SPEKTAR

Vојislаv Šеšеlј јеstе pоbеdiо Hаški tribunаl i njеgоvа pоbеdа је istоriјskа

27. новембар 2014. 08:39·0 comments

19

 

Piše: Dušan Proroković

Pоslе puštаnjа Šеšеlја, Hаški tribunаl је klinički mrtаv i nе sаmо dа ćе svе budućе prеsudе biti bеz pоtrеbnоg lеgitimitеtа, vеć sе u pitаnjе dоvоdе i svе dоnеtе dо sаdа. Оtudа i pаnikа u Zаgrеbu, а zаtim, sа izvеsnim zаkаšnjеnjеm, i u Brisеlu.

U srpskој јаvnоsti i pоlitičkој čаršiјi, pоslоvičnо оptеrеćеnim dnеvnоm pоlitikоm i trаžеnju оdgоvоrа nа pitаnjа „kо ćе kоgа i sа kim", i pоvrаtаk Vојislаvа Šеšеlја iz Hаgа је isklјučivо sаglеdаvаn u оvоm svеtlu.

Dаklе, pоstаvlјаlо sе pitаnjе: štа i kоlikо Šеšеlј mоžе dа prоmеni ili pоrеmеti u unutrаšnjој pоlitici? Меđutim, znаčај pоvrаtkа Vојislаvа Šеšеlја iz Hаgа је mnоgо širе pitаnjе.

То nеmа аmа bаš nikаkvе vеzе sа оnim štо ćе оn urаditi ili, јоš је vеrоvаtniје, nеćе urаditi u dnеvnој pоlitici. Istоriјski dоgаđајi sе, pо prаvilu, оdrаžаvајu dugоrоčnо nа pоlitiku u јеdnој zеmlјi ili pоlitiku јеdnе zеmlје, аli, krаtkоrоčnо pоsmаtrаnо, tо nајčеšćе nеmа nеkоg vеlikоg еfеktа.

А dugоrоčnоg еfеktа оd svеgа оvоgа ćе biti. Јеr Vојislаv Šеšеlј јеstе pоbеdiо Hаški tribunаl. I njеgоvа pоbеdа је istоriјskа!

SLUČАЈ ZА ISТОRIЈU

Slučај Vојislаvа Šеšеlја ćе sе ubudućе čеstо citirаti i kоristiti u prаvnој nаuci i pоlitičkој tеоriјi, kаkо bi sе pоkаzаlо čеmu је zаprаvо služiо mеđunаrоdni sud sа dugim nаzivоm, а kојi је trеbао dа sе pоzаbаvi zlоčinimа prоtiv čоvеčnоsti tоkоm grаđаnskоg rаtа u nеkаdаšnjој Јugоslаviјi.

Uglеd Hаškоg tribunаlа је vеć uvеlikо biо pоlјulјаn i prе puštаnjа Vојislаvа Šеšеlја nа slоbоdu.

Skаndаlоznе prеsudе i nеubеdlјivа svеdоčеnjа dоprinеli su tоmе, а аfеrаVikiliks је izbаcilа nа pоvršinu i niz drugih stvаri kоје pоtpunо diskrеdituјu оvu instituciјu. Ipаk, „slučај Šеšеlј" је ilustrаtivаn primеr i dоkаzni mаtеriјаl nа kојi Hаški tribunаl i оni kојi su gа оsnоvаli јеdnоstаvnо nеmајu оdgоvоr.

Držаti čоvеkа u pritvоru dužе оd јеdnе dеcеniје nа оsnоvu kоnstruisаnе оptužbе, rаditi svе kаkо bi mu sе nаrušilо zdrаvstvеnо stаnjе i nа krајu gа pustiti bеz prеsudе, tеk tаkо, kао dа sе ništа niје ni zbilо, mоglо sе dеsiti sаmо tоkоm tridеsеtih gоdinа HH vеkа u sоvјеtskоm prаvоsudnоm sistеmu. О tоmе је јоš dаvnо pisао Dаnilо Kiš u svојој Grоbnici zа Bоrisа Dаvidоvičа.

Pоslе puštаnjа Šеšеlја Hаški tribunаl је klinički mrtаv i nе sаmо dа ćе svе budućе prеsudе biti bеz pоtrеbnоg lеgitimitеtа vеć sе u pitаnjе dоvоdе i svе dоnеtе dо sаdа. Оtudа i pаnikа u Zаgrеbu, а zаtim sа izvеsnim zаkаšnjеnjеm i u Brisеlu.

Hrvаtskа је i zvаničnim putеm pоkrеnulа prоtеst zbоg јаvnih nаstupа Vојislаvа Šеšеlја а zаtim је о tоmе rаsprаvlјаnо i unutаr Еvrоpskоg pаrlаmеntа. Kаkо је nајаviо prеdsеdnik kоmšiјskе držаvе Ivо Јоsipоvić, nа krајu bi о svеmu trеbаlо dа sе izјаsni i Sаvеt bеzbеdnоsti UN.

U rеzоluciјi Еvrоpskоg pаrlаmеntа sе „snаžnо оsuđuје Šеšеlјеvо rаtnо huškаnjе, оhrаbrivаnjе tеritоriјаlnih prеtеnziја i pоkušајi dа sе Srbiја skrеnе sа еvrоpskоg putа".

Еvrоpski pаrlаmеnt upоzоrаvа i dа su Šеšеlјеvе izјаvе „оtvоrilе rаnе i dа bi mоglе dа pоdriјu nаpоrе pо pitаnju rеgiоnаlnоg pоmirеnjа i nаprеtkа kојi је pоstignut pоslеdnjih gоdinа". Оvаkvа histеričnа rеаkciја јеdnе оd čеtiri nајvаžniје instituciје ЕU zаprаvо pоtvrđuје svе nаprеd iznеtе zаklјučkе.

PАNIKА U ZАGRЕBU I SТRАZBURU

Ulоgа Hаškоg tribunаlа niје bilа dа kаžnjаvа zlоčincе. Dа је tо bilа ulоgа sudа, nе bi sе tаkо prоvukli Rаmuš Hаrаdinај i Nаsеr Оrić, nа primеr.

Hаški tribunаl је biо sаmо pukо srеdstvо SАD, prеkо kојеg је trеbаlо, sа јеdnе strаnе, vršiti pritisаk nа Srbiјu (dоnеklе i nа drugе еksјugоslоvеnskе zеmlје kаdа је tо bilо u intеrеsu SАD), dоk је, sа drugе strаnе, trеbаlо prеsudаmа „pisаti istоriјu" јugоslоvеnskоg grаđаnskоg rаtа.

Nа krајu, zаhvаlјuјući tаkо „nаpisаnој istоriјi", uspоstаvlјеn је pоrеdаk u rеgiоnu u kојеm је Srbiјi trајnо nаmеnjеnа pоdrеđеnа ulоgа.

Kаkо i dа budе drugаčiја kаdа su Srbi krivci zа rаtоvе i nеsrеćе? Kоlаpsоm Hаškоg tribunаlа i njеgоvim dеlеgitimizоvаnjеm u pitаnjе sе dоvоdi i strplјivо grаđеnа istоriјskа kоnstrukciја.

А, kаdа sе tо оtvоri, аutоmаtski nа dnеvni rеd dоlаzi i pitаnjе „nоvоg bаlkаnskоg pоrеtkа", kојi su u prеthоdnе dvе i pо dеcеniје skrојilе zаpаdnе zеmlје.

Оtudа i pаničnо pоminjаnjе u Еvrоpskоm pаrlаmеntu mоgućnоsti dа Srbiја mоžе „skrеnuti sа еvrоpskоg putа" i „pоdrivаnju nаpоrа pо pitаnju rеgiоnаlnоg pоmirеnjа".

Nа krајu, mоžе sе ispоstаviti pоslе izvеsnоg vrеmеnа dа su svе оvе kоnstrukciје bilе mаnjkаvе i dа su sе mоrаlе srušiti sаmе оd sеbе. Моžе sе ispоstаviti i dа su i SАD i pоsеbnо pојеdinе еvrоpskе zеmlје nаprаvilе niz grеšаkа nа Bаlkаnu, kоје ćе ih skupо kоštаti u vrеmеnu kоје dоlаzi.

Моždа bi sе svе tо dеsilо i dа niје bilо Šеšеlјеvе pоbеdе nаd Hаškim tribunаlоm. Аli, pоštо sе оnа dеsilа, vеrоvаtnо ćе оstаti zаpisаnо kаkо је оvо bilа јеdnа оd znаčајniјih prеkrеtnicа u nаšој sаvrеmеnој istоriјi.

Instiktivnо rеаguјući, hrvаtski pоlitičаri su pоkаzаli dа ih оvаkаv rаsplеt plаši, а njihоvе kоlеgе iz ЕU su јаvnо mаnifеstоvаlе, pоštо su nаprаvilе zаkаsnеlu rаčunicu štа iz svеgа оvоgа mоžе dа izаđе, dа ih tо itеkаkо zаbrinjаvа.

Оstаlо је sаmо dа sе о оvоmе mаlо pоrаzmisli i u Srbiјi. Vаlјdа nаs sе tо tičе. Zа pоčеtаk, mоgli bi držаvni оrgаni dа pоkrеnu pоsао prikuplјаnjа mаtеriјаlа zа publikоvаnjе bеlе knjigе о nеprаvilnоstimа u rаdu Hаškоg tribunаlа. Dа tо budе nеkаkаv оdgоvоr i pritiscimа kојi dоlаzе iz Brisеlа i svim оptužbаmа i nеpriјаtnоstimа kоје dоlаzе iz Zаgrеbа. А kаsniје, stvаri ćе sе u dоbrој mеri оdviјаti sаmе оd sеbе. Klupkо је tеk pоčеlо dа sе оdmоtаvа.

 (Standard)

 

---

This email has been checked for viruses by Avast antivirus software. www.avast.com

Bećković: Tito je prvi slučaj u svetskoj istoriji da je jedan narod uzeo za svog vođu neprijateljskog vojnika!

SERIJA: „NAJMRAČNIJE TAJNE JUGOSLOVENSKE TAJNE SLUŽBE" Bećković: Tito je prvi slučaj u svetskoj istoriji da je jedan narod uzeo za svog vođu neprijateljskog vojnika!

Objavljeno: 22. novembar 2014. u 15:04 /

9

Akademik Matija Bećković je još davno u intervju za NIN objasnio zašto je za kralja i monarhiju i zašto smatra da je kraljevina Srbija kruna demokratije za naš narod

 

Da li je monarhija izlaz za Srbiju?

- Onaj ko prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića dočeka na surčinskom aerodromu, preda mu ključeve njegove kuće na Dedinju i pred kamerama sveta spali ukaz kojim ga je Tito ispisao iz Srba, lišio državljanstva i imovine još dok je bio u kolevci, ući će na velika vrata u istoriju srpskog naroda. Nema jednostavnijeg gesta kojim bi se okončao građanski rat, stavila tačka na neslavnu prošlost, sišlo sa stranputice i okrenuo novi list svetlije budućnosti Srbije. Niko sa manje napora ne bi postigao više. Ne znam kako bi se takav gest mogao osporavati. Ne bi to bila pobeda jednih nad drugima, nego pre pobeda svih nas nad nama samima. Kralj je kralj svima. Ko bi tu mogao biti na gubitku osim laž i nepravda, a ko na dobitku osim zdrav razum i istina. Obnovom svog viševekovnog državnog uređenja zasnovanog na širokim i čvrstim temeljima modernog građanskog društva, Srbija bi se vratila na ono mesto među državama na kome je nekada bila, pa ga je izgubila. Drukčije se vratiti neće. Razlozi da se to ne učini mogu biti samo ideološki, a ideološke strasti, znamo, nadjačavaju i najrazumnije razloge.

Znate da je mnogo onih koji nisu pristalice ni monarhije, ni kralja?

- Reč je o principu, a ne da li je neko za monarhiju ili nije, voli li ili ne voli kraljeve i kralja. Zato za monarhiju danas nisu samo rojalisti nego svi demokrati i protivnici nasilnog preuzimanja vlasti, svi koji prihvataju istine starije od naše samo(volje), svi koji poštuju privatnu svojinu i ljudska prava. Možda je zato najviše pristalica monarhije u Srbiji među mladim ljudima, jer su najmanje zatrovani i najlakše razumeju o čemu je reč. Ko je nasilju jednom rekao da nema razloga da se ikada i igde zaustavlja…

Razume se da nije reč o odbacivanju republike, niti o poricanju republikanskoga uređenja. Svi znamo da su mnoge republike danas uzorne demokratske države. Ali postoje države u kojima je republika prirodno stanje, kao što je u drugima prirodno stanje monarhija. Ovde je reč samo o Republici Srbiji i načinu kako je uspostavljena.

Republika je u Srbiju došla zajedno s komunizmom i nema razloga da zajedno sa njim i ne ode. Ona i nema druge istorije, osim istorije Komunističke partije Jugoslavije. Već sam negde rekao da je Tito Stevan Nemanja Republike Srbije, a u tom slučaju Kardelj je njen Sveti Sava. Zato je i današnja Republika Srbija nastavak Titove vladavine i oblik čuvanja njegovog dela. I mora slaviti 29. novembar, jer drugog rođendana nema, i držati na snazi ukaz koji ona nije ni donela. Ukaz kojim je poništena sva njena državna tradicija, a Srbija postala gola dolina, izjednačena sa novokomponovanim državama i nacijama. Rizikujući da budem patetičan, moram reći, Jajce je poništilo Kosovo, i tako Kruševac i Orašac, Topolu i Smederevo. Jedan tuđinac i apostata utulio je Srbima sveću koja je gorela osam vekova. Nije se to dogodilo nikom drugom. Bio je to prvi slučaj da je jedan narod uzeo za svog vođu neprijateljskog vojnika i ne treba se čuditi ničemu što je učinio. Čudno bi jedino bilo ako bi Srbija danas imala više obaveza prema njemu nego prema Nemanji i Svetom Savi.

Ipak, pola veka zvali smo se republika…

- Jednom nezakonito – uvek nezakonito. Lenjin je to znao i osećao i zato nije ubio samo cara, nego i carevo dete u kolevci. Znao je da će se, ako od Romanova ostane i živo uvo toga uveta, Rusija toga setiti, ako se ikada spasi i seti same sebe. Jedino nije predvideo da će, koljući cara i carsku porodicu, Rusiji dati nove svece i mučenike. Josipu Brozu Karađorđevići nisu bili pri ruci, pa se morao zadovoljiti ukazom koji ih je lišio državljanstva, zabranio povratak u zemlju i dokopao se njihove imovine. Da je to pitanje rešio kao Lenjin, i da Srbi nemaju prestolonaslednika, to pitanje bi bilo skinuto s dnevnog reda. Kruna se ima ili nema, kupiti se ne može. Zato nam je preostalo ili da poštujemo Titovo delo, i njegovo zakonodavstvo, ili da ga odbacimo zajedno s Titom. Srbija ne može postati demokratska država sa bezakonjem u svojim temeljima. Čija bi ona mogla poštovati ljudska prava i privatnu svojinu, ako ne poštuje pravo i svojinu one porodice koja je stvorila modernu Srbiju i za koju je vezan i sam pojam Srbije i srpstva.

Krune i dinastije, često se čuje, pripadaju prošlosti; nije li to anahronizam?

- Za narode koji je imaju, dinastija predstavlja neocenjivu vrednost. Zašto bi ona u Srbiji manje vredela nego u drugim evropskim kraljevinama. Zašto nikome ne pada na pamet da predloži da se monarhije odrekne Belgija ili Holandija, ili Švedska, ili Norveška, ili Danska… To su bogate, demokratske zemlje, šta će im još i kruna? A treba da je se odrekne unazađena i osirotela Srbija, koja možda ubedljivijeg dokaza svoje državne verodostojnosti i nema.

U zemljama koje ste pobrojali kruna je svedena na simbol. Da li bi to bio slučaj i sa Srbijom?

- Pored postojećih osam, Srbija bi bila deveta evropska kraljevina. Kakva bi kraljevina Srbija bila, najrečitije svedoče postojeće evropske kraljevine. Nema očiglednije nastave, ni rečitijeg objašnjenja. Bila bi onakva kakva je Španija, kakva je Švedska, kakva je Danska, kakva je Norveška, kakva je Holandija. I položaj kralja bio bi isti onakav kakav je u ovim zemljama. Nema razloga da bude drukčiji, nije naš kralj manje kralj nego njihovi, niti je Srbija manje kraljevina nego one. I nije reč o povratku u devetnaesti vek, ni o restauraciji prošlosti, nego o ulasku u 21. vek, o kraljevini i kralju po meri današnjih ljudi i našeg vremena. Često se kaže da je uloga današnjih evropskih kraljeva simbolična. A zar je simbol malo, i zar bi taj simbol jedinstva i trajanja jemstva u stalnosti i zakonitosti za Srbiju i Srbe bio suvišan? I šta ima moćnije od simbola? Možda bismo mogli pitati Karla Bilta, Filipa Gonzalesa, Van den Bruka, Ovena i Stoltenberga, ili Petersona, jer su sve to visoki predstavnici evropskih kraljevina, zaduženi za davanje pouka sumnjivim socijalističkim demokratama. Da je ovde kralj, možda bi se kraljevi lakše dogovorili. Evropske kraljevine su zemlje koje su i po svojoj veličini najsličnije Srbiji. Ne znam kako bismo se drukčije našli u krugu tih zemalja.

Koja je razlika između naših predsednika republika i kralja?

- Ako se sme reći, Srbi su kraljevski narod. Zato oni i predsednike republika doživljavaju kao kralja. Ali takvih kraljeva, kakvi su se ustoličili u socijalističkim republikama, više ni u jednoj kraljevini nema. Niti je ko više kompromitovao republiku nego oni. Čini se, bilo bi manje problema kada bi nekome od njih palo na pamet da se proglasi za kralja. Najvažniji uslov koji ispunjavaju jeste da nisu pravi, a najveći otpor da kralj bude kralj je baš u tome što nije lažan. U lažnoj državi ne može ništa biti istinito.

Da li bi, recimo, postojeća vlada bila moguća u monarhiji?

- Mogla bi biti kraljevina i socijalistička vlada, pa i komunistička, ako bi oni dobili na izborima.

U prošlih 50 godina gotovo je zaboravljeno šta je monarhija i kako izgleda.

- Pitanje monarhističko je najmanje stranačko i političko, a ponajviše pravno, teološko, etičko i metafizičko. Rasprave o monarhiji i republici traju vekovima, i o tome su već ispisane čitave biblioteke knjiga. Ali ovde ne pretendujemo da dodamo svoju reč raspravama o monarhizmu, kakve je pisao Hobs ili Dante, ili u naše vreme Eliot. Rekli smo već da je reč o principu, da nije reč o prošlosti nego o budućnosti, i, najzad, to je i čisto praktično pitanje. Zato bi, možda, bilo najlogičnije da na to pitanje odgovori kompjuter. Neka on kaže šta Srbija uspostavljanjem monarhije gubi, a šta dobija.

Šta je sa Crkvom; ona se o ovom pitanju nije izjasnila?

- Za Srpsku crkvu ovo pitanje je od presudnog značaja. Kako je napisao episkop budimski, Srbima su prvog dvoglavog orla predstavljali lično Sveti Sava i sveti Stefan Prvovenčani… Crkva ne može pomazati sve članove parlamenta, niti predsednika Republike, na četvorogodišnji mandat, ali može samo jednu ličnost koja se javno pokorava caru svih careva i ulazi u oltar da se pričesti zajedno sa sveštenstvom.

Poslednjih pedeset godina jedini je period u srpskoj istoriji kada su kruna i oltar bili razdvojeni, i kada je preko kraljevskog trona u srpskim crkvama stajala prevezana vrpca. Taj tron se zida i u novim hramovima i odmah prevezuje vrpcom kao da nema ko da sedne u njega. Zato se nadam da će Crkva reći svoju reč i o ovom prevažnom pitanju.

(Milivoje Glišić)

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=INaPaiGa8b4

 

 

---

This email has been checked for viruses by Avast antivirus software. www.avast.com

Šešelj: Hrvati su se zaleteli kao som na durdubak

Srna | 21. 11. 2014. - 14:01h | Foto: Nenad Mihajlović | Komentara: 0

Lider Srpske radikalne stranke /SRS/ Vojislav Šešelj ocenjuje da BiH nikada neće moći da funkcioniše kao normalna država i da će doći do njene podele.

 

Vojislav Šešelj

- Jedina alternativa podeli jeste da se BiH cela vrati u sastav Srbije, ali pošto je to sada iluzorno očekivati - očigledno je da će doći do podele - smatra lider radikala.

 

Šešelj u intervjuu Srni ističe da je Radovan Karadžić na suđenju "izneo veliki broj dokumenata koji idu u prilog srpskom narodu", ali da je, "nažalost, njegovu sudbinu lako sagledati".

 

- Jedini način da Radovan Karadžić i Ratko Mladić budu oslobođeni jeste da se desi neka kataklizmička promena u svetskoj politici - ističe Šešelj.

 

On naglašava da je spreman da im pomogne u borbi sa Tribunalom, ali da "dobro zna ko stoji iza Haškog suda". Šešelj upozorava da su general Ratko Mladić, kao i Zdravko Tolimir, "toliko bolesni da ih nijedan sud u svetu, sem tribunala u Hagu, ne bi sudio, jer se takvo stanje tumači kao - nesposobnost za proces".

 

Šešelja nije briga zbog uzbuđenja u hrvatskoj javnosti koje su proizveli njegovo saopštenje o Vukovaru i njegovi istupi i navodi da su se "Hrvati zaleteli kao som na durdubak"."

 

- To je vrsta crva koji živi u zemlji i na njega se najefikasnije love somovi. Ja sam bacio durdubak, somovi su se upecali - i šta sad - kaže Šešelj i za Srnu otkriva da je saopštenje namerno poslao samo na hrvatske redakcije.

 

Lider radikala kaže da njegov povratak i istupi "čak pomažu predsedničkoj kampanji Ive Josipovića", a za ministra inostranih poslova Hrvatske Vesnu Pusić navodi da je njegov "najdraži hrvatski političar".

 

Mada je Pusićeva uputila "diplomatsko saučešće" Srbiji zbog Šešeljevog povratka, on navodi da "ima posebne simpatije za Vesnu Pusić, jer je zna još iz disidentskih dana i ceni je zbog njenog porodičnog /četničkog/ pedigrea sa majčine strane".

 

Pročitajte još Hrvatska u kampanji protiv Šešelja: Toj spodobi mesto je u zatvoru

Šešelj kaže da se "ponaša sasvim normalno, da radi svoj posao i da se neće dobrovoljno vratiti u Hag". On najavljuje da će tužiti Haški tribunal, koji mu je uskratio 12 godina normalnog života.

 

- Sud u Strazburu neće uopšte da se bavi Haškim tribunalom. Oni su to odbili prije više od deset godina. Ja sam tražio varijantu pred NJujorškim sudom da tužim UN. Moram priznati da je teško išlo, ali još nisam odustao od te zamisli - navodi Šešelj za Srnu.

 

Kada je riječ o zdravstvenom stanju, zbog kog je, prema zvaničnoj verziji Tribunala, pušten na privremenu slobodu, Šešelj otkriva da preliminarni rezultati, nakon četverodnevnog ispitivanja u Beogradu, ukazuju da nigdje nema kancer, osim na jetri.

 

- To nisu veliki kanceri... Otprilike dva meseca će trebati da bismo videli da li je potrebna operacija ili je to moguće suzbiti hemioterapijom - pojašnjava Šešelj za Srnu.

 

- Verujte, nema bolje medicine od politike - naglašava lider radikala.

 

Šešelj kaže da će njegova porodica "brzo poželeti da se vrati u Hag, jer im je promenio svakodnevni ritam života".

 

- Sad imaju velika opterećenja. Ja ustajem u šest sati i budim sve oko sebe. Sve se sada menja za njih - zaključuje Šešelj.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/513103/Seselj-Hrvati-su-se-zaleteli-kao-som-na-durdubak

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

 

http://www.fakti.org/serbian-point/cega-je-upravo-vojislav-seselj-neprihvatljiv-evropristupnoj-srbiji 

Због чега је управо Војислав Шешељ неприхватљив европриступној Србији?

• 18:05 18.11.2014.

 

ОСНОВНИ ГРЕХ ЛИДЕРА РАДИКАЛА ЈЕ ТО ШТО ЈЕ СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТА

 

Др Војислав Шешељ

• „Вулгаризацију" и „радикализацију" политичке позорнице приписују искључиво Шешељу, иако за време његовог одсуства Србија није постала ни снажнија, ни здравија, ни пристојнија. Напротив!
• Чак ни јавно радовање због нечије смрти није Шешељ измислио. Јесте он недавно поновио да је срећан због убиства Зорана Ђинђића, али тога су се, барем на тлу Србије, први сетили млади јуришници ЛДП-а и ДС-а, када су марта 2006. године на средишњем београдском тргу славили упокојење Слободана Милошевића
• Додуше, постоје ту и две веома важне разлике. Прва, Шешељ никако није учествовао убиству Ђинђића; ЛДП и ДС су можда и пресудно допринели убијању Милошевића, барем тако што су прваци ових странака одиграли кључну улогу у срамном Милошевићевом испоручењу Хашком трибуналу. Зато је оно њихово ликовање из 2006. кудикамо злокобније него Шешељево данашње

Пише: Миодраг ЗАРКОВИЋ

 

        ОТКАКО је Војислав Шешељ стигао из Хага, са свих страна пљуште оцене да се уз њега вратио и одређени образац понашања који је у међувремену био нестао.

        Покушајмо да утврдимо шта је то Шешељ „донео назад" у европриступну Србију.

        Да ли је то неотесаност у јавном изражавању? Па, не баш, пошто неотесаност није никуда ни одлазила из Србије. Светислав Басара - писац по сопственом а амбасадор по туђем признању - негује говор који је често непристојнији од било чега што је Војислав Шешељ икада изрекао у отаџбини. Из безмало сваког Басариног чланка штрче полни органи, телесне погани и порно глаголи. При чему овај врли грађанистички мислилац не објављује своја писанија у каквим неприметним, скрајнутим издањима: таман посла, Басара је редовни колумниста једног дневног листа и радо виђен гост у многим телевизијским емисијама, а његова отворена наклоност Борису Тадићу и Александру Вучићу, предводницима претходног и садашњег режима, више је него узвраћена, такође јавно.

        Дакле, док је Војислав Шешељ 11 и по година тамновао у Хагу на правди Бога, Светислав Басара је уз приметно одобравање овдашњих политичких моћника ђубрио српски јавни простор разноликим простаклуцима и другим нискостима, од којих је најотровније користио против оних са којима је некада делио ставове - рецимо, против Војислава Коштунице, или недавно против уредника „Времена" Драгољуба Жарковића.

        Кад смо већ код „Времена", и они Басару за трку имају: Теофила Панчића, својеврсног Гајгеровог бројача за „никога и ништа". Тај кад вам одбруси да нисте довољно познати међу надлежнима за утврђивање ко је овде битан а ко не, то је горе него када вам угасе профил на „Фејсбуку": као да никада нисте ни постојали. Још ако вас, као што често ради онима што му нису нарочито допадљиви, части са неколико кованица које је лично осмислио око народских израза за измет, бекство у удобну безименост намеће се као једини спас.

        Да ли је Шешељ можда вратио некакве нечовечне настраје на угрожене и незаштићене?

        Неће бити, јер такве насртаје нико одавде није ни протеривао, за шта је, између осталог, доказ и свеукупна делатност почасног грађанина Сарајева Петра Луковића.

 

Петар Луковић

        Детиње занет уређивањем неприкривено србомрзачког портала „Е новине", Луковић не оклева да се изруга покланима у Јасеновцу или косметским страдалницима, а камоли живим политичарима или друштвеним чиниоцима који му нису по укусу. Наравно, Вучић му је по укусу, а ни он Вучићу нимало не смета, што се најбоље видело када су, непосредно уочи мартовских избора, заједно гостовали у „Тешкој речи" и током два сата сити нахвалили један другог.

        Вреди подсетити да је трећи гост у тој емисији био Небојша Крстић, још један вајни колумниста једних дневних новина, чија се наглашено осетљива природа већ данима згражава над свиме оним што „Шешељ симболизује", али зато у дотичној „Тешкој речи" само што није сео Луковићу у крило како би показао колико подржава и одобрава његов рад.

        Такође, ваља поменути и „Инсајдер", емисију која је чак два своја серијала посветила клеветању најугроженијег становништва у савременој Европи, Србији оданог света са Косова и Метохије.

        Не наводећи нити један озбиљан или необорив доказ, Бранкица Станковић и њена намгрођена скупиница осудише те људе из четири северне косметске општине суштински само због тога што су се дрзнули да се у безакоњу које им је наметнуто сналазе како знају и умеју, при чему веома пазе - а најчешће и успевају - да не прекрше ниједан закон Србије, државе којој су верни по цену живота.

        Нико од људи и група на које се Шешељ икада обрушавао није био нити приближно незаштићен и нападнут онолико колико су то косметски Срби, на које су се свим средствима окомили „Инсајдер" и Б92.

        Да ли Шешељ враћа етнички мотивисани говор мржње?

        Чак и када би хтео, не би то могао, зато што је такав говор био врло присутан током Шешељевог одсуства из Србије. Нека уђе Сабахудин Динко Грухоњић, дрзник који је у много наврата износио најтеже, расистичке увреде на рачун српског народа - издвојмо оно када је, пре четири и по године, написао да размножавање Срба са Србима неминовно исходује све краћим ногама и све тупљим погледима.

        Док је Шешељ у Хагу своја основна права морао да брани чак и штрајком глађу, Србија је отвореног србомрсца Грухоњића хранила све боље и издашније, што кроз новосадски универзитет (где предаје), што кроз Радио-телевизију Војводине (где саветује), што кроз награде и признања додељивана му од стране чак и министара (Светозар Чиплић, главом и брадом), а што кроз владина тела, до којих је стигао за Вучићева мандата (члан Комисије за избор пројеката у области јавног информисања за 2014. годину за електронске медије).

        При том, за протеклих 12 година нису етничке увреде биле ограничене само на једва видљиве портале, већ су умеле да продру чак и у Скупштину: присетимо се „афричких људождера" које је ономад здушно препознавао вазда будни Чедомир Јовановић, председник тада парламентарне Либерално-демократске партије.

        Можда Шешељ уводи назад агресију и насиље?

 

Бранкица Станковић

        Опет не, зато што, захваљујући - између осталих - самопрегорном Ненаду Чанку, насиље никада није било подаље од главне друштвене позорнице у Србији.

        Док „спољну политику" своје странке води врло уравнотежено, па је у добрим односима са Бојаном Пајтићем, али и Вучића уме да похвали, а никада није далеко ни од Тадића, у кафани је Чанак, видели смо, врло кратког фитиља. Тамо не преза од тога да шаље своје батинаше на једног ненаоружаног човека, као што је после у стању да данима лаже како са тим премлаћивањем нема никакве везе. Треба ли подсетити да до дана данашњег, а прошло је пуне две године од тог испада, ни Ненад Чанак ни његове гориле још нису одговарали за испољено насиље?!

        Дакле, због чега је онда Шешељ неприхватљив европриступној Србији?

        По мерилима онога што душебрижници стављају на терет Војиславу Шешељу, сви напред набројани су у најмању руку равни председнику Српске радикалне странке, а често су и далеко лакши на обарачу од њега. Па опет, њему, ни после непуних 12 година које му је бесповратно отео Хаг, самозвани заштитници јавне пристојности не праштају што је жив.

        „Вулгаризацију" и „радикализацију" политичке позорнице приписују искључиво Шешељу, иако за време његовог одсуства Србија није постала ни снажнија, ни здравија, ни пристојнија. Напротив.

        Чак ни јавно радовање због нечије смрти није Шешељ измислио. Јесте он недавно поновио да је срећан због убиства Зорана Ђинђића, али тога су се, барем на тлу Србије, први сетили млади јуришници ЛДП-а и ДС-а, када су марта 2006. године на средишњем београдском тргу славили упокојење Слободана Милошевића.

        Додуше, постоје ту и две веома важне разлике. Прва, Шешељ никако није учествовао убиству Ђинђића; ЛДП и ДС су можда и пресудно допринели убијању Милошевића, барем тако што су прваци ових странака одиграли кључну улогу у срамном Милошевићевом испоручењу Хашком трибуналу; зато је оно њихово ликовање из 2006. кудикамо злокобније него Шешељево данашње.

        Друга: Ђинђић је убио Војислава Шешеља. Не обрнуто, као што су бестидници тврдили толико пута. Шешељ је из Хага дошао смртно болестан. Метастазе на јетри може само чудом да преживи. Тај човек је то чудо и заслужио, после свега што је издржао у епском, историјском, непоновљивом тријумфу над хашком аждајом, али ако чудо изостане, онда ће главни Шешељев крвник бити управо Ђинђић, који је, према никад порекнутом наводу Карле Дел Понте, 17. фебруара 2003. од ње затражио да Шешеља „води, и не враћа га".

        Ако ни због чега другог, а оно барем због те реченице, тешко је пристојном човеку да у вечном сукобу Ђинђића и Шешеља буде на страни овог првог.

        Све у свему, основни грех Војислава Шешеља никада није био простаклук, или насиље. За сваку просту или насилну ствар коју је урадио, он је вишеструко вратио Србији храбрим, пожртвованим и честитим потезима, чак и пре Хага; насупрот томе, ниједан од горе набројаних простака и насилника не може се похвалити никаквим искупљењем, а ипак, они не само да нису проказани, него су још и уважени припадници самозване „елите".

        Не, основни грех Војислава Шешеља је то што је српски националиста. И то је тачка која ме је увек спајала са њим.

        Могао сам да се не слажем с њим по овом или оном питању, али је оно једино заиста битно, српски национализам - па ако треба и неумерени, а у ратним условима је ваљда само такав и могућ - увек био нешто по чему смо на истој страни. Као што сам са овима, који данас сикћу на њега, могао да се сложим по милион других ставки, али их никада нисам сматрао себи блискима управо због тога што смо се на теми српског национализма обавезно разилазили.

        Зато ми је Шешељ, кад видим колико их је узнемирио, само још милији.

        Војиславе, добродошао назад у Србију!

 

 

 

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Vedrana Rudan: Šešelj po drugi put medu Hrvatima

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:519920-Seselj-po-drugi-put-medju-Hrvatima

 

 

Šešelj po drugi put među Hrvatima

NovostiOnline | 17. novembar 2014. 12:43 | Komentara: 0

Jasno je i najvećem glupanu ko je Šešelja pustio sa lanca pa ipak se hrvatski političari zgražavaju nad činjenicom što "Srbija na svojim ulicama ima poludelog ratnog zločinca."

Vedrana Rudan

 

Bila sam u Zrenjaninu. Fenomenalna večer. Smijali smo se do suza. Nakon "promocije" koja nije baš ništa promovirala osim dobrih vibracija razgovarala sam sa ljudima. Očajni su. Nema posla, nema love, nema sreće. Depra i staro i mlado drži za vrat. Tjedno Suboticu napušta dvadeset ljudi, naslovna strana "Politike", u Mađarskoj dobivaju državljanstvo, a onda kao građani EU kreću trbuhom za hlebom. Svi pričaju samo o bijedi, gladi, beznađu.

 

Zrenjanin je prekrasan gradić koji krupnim koracima grabi prema propasti onako kako to čini, primjerice, moj grad. Poslovni prostori prazni, firme propale, središte grada raskopano. Građanima je obećano da će se sve urediti za dva tjedna. Golim okom vidiš da će se duboki kanali pretvoriti u trg možda za šest mjeseci a možda i nikad. Nisam pitala da li i u Zrenjaninu sve ulice kopa i zatrpava uvijek isti tajkun ili se to dešava samo u Rijeci? Čitava bivša Jugoslavija u četvrtom je stadiju raka.

Iz Zrenjanina sam krenula prema Beogradu. Tamo žive moji prijatelji. Kad smo skupa razgovaramo o tome gdje će naša djeca, možda, naći posao. Novi Zeland? Kanada? Danska? Norveška? Njujork? Kći moje prijateljice arhitektica je u Njujorku ali nema ni vremena ni love da svrati u Beograd i posjeti majku, ženu mojih godina. Mama je očajna jer misli da bi za svu našu djecu bilo bolje da pate u svojoj zemlji. U tuđini će do smrti biti neprihvaćena a svoju tugu neće imati s kim podijeliti jer će im vlastita djeca postati stranci.

Kako dišu Beograđani i Beograđanke? O čemu govore kad ne govore o bijedi? O Đokoviću. O kazališnim predstavama. O nogometu. Čitaju knjige. Piju kavu u lijepim kafićima, oni koji imaju za kavu. O čemu ne govore? O Šešelju. Dok je kolona mladih ljudi maskiranih u četnike prolazila pokraj nas ispijača kave nismo se previše uzbudili. Ulice su bile zakrčene, taksisti su bili van sebe ali "Pobednika", iako su plakati pozivali građane i građanke Beograda da Ga pozdrave, ljudi izvan "kolone" nisu pozdravljali.

Vratila sam se u Hrvatsku i bacila pogled na naše novine koje nikad ne čitam kad nisam doma. Ostala sam bez teksta. Šešelj je hrvatska tema dana. Njegovo ukazanje u Srbiji "naše" je medije diglo na noge. Zašto? Znamo tko je vlasnik Haškog suda, jasno je i najvećem glupanu tko je Šešelja pustio sa lanca pa ipak se hrvatski političari zgražaju nad činjenicom što "Srbija na svojim ulicama ima poludjelog ratnog zločinca." Naša ministrica vanjskih poslova zbog toga "Srbiji izražava sućut." Tko će nama izraziti sućut zato što nam je Vesna Pusić ministrica vanjskih poslova?

Ruža Tomašić, naše nešto što sjedi u nekoj od EU klupa ljuti se na Vladu koja "ne reagira na četnički dernek" u Beogradu. Ruža od Pameti misli da Vlada zbog toga za kaznu ne bi smjela otići u Vukovar. Ako ode u Vukovar iako nije upucala Šešelja "onda bi ih svi trebali potjerati i reći da im tamo nije mjesto."

Šešelja se dohvatio i predsjednik Josipović: "Ono što mi možemo, a nemamo široki manevarski prostor, je jednim pismom upozoriti Haški sud na ovo što se događa." Mili Isuse? Tko sjedi u Haškom sudu? Starčići u kojima čuči Alzheimer kome je glaukom izjeo oba oka? Haškači su namjerno poslali Šešelja da uznemiri Srbiju ali su se zajebali, ili se nisu zajebali, pa je četnik Šešelj uznemirio Hrvatsku.

Četnik Šešelj uznemirio je Hrvatsku? Je*e se običnim građanima Hrvatske za Šešelja. Je*e se i našim političarima za Šešelja. Je*e se i našim biznismenima za Šešelja. Tedeski je ovih dana kupio "Bakinu tajnu", moju najdražu srpsku marmeladu. Lopine koje vladaju i nama i njima pale se samo na lovu a od nas očekuju da svršavamo nad Četnikom Svih Četnika.

Četnici, četnici, četnici, četnici…Koji je*eni četnici?

Zadnjem hrvatskom kretenu danas je jasno, nije kokarda Hrvatsku pretvorila u spaljenu zemlju. To nas opljačkane Hrvatice i Hrvate je*e. I jeb*at će nas dok ne krepamo od bolesti, gladi i tuge

 

Preuzeto sa bloga Vedrane Rudan: www.rudan.

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Slučaj Vojislav Šešelj: Licemerje Zapada i izdaja Srbije

Licemerje Zapada i izdaja Srbije

Objavljeno u: Region, Vijesti

      2 Novembar, 2014 Nedjelja u 7:48

 

Slučaj Vojislav Šešelj zaslužuje pažnju javnosti jer odslikava svu licemernost savremenog sveta i izdajstvo koje vlada u Srbiji. Možemo mi voleti ili ne voleti Šešelja, ceniti ga ili ne, biti njegov sledbenik ili protivnik, slučaj Vojislav Šešelj je pokazao svu dvoličnost savremene civilizacije i mentalitet srpske političke elite. Sudjenje je odavno postalo farsa, što zahvaljujući samom Šešelju što Haškom tribunalu koji je izgubio kredibilitet, ali je još veća komedija srpska država i njen odnos prema osudjeniku i osudjenicima u Hagu. Srbiju baš briga za Šešelja, bolje da ga nema, što bi i Zapad želeo.

 

Da je kojim slučajem Vojislav Šešelj amerikanac ili englez, nikada se ne bi našao u Hagu ma kakav zločin da je napravio. Razmislimo malo o tome. Sjedinjene Američke Države ili Velika Britanija nikada ne bi dozvolile da se njihovom gradjaninu sudi van njihove zemlje. Ma koliko on bio kriv ili nedužan, Amerika bi Šešelja zaštitila i trudila se da mu sudi na svojoj teritoriji, po svojim zakonima. Nijedan amerikanac ili englez, ma kakav pas rata ili legionar bio, nije se našao u Hagu. Te zemlje se bore za svoje gradjane, jer je to kredo njihove državne politike. Oni štiteći svoje gradjane svuda po svetu u pravnom smislu, štite svoju suverenost. One na taj način daju svima u svetu do znanja da one sude svojim gradjanima, da su one države majke a ne države maćehe svakom svom čedu.

Da li je nekoj zemlji uspelo da od Amerike ili Velike Britanije dobije izručenje nekoga ko je osudjen u nekoj drugoj zemlji, kojeg ta druga zemlja traži zbog nečega? Ne. Oni ne isporučuju svoje gradjane drugim zemljama. Oni brinu o svojim gradjanima, to su odgovorne države. Možda ne principijelne, jer ono što važi za njihove gradjane ne važi za sav ostali svet, pa imamo slučaj da Amerika svuda po svetu juri one koji su se njoj zamerili, da ima Gvantanamo zatvor gde drži bez suda i zakona mnoge muslimane i ko zna koliko još tajnih zatvora za strance za koje mi i ne znamo.
S druge strane, u Srbiji kada se kaže „kum nije dugme", na malo zajedljiv način pokušava se u šali reći da je kum nešto važno u životu pojedinca. I jeste. Kum je duhovni brat ili otac. Kum je bitan, posebno ako ste vi nekome kum, on kao vaše kumče očekuje da ga blagoslovite i da se brinete o njemu. A ako vam je on kum, onda je on vama duhovni otac i on se stara o vama, on vas blagoslovi i moli se za vas. Imati dobrog kuma je veliki blagoslov u životu. Slučaj Vojislav Šešelj je zanimljiv sa tog aspekta što je u kumstvo sa haškim zatvorenikom uključeno čak dvoje kumova, koji su bili ili jesu na najvišim funkcijama u našoj zemlji, ali su kumu okrenuli ledja. Za njih je Vojislav Šešelj dugme, kojeg bolje i da nema, neka se zagubi.

To je ono što je razočaravajuće za nas kao ljude, kao Srbe, kao duhovna i moralna bića. Taj odnos srpske elite prema našem gradjaninu zatočenom u Hagu. To je sudjenje u kome proces traje sve dok osudjenik ne umre, što pomalo liči na srpsko sudstvo. Ali to ne bi trebalo da liči na zapadne sudove koji se hvale svojom efikasnošću i pravdom, ali su oni pokazali takvo zastrašujuće licemerje da je to užasno. Zapad je okrenuo svoj moralni kompas, ali smo ga mi potpuno izgubili, jer se naša država ne brine o svojim ljudima, ne brani ih ma gde bili u svetu. To nas izmedju svih ostalih stvari i dovodi do mesta u istoriji i civilizaciji na kome smo. Ne može Srbiji biti bolje ako nije dobro i Vojsilavu Šešelju, našem gradjaninu o kome se država ne brine, a zapadni sud ga sudi licemerno da ga ne osudi, nego da ga umori, jer je njegovo zatočeništvo ustupak domaćim vlastima. Koliko je tu moralnih i svih drugih principa pogaženo, samo Bog zna i može da proceni. Spojili se zapadno licemerje i srpska izdaja na slučaju Šešelj.

Svako objektivan zna ko je Vojislav Šešelj, šta je radio, odnosno šta nije radio za vreme turobnih 90-ih. Očigledno je, da na njemu stvarno ima krivice zbog koje bi ga bilo lako osuditi, bio bi već odavno osudjen kao primer svima ostalima. Ali te krivice koju zapadne sudije traže nema, ima samo želje da ga zadrže što više, dok se svest prosečnog Srbina ne promeni pod upravom sadašnje vlasti i direktiva iz Brisela. Oni tamo i ovi ovde veruju da im Šešelj smeta, da možda može da smeta, da talasa i udara po vlasti koja nas vodi tamo gde nas vodi. Zato su svi spremni da zažmure na slučaj Vojislav Šešelj, da puste da vreme, stres i bolest učine svoje, i da Vojislav Šešelj zatvori oči a oni da zatvore slučaj. Nema presude, nema krivca, nema kazne, nema obeštećenja. Ničeg nema, sve je pojeo zaborav. Vojislav Šešelj, ma koliko u svom političkom delovanju i karakteru bio bahat, primitivan i lud, na kraju cele ove tragedije će postati mučenik i neko na kome se oslikala pala priroda savremenog sveta.

Srbija je prva zaboravila Šešelja, baš kao što je zaboravila i sve ostale koje je sila zarobila i osudila. Kum je zaboravio kuma, kumstvo je manje bitno. Ako je kumstvo nebitno, zašto bi onda čovekoljublje bilo bitno, čemu milosrdje, čojstvo. Kada toga nema, nema solidarnosti, nema društvene odgovornosti da se brani svoj i da se brani slabiji. Nema morala, svima je sve dozvoljeno, sve je nebitno i sve je za oteti ili prodati, lako je izdati.
Vojislava Šešelja su izdali i kumovi i država Srbija. Kad kum nije kum, nego dugme, država nije majka nego maćeha gradjanima, niko se ni o kome ne brine, sve je sebičluk i izdaja. Narod koji vodi elita bez moralnih principa onda postaje beslovesna raja.
(Š.V. , Bašta Balkana)

 

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Džerard Vilijams : Od istorije ništa nismo naučili

HRONIKA 59. BEOGRADSKOG SAJMA KNJIGA

 

Džerard Vilijams

 

Od istorije ništa nismo naučili

 

Užasno je to što danas može da se vidi u dijelovima koje smo ranije nazivali istočnom Evropom da fudbalski navijači pozdravljaju nacističkim pozdravom, da se održavaju izbori za mis Adolfa Hitlera, 2014. godine, to je nenormalno Na sreću, na neki način demokratija je prevazišla probleme koje su na svijet donijeli i nacizam i komunizam, ali demokratija nije savršeno rješenje, ona je najbolja od loših alternativa i ne funkcioniše u svim situacijama Pro­sla­vlje­ni bri­tan­ski pu­bli­ci­sta i pi­sac Dže­rard Vi­li­jams na ovo­go­di­šnjem Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du pot­pi­si­vao je no­vi ro­man ,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka", ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća Ad­mi­ral Buks iz Be­o­gra­da. Ri­ječ je o dru­gom u se­ri­ji ro­ma­na po­ve­za­nih li­kom Vel­ša­ni­na Le­o­nar­da, ko­ji se kre­tao li­ni­ja­ma fron­to­va Sje­ver­ne Afri­ke, Ita­li­je, do­spi­je­va­ju­ći i do Ko­re­je, Ode­se, Ar­gen­ti­ne, ko­ji je či­ta­lač­ka pu­bli­ka sa ovih pro­sto­ra ima­la pri­li­ku da upo­zna u ro­ma­nu ,,Le­no­va pu­sti­nja". Lju­bav­ne pri­če ko­je se ple­tu oko Le­no­vog li­ka ni­su ni­šta ma­nje za­ni­mlji­ve od rat­nih avan­tu­ra ko­je on do­ži­vlja­va, a kroz ko­je nas pi­sac svo­jom ubje­dlji­vom na­ra­tiv­no­šću vje­što spro­vo­di.
Dže­rard Vi­li­jams je isto­ri­čar i no­vi­nar ko­ji je is­crp­no pi­sao o Dru­gom svjet­skom ra­tu. Ve­ći dio svog ži­vo­ta (33 go­di­ne) ra­dio je za bri­tan­ske TV sta­ni­ce: Roj­ters, Bi-Bi-Si i Skaj Njuz.
Iz­vje­šta­vao je o ne­kim od naj­zna­čaj­ni­jih po­li­tič­kih do­ga­đa­ja ko­ji su obi­lje­ži­li kraj XX vi­je­ka, uklju­ču­ju­ći i ra­to­ve u Per­sij­skom za­li­vu, Ru­an­di, Bo­sni… Vi­li­jams je na­šoj i svjet­skoj jav­no­sti po­znat kao autor best­se­le­ra „Si­vi vuk – bjek­stvo Adol­fa Hi­tle­ra", u ko­me je iz­nio po­dat­ke o to­me da je Fi­rer pre­ži­vio Dru­gi svjet­ski rat i do­če­kao du­bo­ku sta­rost u Ar­gen­ti­ni.
Eks­klu­ziv­ni in­ter­vju za „Dan" Dže­rard Vi­li­jams dao je na štan­du iz­da­vač­ke ku­će Ad­mi­ral Buk­sa, gdje pot­pi­su­je svo­je knji­ge do za­vr­šet­ka saj­ma.
● Pu­bli­ka je u pri­li­ci da po­sli­je fe­no­me­nal­nog „Si­vog vu­ka" uži­va u Va­šem već dru­gom ro­ma­nu. Ka­ko je na­sta­la ova knji­ga? U kom ča­su ste od­lu­či­li da na­pi­še­te ovo dje­lo i na­rav­no, u ko­joj mje­ri Vas je na to ohra­bri­lo ba­ra­ta­nje či­nje­ni­ca­ma u ve­zi sa do­ga­đa­jem?
– Raz­log zbog ko­ga sam po­čeo da pi­šem knji­ge o Le­nu je jed­no­sta­van. Moj otac, Len, je bio voj­nik u Dru­gom svjet­skom ra­tu, u Sje­ver­noj Afri­ci, i uče­stvo­vao je u bor­ba­ma sve do Ita­li­je gdje je bio te­ško ra­njen u bi­ci kod Mo­te Ka­si­na. On je osta­vio svo­je me­mo­a­re, ukrat­ko, dio ono­ga što je ra­dio za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ma­da moj ju­nak ni­je moj otac, ve­li­ki broj nje­go­vih po­če­ta­ka je­ste. Len je kao i ja Vel­ša­nin, ro­đen je u Svon­si­ju, kao i moj otac. Moj otac je, za­pra­vo, od­bio da bu­de ofi­cir za vri­je­me ra­ta jer je sma­trao da je to isu­vi­še opa­sno i mi­slio je da se ne­će sna­ći na tom dru­štve­nom ni­vou. Moj ju­nak je pri­hva­tio da po­sta­ne ofi­cir i to­kom ra­ta je na­pre­do­vao do ve­o­ma vi­so­kog či­na. Na­kon što sam na­pi­sao „Si­vog vu­ka" osje­ćao sam se ve­o­ma lo­še jer sam sa­znao šta se za­i­sta do­go­di­lo sa na­ci­sti­ma po­sli­je ra­ta i na­kon što sam is­tra­ži­vao na te­mu na­ci­sta je­di­no što sam že­lio da uči­nim je da ih ubi­jem. U mo­jim knji­ga­ma imao sam pri­li­ku da ubi­jam na­ci­ste na raz­ne na­či­ne, na ra­znim mje­sti­ma, i oni su svi to za­slu­ži­li. To što po­zna­jem pri­li­ke po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta će mi po­mo­ći ka­ko moj se­ri­jal knji­ga bu­de na­pre­do­vao, a pla­ni­ra­no je de­vet knji­ga. Tre­nut­no pi­šem dru­gu knji­gu iz pu­sti­nje. To je od­u­vi­jek bio pe­ri­od ko­ji me je fa­sci­ni­rao. Ja sam di­je­te u Dru­gom svjet­skom ra­tu, moj otac se bo­rio, sve knji­ge, i stri­po­vi i fil­mo­vi ko­je sam gle­dao u mla­do­sti su ima­li do­sta ve­ze sa ra­tom. Že­lio sam da se vra­tim u to vri­je­me i na­pi­šem ne­što uz­bu­dlji­vo i in­te­re­sant­no, ali o vre­me­nu o ko­me ni­je mno­go to­ga pi­sa­no u ro­ma­ni­ma. Svi su ču­li za dan „D", „Spa­sa­va­nje voj­ni­ka Ra­ja­na", „Ame­rič­ka in­va­zi­ja". Me­đu­tim, po­sto­ji isto­ri­ja afrič­ke i ita­li­jan­ske kam­pa­nje, kao i an­ga­žman ju­go­slo­ven­skih tru­pa u Grč­koj o ko­ji­ma ni­ko na za­pa­du ni­šta ne zna, ko­li­ko su voj­ni­ka za­ro­bi­li Njem­ci ka­da je Grč­ka pa­la. Ima to­li­ko za­ni­mlji­vih isto­rij­skih stva­ri o ko­ji­ma mo­že da se pi­še i u to­me uži­vam, za­bav­no mi je.
● Vaš ro­man je po­pri­šte ne­vje­ro­vat­nih do­ga­đa­ja, od ko­jih mno­gi ima­ju upo­ri­šte, na­rav­no u isto­ri­ji i isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma. Ipak, fik­ci­ja je ta ko­ja nad­vla­da­va. Opet, či­ta­lac ne mo­že, a da se na kra­ju knji­ge ne za­pi­ta: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo? Da li ste po­mi­šlja­li i sa­mi na to: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo, a što bi okre­nu­lo to­čak isto­ri­je u mno­go­me dru­ga­či­je, ne­go što se to do­go­di­lo u sa­moj za­vr­šni­ci ra­ta?
– Vo­lim da mo­je li­ko­ve smje­štam u re­al­ne do­ga­đa­je, ta­ko da ima­ju pri­stup dru­gim isti­ni­tim isto­rij­skim lič­no­sti­ma, a ko­ji igra­ju spo­red­ne ulo­ge u ovoj ve­li­koj dra­mi. Mi­slim da smo mi, da je za­pad imao pu­no sre­će na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta zbog to­ga što je Hi­tler bio to­li­ko glup da na­pad­ne Ru­si­ju pa se So­vjet­ski Sa­vez ob­ru­šio na nje­ga, i da su oni po­ku­ša­li da raz­vi­ju mno­go raz­li­či­tih vr­sta oruž­ja, jer da su se sa­mo kon­cen­tri­sa­li na jed­no kao što su to Ame­ri­kan­ci uči­ni­li u pro­jek­tu „Men­hetn" sa nu­kle­ar­nom bom­bom pri­ča je mo­gla da bu­de mno­go go­ra. Ne bih bio sre­ćan da sam mo­rao da gle­dam Evro­pu u ko­joj do­mi­ni­ra na­ci­stič­ka Nje­mač­ka. Uža­sno je to što da­nas mo­že da se vi­di u di­je­lo­vi­ma ko­je smo ra­ni­je na­zi­va­li is­toč­nom Evro­pom da fud­bal­ski na­vi­ja­či po­zdra­vlja­ju na­ci­stič­kim po­zdra­vom, da se odr­ža­va­ju iz­bo­ri za mis Adol­fa Hi­tle­ra, 2014. go­di­ne, to je ne­nor­mal­no. Na sre­ću, na ne­ki na­čin de­mo­kra­ti­ja je pre­va­zi­šla pro­ble­me ko­je su na svi­jet do­ni­je­li i na­ci­zam i ko­mu­ni­zam, ali de­mo­kra­ti­ja ni­je sa­vr­še­no rje­še­nje, ona je jed­no­stav­no naj­bo­lja od lo­ših al­ter­na­ti­va i ne funk­ci­o­ni­še u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Ne funk­ci­o­ni­še u ze­mlja­ma ko­je ne­ma­ju isto­ri­ju de­mo­kra­ti­je kao što su ze­mlje Bli­skog is­to­ka. Ne mo­že­te jed­no­stav­no uze­ti za­pad­ni mo­del de­mo­kra­ti­je i pri­mi­je­ni­ti ga na dru­ge kul­tu­re. Mo­ra­mo da bu­de­mo mno­go vi­še svje­sni to­ga. Ali, tu se vra­ća­mo na va­še pr­vo pi­ta­nje: Da li uči­mo od isto­ri­je? Od­go­vor je: ne.
● Ka­ko kao ne­ko ko je do­bar dio rad­nog vi­je­ka po­sve­tio is­tra­ži­va­nji­ma o Dru­gom svjet­skom ra­tu gle­da­te na uvre­že­nu iz­re­ku da se isto­ri­ja po­na­vlja?
– Či­ni se da se isto­ri­ja po­na­vlja. Ne znam šta je to sa ljud­skom ra­som. Stal­no po­na­vlja­mo iste gre­ške. Bri­ta­ni­ja je upra­vo iza­šla iz Av­ga­ni­sta­na po­sli­je tri­na­est go­di­na, a da ni­je po­sti­gla sko­ro ni­šta. Za­pad­ne si­le su ušle u Irak, ono što su po­sti­gli je 600.000 žr­tvi na stra­ni Ira­ka i sa­da se su­o­ča­va­mo sa jed­nim od naj­go­rih si­tu­a­ci­ja sa... ne že­lim da ka­žem mu­sli­man­skim jer oni to ni­su, ne­go sa pri­mi­tiv­nim ubi­ca­ma ko­ju ni­smo sko­ro vi­dje­li. To je ve­o­ma tu­žno, ali iz­gle­da da nas isto­ri­ja ne uči baš ni­če­mu.
● Po­red pra­ve rat­ne sto­ri­je, ro­man sa­dr­ži i lju­bav­nu pri­ču. Lju­ba­vi mno­go tre­ba da op­sta­ne i u mi­ru... Ka­ko ste gra­di­li pri­ču o ovoj rat­noj lju­ba­vi?
– Mi­slim da je oči­gled­no ako ima­te go­mi­lu dva­de­se­to­go­di­šnja­ka u gra­du kao što je Ka­i­ro ko­ji je pun li­je­pih že­na iz ci­je­log svi­je­ta, na­ro­či­to iz Li­ba­na, Egip­ta, Fran­cu­ske, a sve se to de­ša­va u rat­no do­ba, pa ne zna­te da li će­te pre­ži­vje­ti, seks do­bi­ja ve­o­ma va­žnu di­na­mi­ku – po­ne­kad je sa­mo seks, a po­ne­kad je to vi­še stvar pri­vlač­no­sti. Ali, ka­da ni­ste si­gur­ni da li će­te sju­tra bi­ti ži­vi mi­slim da po­sto­ji ne­što du­bo­ko unu­tar ljud­skog bi­ća što ga tje­ra da na­sta­vlja, da stva­ra na­red­no po­ko­lje­nje, a po­ne­kad se ne ra­di sa­mo o re­pro­duk­ci­ji, ra­di se ta­ko­đe i o po­tre­bi za lju­ba­vlju. Le­nu, kao i ve­ći­ni Vel­ša­na, uklju­ču­ju­ći i me­ne, je po­treb­na lju­bav i on je na­la­zi, iako ne uvi­jek sa istom že­nom – to je pro­mjen­lji­vo.
● Va­ša knji­ga „Si­vi vuk" do­ži­vje­la je svu­da u svi­je­tu, a i u Sr­bi­ji, sud­bi­nu istin­skog best­se­le­ra. Ov­dje ste čak i na­gra­đe­ni za ovo dje­lo tra­di­ci­o­nal­nom na­gra­dom Hit li­ber. Da li ste oče­ki­va­li ova­kav i ovo­li­ki uspjeh ovog dje­la?
– Ne, ta knji­ga ni­je pi­sa­na da bi na njoj za­ra­di­li. I ja i Saj­mon ko­ji je isto­ri­čar, bi­li smo ve­o­ma iz­ne­na­đe­ni i lju­ti da in­for­ma­ci­je ko­je smo ot­kri­li ni­su ni­ka­da ob­ja­vlje­ne u jav­no­sti i da su ih mno­gi dru­gi isto­ri­ča­ri ig­no­ri­sa­li. Zbog to­ga sam bio ve­o­ma ljut dok sam pi­sao „Si­vog vu­ka". Ne znam da li se ta ljut­nja pri­mje­ću­je. Mi smo po­ku­ša­li da je pred­sta­vi­mo na ve­o­ma ja­san i pre­ci­zan na­čin. Ta knji­ga ni­je kao mo­ji ro­ma­ni i vje­ru­jem da je ve­o­ma te­ška za či­ta­nje. U „Si­vom vu­ku" mi sa­mo pre­no­si­mo ono šta smo ot­kri­li. Dra­go mi je da zbog nje mno­gi lju­di mi­je­nja­ju svo­je mi­šlje­nje o to­me šta se do­go­di­lo po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić



Uz­bu­dljiv tri­ler

● ,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka" či­ta se kao uz­bu­dljiv tri­ler. Ipak, ima se­kven­ci ko­je su to­li­ko uvjer­lji­ve da se či­ta­lac ne­ri­jet­ko za­pi­ta šta je ov­dje stvar­nost, a šta je pi­sac do­ma­štao. Da­kle, pi­ta­nje gla­si: šta je u Va­šem ro­ma­nu stvar­nost, re­a­li­ja, a šta je plod Va­še ma­šte?
– Po­sto­je tri osnov­ne stva­ri u Kol­di­cu ko­je su stvar­ne. Po­sto­ja­la je gru­pa Nje­ma­ca ko­ju je ob­u­ča­va­la ame­rič­ka oba­vje­štaj­na slu­žba pred kraj ra­ta. Oni su od­la­zi­li u lo­go­re u Fran­cu­skoj i pi­ta­li za­ro­blje­ni­ke ko je bio spre­man da im po­mog­ne da se bo­re pro­tiv na­ci­sta. Za­pra­vo se 600, 700 Nje­ma­ca do­bro­volj­no pri­ja­vi­lo da po­mog­nu u bor­bi pro­tiv na­ci­sta. To su bi­li so­ci­ja­li­sti i nji­ho­va je­di­ni­ca se zva­la Gvo­zde­ni krst, a nji­hov za­da­tak je bio da pro­đu kroz ba­ri­je­re i da iz­vu­ku Hi­tle­ra iz Or­lo­vog gni­je­zda. Ta gru­pa lju­di je stvar­na. Raz­voj na­ci­stič­kog atom­skog oruž­ja je stva­ran i mo­gao se ostva­ri­ti. Ako ne­ko že­li da is­tra­žu­je na in­ter­ne­tu na­ći će o to­me do­sta po­da­ta­ka. Ta­ko­đe, bom­bar­der Pro­jekt Ame­ri­ka je stva­ran. Mi ni­smo po­sla­li ko­man­do­se da ga uni­šte, ali tu sam imao pri­li­ku da is­ko­ri­stim svo­je li­ko­ve i da ih an­ga­žu­jem u ne­če­mu što je bi­lo na pu­tu ostva­re­nja. Da su Njem­ci ima­li sa­mo još šest mje­se­ci, svi­jet bi bio sa­svim dru­ga­či­ji. Sre­ćom po nas oni ni­su ima­li tih šest mje­se­ci.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2014-11-01&clanak=459728&naslov=Od%20istorije%20ni%B9ta%20nismo%20nau%E8ili

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.