична издаја српских националних и државних интереса на овом простору. Нама остаје да се надамо да ће и за нас доћи бољи дани.

 

Да ли  имате неких коментара на сам ток избора? Да ли су неке неправилности уочене?

Први пут после 12 или 13 година, изборе не спроводи РИК, значи држава Србија, то ради ОЕБС. И то је био део договора ове, да тако кажем црвено жуте коалиције- значи срби нису могли да гласају како су гласали претходних 13 година у режији државе Србије, Београд се сложио да то ради ОЕБС, тако да се и бројање гласова врши ван територије КиМ, јер наводно, ако би се бројање вршило на територији јужне српске покрајине, тиме би се угрозила целовитост или државност КиМ. Из тог разлога се избори овде спроводе, као за Србе у дијаспори.

Оно што је још карактеристично је смањење броја изборних места са 350 на негде мање од 100. Власт у Београду је желела да се што мање Срба појави на изборима, зато су бирачка места удаљена и по 50 км у једном правцу, што је резултирало да је излазност била негде око 30%. Очекујем да ће излазност и овог пута бити око 30%, имајући у виду да људи морају и по 100км да пређу у оба правца да би могли да гласају. А имајући у виду и безбедност, мислим да је из тог разлога излазност мања, без обзира што Срби жарко желе да гласају и да буду део српске државе. 

http://serbian.ruvr.ru/2012_05_20/Izbori-na-KiM-Marko-Jaksic/

IZ DIPLOMATSKOG UGLA ....Novi Karađorđe

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

Novi Karađorđe

 

Crnoj Gori i Srbiji crno se piše i u 21. vijeku. Vlast ostaje suštinski ista, jer ništa se ne bi promijenilo ni ako bi pobijedio Toma Nikolić, pošto je i on postao klon zapadnih obavještajnih službi, a preko njih američki epigon. Naime, između njega, Borisa Tadića i Mila Đukanovića nema razlike u njihovom evroatlantskom idolopoklonstvu, a zajednički imenitelj im je „volja za moć”, što bi rekao Niče, nevoljni filozofski oslonac autokratskih režima, pa i naših današnjih, sve do fašističkog.
Sličnu ekipu imali smo kada su Nikola Pašić i Aleksandar Karađorđević poslali u penziju vojvodu Živojina Mišića, koji se suprotstavljao ujedinjenju južnih Slovena smatrajući da niko ne može da tjera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Slovenaca i Hrvata: „Mi na jednu, Hrvati na drugu stranu!” Ali, naši „ujedinitelji” su zaboravili ucjene iz Prvog svjetskog rata kada su Englezi tražili od Srba, da bi im dali kredit za ljekove i oružje, da se odreknu svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Nešto slično današnjim ucjenama Srbije preko Kosmeta i MMF-a. Da nije bilo blistavih pobjeda srpske vojske na Kolubari i Ceru, Englezi bi i javno bili protiv Srba, a potom su to radili samo tajno. Karađorđevići su, slušajući Engleze, odveli u albansku golgotu srpske vojnike, umjesto da udare na Bugare prije njihove mobilizacije. Niko nije pitao narod hoće li tuda kuda ih vode Pašić i Ujedinitelj, baš kao što ni danas Boris i Gospodar ne pitaju narod hoće li pod skute svog zlotvora NATO pakta.
Evropska unija radi na stvaranju Velike Albanije, kao što su i današnju Albaniju stvorile Austrougarska, Italija i Njemačka samo da bi spriječile Srbiju i Crnu Goru da dobiju izlaz na more. Englezi i dalje imaju kolonijalne interese, a Amerikanci globalne da vladaju privredama i finansijama drugih zemalja. Zato postavljaju marionetske vlade kao što su srpska i crnogorska (ovih dana američka ambasadorka direktno učestvuje u kampanji Borisa Tadića). Te vlade su nenarodne jer rade za interese svjetskog diktatora da razbije sve što je nacionalno i državotvorno, da se stvore regije u kojima će nestati nacionalni identitet. Uvedena je i Bolonja da bi mladi ljudi, neobrazovani i nedovoljno informisani, nekritički prihvatali sve sa Zapada.
Ustav iz 1974. godine nije stvorila Komunistička partija Jugoslavije, već su njegove osnovne smjernice napisane u Londonu. Zato Zapad oružjem brani njegove tekovine od Srba, najvećih gubitnika, zbog tog pogubnog ustava koji je višestruki strani obavještajac i austrougarski kaplar Broz uspješno sproveo i time 1974. ispunio zadatke sa Drezdenskog kongresa komunista 1928. godine da se razbije Jugoslavija i uništi Srbija.

Evropa regija će biti bezlična tvorevina kojom Zapad lako upravlja, a mi ostajemo bez imena, korijena, identiteta, bez Svetog Save i Svetog Nikole. Postepenim otcjepljivanjem regionalizovanih teritorija Srbija će biti vraćena u granice prije balkanskih ratova. Crna Gora će biti vraćena u Brda s kojih će moći lijepo da gleda Jadran i američke marince u Baru.
To je budućnost u koju nas vode Boris i Gospodar. O siromaštvu u kome će naša djeca biti sluge u sopstvenoj zemlji da se i ne govori. To su već oposlili. Zato će se u budućnosti, koju mi današnji nećemo doživjeti, izroditi neki novi Karađorđe, pa Jovo nanovo da se proliva srpska krv.
Ko ne vjeruje, neka čita istoričara Dragoljuba Živojinovića, koji je nedavno došao do dokumenata iz zapadnih arhiva, koji potvrđuju da naši evroatlantski „savjeznici”, Milovi i Borisovi prijatelji, naročito Engleska, u kontinuitetu vode antisrpsku politiku.

(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-05-17&clanak=331639&naslov=Novi%20Kara%F0or%F0e

Избори у Србији – од првог до деветог круга

Александар ПАВИЋ | 17.05.2012 | 09:05

Други круг председничких избора који треба да буду одржани 20 маја 2012. отвора се испред Србије као тамна јама пред коју су политичке странке, попут чувара логора, спровеле грађане/бираче, а сам чин гласања делује као искорак у непознато који се може завршити или обичним угрувавањем, са могућношћу преживљавања и опоравка, ако је јама релативно плитка и њено дно релативно равно, или озбиљнијим повредама па чак и смрћу у случају да је јама дубља, односно обложена оштрим камењем – или падом у бездан коме се не види краја. Неизвесност о којој је реч произилази из чињенице да је огромна већина јавности изван странака садашње владајуће коалиције (Демократске странке и странака-патуљака окупљених око ње, коалиције СПС-ЈС-ПУПС, Г-17+, преодевене у УРС, и већине странака националних мањина), и њених сателита (коалиције ЛДП-СПО), тј. изван главног тока строго контролисаних српских медија изразила озбиљне, суштинске сумње у регуларност првог круга избора – и то на свим нивоима: председничким, парламентарним, покрајинским и локалним. Приговори покривају широк дијапазон: – од недостајући врећа са гласачким листићима или врећа нађених у контејнерима за ђубре, масе отпечаћених коверата са гласачким листићима који су стизали у изборне комисије, записника који се не слажу са унетим подацима о пребројаним гласовима, сумњиво поништених листића, вишка штампаних листића, листића наводно различитих боја и различите грамаже, па до немогућности опозиционих странака да добију адекватан увид у гласачки материјал, на основу чега би могле да поднесу утемељене жалбе. Мора се напоменути да ове појаве нису биле локалног или изолованог карактера, већ су биле масовне и широко распрострањене, што доводи до закључака да је изборна превара била систематска и добро организована. Приговори оштећених странака су одбачени од стране Републичке изборне комисије (РИК), и то страначким прегласавањем, с обзиром да су чланови РИК-а уједно и представници странака, а сам председник РИК-а је члан владајућег ДС-а, који је чак био и донатор своје странке током изборне кампање.1 Посебна прича је тзв. Јединствени бирачки списак (ЈБС), према којем Србија (без Косова и Метохије) има абнормално низак број малолетника без права гласа. Наиме, док према попису из 2011. популација Србије (без КиМ) износи 7.120.666, првобитни ЈБС је регистровао око 7,03 милиона бирача, да би се, уочи самих избора, под врло магловитим околностима (везаним за манипулације око броја гласача на КиМ), тај број смањио на око 6,77 милиона бирача. То би значило да Србија има свега око 350.000 малолетника, што је изван сваке могућности, с обзиром да се годишње у Србији, према званичној статистици, рађа око 90.000 деце, а око 75.000 уписује основну школу. Ако се на основу ранијих пописа може утврдити да се број малолетних лица у Србији креће у распону од 15-20%, то би значило да би, у најбољем случају (тј. са 15% малолетника), број лица са правом гласа у Србији могао да буде тек нешто изнад 6 милиона, што значи да ЈБС садржи на стотине хиљада „фантомских" гласача (укључујући нпр. мртве и оне који су се иселили из земље). Две ствари у вези ЈБС још треба подвући. На првом месту је чињеница да ни једна једина странка или групација која се појавила на изборима – ни из власти ни из опозиције – није упутила званични приговор на ЈБС ни пре ни после избора, иако су његове нелогичности биле већ на око очигледне, што је на неки начин све учеснике избора – у мањој или већој мери – учинило саучесницима у изборним нерегуларностима. На другом месту је чињеница да, према тврдњама страначких функционера попут Небојше Бакареца из ДСС-а, „не постоје докази да тај бирачки списак заиста постоји, пошто нико нема право увида у њега, осим министра државне управе и локалне самоуправе, кадра ДС. Ни РИК није добила тај списак, што ствара додатну сумњу да тај списак постоји и сумњу да нешто није у реду са тим списком".2Другим речима, постојање ЈБС је више ствар вере него емпиријских чињеница. А, као што се зна, различити људи тумаче веру на различите начине. Како су у данима после првог круга избора почеле да пристижу све бројније, боље рећи масовне информације о изборним неправилностима,3 а приговори бивали листом, систематски одбијени од стране РИК-а, тако је расло незадовољство у опозиционим редовима, и појавили су се захтеви да се резултати избора преиспитају, тј. да се избори пониште. Двери су 10. маја затражиле да се „хитно пониште и поново распишу избори на свим нивоима, јер је ово највећа изборна крађа у новијој политичкој историји Србије".4 Председник ДСС-а Војислав Коштуница је 11. маја изјавио да „независна комисија треба да преброји гласове", додајући да је „најгоре што може Србији да се деси јесте да на изборе падне сенка сумње да су гласови покрадени".5 Председништво СНС, који је, заједно са мини-странкама окупљеним око њега, појединачно добио највећи број гласова и највећи број мандата, 12. маја објавило је да „СНС не признаје фалсификоване резултате избора",6 и да ће тек одлучити да ли ће уопште и учествовати у другом изборном кругу, у који се пласирао председнички кандидат странке, Томислав Николић. Чинило се да се на опозиционој страни ствара јединствен фронт који би могао да пољуља владајући режим и отвори кризу у држави на основу захтева да се васпостави или успостави регуларан и веродостојан изборни процес. Додатну тежину захтевима ових странака давале су и анализе и коментари објављени на медијима који су се истакли у борби против Милошевића и/или „српског национализма" и који овим политичким снагама ни на који начин нису били наклоњени, попут портала Б-92 (тј. Блог Б-92), Пешчаник и Е-новине. Не само да се регуларност избора доводила у питање и постављали се захтеви да се изврши поновно пребројавање гласова,7 већ је и сам доскорашњи председник Србије Тадић оптуживан за увођење аутократског, па чак и диктаторског режима, са амбицијама преузимања тоталитарне контроле над друштвено-економским и медијским животом Србије. Помаљала се атмосфера из 1990-их, тј. уједињавања разноликих политичких опција око супротстављања власти која је изродила у „режим". Међутим, тај наговештај је био кратког даха. Већ 13. маја, тј. само дан после изјаве председништва СНС о „непризнавању" изборних резултата, Томислав Николић је изјавио да ће ипак учествовати у другом кругу избора, са образложењем да ће власт „свакако прогласили победу, учествовали ми или не", и да ће, само ако он победи на председничким изборима, грађани „сазнати шта је права истина".8Разумљиво, овај став је збунио многе, јер се поставило логично питање: како се може веровати да ће они који су организовали изборну крађу у првом кругу организовати фер изборе у другом. Или, према речима некадашњег председничког кандидата Демократске опозиције Србије, Војислава Коштунице, изречених уочи демонстрација и преврата од 5. октобра 2000: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом".9 Коштуничином ДСС-у је требало читава три дана да формулише одговор на Николићев заокрет. Тај одговор је артикулисан „Споразумом председника ДСС и председника СНС" од 16. маја, према којем ДСС даје подршку Томиславу Николићу у другом кругу председничких избора у замену за пристанак СНС да се питања евентуалног чланства у ЕУ (зашта се залаже СНС) и/или политичке неутралности (зашта се залаже ДСС) реше на референдуму, и да СНС и ДСС воде „усаглашену политику када је у питању Устав Србије".10 С друге стране, потписници су истакли да су „сагласни су да постоји оправдана сумња да је дошло до озбиљних изборних нерегуларности и изборне крађе 6. маја", уз констатацију да је, „и поред оправдане сумње у изборну крађу председник СНС Томислав Николић донео одлуку да је у интересу Србије да се одржи други изборни круг".11 На брисаном простору су остале једино Двери, које су, у складу са својим ставом да „другог круга председничких избора неће бити" док се „не утврди истина о крађи на изборима",12 затражиле додатно образложење за овај споразум,13 и које и даље инсистирају на оснивању „независне државне истражне комисије коју би чинили представници свих изборних листи које су учествовале на претходним изборима и која би имала увид у јединствени бирачки списак, записнике са бирачких места и сав бирачки материјал".14 Нажалост, уследио је напад на Двери од стране високог функционера ДСС Милоша Алигрудића, који их је оптужио да имају подршку режима, који им „омогућава да заузимају невероватан медијски простор".15 Алигрудић, међутим, није суштински оспорио захтеве Двери, нити понудио доказе за своју тврдњу. С каквом се ситуацијом суочавамо? 1. Шта год да буду резултати другог круга председничких избора, нестабилност у Србији ће се појачати. На првом месту, Николић је већ најавио да ће се он и његова странка „физички тући ако буде дошло до крађе у другом кругу".16 Овде је већ потенцијал за инциденте велики, јер се не зна ко је тај ко ће моћи да успостави критеријум кад и где се краде, с обзиром на међусобно неповерење између представника СНС и власти, и опште неповерење у државне институције. Ако Тадић ипак буде проглашен победником, Николић је себи отворио простор да оспорава тај резултат и да званичне органе поново оптужи за „крађу избора". Ако би, с друге стране, победио Николић, ништа не би спречило власт да подједнако оспорава тај исход, оптужујући Николића – као што већ јесте – за стварање атмосфере страха17 која је могла да утиче на резултате избора или на изборне органе у вршењу дужности. 2. Резултати првог круга избора – а поготово парламентарних – су и даље под знаком питања. Мада су СНС и ДСС пристале да учествују у другом кругу председничких избора, њихов споразум је пажљиво заобишао изјашњавање о евентуалном (не)признавању првог круга. Уз то, још увек се може валидно тврдити да учествовање у другом кругу председничких избора не значи да се аутоматски признају резултати првог круга парламентарних избора, који су одвојен изборни процес. Но, чињеница је да је учествовање у другом кругу председничких избора бар привремено ослабило анти-режимски набој који се створио по сазнању о размерама изборне крађе. Сада би, у случају Тадићеве победе, садашњој-будућој власти било психолошки лакше (мада не и валидније) да оптужи опозицију да оспорава изборе само када их губи. 3. Чак и ако СНС и ДСС на крају одлуче да прихвате резултате првог круга и уђу у парламент, с обзиром на тежину оптужби о изборној крађи које су те странке изнеле, нови сазив скупштине ће имати у најмању руку окрњен легитимитет, што ће да додатно подрије ионако низак углед скупштине у јавности – али и поштовање према законима које то тело буде изгласавало. То ће само ојачати „вајмарску атмосферу" у Србији, и (додатно) снизити међународни углед државе и њених институција. 4. Прихватањем оспораваних изборних резултата и уласком у парламент, СНС и ДСС преузеле би огромну националну одговорност. На првом месту, они би не само легитимисали изборну крађу коју су сами идентификовали, већ легитимисали и наставак катастрофалне националне политике коју спроводи стара-нова власт. На другом месту, чињеница да ће у новом сазиву скупштине посланици а не странке располагати сопственим мандатима, владајућа већина ће имати моћ да додатно увећа своју већину, нпр. кроз „куповину" посланика опозиције. Може се замислити ситуација у којој би купљени посланици из редова СНС-ове коалиције, заједно са владајућом већином, омогућили чак и изгласавања промене Устава. Садашњи споразум Коштуница-Николић их засигурно не би обавезивао ни у једној тачки. 5. Ако СНС и ДСС на крају прихвате скупштинске мандате и, стога, признају легитимитет првог круга избора – оставиће се простор за Двери и све друге који тај легитимитет не признају, да почну изградњу неке нове алтернативе садашњем поретку, док би СНС и ДСС у очима многих у опозиционој јавности себе легитимисали као делове режима – ма колико они „опозиционо" деловали у скупштини. А са растућом кризом и општим губитком ауторитета институција – које ће вероватно бити неповратно подривене изузетно сумњивим и нерашчишћеним мајским изборним процесом – снаге које оспоравају целокупни државни поредак ће неминовно јачати. Нажалост, неће све такве снаге бити државотворне или чак добронамерне према држави. У закључку се може констатовати, на првом месту, да је садашња владајућа већина спремна да на све да би задржала власт у земљи и да је, у том контексту, непристајањем на поновно, независно пребројавање гласова, вероватно фатално подрила државни и правни поредак у земљи. На другом месту, одлука ДСС-а и СНС-а да учествују у другом кругу избора у глобалу не доприноси стабилизацији прилика. Напротив, пропуштена је велика прилика да се створи заједнички фронт свих који се – без обзира на политичко па чак и идеолошко опредељење – залажу за истинску правну државу, политички легитимитет и законитост у Србији. Принципијелно инсистирање на поштовању законитости изборног процеса и на транспарентној његовој провери и непристајање на свршене чинове власти имало је изгледе да убризга нову енергију у све оне који су незадовољни постојећим стањем у земљи. Наравно, потребно је нагласити да ова прилика неће бити неповратно изгубљена све док СНС и ДСС не признају резултате првог круга избора. Но, остаје чињеница да ће то бити теже после учествовања у другом кругу председничких избора. 1 http://www.danas.rs 2 http://www.vidovdan.org 3 Покрет Двери је објавио делимичан списак приговора, на http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2012/maj/kompletan-izvestaj-dveri-o-kradji-izbora.php 4 http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/poruka-dveri-raspisite-izbore-na-svim-nivoima.php 5 http://dss.rs/nezavisna-komisija-treba-da-prebroji-glasove/ 6 http://www.sns.org.rs/srpska-napredna-straka-vesti/85-glavne-vesti/4343--srpska-napredna-stranka-izbori2012.html 7 Посебно добро аргументоване захтеве је артикулисао Саша Радуловић: http://blog.b92.net/text/20268/Zahtevam-da-saznamo-da-li-su-izbori-pokradeni/, и http://blog.b92.net/text/20277/Otklonite-sumnju-prebrojte-glasove/ 8 http://www.sns.org.rs/ср/srpska-napredna-straka-vesti/85-glavne-vesti/4347--srpska-napredna-stranka-izbori2012.html 9 http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1273 10 http://dss.rs/saopstenje-demokratske-stranke-srbije-4/ 11 Исто. 12 http://izbori2012.istinomer.rs/stranacka-saopstenja/dveri-u-kradi-ucestvovao-i-cesid-10-5-2012/ 13 http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/licno-pismo-tomi-i-voji.php 14 http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2012/nezavisna-komisija-ili-protesti.php 15 http://www.novinar.de/2012/05/16/miloš-aligrudić-iza-dveri-stoji-neko-iz-tadićevog-režima.html 16 http://www.smedia.rs 17 http://www.alo.rs/politika/49253/Tadic_trazio_od_Nikolica_da_ne_zastrasuje_Srbiju

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/17/izbori-u-srbii-od-prvog-do-devetog-kruga.html

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OVO NEMA VEZE S POLITIKOM ILI ŠTA SE RADI KAD SEDMORICA TUKU JEDNOG

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OVO NEMA VEZE S POLITIKOM ILI ŠTA SE RADI KAD SEDMORICA
TUKU JEDNOG

utorak, 15 maj 2012 21:58

Biti danas bliži Tomi nego Tadiću, znači spasiti poslednju mrvicu ljudskog,
makar koliko da se brani čovek koga svi šutiraju


Teško je bilo u nedelju ujutro ne biti besan na Tomu Nikolića, kada je -
uprkos tvrdnjama i dokazima o krađi izbora - pristao da Tadiću izađe na
drugi krug predsedničkih izbora. Istovremeno, još teže je bilo zadržati bes
istog dana uveče, kad je Nikolić, objašnjavajući svoju odluku, još jednom
bio javno ponižen na RTS. Na stranu sad što je on ulaskom u drugi krug
pristao na to da se nesmenjivost Tadićeve vlasti ima platiti ukidanjem
pravnog i političkog poretka, već što je propustio priliku da, zajedno sa
Koštunicom i srčanim i upornim Dverima, preuzme inicijativu, natera vlast da
ponovo prebroji glasove i postane centralni politički faktor. Ali, da se ne
lažemo, na političkoj sceni Srbije više nema političkih faktora, i ovi
izbori pokazali su - i u pobedi, i u porazu - svu relativnost i nemoć
domaćih aktera i potpuni trijumf volje stranaca.

I eto zašto Toma na Đurđevdan nije smeo da bude pobednik, eto zašto je
Koštunica morao da bude zadovoljan sa sedam odsto, sad je red da se kaže i
zašto Dveri i radikali nisu mogli preko cenzusa. I svima je tu, manje ili
više voljno ili čak nevoljno dodeljena uloga - Tadiću da izvodi radove s
pesmom na usnama; Dačiću to isto uz malo patriotskog preliva; Nikoliću da ih
u poslu ne ometa ako želi da kupi šansu za ulazak u vlast, koja, videli smo,
još uvek ne znači i vlast; Koštunici da, ako već mora da vozi svoju priču,
to bude zastava za samo onoliko birača koliko je dobio. Ako bih to izveo na
operativnu ravan, veoma sumjam da su žuti mogli da kradu izbore a da za to
makar ne znaju stranci; ne verujem ni da je Toma mogao da se pojavi sa onim
vrećama a da to prethodno nisu aminovali oni, kao što ni srpski mediji nisu
mogli toliko da izveštavaju o krađi da strancima nije odgovaralo da se malo
priča i o tome.

JEDAN OD NAS Ako je to tačno, tada ni Toma nije imao izbor hoće li izaći na
drugi krug izbora ili neće. Svejedno, držim da to nije smeo da uradi, ali ću
ga ovom prilikom poštedeti težih kvalifikacija, i to iz dva razloga. Prvo,
njegovo gostovanje koje se pretvorilo u novo poniženje kod onog Stanojevića
sa RTS - koji je samo veče kasnije Borisu snishodljivo jeo iz ruke i čistio
perut s revera - pokazalo je koliku su lomaču ovdašnje elite potpalile pod
Tomom. Baciti još jedno drvo na tu lomaču i, makar nehotično, sasluživati u
tom otužnom ritualu bila bi solidarnost sa ruljom, sa najgorim što danas u
srpskom društvu postoji.

Drugi razlog zašto se kanim kloniti teških reči jeste jedan poseban status
koji je Toma stekao u finalu ove kampanje. Šta god o njemu i njegovoj
politici mislili, te večeri na RTS, možda kao nikad u životu, on je delio
sudbinu Srbije - rastočene, ponižene i opljačkane, i uz to još naterane ne
samo da se klanja svojim elitama, koje je, uz pomoć stranaca, tako teško
gaze, već i da sama učestvuje u tome i daje legitimitet jednom besprizornom
činu, kao čovek nateran da sam sebi odseče glavu.

I onda, kad su se obrušili na njega u onom nesrećnom štrajku glađu kao da je
njihovoj deci otimao od usta, i sad, kad su ga uvaljali u blato i naterali
da se od blata čisti tako što će ga pojesti, potvrdio se valjda jedini
kvalitet Tome Nikolića u koji nikad nisam sumnjao. On je jedan od nas. I kad
Srbima pogodi žicu - poslednjih godina više licem nego rečju, a te večeri na
RTS i nečim što liči na sudbinu - i onda kad liči na nekog odavno umrlog
ujaka iz unutrašnjosti koji je polupijan stigao s pečenim prasetom na
vojnički ispraćaj, on i tada jeste jedan od nas.

Možda je to moje osećanje tek naknadno tumačenje iskustva stečenog dok
gledam kako su ga svi - od stranaca, preko žute bande, do korumpiranih
bednika iz medijske i intelektualne elite - oborili u blato i šutiraju ga.
Svako je od nas jednom išao kući noćnim autobusom i valjda se svakom desilo
da vidi kako sedmorica obaraju jednog na pod i šutiraju ga. U vremena dok
sam odrastao, bilo je pitanje časti da svi ustanemo sa sedišta i obračunamo
se sa nasilnicima; malo kasnije smo ustajali sami i pili batine zajedno sa
nesrećnikom s poda; još kasnije smo pred tim gledali svoja posla, a ona su
bila negde daleko kroz prozor; da bismo danas odlučno ustajali i pridružili
se sedmorici u šutiranju.

PROTIV VIŠIJEVSKIH ELITA I to je nekako postao trend ovog vremena da je
pravda redovno na strani jačeg. Valjda nam je to neka propisana terapija uz
koju ćemo lakše zaboraviti ono kad su svakog od nas naša sedmorica u proleće
1999. oborila na pod i šutirala do krvi. Kad vidim išutiranog Tomu, pa još
kad na licima njegovih napadača prepoznam deo onih koji su šutirali i mene i
svakog od nas pre 13 godina, tad me ne interesuje mnogo da li je Toma za EU
ili protiv nje, hoće li hapsiti kriminalce ili im se pridružiti, i da li bi
prodao Kosovo ili bi ga branio do zadnjeg. Baš me briga, ovde se više ne
radi o politici.

Gledajući ga u nedelju uveče na RTS, video sam finale čoveka kome su obećali
da će vladati samo ako prestane da bude jedan od nas. Video sam ga da je,
grešan, uradio sve da bude tako, rešen da više ne liči na dobrog ujaka iz
unutrašnjosti, već na mastera menadžmenta. A onda su ga prevarili i pokrali.
Hoćete dokaz? Evo ga: zašto do danas nisu otvorili vrata i rekli - evo,
proverite sve da ne padne sumnja na našu pobedu. Na kraju su ga u nedelju
naterali da tako pokraden nastavi da daje legitimitet lopovu i nasilniku jer
je ovaj ugledan član društva i srpskih višijevskih elita.

I, dok tako ponižen kaže da će nastaviti da daje legitimitet lopovu, verujem
kako Toma nikad neće postati politički predstavnik poniženih Srba, ali će
zauvek ostati njihov simbol. Jer onako kako se on čisti jedući blato, isto
se tako danas čisti i Srbija, isto ga tako jede svako od nas. I, dođavola s
politikom, čak i s tim što, kad ovakva sedmorica šutiraju ovog jednog, taj
mora da ima ono nešto. A to nešto ne mora biti ni sjajno ni savršeno, to
može biti neka slučajnost iz identeta ujaka iz untrašnjosti, i to nešto
danas vidim samo kao kvalitet zbog koga on njima nije po volji da vlada.

Srpskog predsednika će, dakle, kao i srpsku vladu odrediti stranci. Cela
ovdašnja politička scena - svako na svoj način, svako sa svojom ulogom i
svojom merom, gde, treba li ponovo reći, nisu svi isti - danas je samo jedna
trošna hrskavica koja treba da spreči dodir i trenje između jedina dva
istinska faktora na sceni - stranaca i naroda. Ako je njihov izbor Tadić, to
je izbor za jednu potrošenu i istanjenu hrskavicu, koja neće sprečiti trenje
i koja će pre dovesti do tenzija i sukoba u društvu. Ako je njihov izbor
Nikolić, tada je to pokušaj makar nekakvog balansa i u vlasti i u društvu,
koji neće doneti ni sreću ni blagostanje, ali neće biti ni adut onih koji
veruju kako posao započet 1945. i propušten čuvenog 6. oktobra 2000. ima
biti završen.

I zato, koliko god ja mislio da Toma na drugi krug nije trebalo da izlazi,
biti na danas njegovoj strani, biti tamo makar samo do nedelje, možda jeste
nesvrsishodan, čak i politički glup stav. Ali on znači i nešto ne manje
dragoceno i važno - znači spasiti poslednju mrvicu ljudskog u sebi, makar
koliko treba da se ustane u noćnom autobusu i brani čovek koga šutiraju
sedmorica. Samo to.

Šira verzija teksta objavljenog u dnevnim novinama "Informer" 15. maja 2012.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-ovo-nema-veze-s-politikom-ili-sta-s
e-radi-kad-sedmorica-tuku-jednog.html

Dveri: Ne priznajemo drugi krug izbora

Вести | 15.05.2012 | 21:43

Dveri ne priznaju održavanje drugog kruga izbora, dok se ne utvrde pravi rezultati, izjavio Boško Obradović. Pokret zatražio od Slavice Đukić Dejanović formiranje nezavisne državne komisije za ispitivanje rezultata izbora. Pokret Dveri zatražio je od vršiteljke dužnosti predsednice Srbije Slavice Đukić Dejanović da hitno formira nezavisnu državnu komisiju koja bi ispitala rezultate održanih izbora, koji su, prema oceni tog pokreta, pokradeni.   Član rukovodstva ''Dveri'' Boško Obradović izjavio je da taj pokret ne priznaje održavanje drugog kruga predsedničkih izbora, dok se ne utvrde pravi rezultati održanih izbora i najavljuje održavanje protestnog skupa u Beogradu, ako Slavica Đukić Dejanović za 48 časova ne odgovori na njihov zahtev. Dveri najavljuju veliki protest za četvrtak, 17. maja, na platou ispred Filozofskog fakulteta u 18 časova. "Danas ćemo pozvati Slavicu Đukić Dejanović da pre drugog kruga, koji za nas ne postoji, formira nezavisnu državnu komisiju da jednostavnim uvidom u zapisnike i jedinstveni birački spisak preispita rezultate izbora na kojima je opozicija pobedila glasanjem, a režim misli da je pobedio brojanjem tih glasova", rekao je Obradović. ''Dveri'' će do kraja ove nedelje podneti krivičnu prijavu protiv organizovane kriminalne grupe koja je prekrojila volju građana, istakao je Obradović. "Šta se desilo sa zapisnicima i biračkim materijalom kad su isporučeni sa biračkih mesta. Neko je menjao i poništavao glasove, izbacivao, štelovao i nameštao rezultate kroz zapisnike", objasnio je Obradović. Pet dana pre održavanja izbora ''Dveri'' su ukazivale na mogućnost izborne krađe, kao i na dan izbora, jer je velikom broju birača u dijaspori i na Kosovu i Metohiji onemogućeno da glasaju, a na biračkim spiskovima je bilo mnogo mrtvih ljudi, podsetio je Obradović. "Poručujemo režimu da su oni destabilizovali državu, prvo Boris Tadić svojom ostavkom na mesto predsednika zemlje zarad stranačkih interesa, pa onda i prekrajanjem izborne volje građana. Podsećam vas da nije rešena ni davne afere Bodrum i Solun i pozivam medije da povežu te afere sa izbornom krađom", rekao je Obradović. Predstavnicima ''Dveri'' nije dozvoljeno što i predsedniku Saveza vojvođanskih Mađara Ištvanu Pastoru, da naprave službenu belešku o tome šta su našli uvidom u zapisnike, zbog čega se izbori u Subotici ponavljaju. "Ne borimo se mi za naš cenzus i spremni smo da prihvatimo rezultat, ali mi ne znamo koji je naš rezultat. Mora da se dokaže ko trenutno laže i da odgovara zbog toga", istakao je Obradović. Nije slučajno što su uvaženi prigovori Liberalno-demokratske partije u Beogradu, jer nije prešla cenzus u glavnom gradu, pa se ponavljaju izbori na nekim biračkim mestima, zaključio je Obradović.   http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/1950/Izbori+2012/1102902/Dveri%3A+Ne+priznajemo+drugi+krug+izbora.html

 

Откривени нови детаљи о изборним крађама! (Видео)

Откривени нови детаљи о изборним крађама! (Видео)

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=OxfBm9K78Ms

LJILJANA SMAJLOVIĆ: MERA SRPSKOG OČAJA ILI OVDE SE SANJA I ONO ŠTO DRUGI ODBACUJU

LJILJANA SMAJLOVIĆ: MERA SRPSKOG OČAJA ILI OVDE SE SANJA I ONO ŠTO DRUGI ODBACUJU

četvrtak, 10 maj 2012 22:20

U Srbiji vlast i opstaje tako što građane drži u uverenju da baš zbog Evrope moraju da žive potpuno mimo Evrope, u bedi, strahu i korupciji

 

 Pre nekoliko dana vladajuća koalicija u jednoj evropskoj zemlji izgubila je na lokalnim izborima veliki broj poslaničkih mesta, ali je zato popularni gradonačelnik prestonice te zemlje ubedljivo pobedio kandidata opozicije.

Još pre optuživan da gradi kult svoje ličnosti, preduzimljivi gradonačelnik sada se u sopstvenoj stranci nalazi pod paskom i zbog navodnih ambicija da preuzme vođstvo nad partijom čiji je sadašnji predsednik uzdrman padom rejtinga.

Zvuči poznato? Nije reč o Draganu Đilasu i Borisu Tadiću iako se glavni lik gornje priče zove Boris. Reč je o Borisu Džonsonu, gradonačelniku Londona, za kojeg vele da je u komplikovanim odnosima sa britanskim premijerom Dejvidom Kameronom. Dejvid i Boris se na javnim mestima ophode jedan prema drugom s dužnim poštovanjem, obasipajući se izjavama o uzajamnoj lojalnosti, ali je gradonačelnik daleko popularniji od svoje (Konzervativne) stranke, dok ga ankete preporučuju kao „najprepoznatljivijeg“ političara u Velikoj Britaniji.

SUKOB TADIĆ-ĐILAS U Srbiji se dešava nešto slično. Koalicija oko Demokratske stranke ubedljivo je poražena na parlamentarnim izborima (pre četiri godine osvojila je 38 posto glasova, da bi ove nedelje spala na 22 procenta), dok se njen trijumf u glavnom gradu (u kojem je lista DS osvojila deset procenata više od Srpske napredne stranke) pripisuje pre svega gradonačelniku Đilasu. Deo rukovodstva stranke iza zatvorenih vrata je odmah osumnjičio Đilasa da je, miran u pogledu konačnog ishoda beogradskih izbora, kampanju vodio ne brinući dovoljno o visokoj izlaznosti, koja je Borisu Tadiću bila daleko potrebnija nego njemu samom. U nedelju posle podne su, naime, na brojeve mobilnih telefona „sigurnih glasača“ Demokratske stranke odjednom počele da stižu poruke poput ovih: „Gubimo izbore ako se ovaj trend nastavi. SNS na crnim mestima izveo duplo više ljudi! Hitno izvodite ljude, malo je vremena ostalo. Boris Tadić“. A onda: „Istraživanje pokazuje da ne možemo da pobedimo bez ogromne izlaznosti. Bez obzira na redove, gužve, svi moraju da ostanu do kraja i glasaju! Boris Tadić“.

(Za DS su „crna mesta“, po svoj prilici, prigradske opštine, čiji je značaj u kalkulacijama demokrata dramatično porastao kada se ispostavilo da im je Ahilova peta beogradska opština Stari Grad, u kojoj su birači „iskulirali“ Tadića i njegovog političkog partnera Čedomira Jovanovića, tako što se nisu ni pojavili na biralištima.)

Sa tenzijom na relaciji vođa stranke i gradonačelnik prestonice, međutim, prestaju evropske paralele sa srpskim izborima (i to ne samo zato što u Evropi mahom nije ni teoretski moguće ostati na čelu države duže od osam godina). Istog dana kada se glasalo u Srbiji, gde su nemali izgledi da vlast ostane u otprilike istim rukama kao i do sada, Nikola Sarkozi postao je jedanaesti evropski lider koji je izgubio izbore otkako je kontinent zahvatila finansijska kriza. Dve najveće partije, koje se decenijama smenjuju na vlasti u Grčkoj, doživele su istog dana takav krah na izborima da više ne mogu da skrpe većinu ni kada se udruže. U znak protesta zbog stezanja kaiša pala je i vlada u Holandiji, koja spada u ekonomski najuspešnije države EU.

SRBIJA PO STRANI Čitav evropski projekt nalazi se pod znakom pitanja, ne samo zato što novoizabrani francuski predsednik Fransoa Oland traži da Evropa napusti kurs stezanja kaiša i nemačkog fiskalnog diktata. Nisu u pitanju samo kratkoročne ekonomske mere i dužnička kriza već zahtev da se umesto štednje promoviše ekonomski rast, a iznad svega da se reši „demokratski deficit“, što je drugo ime za situaciju u kojoj bogate zemlje nameću rešenja manjim i siromašnijim od sebe, a sve u ime „evropskog projekta“. Od trenutka kada se Francuska pobunila, plašenje Evropom postaje plašenje Nemačkom, a ne opstankom evropske ideje. Oland kaže: „Nije na Nemačkoj da odlučuje u ime cele Evrope. Kad ja budem predsednik, evropska građevina će se promeniti. Mi nismo bilo koja zemlja: mi možemo da promenimo stvari“. Grci nisu glasali za izlazak iz Evropske unije, već su, zajedno sa Francuzima, glasali da Evropska unija napusti kurs koji gura države u sve dublju jamu prisiljavajući ih na kresanje budžeta.

Srbija, za to vreme, ostaje potpuno po strani. Evropska zbivanja u Beogradu nisu tema razgovora, evropski izbori i budući evropski pravac jedva su se pominjali u predizbornim debatama, uključujući tu i izbornu noć. U Srbiji bi stranac koji prati izbore lako poverovao da su sve stranke opozicione, da niti jedna nije vladajuća i da niti jedna ne snosi nikakvu odgovornost za stanje u zemlji i korupciju u državi. Da je glavni bauk izvesni Toma Nikolić, koji govori isto što i svi ostali lideri svih ostalih stranaka, a građani ne smeju da spavaju od brige je li on zaista iskreno privržen evropskoj ideji, kao što su to tobož svi ostali lideri, a pogotovo onaj koji je ekspresnom brzinom potpisao antievropski i antiustavni zakon o informisanju samo zato da bi sprečio pad svoje ucenjene, ali „proevropske“ vlade...

U Srbiji vlast u nedelju ne samo što nije kažnjena što joj građani žive gore nego bilo ko u Evropi: u Srbiji vlast upravo i opstaje tako što građane drži u uverenju da baš zbog Evrope moraju da žive potpuno mimo Evrope, u bedi, strahu i korupciji. Da moraju da se pomire sa onim sa čime se niko u Evropi ne bi mirio. Da ne treba ni da ih zanima taj veliki razgovor o Evropi i njenoj budućnosti, koji se danas istovremeno vodi u svim evropskim prestonicama, osim u Beogradu.

To je prava mera srpskog očaja i gubitka svakog samopouzdanja, tu je potonulo ono što je bilo žilavo i otporno na nedaće. Ovde se sanja i ono što drugi odbacuju kao nedostojno, ovde se građanima sugeriše da na više ni nemaju prava. Tako je Srbija postala „bastion stabilnosti“ u Evropi. Ovde je „stabilnost“ posledica gubitka svake nade jer više nema apetita ni za stradanje ni za žrtve. Ovde gde je i parlament jednom već vandalizovan i paljen, ovde se sve već probalo.

Nezavisne

 

SVET ZNA ZA KRADJU...AL DZAZIRA JAVLJA !

Video

Marko Subotić o optužbama SNS-a o krađi glasova

10 maj 2012, Četvrtak 16:12 CEST

Srpska napredna stranka u četvrtak je javnosti iznijela tvrdnje da je Demokratska stranka pokrala glasove na izborima 6. maja.

Lider SNS-a Tomislav Nikolić rekao je da su originalni glasački listići zamijenjeni drugim glasačkim listićima.

Uživo iz Beograda javio se reporter Al Jazeere Marko Subotić.

http://balkans.aljazeera.net/video/marko-subotic-o-optuzbama-sns-o-kradi-glasova

ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

ČEDOMIR ANTIĆ: POSLEDICE OPŠTIH IZBORA 2012. GODINE

ponedeljak, 07 maj 2012 12:03

Da li je, kada više liči na Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

 
Na prvi pogled čini se da se nedemokratsko ponašanje isplati. Dakle, posle niza državnih, ekonomskih i socijalnih neuspeha, izneverenih obećanja, raznovrsnih mahinacija i – što je bar po mom sudu još važnije i gore – zloupotrebe vlasti u izbornoj kampanji i doslednog nemoralnog izneveravanja demokratskih načela, vladajuća koalicija je trijumfovala na ovim izborima. Iako je DS danas znatno slabiji, iako se URS klati na ivici cenzusa sakriven iza penzionisanog generala (...bez vojske, dokotora bez pacijenata, stranačkog kandidata bez stranke), koalicija DS, SPS i URS bi danas, ukoliko bi stvorile koaliciju, imale većinu, komotniju nego 2008. godine.

Najveći uspeh na ovim izborima postigao je SPS. Ova partija, koja je svoju sudbinu nekada vezala za Kosovo i Metohiju, aminovala je proteklih godina njegovo konačno i formalno odvajanje od Srbije. Za vreme njihove, „socijalno odgovorne“ vlade, plate i penzije su pale, u realnom pogledu za 25-30 odsto, kriminal u zemlji svakako nije zauzdan zato što su SAD odlučile da se obračunaju sa delom te hidre („Balkanski ratnik“) niti zato što je Ivica Dačić bolji ministar od svog jednog ili dvojice prethodnika... Ipak, Dačić se u kampanji predstavio kao nastavljač nekoliko ranijih režimskih tradicija (Broza, Miloševića...), a nešto manje stidljivo pokazivao je i „lepo lice“ demokrtaskih vlasti u Srbiji – ako je to moguće, a pokazalo se da jeste, obzirom na krizu, Srbiju i izgled Dačićevog lica. SPS je tako uspela da gotovo udvostruči broj svojih birača.

MORALNA POBEDA Opozicija je ponovo odnela moralnu pobedu. Ovaj put ta moralna pobeda Nikolića i Koštunice ni matematički ne može da bude pretočena u vladu. Posebno je zanimljiva sudbina SRS. Pod pritiskom svih, pa i svog zatvorenog vođe, SRS se sama marginalizovala i sada je dospela do svog istorijskog minimuma – po prvi put za dvadeset godina pala je ispod cenzusa. Sudbina SRS pokazuje duboke nedostatke biračkog tela Srbije: u vreme kada su Srbiju gurali u ambis, rušili slobode i demokratske ustanove, a posebno kada su u svemu tome imali podršku vlade, onda su dobijali po milion glasova. Danas, kada je Vojislav Šešelj moralni pobednik jedne borbe u kojoj je na svaki način trebalo da bude poražen, kada ga, posle decenije pritvora, na izborima predstavlja supruga, SRS privuče tako malo glasova. Pitam se, da li je deo njihovih glasova otišao Dačiću? Koliko lambrozovih tipova koji po kafanama, ulicama i autobusima slave haškog zatočenika, u senci biračkog mesta glasaju za čistu retoriku pod uslovom da je vladajuća?

Iznenađenje izbora predstavlja i loš učinak LDP i URS/G17. Nasuprot većini, verujem da je njihov veliki uspeh što su politički preživeli, jedan od njih će ući u vladu, drugi će biti rezerva ili će statirati. Mogao bi to biti put ka toliko potrebnom dvopartizmu, ali samo pod uslovom da marketinški magovi koji su u kampanji koristili sve – od proročica do vojske – procene da je tako dobro. Dinkićev neuspeh je u stvari suočavanje sa istinom, obzirom na delovanje i domente trebalo je da se zakuca na oko jedan odsto, ovako je uz pomoć državne vlasti i svoje besomučne ambicije uspeo da se izvuče. Ako ništa drugo, trebalo je da propadne zbog one besmislene pesme-mutanta nastale u zavadi pesama Budi se Istok i Zapad i Volimo te Otadžbino naša.

Jovanović je ovim rezultatom verovatno platio starteški promašaj. Njegova partija nije spremna da igra na kartu sporazuma i umerenosti, posebno posle sramotnog napada na slobodu i prava srpskog naroda i Republike Srpske. U normalnoj državi teško da bi mogao uopšte da održi politički miting, i to ne zbog zabrana ili pretnji već zbog manjka interesovanja.

NEVEROVATNA POHLEPA DS A sada nešto o državnoj ceni ovih izbora. Stranke Muslimana iz oblasti Novog Pazara jedva su, jedna u koaliciji, prešle cenzus. Muamer Zukorlić je u i ovakvoj zemlji ipak ostao ispod dva odsto. Uprkos tome, u svim opštinama novopazarskog kraja, onima u kojima su većina Muslimani i onima u kojima su Srbi u većini, vode stranke Ugljanina i Ljajića. Kakva je to sila koja je posle formiranja Bošnjačkog nacionalnog saveta, uz pomoć predstavnika stranke Rasima Ljajića, njegovu stranku održao u sastavu koalicije okupljene oko Demokratske stranke? Postoji samo jedan odgovor: bezobalno vlastoljublje Borisa Tadića i neverovatna pohlepa oligarhije koja vodi Demokratsku stranku.

Kako to da je u Novom Sadu, prema prvim vestima, LSDV Nenada Čanka, skoro podjednako brojna kao DS? Upravo zahvaljujući bezidejnosti i vlastoljublju Demokratske stranke. DS, radi vlasti nad Srbijom, šlepuje LSDV još od vremena Zorana Đinđića. Zašto bi neki Novosađanin poručio „apa-kolu“ (pokrajinski DS sa svojim neuverljivim programom), kada je tu i originalna „koka-kola“ (brozijansko autonomaški LSDV)?

U narednim godinama čekaju nas novi talas krize, velike ekonomske i političke teškoće. Posle Kosova i Metohije u takvom sledu događaja na redu će biti stvaranje unitarne BiH i dalje osamostaljivanje AP Vojvodine, oblasti Novog Pazara i Istočne Srbije. Da li je moguće dočekati takve izazove uz ovakvu vladu? Da li je u uslovima u kojima više liči na Nursultana Nazarbajeva nego na De Gola, od Tadića moguće očekivati nešto drugo nego da se uz pomoć nekog praznog evropskog (toalet) ugovora, u rasturenoj Srbiji ponovo kandiduje za nekoliko godina?

Za novi takav izbor neće biti kriva sadašnja vlast, nego nezrelost naroda, za narodne mane odgovorne su elite koje i dalje gledaju da svoju moć i bogatstvo zasnuju na narodnim manama, umesto da sebe založe radi njihovog ispravljanja.

Napredni klub

 

ПРАВОСЛАВНО - О ИЗБОРИМА

Ранко ГОЈКОВИЋ | 03.05.2012 | 00:00

Са три стране ударили су на тебе зли ветрови, Србине брате, са Севера, Запада и Југа. Остао ти је само Исток, - Одакле је мир души твојој…" (Свети Николај Српски) Данас се у Србији, не само у званичним црквеним круговима, код људи у мантији, него и код обичних верника, избегава свака прича о политици. То се правда реченицама типа "то је већ политика", "није наше да се мешамо у политику", "ја не бих улазио у политику" и слично. Међутим, данас је политика ушла у све поре нашег живота, како појединца или породице, тако и читавог народа, па је немогуће политику заобићи и повући неку црту између политике и живота. Како заобићи политику, ако вам детету у школи намећу пропаганду содомије под плаштом толеранције. Како заобићи политику, када на јавном сервису РТС на римокатолички Васкрс, свака информативна вест почиње речима да је "данас дан када већина хришћана слави аскрсење Христово". Како да православни верујући човек не реагује на такву политику, кад зна да је сам Господ свима који то желе да виде, Благодатним огњем показао да је Православно празновање Васкрса уистину једини празник Васкрења Господњег а да је свака друга прослава Васкрса у ствари антипасха. А ако се неки црквени великодостојник и усуди да каже нешто о политици, либерална сушћества, од Сорошевих новинара, "невладиних" организација, па до проверених политичких најамника Запада - одмах сложно загракћу као вране, да је Црква одвојена од државе. Упркос томе, због правог "земљотреса" који је обрнуо све наопачке у систему људских вредности, ово је тренутак када нико не сме да ћути и да се правда "да је то све политика". Западна цивилизација је показала своје црно лице, своју злу духовну суштину и свим силама покушава да своје неморалне вредности наметне комплетној људској цивилизацији. Сви политички системи на планети, заједно са УН, морају се повиновати тој "црној интернационали", да не би били бомбардовани као Србија 1999. године или данас арапске земље. И то је постављено на ниво државног програма Империје зла – САД, да и оружаном силом, америчка администрација мора "штитити људска права ЛГБТ популације". Од Бога благословени брак мушкарца и жене и породичне вредности, данас се изједначавају са вредностима демонске културе и демонског морала представника ЛГБТ популације. Савремена Западна цивилизација је повела рат Против Бога, Светог Писма, Православља и свега онога што је засновано на тим системима вредности. Православном човеку са иоле духовног вида, потпуно је јасно да се данас демократија претворила у диктатуру греха, а од Запада наметани "систем вредности" се уопште не бори за некаква права свих, него се бори за такву друштвено-политичку организацију друштва, у коме ће права ЛГБТ извраћеника имати посебно привилеговано место у том друштву. А то значи потпуно потирање свих хришћанских библијских вредности, заснованих на Божанским моралним начелима. И не само хришћанских, него и свих других традиционалних вредности и у исламу, будизму, јер традиционални морал не прихвата изједначење Божанског поретка, са наметаном демонском демократијом као диктатуром греха. Православни Србин, ако је у њему остало нешто православног духа, мора данас бити свестан да је морални код, на пример ислама и читаве исламске цивилизације, иако умногоме стран хришћанству - у моралном и духовном погледу много здравији од савремене западне содомске цивилизације. Морамо бити свесни да је ово покушај претварања демократије као диктатуре греха у глобалну светску религију, у којој ће се заборавити тоталитаризам Лењина, Троцког, Тита и њихових крвника. Безобзирност и немилосрдност и начин обрачуна западних савезника са Гадафијем, показују да су савремени либерални демократи безобзирнији чак и од горе поменутих крвника, који су бар покушавали да прикрију свој демонски лик. Ако Срби дозволе онима за које "Европа нема алтернативу", да заврше своје црно дело, неће проћи дуго времена до устоличења својеврсног содомског геј-фашизма у коме неће бити места за било какве православне вредности српског народа. Оно што је главна карактеристика српске политичке сцене последњих десетак година, од када су у Србији на власти прозападни најамници, јесте практично потпуно уништена државност Србије. Владавина Слободана Милошевића не мора бити узор за православног верника, али је тада српска државност још увек била жива. Тачно је да је то била пост-комунистичка власт, са примесама комунистичке идеологије, али је нека врста реда и дисциплине, па и одговорности, ипак постојала на свим нивоима власти. Србија је, ако изузмемо Западне содомске земље, у остатку света била уважавана држава. Уредништво ФСК пред предстојеће изборе у Србији, спроводи својеврсну анкету о будућој постизборној политици српских партија према Русији. Још не знајући за званичне ставове многих странака по том питању и не знајући да ли ће се сви одазвати на тај позив ФСК да унапред искажу своју позицију у односу према Русији, покушаћу да, као обичан верујући православни хришћанин, "насликам" у најкраћим цртама савремену српску политичку сцену. На првом месту, као крајњи антипод, као потпуна супротност, где не видим ни једну једину додирну тачку тих бића са људима православног погледа на свет, налази се Преокрет. То је добро проверен најамнички кадар Запада, међу чијим присталицама има пуно потпуно изгубљених људи, наркомана васпитаних на њу-ејџ антикултури и они не само да не смеју урадити нешто што није у интересу Запада, него не смеју ни помислити на тако нешто. Они се не либе да заговарају отворену издају земље и даље трошење папира на њих је бесмислено. На другом месту по супротности православном духу, одмах иза њих долази блок партија "острашћених љубитеља зелених новчаница", којима је "тридесет јудиних сребрењака", важније и од вере и државе и нације. То су корумпирани владајући ешалони Демократске странке и Г-17+, које би могли назвати "уједињени монополи Србије". Они су дошли на власт на крилима НАТО бомби, махом су такође најамничког духа али са огромном љубављу ка зеленим новчаницама, па би вероватно многи од њих за "тридесет сребрењака", били спремни да ризикују и да почну да гуде и "проруску" причу, уколико би то обезбедило наставак лагодног живота и останка на власти. СНС је још увек непознаница, па их не бих сврставао изричито ни на једну страну, међутим, обрт напредњака и њихова данашња проевропска прича и нехотице подсећају православног човека на просто невероватно камелеонство Вука Драшковића. Ако озбиљно погледамо и старију и новију историју нашег многострадалног народа, онда морамо бити свесни да је свака проевропска прича, истовремено и дубоко антисрпска прича. Наравно да бих волео да се у случају СНС моја претпоставка покаже као погрешна и да их видимо у блоку српских патриотских снага. Трећа група представља прелаз између неправославних и непатриотских снага и православно-патриотских снага. Ту пре свега мислим на ДСС и коалицију око СПС. Сигурно да у овим политичким партијама има људи који нису спремни по сваку цену ићи директно против српских националних интереса. Отворена антисодомска позиција једног од лидера те коалиције, без обзира шта неко о њему мислио, код православног човека изазива поштовање. Ипак, њихово шуровање са Западом представља препреку да већи број људи са православним погледом на свет, гласају за њих. И на крају ове, понављам условне поделе, четврту групу представља патриотско-православни блок. Ту пре свега мислим на до сада доследну националну политику СРС и на велику непознаницу на овим изборима – Двери Српске. Православни људи не могу да се не диве храбрости и одважности Војислава Шешеља у Хашком трибуналу. Са друге стране, као да се код радикала осећа један недостатак истинске оцрковљености многих појединаца, па упркос свему, многи црквени људи са малом дозом резерве прихватају радикале. Што се тиче Двери Српских, то је можемо рећи, прва политичка снага после Другог светског рата, која у свом програму има једну врсту православног погледа на свет - светосавску идеологију. Остаје да се види, уколико буду учествовали у власти, да ли је то само декларативно залагање за светосавске вредности или је то њихова истинска идеологија. Отворена борба Двери против "параде срама", свакако је подигла њихов рејтинг у очима многих људи са православним погледом на свет. У Јеванђељу Христовом се каже, да се не треба бојати оних који убијају само тело, већ оних који са телом убијају и душу. Читајући Житија светих, наилазимо на многобројне примере Божије милости, када разноврсни тешки грешници, од убица до блудница, поставши свесни свог пада приносе искрено покајање. И Господ им, због њиховог искреног преобраћења и покајања, дарује светачки ореол. Једино за содомски грех, у Житијима светих нисам наишао на пример покајања и светости. Све цивилизације у историји рода људског су, са примањем содомског духа, врло брзо пропадале. У Холандији партија педофила добија државну финансијску помоћ. Данас се Савет Европе залаже да се строгим родитељима одузимају деца и предају у руке содомистима да о њима брину, наводећи у Декларацији да толерантност представља "отказ од догматизма". Пошто знамо да је Православље постројено на светим догматима, ово представља практичну забрану хришћанства као таквог. То је већ рат против Бога и то нам говори да је, са духовне и моралне стране, содомски Запад изгубио рат са православљем, али православни људи морају пружити духовни отпор ратујућем богоборству. Можда је истинита тврдња Ивана Иљина да су избори само комедија која служи лакшем обмањивању и да једино национална диктатура може довести до обнове монархистичког строја. Међутим, тренутно не постоји други начин, него на изборима дати глас национално одговорним људима, који ће можда припремити терен за тако нешто. Симболично је да се следећи избори у Србији одржавају на дан Светог Ђорђа победоносца. Ђурђевдан је у време српског ропства означавао хајдучки састанак. Знамо да је Свети Ђорђе својим копљем убио аждају. Такође знамо, да се Свети Ђорђе налази на државном грбу братске нам Русије, која је једина у стању данас, уз помоћ Светог Ђорђа победоносца и осталих небеских сила, да усмрти савремену западну аждају, која прети да својим смрадним задахом угуши целокупно човечанство. Имамо добар пример државотворне свести братског руског народа, који је на недавним изборима пљунуо на своје западне најамнике са Блатног трга. Зато мислим, да и Срби, уколико не желе да пљуну на своју историју и изгубе смисао свог постојања, морају да следују својим светитељима и зауставе западни пут у апокалипсу. Србине брате, запамти речи светог Николаја Српског са почетка текста. Свети Георгије моли Христа Бога за нас. За Фонд Стратешке Културе: Ранко Гојковић

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/03/pravoslavno-o-izborima.html