in4s.net

На Косову је — и слава и срамота

ИН4С

4-5 minutes

---

Пише: Момир Булатовић 

Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."

Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.

Извор: Спутњик

 

ŠTRBAC: U "OLUJI" PROTJERANO VIŠE OD 220.000 SRBA

glassrpske.com

Više od sedam hiljada stradalih u operacijama hrvatskih snaga

4-5 minutes

---

05.08.2017 14:09 | Srna

Banjaluka - Direktor Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je danas u Banjaluci da su na spisku "Veritasa" trenutno imena 7.299 stradalih Srba u hrvatskim vojno-policijskim operacijama "Bljesak" i "Oluja", u Medačkom džepu,

Ravnim kotarima i na Miljevačkom platou. "Mora biti shvaćeno da je operacija žOlujaž bila završni čin čišćenja Srba iz Hrvatske i rata devedesetih. Zato ne smijemo zaboraviti ni ostale gnusne zločine koje su hrvatske snage počinile", rekao je novinarima Štrbac, nakon tribine pod nazivom "Dani tuge i sjećanja" i naveo da je u posljednjih godinu dana identifikovano 40 lica srpske nacionalnosti koja su stradala u "Oluji".

On je napomenuo da je na tribini podijeljen i bilten pod nazivom "Dani sjećanja i tuge" i bilo je riječi o sporovima koji se vode protiv Hrvatske za naknadu ratne štete.

"Istovremeno, danas je u Hrvatskoj veselje. Oni slave dvostruki državni praznik i kažu da su ostvarili hiljadugodišnji san, jer su dobili etnički potpuno čistu državu u kojoj nema Srba", dodao je Štrbac.

On kaže da ne može da razumije na koji način Hrvatska slavi, jer je i ove godine angažovan pjevač Marko Perković Tompson.

"Tamo gdje je ovaj pječav, tamo je i centralna proslava žOlujež. Nažalost, strašno je što se sa njegovih koncerata šalju poruke mržnje i omladina nosi ustaška obilježja", kaže Štrbac i podsjeća da se još uvijek sudi nekom od Hrvata za ratne zločine protiv Srba.

Bivši pripadnik snaga UN u Hrvatskoj Alun Roberts, koji je prisustvovao obilježavanju stradanja Srba, rekao je da mora biti odata počast svim stradalim u operaciji "Oluji", ali da se mora razmišljati o pomirenju.

Tribinu su prisustvovali predstavnici nevladinih organizacija proisteklih iz proteklog odbrambeno-otadžbinskog rata i članovi porodica stradalih Srba.

Prije tribine, u Hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci služen je parastos za 2.000 poginulih i nestalih Srba u vojno-policijskoj akciji hrvatskih snaga kodnog imena "Oluja".

Od danas do ponedjeljka, 7. avgusta, na više mjesta u Republici Srpskoj biće obilježene 22 godine od zločinačke akcije hrvatske vojske i policije "Oluja" u kojoj je sa svojih vjekovnih ognjišta protjerano više od 220.000 Srba, a njih 2.000 poginulo i nestalo.

U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Novom Gradu će sutra u 10.00 časova biti služen parastos stradalim Srbima, u 10.30 časova biće prislužene svijeća na "mostu spasa" i spušteni vijenci u rijeku Unu.

Istog dana u mjestu Svodna, gdje je hrvatska avijacija bombardovala kolone srpskih izbjeglica iz Krajine, biće služen parastos u mjesnoj Crkvi Svetog Save sa početkom u 11.30 časova, a u 12.00 časova je predviđeno polaganje vijenaca kod spomen-krsta.

U ponedjeljak, 7. avgusta, u mjestu Janjile, na Petrovačkoj cesti, gdje je, takođe, hrvatska avijacija bombardovala izbjegličke kolone, sa početkom u 11.00 časova biće služen parastos i polaganje vijenaca na spomen-krst.

Program obilježavanja sačinio je Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas".

Hrvatska vojno-policijska akcija kodnog imena "Oluja", u kojoj su učestvovale i jednice Petog korpusa takozvane Armije BiH, te HVO-a, počela je 4. avgusta 1995. godine i tokom nekoliko dana ubijeno je 2.000 lica, mahom civila, dok je sa područja Like, Banije, Korduna, sjeverne Dalmacije, koje su bile zone pod zaštitom UN, protjerano oko 200.000 Srba sa svojih vjekovnih ognjišta.

Share0  1  0  0  0  0

 

iskra.co

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Косовски мит 21. века

5-7 minutes

---

05.08.2017. - 9:33

 

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Председник Србије Александар Вучић најавио је промену устава. У инаугурационом говору крајем маја и у ауторском тексту објављеном у београдским дневним новинама Блицпрошле седмице, председник је инсистирао на раскиду са митовима… Поновио је, међутим, и стару аксиоматску мантру о томе да се Србија неће одрећи Косова и Метохије.

Шта је остало од српског суверенитета над Косовом и Метохијом? Зашто је ово питање и данас важно?

Многи кажу да Косово више није српско. Као аргумент наводе очигледну чињеницу да је српски народ апсолутну већину на овим земљама изгубио у 18. веку. Да је 1941. тамо било 35% Срба а данас их има око 5%. Да Југославија и Србија нису успеле да Косово и Метохију интегришу у Србију. Тврде и да Србија после 1941. није успела да придобијезначајнији број Албанаца за своју државну идеју. Како Србија не би могла да буде демократска држава ако би Албанци наступили као монолитан политички блок. Неки кажу и како је Србија 1999. изгубила рат са САД и савезницима, а мали број наших аутошовиниста тврде и да српска држава нема морална права да интегрише Албанце због наводних злочина и „вековне исправности, космополитизма и мирољубивости албанских племена".

Велики српски песник Матија Бећковић одавно је одговорио на све те тврдње питањем: „Ако Косово већ није наше, зашто га онда тражите од нас?"

До данас је, захваљујући великој неправди, притисцима и империјалистичком шовинизму влада САД, Британије и СР Немачке, после једног непоштеног и неравноправног рата, чији су лажни изговор били људска права и хуманитарни разлози, створена друга албанска држава. Српски народ на Косову и Метохији је сразмерно броју вишеструко страдао у односу на албански, прогоњен је, темељно обесправљен и опљачкан. Током протеклих осамнаест година изграђена је на споразуму кланова и тајних служби агресорских великих сила једна парадржава. Она није чак ни плод слободне воље косовских Албанца. Она је експонент великих сила, мафијашка политија која је, што је још важније, једнострано проглашавајући независност уз подршку НАТО-а, неповратно срушила Хелсиншки завршни акт и државне границе у Европи и свету. За сада су се распале само Југославија, Србија и Украјина, али следе Сирија, Либија и Ирак, а ја сам уверен да ће се зло на послетку вратити у државе које су га осамдесетих година прошлог века и створиле.

Србија је и даље суверена над Косовом и Метохијом. Да није тако Косово би било чланица УН. А можда и не би… Све и да Србија данас призна независност Косова, тешко да ће Шпанија, Румунија, Кипар, Словачка и Грчка, забављене својим проблемима и сепаратизмима, икада признати Косово и омогућити му улазак у ЕУ. Не знам када ће Руска Федерација и НР Кина пристати да једна на тај начин успостављена држава уђе у УН. Можда сви они и пристану, али шта би Србија добила пристаjањем на независност КиМ?

Кад председник Вучић каже да Србија треба да се у уставном погледу ослободи митова, он не спомиње где је она то митовима заробљена. У целокупном тексту Устава из 2006. Косово и Метохија споменути су два пута. У преамбули где су посебно назначени као део суверене територије Републике Србије и у заклетви председника републике. Кад је реч о садржају статуса, те давне 2006. наглашено је да ће Србија по завршетку преговора донети Уставни закон о Косову и Метохији. Косово и Метохија је тако, кад је реч о Србији постојала само као једна форма. Србија је отплаћивала дугове Косова, није имала право на удео у приватизацији, порезима, нити било какво право власништва, одржавала је упорно сва права својих грађана са Косова и Метохије и своје обавезе према њима, све то да би задржала формални суверенитет и везе са Србима на Северном Косову и у неколико изолованих енклава на југу. Девет година после једнострано проглашене независности Косова, Србија је прихватила да се одрекне својих грађана на Косову и Метохији. Бриселским споразумима они су интегрисани у албанску косовску државу. Заузврат Срби са КиМ су добили заједницу српских општина која једва да има нешто више овлашћења од оних које је општинама предвиђао одбијени Ахтисаријев план. Међутим, ЗСО већ пету годину никако да буде основана.

Шта Србија добија „разбијањем мита" који као што видимо више не постоји? Шта би значило избацивање Косова и Метохије из преамбуле која као декларативни део устава никога не обавезује? Или из председничке заклетве, коју је Вучић положио пре само два месеца…? И када Косово буде независно и можда уђе у УН, да ли ћемо моћи да променимо историју која за Србе у покрајини постоји више од хиљаду година, за разлику од Албанаца чија историја на КиМ сеже три века у прошлост? Да ли ћемо ми Срби икада заборавити Косово и Метохију? И да ли ћемо, ако Косово добије независност, пропустити следећу прилику да иста правила применимо на Републику Српску и неке друге земље у којима су Срби обесправљени. Јер Албанци са Косова су у свакој српској држави имали више права него што данас имају већински Срби у Боки, Старој Херцеговини, Васојевићима…

intermagazin.rs, Напредни клуб