среда, 30. новембар 2011.

DVERI: TADIĆ PUSTIO SRBE SA SEVERA KOSOVA NIZ VODU!

DVERI: TADIĆ PUSTIO SRBE SA SEVERA KOSOVA NIZ VODU!

sreda, 30 novembar 2011 09:38

Ne postoji razlika između onoga što pričaju Vuk Drašković i Čeda Jovanović, i onoga što priča Boris Tadić

 

Predsednik Srbije (i dalje) Boris Tadić otvoreno je izjavio da ne podržava barikade na Kosovu i poziva Srbe da ih uklone jer štete nacionalnim interesima: "Političke predstavnike Srba pozivam da učine sve da uklone barikade, jer one ugrožavaju živote građana a ne obezbeđuju da se odbrani ni jedan jedini nacionalni interes. Naprotiv, dovode nas u situaciju da izgubimo svaku mogućnost da branimo osnovne nacionalne interese i na severu Kosova i u međunarodnoj areni" (B92)

Tadić je dodao da se ne smeju ponoviti „greške iz 90-ih godina kada su predstavnici Srba odbili Vens-Ovenov plan i plan Z 4".

A koji to plan postoji danas? Samo Ahtisarijev, koji nudi nezavisno Kosovo pod upravom NATO, koji ovih dana pravi i vojsku Kosova.

U tom smislu, ne postoji razlika između onoga što pričaju Vuk Drašković i Čeda Jovanović, i onoga što priča Boris Tadić.

Ako je jedino rešenje za srpske nacionalne interese apsolutno okretanje ka Evropskoj uniji, onda je bolje, na osnovu iskustva da na bilo kakve interese zaboravimo, ili učinimo ono što je odavno trebalo: prekinemo evropske integracije!

Predstavnici šiptarskih insitucija, predstavnici Amerike, EU i ostalih sila koje su nam „prijateljski" nastrojene svih ovih decenija sve vreme su govorili da treba ukloniti barikade.

Sada to govori Boris Tadić. Nije li izdaja kada stanete na stranu nepijatelja!?


Izvor Dveri srpske, 29. 11. 2011.

 

уторак, 29. новембар 2011.

NIŠTA NIJE ZAVRŠENO OKO KOSOVA AKO SRBIJA TO NE ZAVRŠI

OBRAD KESIĆ: NIŠTA NIJE ZAVRŠENO OKO KOSOVA AKO SRBIJA TO NE ZAVRŠI

utorak, 29 novembar 2011 09:38

Sve se koristi da bi se prikrili pravi ciljevi dijaloga, a to je konsolidacija nezavisnosti Kosova, koja bi dala legitimitet zemljama koje još ne priznaju Kosovo da se predomisle


„To je jedan od razloga zašto ja verujem u dijalog i zašto ohrabrujem obe strane da učestvuju u dijalogu, jer ako želiš da se 'nepriznavaoci' predomisle, moraš im dati razlog da to učine. Nacionalni stavovi se baziraju na odlukama nacionalnih parlamenata. Ne ideš u parlament da kažeš 'predomislili smo se'.

Moraš ponovo da se obratiš parlamentu i da kažeš da se 'realnost na terenu' promenila, jer sada razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju dokumente jedni drugih, slobodno putuju. Podržavaju jedni druge u regionalnim forumima; tako da je to nova situacija i zbog toga je možda došlo vreme da preispitamo svoj stav. Tako da je ovo nešto što bi Priština trebalo da ima u vidu, znajući koliko je važno da se predstavi kao kredibilni međunarodni igrač, pogotovo kroz dijalog. Verujte mi da je to moćan instrument."

Ovako je Miroslav Lajčak odgovorio na pitanje koje mu je postavljeno posle izlaganja 22. novembra u Centru za strateške međunarodne studije (Center for Strategic International Studies) u Vašingtonu. Zanimljivo je, jer ukazuje na stvarne ciljeve i želje EU u vezi sa dijalogom Beograda i Prištine, ali i zato što je još jedan dokaz da u suštini jedini koji mogu da završe celu priču o nezavisnosti Kosova smo mi, tj. država Srbija. Koliko god se govorilo da je sve već završeno i da Srbija nema izbora nego da prihvati "realnost", vidimo da u suštini ništa nije završeno oko Kosova ako Srbija to ne završi.

Naravno da nije problem u tome što Beograd razgovara sa Prištinom. Čak nije ni problem što Beograd kroz taj dijalog želi da rešava praktične probleme običnih ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Problem jeste u tome što se to sve koristi da bi se prikrili pravi ciljevi dijaloga Beograda i Prištine, a to je konsolidacija nezavisnosti Kosova koja bi dala legitimitet onim zemljama koje još ne priznaju Kosovo da se predomisle i da, koristeći „novu situaciju na terenu", promene svoje stavove. Drugim rečima, Srbija bi omogućila EU da konačno zauzme jedinstven stav i olakšala bi EU i Americi da završe priču o međunarodnom priznanju Kosova.

U međuvremenu, zvanični Beograd ponavlja već istrošenu i tanku mantru da Srbija „nikada neće priznati nezavisnost Kosova", ali naravno kao što vidimo u stvarnim ciljevima EU u vezi sa dijalogom, učinićemo ipak sve da se ta nezavisnost sprovede do kraja i konsoliduje. A da na tome vredno radimo, vidi se svakodnevno u našim javnim nastupima, a najviše se vidi u onim tajnim dogovorima koji ne smeju da se stave na papir, ali naravno moraće se sprovesti jer nam to naši prijatelji u EU garantuju.

Legitimitet i neka vrsta legalnosti celoj nepravdi i celom nepoštovanju, prema međunarodnom pravu, Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i prema Ustavu i zakonima Srbije, će se izgraditi na osnovama ,,nove realnosti" koju mi sami gradimo dok govorimo da nikada nećemo priznati ono što u suštini pomažemo da se završi. S tim što se Srbija drži za onu slamku lažnog samopoštovanja i dostojnosti sa sloganom da nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

Sve u svemu, najveća sramota za Srbiju i za sve nas nije to što pomažemo bašonima koji su oštetili i ugrozili suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, nego što lažemo sami sebe i mislimo da kada završimo sve što se traži od nas, da ćemo onda moći s ponosom da budemo deo ujedinjene Evrope, izgrađene na poštovanju najviših standarda demokratije i vladavini prava. A u suštini, i onda kada sve završimo, bićemo jadni, bedni i bez obraza.


Izvor Politika, 29. 11. 2011.

 

недеља, 27. новембар 2011.

ГЛОБАЛНА ФИНАНСИЈСКА ДИКТАТУРА И ИРАН

ГЛОБАЛНА ФИНАНСИЈСКА ДИКТАТУРА И ИРАН

Леонид ИВАШОВ | 27.11.2011 | 00:01

 

Пошто се обрачунао са жртвом која му је била на реду – Либијском Џамахиријом, Запад се усмерио на уништење других држава, које су на његовом списку биле следеће. Међу њима „на реду" су Сирија и Иран. Са Сиријом  не иде ништа баш тако глатко: прво – председник САР Башар Асад је сиријском друштву понудио пакет реформи које су заиста биле потребне, друго – Русија и Кина су у СБ ОУН блокирале доношење резолуције о њој, јер је та резолуција претила понављањем „либијског сценарија". Зато је антисиријска операција морала да се мења када је већ започета, тако што је сва нада  за уништење републике изнутра усмерена на западне специјалне службе, стране најамнике и локалну „пету" колону. Покушали су да направе револуцију и у Ирану, али су Персијанци, када су осетили страно мешање, успели да организују противотпор, а санкције, мада земљу ометају да живи нормално, ипак нису смртоносне. Тим пре, што искуство Ирака и Либије отрежњује у Ирану чак и оне снаге, које су биле за Запад. Међутим, владике Запада немају времена да чекају да ситуација за револуцију сама сазри.

После вештачког рушења СССР-а свет се померио према једнополарности, али не оној, о којој су у своје време писали англосаксонски геополитичари А.Мехен, Х.Мекиндер, Н.Спајкмен и други. Они су концепцију светске власти замишљали као власт западних поморских држава – САД и Велике Британије, али почетком 21. века господари света су постали они, у чијим су рукама глобалне финансије.  То је  147 породица које су повезане породично и које контролишу светски финансијски систем, које остварују емисију долара и које су повезале, као хоботница, водеће елите практично свих држава. Базу те глобалне власти у сенци чине финансијско-политичке структуре Рокфелера, Ротшилда и Ватикана. Још почетком 20. века, пошто су се тајно нашли на једном америчком острву, амерички финансијери су донели такозвани „план Марбурга", чија је суштина била изражена у следећој формули: власт је роба, и то најскупља, и зато власт могу да поседују само најбогатији, а светска власт треба да припадне међународним финансијерима. Планове им је покварио Совјетски Савез. А када су њега уклонили – пут према светској власти се нашао отворен. Данас главни субјекат светске политике представља глобална финансијска олигархија, која је створила архитектуру финансијских центара, транснационалних и националних банки, штабних структура (ММФ, МБ), сопствене ковнице новца (ФРС – Федерални Систем Резерви САД), мреже института за прогнозирање на научном нивоу и тајне политичке штабове. У интересу власти финансијске олигархије решен је или се решава низ глобалних задатака, међу којима су најважнији:

 

  1. одређивање новца за смисао људског живота, за рад држава и друштава;
  2. чврсто везивање свих валута и комплетне светске економије за амерички долар;
  3. отварање државних граница ради неометаног кретања долара и роба и услуга који се плаћају њиме;
  4. неговање и постављање на власт „елите" коју контролише финансијска олигархија, тако што та „елита" мора да ради   по врло чврстим правилима, који су у интересу глобалног финансијског друштва;
  5. постављање потпуне контроле економског и политичког понашања сваког човека, предузећа, државе.

 

Арсенал средстава глобалне финансијске диктатуре је несагледив – уцене, поткупљивање, уништавање, затвори, убиства, дискредитовање, кризе, револуције, уништење држава, терор и, наравно, рат. Да би се окарактерисала суштина овог страшног система најприкладније је рећи – глобална финансијска дикататура, чија је идеологија – фашизам. А најужа формула рада овог облика власти је: новац може све! Како ово, што сам рекао не би личило на измишљање, позваћу се на оно, што је изговорило неколико председника САД, било убијених, било оних, који су умрли природном смрћу.

„По читавом свету супротстављена нам је монолитна, сурова завера, која тајним средствима шири своју сферу утицаја, пролазећи без насиља, свргавајући власти, уместо да се власт смењује на изборима, и плашећи уместо да омогућују слободу. Тај систем, пошто је мобилисао многе људске и материјалне ресурсе, направио је високоефикасну машину, која  се бави војним, дипломатским, иследничким, економским, научним и политичким операцијама". Тако је говорио Џон Кенеди, обраћајући се америчком народу. А 22. новембра 1963. године он је јавно, уз телевизијске камере, стрељан. Да не би превише причао. Нешто слично је тврдио и Абрахам Линколн. Да би се уклонио од диктатуре банкара, Линколн је донео одлуку да штампање новца врати држави, после чега је Ротшилд, преко својих новина „Тајмс оф Лондон" изјавио: „Ова влада треба да се уништи". Што је и учињено. Абрахам Линколн је убијен. А ево шта је рекао Вудро Вилсон, председник САД у периоду 1913 - 1921. године: „Ми више нисмо влада воље народа, нисмо влада коју је изабрала већина, већ влада под влашћу једне гомилице људи". А они, на које су се ове речи односиле, нису ни помишљали да сакрију природу своје власти. Директор Банке Енглеске у периоду 1928. – 1941. године, сер Џ. Стемп је рекао: „Савремени банкарски систем новац прави ни од чега… Зеленаштво је измишљено безакоњем  и рођено пороком. Банкарима припада цео свет… Одузмите им ту велику власт, али ако им оставите могућност да једним потписом праве паре, они ће поново откупити свет".

 

*  *  *

 

Од 90-их година 20. века почело је тотално чишћење учесника социјалистичког експеримента и свих неусаглашених са светским поретком, који је направљен на свевлашћу групе банкара. Југославија је искидана због покушаја да изабере сопствени пут развоја, контролишући свој финансијски систем и ток долара у земљи, иако је читава Европа већ била утерана у шталске јасле финансијске империје. Ирак је за време Садама Хусеина такође покушавао да сагради арапски социјализам, одбио је доларе при продаји нафте и – уопште - био је превише самосталан! Као и Моамер Гадафи, који је покушавао да оснује Афрички савез, да континент преведе на само њихову валуту – златни динар, чак и да формира колективне оружане снаге Афричког савеза. Својим путем покушава да иде и Сирија, зато се против ње и спроводи комплексна операција на свргавању режима, зато је на њено територију безобзирно убачено преко две хиљаде наоружаних страних најамника, америчко-европске дипломате отворено позивају „опозицију" да не иде на контакте са вођством Сиријске Арапске Републике, да не дискутују о пројектима реформи и да не капитулирају. Финансијски диктатори  су задовољни режимима типа земаља Персијског залива, који своје милијарде чувају  у америчким банкама и који су спремни  да изврше сваки прекоокеански налог, или земаља у којима постоји стални унутрашњи рат, какве су Сомалија, Авганистан, Ирак.

На Вол-стриту схватају да је данас у региону „Великог Блиског Истока" као противник глобалне финансијске диктатуре остао Иран. Покушај да се поигра самосталношћу је направила и Турска, али, рекло би се, за председника владе Ердогана и поготово министра иностраних послова Давутоглуа су пронађена ефикасна средства којима се  на њих деловало, тако да Анкара данас учествује са великим ентузијазмом у уништењу Сирије и подржава санкције против Ирана. Против Ирана је отпочета операција на уништењу његове самосталности у спољној и унутрашњој политици, на ликвидацији зборног места стабилности на „луку нестабилности" од Балкана до Пакистана, на кажњавању због одбијања да се потчини „глобалном хегемону". (Уосталом, Иран такође игнорише амерички долар, а то је већ – готова пресуда). Међутим операција против Ирана је нешто озбиљније него уништење Либије. Метода дозвољеног лова авијације НАТО овде не може да да ефекат какав је потребан. Осим тога,  боравећи у превише дугој финансијско-економској кризи, европско становништво нема жеља ни за новим трошковима, ни за новим жртвама. А ситуација у светској финансијској „сенки" се распирује: пуца и сужава се зона долара као извора њене снаге и алата светске власти; почео је глобални отпор власти олигархије под паролом „Освоји Вол-стрит". Плус снажна офанзива Кине, коју подржавају економски и војни напори Индије, интеграциони процеси у Јужној Америци, формирање нових структура међународне интеграције (ШОС и БРИКС), активизација АСЕАН, АТЕС и др., па и руска власт се тихо супротставља диктату Рокфелерових и Ротшилдових, тежећи независности од светских финансијских центара. Зато је потребан снажан, комплексан удар који би опасност за долар и његове домаћине скренуо, озбиљно ослабио супарнике (Кину и Европу) и приказао „несавладиву снагу".

Рекло би се да је одлука о операцији против Ирана донета. Да би се обрадили амерички порески обвезници и истовремено и међународна јавност, изабран је извештај МАГАТЕ у коме је, према подацима незнано чије шпијунаже, Иран убројан у земље које раде на стварању сопственог нуклеарног оружја. За иницијатора удара одређен је Израел, зато што Нобелова награда Бараку Обами задржава америчку администрацију, поготово уочи председничких избора. Зато је решено да се жртвује благостање израелског становништва тако што ће их заплашити могућим губљењем нуклеарног монопола у региону. Па ето – одмах је израелска елита, заједно са својим средствима јавног информисања, а пошто је претходно добила наређење од „старијег брата" са Вол-стрита, закрештала о нуклеарној претњи  од стране Ирана, о хитној потреби да се „нуклеарном исламизму" нанесе упозоравајући нуклеарни ударац. Што је могуће, и чак врло вероватно. Уосталом, зашто да не? Ко би то могао да се озбиљно супротстави? Нека се полиција само бави митинзима и демонстрацијама. Свет је једнополаризован, њиме владају паре! Савест и морал су му непознати. Непознато му је и међународно право, као и сви остали атрибути биполарног уређења света. Иран може да се нађе потпуно сам, као што су остали сами Ирак, Либија, Југославија… Само ће вођа Северне Кореје послати мању јединицу својих војника што, наравно, ситуацију неће спасити. Иран има прилично добру армију, али неупоредиву у односу на америчку војну силу. Тим пре, уколико операција почне серијом израелских атомских удара. Отпор методом  класичне одбране довешће до пораза Персијанаца: противник има неупоредиву техничку предност. Другачије би било да дође до асиметричног комплексног одговора, који би агресору нанео штету коју он не би могао да прихвати. Говорећи једноставније, који би изазвао брда лешева и уништење  у земљи непријатеља, мада необавезно и на његовој територији; који би довео у опасност и само постојање Државе Израел. Да ли Иранци могу тако да одговоре? Не знам. Има још много питања. Да ли Пекинг схвата да удар по Ирану представља удар на будућност Кине, удар на динамику њеног развоја? Рат, тим пре, атомски, прекинуће доток блискоисточне нафте у Кинеску Народну Републику, са свим последицама које одатле проистичу. Европа ће моћи да   дозирано добија нафту, али  по цени 300 – 400 долара за барел, што ће такође изазвати колапс Европске уније и  рушење зоне евра. Тако да се, осим војног пораза Ирана, уствари планира да се економски пораз нанесе и главним геополитичким супарницима оних, који претендују на владање светом – Кини, Европи, Индији. Уосталом, и исламски свет, пошто буде лишен сталног дотока долара од нафте, успориће свој развој и, како маштају наручиоци рата, смањиће своју револуционарну активност.

Па ако се сетимо, у не тако давној прошлости није се остварио ни један план фашизма. То, да је данашња светска финансијска елита преузела фашизам као идеологију и метод власти код стручњака не изазива никакву сумњу. Очигледно је одбијање међународних норми, покушаји да се прекроји карта света према сопственим шаблонима, игнорисање закона природе и социјалног развоја, улог на бахатост, силу и нацизам. Плус тежња да се избаве милијарди „непотпуних" људи. А то и јесте фашизам. Али – ипак да мало погледамо у историју и да прогнозирамо будућност.

Системска криза помахниталог капитализма почетка 20. века је довела, прво, до револуционарне ситуације у Русији и у Европи, друго, испровоцирала је два светска рата,  чији је резултат био уништење свих фашистичких режима; треће - кардинално се променио светски поредак: свет је постао биполаран, избалансиранији, многи народи и државе су добили могућност да изаберу пут за свој развој, пропао је колонијални систем. У свему томе се види објективна закономерност развоја човечанства. А то значи да су и садашњи покушаји да се човечанство натера силом на модел финансијског фашизма осуђени на пораз. Међутим,  за победе здравих снага потребни су и време и жртве. Претпостављам да ће Иран својим отпором неофашизму положити први камен у темељ будуће победе. Његов пример ће следити многи народи. Исток и антиглобалистичке снаге на Западу ће довести до поимања потребе за организованим одупирањем позицијама финансијског фашизма. У тим ће се снагама појавити цивилизација–вођа, која ће човечанству понудити нови модел уређења света, смисао среће сваког човека, нови скуп прописа за цивилизован живот, хармонично узајамно деловање са природом и космосом. Тај вођа ће бити Русија. Она има историјско искуство у решавању општељудских проблема, има снажан духовно-интелектуални потенцијал, има свети светски задатак. А Америка, која је новом фашизму послужила као тело, настрадаће у будућем обрачуну више од других, зато што је у себи накупила превише негативне енергије, а зло је увек привлачило невољу.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/27/globalna-finansiiska-diktatura-i-iran.html

субота, 26. новембар 2011.

Седам хиљада људи на скупу Двери

Седам хиљада људи на скупу Двери

субота, 26 новембар 2011 07:41 ин4с

 

Свечаној прослави 10 месеци политичког Покрета Двери - ЗА живот Србије, која је 23. новембра одржана у Чачку, присуствовало је преко 7000 посетилаца - око 700 у великој сали Дома културе у Чачку и преко 6500 колико је уживо пратило директан пренос путем наше интернет презентације. Био је ово и први директан пренос путем интернета једног политичког скупа у Србији. Упркос хакерским нападима који су почели истовремено са почетком преноса и техничким проблемима на почетку овог пионирског подухвата, реакције посетилаца су сјајне.

Тако су сви  они који су пратили овај скуп, уживо  или путем интернета, могли да осете енергију једног новог политичког покрета, чије прећуткивање даје додатан ехо ономе што је за 10 месеци постигнуто: представаници Двери су обишли 100 општина, покренули 70 повереништава, отворили 30 канцеларија и представили Нови народни договор у 40 градова Србије. Недавно је медијски прећутана и конференција за новинаре на којој су подршку Дверима дали проф. др Коста Чавошки и Предраг Драгић Кијук.

Међу бројним  интелектуалцима који отворено подржавају Двери, у Чачку су говорили професор Филолошког факултета у Београду др Мило Ломпар и проф. др Јасмина  Вујић, прва жена шеф катедре за нуклеарни инжењеринг у једном од најугледнијих универзитета у Америци и водећи представник српске научне дијапсоре.

За све интелектуалце  који нас подржавају заједничко је то што су они врхунски стручњаци у својим областима, што представља њихово лично остварење. Оно што су дали науци и култури, то је њихов поклон читавом човечанству.

Али њихов непрекидни друштвени патриотски активизам  је нешто што безрезервно поклањају  свом народу и зато су подржали Двери и Покрет за живот Србије.

Од државе заборављени  ратни војни инвалиди имали су свог представника. Слободан Ненадић, члан удружења „Браниоци отаџбине", обратио се у име 5000 ратних војних инвалида колико их окупља ово удружење.

На скупу у  Чачку говорили су представници Покрета Двери – За живот Србије: Мирослав Паровић, Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић, који су истакли суштину предложених мера за преображај Србије за који се Двери залажу.

Двери ће и убудуће  користити слободан свет интернета  како би истину о себи и људима који чине Покрет за живот Србије пренели  што већем броју људи.

Зато вас још  једном подсећамо где нас увек можете наћи www.dverisrpske.com!

Информативна  служба

 

 

Покрета Двери – За живот  Србије

 

Двери - проф. др Мило Ломпар

Двери - проф. др Мило Ломпар

http://www.youtube.com/watch?v=flGd_Ap2Fpg

 

 

http://www.dverisrpske.com/

 

петак, 25. новембар 2011.

LJILJANA SMAJLOVIĆ: GOSPODIN SRBIJA

LJILJANA SMAJLOVIĆ: GOSPODIN SRBIJA

petak, 25 novembar 2011 13:46

Koliko košta Mitrovica? Gospodin Srbija to tek treba da saopšti Srbiji

 Mi znamo šta moramo da uradimo. Jedino ne znamo kako da dobijemo izbore kada to uradimo. 

Ova se jetka šala pripisuje luksemburškom premijeru, koji trenutno predsedava Evrogrupom i pripada još ekskluzivnijem klubu od osam ljudi koji upravo drmaju Evropom (takozvana Frankfurtska grupa, u kojoj se, pored Žan-Kloda Junkera, nalaze još i Kristin Lagard, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, Mario Dragi, Žoze Manuel Barozo, Herman van Rompej i Oli Ren). Junker je javnosti poznat i kao Mister Evro, iz čega će čitaocu biti jasan kontekst njegove izjave. Odnosila se na lidere svih zemalja EU, gde je kriza samo u proteklih 18 meseci sa vlasti oduvala osam vlada. 

I Boris Tadić zna šta mora da uradi kako bi 9. decembra dobio tu toliko željenu kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali ne zna kako da i posle toga ostane Gospodin Srbija. Njegova je dilema, naravno, daleko teža od Sarkozijeve jer je i srpski ulog neuporedivo veći od francuskog. Ako dobije kandidaturu, građani ga možda neće nagraditi, no, ako je ne dobije, sasvim izvesno će ga kazniti. Ali, ako je dobije po cenu gubitka severa Kosova, njegova pobeda može se pokazati kao katastrofalna. 

Na tankoj žici, na kojoj Gospodin Srbija već duže vreme uspešno balansira, važnu tačku oslonca nalazi u pet zemalja Evropske unije koje nisu priznale Kosovo. Tih pet „non-recognizers" pružaju preko potrebno težište tvrdnjama zvaničnog Beograda da priznanje Kosova nikada za Srbiju ne može postati uslovom članstva u Evropskoj uniji, odnosno da naše evropske težnje ni na koji način ne ugrožavaju naš suverenitet nad Kosovom, odnosno makar onaj koji nam garantuje Rezolucija 1244. „Non-rekognajzeri" daju neki smisao mantri kako „nikada nećemo priznati Kosovo" iako stalno ispunjavamo sve nove i nove kosovske uslove da bismo se makar za centimetar približili članstvu u Evropskoj uniji. 

Zato je bilo utešno pročitati u dobro obaveštenom beogradskom listu „Danas" da nema bojazni da evropske zemlje koje nisu priznale Kosovo promene takvu politiku, bez obzira na eventualne promene njihovih vlada i bez obzira na pritiske koje trpe zato što ta politika objektivno nanosi političku, ali i ekonomsku štetu Kosovu (primera radi, Priština ne može da koristi kredite Evropske investicione banke). 

PREĆUTANI LAJČAK Utoliko je šokantnija vest iz Vašingtona da je direktor EU za Balkan Miroslav Lajčak ovog utorka detaljno na predavanju u Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS) objasnio šta će se u Slovačkoj i drugim „non-rekognajzerima" dešavati nakon uspeha u pregovorima između Prištine i Beograda. (Doduše, uz ogradu da je to samo „lično mišljenje", ali je to „lično mišljenje" kao funkcioner EU ipak javno izneo usred Vašingtona.) Slovačka, Grčka, Španija, Rumunija i Kipar „ponovo će razmotriti" svoje odluke o nepriznavanju Kosova čim dođe do „promene realnosti na terenu", kazao je Lajčak. A evo kako će ta realnost uskoro izgledati: evo, oni razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju dokumente jedni drugih, podržavaju jedni druge u međunarodnim forumima, jedni drugima putuju preko teritorije... Lajčak veruje da će parlamenti ovih zemalja posle toga doneti drugačije odluke o Kosovu. „Eto zašto mi ohrabrujemo njihov međusobni dijalog", dodao je. 

Izjava je nova i zanimljiva, ali se samo uslovno može nazvati vešću, budući da u Beogradu nije objavljena (barem ne u izveštajima „Politike" i Tanjuga, čiji su dopisnici prisustvovali skupu), no čitalac može na mreži i sam da potraži sajt CSIS, koji je ugostio Lajčaka (evo i linka). 

I u tome je, eto, drama sadašnjeg trenutka za ljude koji u ime Srbije, daleko od očiju javnosti i srpskog parlamenta, odlučuju koliko će se Beograd tačno do 9. decembra približiti Evropi. Svaki politički centimetar nosi izvesne rizike, uspehe i poraze. Kažu da je „mekana moć" Amerike i Evrope, ona koja ne podrazumeva trupe ni bombardere, zapravo njihova sposobnost da postignu željene ishode bez prisile i bez nagrade. Zapad je u stvari u pravu kada podrugljivo odbacuje naše jadikovke da smo ucenjeni i pod pritiskom. Lepo kažu teoretičari „soft power": razlika između pretnje i obećanja, između prinude i nadoknade, zavisi od ugla posmatranja. Jer kada izazovete porast nečijih očekivanja, on već i izostanak očekivane nadoknade doživljava kao kaznu, dok pretnja da će nagrada izostati ako izostane željeno ponašanje u očima kažnjenika postaje prisila. 

USMENI USTUPAK Drugim rečima, niko Beogradu nije držao pištolj na slepoočnici kada je 2008. u konsultacijama sa Briselom odabrao kakvo će pitanje o otcepljenju Kosova postaviti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Možemo sebi da laskamo da su nam zavrtali ruke da bismo lane odustali od svoje verzije UN rezolucije i umesto nje predložili evroatlantsku, ali smo mi bili ti koji smo je podneli Ujedinjenim nacijama. Ako Beograd sutra dobije status kandidata, to će biti deo komplikovane diplomatske trampe. Kako ovih dana saznajemo, vlast u Srbiji toliko želi da veruje u svoju evropsku perspektivu da je spremna da u naše ime, zdravo za gotovo, kao „ustupak" prihvati i usmena obećanja koja je druga strana odbila čak i da vidi na parčetu papira. Zahvaljujući „Danasu", građani Srbije su saznali da u izveštaju Vlade Srbije o pregovorima s Prištinom piše da je, „s obzirom na suprotstavljene stavove dve strane, EU na sebe preuzela obavezu davanja političkih garancija za sprovođenje svih aranžmana u delovima koji, zbog stavova bilo koje od strana, nisu uneti u tekst". 

Nešto slično su Grci upravo pokušali sa Mister Evrom. Antonis Samaras, čija Nova demokratija učestvuje u novoj koalicionoj grčkoj vladi nacionalnog spasa, hteo je da ubedi Žan-Kloda Junkera da je dovoljno njegovo usmeno obećanje da će Grčka strogo da poštuje izuzetno striktne mere štednje kako bi dobila šestu tranšu evropske pomoći. Mister Evro nije hteo ni da čuje za usmene garancije niti za „pismo o namerama", pa makar i od lidera zemlje članice EU. U četvrtak je stigla vest da je Samaras potpisao to što se od njega tražilo, i što je grčka štampa nazvala „ultimatumom". 

Kao i mnogi drugi političari, Samaras je prvo uradio sve što je mogao, a zatim i ono što je morao. Birači  će ga na izborima obavestiti je li platio previsoku cenu. Grčki izbori zakazani su za 19. februar. Srpski još nisu. Koliko košta Mitrovica? Gospodin Srbija to tek treba da saopšti Srbiji. 
 

Nezavisne novine

 

PET TADIĆEVIH RADNJI VELEIZDAJE ILI STRUČNO MIŠLJENJE...

KOSTA ČAVOŠKI: PET TADIĆEVIH RADNJI VELEIZDAJE ILI STRUČNO MIŠLJENJE...

petak, 25 novembar 2011 20:43

...o razlozima za pokretanje krivičnog postupka protiv Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, i Borislava Stefanovića, visokog diplomatskog službenika Ministarstva inostranih poslova

 
Po mom sudu, Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, treba optužiti i osuditi za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine države, predviđeno članom 307 Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji glasi: 

„Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina." 

U svojstvu predsednika Republike Srbije Boris Tadić je usmeno naložio Borislavu Stefanoviću, svom diplomatskom službeniku, da vodi zvanične pregovore sa predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji su već sada doveli do de facto priznanja ove samozvane države na teritoriji i u okviru međunarodno priznatih granica Republike Srbije. Pored niza protivustavnih sporazuma, Borislav Stefanović je usmeno sa predstavnicima samozvane kosmetske države ugovorio naplatu carine na prelazima administrativne granice između Kosmeta i ostatka Srbije i prihvatio izgled carinskog pečata ove samozvane države. Istorijski i međunarodnopravno, carina je državni prihod koji se isključivo naplaćuje za prelazak robe preko državne granice. To znači da je prihvatanjem carinskog pečata samozvane kosmetske države i naplate carine u njenu korist, Boris Tadić na ovaj način priznao da je administrativna granica između Kosmeta i ostatka Srbije međudržavna granica, a da je samozvana kosmetska država prava država koja ima legitimno pravo da na svojim državnim granicama naplaćuje carinu. Inače, da je carina nešto što naš Ustav i važeći zakoni dopuštaju i u granicama Republike Srbije, carina bi se već uveliko naplaćivala na administrativnoj međi između Beograda i Pančeva na prilazu mostu preko Tamiša. 

Druga Tadićeva radnja koja predstavlja ugrožavanje teritorijalne celine države jeste njegovo zvanično priznanje i prihvatanje da EULEX, kao ispostava jedne strane organizacije (Evropske unije), vrši pravosudnu i policijsku nadležnost na Kosovu i Metohiji kao integralnom delu Srbije. Čak je njegov ministar policije Ivica Dačić sklopio pismeni ugovor sa EULEX-om, koji sa stanovišta međunarodnog prava predstavlja međunarodni ugovor. 

Treća Tadićeva radnja kojom se ugrožava teritorijalna celina države jeste njegov poverljiv nalog Statističkom zavodu Republike Srbije da na Kosovu i Metohiji uopšte ne vrši popis čak i onih stanovnika (naših sunarodnika u srpskim enklavama i na severu Kosova) koji bi na to rado pristali, čime je i javno stavio do znanja da Kosovo i Metohija nisu više integralni deo Republike Srbije. 

Četvrta Tadićeva radnja koja je nagoveštena i već delimično izvedena jeste povlačenje i ukidanje i poslednjih državnih institucija na Kosovu i Metohiji tako što bi se sud u Kosovskoj Mitrovici integrisao u kosmetski i EULEX-ov pravosudni sistem i presuđivao ne po Ustavu i zakonima Republike Srbije nego po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države, a izbori u četiri opštine na severu Kosova obavljali ne po Ustavu i izbornim zakonima Republike Srbije, nego po Ustavu i zakonima samozvane kosmetske države, kako je to već učinjeno u gračaničkoj opštini. 

Peta Tadićeva radnja je poverljiv nalog Ministarstvu unutrašnjih poslova da na Kosovu i Metohiji ne vrši zamenu starih novim registarskim tablicama za motorna vozila, kako se to uveliko čini u ostatku Srbije da bi naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji prisilio da prihvate registarske tablice samozvane kosmetske države. 

Sve ove radnje predstavljaju biće dobro poznatog krivičnog dela veleizdaje, koje inkriminišu krivični zakoni skoro svih država sveta. No, kako tog dela više nema u našem Krivičnom zakoniku, pomenute radnje Borisa Tadića treba podvesti pod krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine, inkriminisano članom 307 Krivičnog zakonika, pošto nema nikakve sumnje da je ovim radnjama Tadić već promenio međunarodno priznate južne granice Republike Srbije, tako da one više nisu na Prokletijama, nego na Brnjaku i kod Merdara, gde samozvane kosmetske vlasti već naplaćuju državnu carinu. To je očigledno i protivustavna i protivzakonita promena državnih granica Republike Srbije, pošto se one, shodno članu 8 stavu 2 Ustava Republike Srbije, mogu promeniti samo po postupku predviđenom za promenu Ustava, koji nije ni pokrenut, a kamoli sproveden. 

Posebno upozoravam Tužilaštvo da je posredi izuzetno teško krivično delo te da bi trebalo zahtevati najstrožu kaznu. Ovo posebno zbog toga što se Boris Tadić, prilikom stupanja na dužnost Predsednika Republike, shodno članu 114, stavu 3 Ustava Republike Srbije, zakleo da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i (...) poštovanju i odbrani Ustava i zakona". Nadam se da će tužilaštvo i nadležni sud razabrati da je Tadić pogazio ovu svoju zakletvu da bi istorijski i sudbinski izuzetno važan deo naše državne teritorije stavio pod vlast naših državnih i nacionalnih neprijatelja. 

Borislav Stefanović, poznat i pod pseudonimom Borko, izvršio je krivično delo špijunaže, tako što je 27. novembra i 5. decembra 2007. godine, prilikom privatnih razgovora sa političkim savetnikom ambasade SAD u Beogradu, učinio dostupnim toj stranoj državi pojedinosti akcionog plana Vlade Republike Srbije, kao odgovor na mogućno protivustavno proglašenje Kosova i Metohije kao samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji je u tom trenutku bio najviša državna tajna. To je klasična špijunaža, koja se u doba rata isključivo kažnjava smrću, a u vreme mira vrlo strogim zatvorskim kaznama. Dokaz da je ovo krivično delo izvršeno predstavlja poverljiva depeša broj 07BELGRADE1632, koju je tadašnji američki ambasador u Beogradu Camerun Munter uputio Stejt departmentu. Ovu depešu je inače objavio Wikileaks na svom web site-u, i njena autentičnost nikad nije osporena. 

Pored ovog teškog krivičnog dela, Borislava Stefanovića trebalo bi optužiti i osuditi zbog ozbiljnog kršenja Ustava, zakona i pravila na osnovu kojih se vode diplomatski pregovori i zaključuju međunarodni ugovori. Po međunarodnom pravu, državu mogu bez pismenog punomoćja predstavljati u inostranstvu i u njeno ime zaključivati međunarodne ugovore samo šef države i ministar inostranih poslova, dok svi ostali državni zvaničnici i diplomatski službenici to mogu činiti samo na osnovu pismenog ovlašćenja. Koliko je to meni poznato, Tadićev Borislav Stefanović, kao pregovarač u ime Republike Srbije u Briselu, nije se legitimisao nikakvim pismenim punomoćjem, a zaključuje nekakve usmene ugovore koji obavezuju Republiku Srbiju kao državu i uz to ne podležu potvrdi i ratifikaciji Narodne Skupštine, shodno članu 99 tački 4 Ustava. 

U Beogradu, 17. novembra 2011. godine  
 

Glava i zid

 

Hipnotisana gomila

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Hipnotisana gomila

Kada Mlađan Dinkić kaže da premijer Cvetković zapravo nije nikakav premijer i da je on najneodlučniji i najsporiji čovek kog je u životu upoznao, a taj je isti Dinkić i dalje lider vladajuće koalicije, šta nam to govori o srpskoj politici?

Kada se kompletna žuto-crvena vrhuška složi i preko noći ukine Upravu za javne nabavke samo da bi ubuduće mogla komotnije da krade, šta nam to govori o srpskoj državi? Kada je Vuku Jeremiću, usred strašne kosovske drame, najvažnije da bude izabran za predsednika Teniskog saveza (?!?), šta nam to govori o srpskoj eliti?

Kada beogradske novine za centralne, najvažnije teme danas proglašavaju Cecinu narukvicu, Merlinov koncert i Titovu zaostavštinu (?!?), kada na televizijama nema ničeg drugog osim turskih serija, glupavih rijalitija i režimskih šarenih laža, šta još treba reći o srpskim medijima? Kada nas guverner Dejan Šoškić ubeđuje da je sve u redu, dok dinar svakog dana pada, a u ovoj zemlji profitira samo zelenaška, bankarska mafija, šta još nije jasno o srpskoj sudbini? Kada Srbija obara svetske rekorde u korupciji, a u ovdašnjim zatvorima nema nikoga značajnijeg od lokalnih dilera i bivših direktorčića, kad svaki srpski ministar živi kao tajkun iako zvanično prima platu od hiljadu i nešto evra, može li se uopšte govoriti o srpskoj budućnosti?!

Svakog je dana, razumemo se, sve više dokaza apsolutne nesposobnosti i fatalne dezorijentisanosti srpske vladajuće politike. Svakog je dana sve očiglednije da Srbija više nije ozbiljna država, nego partokratski provizorijum skrojen po meri korumpiranih skotova. Svakog smo dana, hoću da kažem, sve dalje od bilo kakve šanse da Srbija postane normalna i uređena zemlja. I što je najstrašnije, svakog smo dana sve dalje od mogućnosti da bilo šta učinimo, da bilo šta preokrenemo. Svakog smo dana sve sličniji hipnotisanoj gomili!

Zabavljeni pukim preživljavanjem, sluđeni totalnom medijskom hipnozom, ubijeni u pojam višedecenijskim politikantskim besmislom, Srbi kao da su se pomirili sa strašnom sudbinom, pa više i ne pokušavaju da bilo šta promene. Zaplašeni crnim ekonomskim prognozama i najavama bliske i konačne propasti, građani Srbije ćute i čekaju. Čekaju na čudo. Pošto još jedino čudo može da nas spase.

Dobro, i šta sad? Zašto vam ja sve ovo pišem? Iskreno, ne znam. Al' znam da ne šteti. A kada ne šteti, onda mora biti da koristi.

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/189026/Hipnotisana+gomila.html

SRS: Nikolić je član kriminalnog klana

SRS: Nikolić je član kriminalnog klana

Tanjug, Beta | 24. 11. 2011. - 11:48h 12:14h | Komentara: 248

Prepodnevni deo sednice republičkog parlamenta obeležila je oštra polemika poslanika SRS i lidera naprednjaka Tomislava Nikolića, posle tvrdnji radikala da je Nikolić, zajedno sa Milom Đukanovićem, deo kriminalnog klana.

Poslanik SRS Dragan Stevanović je u raspravi o novim zakonskim rešenjima o tržišnom nadzoru rekao da je Đukanovića i Nikolića, koji su se juče sastali u Podgorici, sastavio "kralj duvanske mafije" i da su njih dvojica "u svetlu kriminala i korupcije" razgovarali o perspektivama Srbije i Crne Gore.


Nikolić mu je odgovorio da je delegacija SNS juče imala "čast i zadovoljstvo" da bude gost tri parlamentarne političke stranke, a u okviru svojih priprema da "odmah po završetku izbora i formiranja vlade tačno zna na čemu je sa svojim susedima".


"Ako je to organizovani kriminal, eto mi smo se juče bavili organizovanim kriminalom. Za nas je to bila priprema za razvoj odnosa sa Crnom Gorom posle sledećih izbora", rekao je Nikolić.


On je protestovao zbog toga što predsedavajući parlamenta nije reagovao na optužbe radikala, navodeći da Skupština Srbije ne bi trebalo da postane mesto na kome će "nedostojni napadati dostojne" i na kome će oni svoj bes iskaljivati na boljima od sebe.
 

"Ne treba mene niko da brani u ovoj sali, jer bi taj koji me napada prvo trebalo da obriše nos maramicom pa da razgovara sa mnom", rekao je lider SNS, navodeći da će ta stranka na predstojećim izborima pobediti DS, ukoliko ta utakmica bude fer i ukoliko demokratama ne budu drugi pomagali.
 

U polemiku se uključila i Nataša Jovanović, takođe poslanik SRS, koja je ponovila optužbu svog kolege da je Nikolić, sa Milom Đukanovićem, "direktni učesnik kriminalnog klana".
 

Ona je citirala reči lidera radikala Vojislava Šešelja: Stid me je, a to kažem i pred građanima, što sam ga ikad uopšte i poznavala.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/291586/SRS-Nikolic-je-clan-kriminalnog-klana

понедељак, 21. новембар 2011.

Kud se dede ideologija

Kud se dede ideologija

Jedini cilj sadašnje i svake vlasti je da po svaku cenu ostane na vlasti. To je opšte prihvaćeno uverenje. Tu nema prostora za dileme, za polemike. Ali postoje brojna druga pitanja koja se zanemaruju, a važna su kao uvod ili uslov za promenu stanja. Na primer, fenomen ideologije. Šta je ideologija uopšte?

Kao što dete uči jezik sastavljajući pojmove koje su drugi već sastavili, lako je uočiti da je reč o ideologija nastala od reči „ideja". Pa, kad je neko zaljubljen u neku ideju, on, udružen, stvara „ideologiju." A onda se tu dodaje i srodni pojam „idealizam" koji je takođe nastao od reči „ideja" ali je dobio znatno drugačije značenje filozofski i u životu.

Sve revolucije su nastale i počivaju na ideologiji. Ali, pošto je istorija pokazala da su mnoge ideologije i idealizmi izazvali katastrofe, naježimo se čim čujemo te reči. Neopravdano. Jer, pitanje je samo čemu neka ideologija služi i kuda su usmereni ideali: ka dobrobiti naroda ili za blagostanju jedne kaste.

Nije sporno da je idealizam mladih shvaćen kao patriotizam, uokviren socijalističkom ideologijom, pretvorio nerazvijenu Jugoslaviju u srednje razvijenu industrijsku državu. Danas niko ne vrednuje na pravi način dobrovoljne radne akcije mladih, ali i entuzijazam Alije Sirotanovića u posleratnoj Jugoslaviji. Već samo kao manipulaciju diktatorske vlasti. Ali, nikakva diktatura ne bi mogla da natera stotine hiljade mladih da sa oduševljenjem gradi pruge, puteve, Nove Beograde, Železnike, Vlasine i drugo, posavske kanale... Kao roblje da, ali ne i oduševljene. Zaključak je ipak nepromenljiv: život bez ideala, makar praćen nesigurnim idealizmom, nije život, već životarenje.

Svet je fasciniran skoro neverovatnim brzim usponom komunističke Kine čiji sistem očigledno počiva na komunističkoj ideologiji socijalnog kapitalizma. Ne shvata se uloga ideologije i idealizma u kineskoj drugoj revoluciji, koja će u bliskoj budućnosti promeniti svet.

Današnje mlade generacije su bez ideja, ideologije i idealizma. Iako demokratija ne spada u ideologiju, još manje u idealizam, mnogi mladi ali i stariji su poverovali da je demokratija i onakva kakva je u Srbiju uvezena bez zdravstveno higijenske kontrole i carine, pozitivna, najbolja moguća ideologija ili društveni sistem. Ali, zapadna demokratija je danas u preovlađujućim razmerama samo fasada kapitalizma i surovog potčinjavanja ljudi i drugih malih naroda i država interesima krupnog kapitala. Turbulencije, izbile nedavno najpre u Sjedinjenim Američkim Državama kao posledica egoističkih, profiterskih manipulacija banaka, ne govore samo o parazitskom bankarskom sistemu na Zapadu, već i o katastrofičnosti samog kapitalizma u formi u kojoj se nametanjem razvio.

Danas se malo ko u svetu usuđuje da uzvikne" Smrt kapitalizmu, sloboda narodu", poput one ratne i posleratne parole o fašizmu. Nikom ne pada na pamet da iznova formuliše ideologiju „socijalnog kapitalizma". Ako bi neko na tako nešto i pomislio, policija kapitalizma bi ga proglasila za ludog ili za prekršioca reda i poretka i naravno za agresora na demokratiju. A mogao bi sigurno da izgubi, ako ga ima, i radno mesto, makar bilo i mizerno plaćeno.

Ispostavlja se da se danas u Srbiji iscrpljujemo polemikama o perifernim pitanjima i problemima umesto da se usmerimo ka iznalaženju puta ka izgradnji održive ideologije i poretka koji bi bio u interesu blagostanja naroda, a ne kaste. Socijalni kapitalizam ne mora da znači podmuklu prevaru kapitalista.

Svojevremeno su skandinavci počeli da grade sličan sistem. Sad su se podosta promenili. Silom agresivnog kapitalizma, uvezenog, tamo dobrovoljno, sa svim dažbinama, sa druge strane Atlantika. Ovo je tema za sociologe i političare, ako imaju hrabrosti, mogućnosti, volje i interesa da je razmotre.

Čedomir Cvetković, Beograd

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

Posted: 18. новембар 2011. in ВЕСТИ

 

Markovic Pinky Marko

 

Наша савест, и савест свих цивилизованих људи, шокирана је извештајем да је древна византијска Православна црква у граду Никеји у Турској (данашњи Изник), где је 787. године одржан Седми васељенски сабор и где је 1219. године Свети Сава био хиротонисан за првог архиепископа аутокефалне Српске цркве, пре неколико дана претворена у џамију, да је по…ред ње подигнут минарет и да је у њој већ одржано богослужење по исламском обреду.

Од 1923. године, када је прогнано локално грчко православно становништво, црква Свете Софије била је проглашена за „музеј," док је овим последњим чином насилно одузета верској заједници којој припада и одлуком Дирекције за верска питања при влади Турске (Дијанет) бесправно је предата на употребу једној другој.

Чињеница, да су власти једне државе са европским аспирацијама, у 21. веку, могле да на овако груб начин отму и суштински промене намену верског објекта који је морална својина у првом реду преосталих грађана Турске православне вероисповести, а затим и њихових сународника и православних верника суседне Грче, као и у ширем смислу свих Православаца уопште, а нарочито Срба зато што је црква Свете Софије у Никеји на посебан начин везана за њиховог духовног првојерарха – представља цивилизацијски скандал првог реда.

Црква Свете Софије у Никеји је материјална својина и духовна баштина грчког православног народа, и нико нема право да је отуђује или насилно мења њену сврху. Иако као последица масовног етничког чишћења никејског краја двадесетих година прошлога века грчких православних верника тамо више нема, постоји и турским законом и међународним конвенцијама призната је Цариградска патријаршија као установа која се стара о материјалним и духовним добрима своје пастве, где год се на територији Турске Републике та добра налазила. Према томе, изговор турских власти да о цркви Свете Софије нема ко да брине, и да њено додељивање другој верској заједници представља практично решење, ништаван је и без икаквог дејства.

Поред тога, познато је да је Турска по уређењу које је тамо још увек на снази – секуларна држава. И са тог становишта, насилно преверавање ове православне богомоље противно је турском закону и нема никаквог оправдања.

Дубоко индигнирани овим насилничким поступком који је у потпуном нескладу са европским вредностима толеранције и верске слободе, и који асоцира на минуле векове отоманске самовоље, захтевамо:

- да турске власти без одлагања пониште одлуку Дирекције за верска питања Турске Републике;

- да се бесправно подигнута обележја других вероисповести у непосредној близини православне цркве Свете Софије у Никеји одмах уклоне; и

- да турске власти одговарајућим наређењем обезбеде да ће верски интегритет ове православне богомоље у будуће бити доследно испоштован, да унутар ње неће бити дозвољени обреди других вероисповести, и да се неће вршити никакве измене у статусу или коришћењу цркве Свете Софије у Никеји мимо знања и одобрења Цариградске патријаршије као врховне установе која је задужена да се о њој стара и да њоме располаже.

 

У вези са овим забрињавајућим скрнављењем древног православног верског објекта у Турској такође апелујемо:

- на Патријаршију Српске Православне Цркве да се изјасни по овом питању и да употреби сав свој утицај да покрене васколики православни свет на изражавање чврстог противљења овом недопустивом акту и на предузимање одговарајућих мера пред турским властима да се наведена мера опозове и да се њене последице пониште; и

- на Владу Србије да амбасади Турске у Београду упути енергичан протест поводом скрнављења овог верског објекта у Никеји који је од посебног значаја за српски народ, и да јој предочи да ће отварање исламских верских установа и центара у Србији бити доведено у питање уколико у Никеји одлука о претварању цркве Свете Софије у џамију не буде одмах укинута.

 

Уколико ове мере не би уродиле плодом, апел грађанима Србије да одустану од посете и летовања у Турској преостаће као реална могућност.

 

Стефан Каргановић

 

Београд, 7. новембар 2011.

 

http://tinyurl.com/6s2mm2e

субота, 19. новембар 2011.

Devojku koja je vratila 200.000 evra vlasniku Dačić će zaposliti u MUP-u

Devojku koja je vratila 200.000 evra vlasniku Dačić će zaposliti u MUP-u

Beta | 19. 11. 2011. - 16:57h 19:16h | Komentara: 202

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić najavio je danas u Kruševcu da će pokrenuti proceduru da se Marina Moračanin, koja je pronašla i vlasniku vratila više od 200.000 evra, zaposli u MUP-u.

Marina Moračanin

Dačić je Kruševljanki Marini Moračanin na ceremoniji u skupštini grada uručio simbolični poklon - policijsku kapu i umetničku sliku.

  "U izgubljenom i poremećenom sistemu vrednosti neko bi ovaj gest okarakterisao kao ludost i propuštenu priliku, ali, ovo je zaista veliki gest i ja želim da se naše mlađe generacije uče na takvim primerima. Mislim da je Marini mesto u  ministarstvu unutrašnjih poslova", rekao je Dačić. 

  Dačić uručio umetničku sliku Marini Moračanin

On je kazao i da je prema istraživanjima policija, pored crkve i vojske, institucija u koju građani imaju najviše poverenja.

  Kruševljanka je na poklon dobila i kapu

Umetničku sliku Marini Moračanin je poklonio i gradonačelnik Kruševca Dragan Jovanović, koji je istakao da je Kruševac grad bogate kulture i tradicije, ali i vrednih, radnih, gostoljubivih i poštenih ljudi.

  "Poslednjih dana Marina je bila na svim medijima. Ona je pokazala kakvi su Kruševljani i dokazala da poštenje nema cenu", kazao je Jovanović.

  Marina Moračanin je rekla da je njen postupak bila "obaveza i vaspitanje", kao i da misli "da bi svako ko je normalan isto uradio".

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/290603/Devojku-koja-je-vratila-200000-evra-vlasniku-Dacic-ce-zaposliti-u-MUPu

DRAGAN J. VUCICEVIC - Samoubistvo Srbije

 

 

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/187721/Samoubistvo+Srbije.html

BEOGRAD 19. 11. 2011

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Samoubistvo Srbije

Srbija je teško bolesna, a srpski političari ne rade ništa drugo osim što pokušavaju da na toj bolesti zarade. Srbi su, kao retko koja nacija, potpuno prezreni od svoje vladajuće političke kaste i ostavljeni da bez ikakve dugoročne strategije polako ali sigurno izumiru.

 

Činjenica da je ove godine u Srbiji popisano čak 377.355 ljudi manje nego 2002, fakat da se za poslednjih deset godina u ovoj zemlji ugasilo vise od 24.000 porodica, ali pre svega činjenica da ovi strašni podaci nisu zabrinuli apsolutno nikoga od režimskih beogradskih kevica, ponajbolje govori o zločinačkoj suštini ovdašnje realpolitike. Jer umesto da kataklizmični rezultati popisa budu signal za opštenacionalnu uzbunu, umesto da predsednik, premijer, ministri, dosistički lideri i liderčići zatraže hitno formiranje stručnih timova i utvrđivanje nacionalne strategije za opstanak, sve se svelo na desetak protokolarnih saopštenja i kilavih izjava. Kao da baš nikoga u srpskoj političkoj eliti ne brine to što je ovaj narod na najboljem putu da doživi sudbinu Hazara! Kao da niko ne čuje upozorenja demografa koji su izračunali da će Srbi već 2050. biti nacionalna manjina u Srbiji. Ako Srbije tada uopšte više i bude!

Sve je danas važnije od opstanka ove zemlje i nacije. I otvaranje Gazele u šest traka (kao da ih je pre imala dve?!?), i početak Dinkićeve predizborne kampanje, i hapšenje pedofilske mafije, i nekakav turistički spot, pa čak i koncert Dina Merlina! Kontrolori srpskih medija perfidno nas zatrpavaju zvečećim spin-pričama, ne dozvoljavajući da se uoči izbora previše piše i govori o strašnim rezultatima popisa. Znaju oni dobro da bi se u toj priči, pre ili kasnije, moralo postaviti i pitanje odgovornosti.

I zaista, ko je kriv?! Ko je, bre, kriv što je Srbija posle 11 godina „demokratije" i dalje prokleta avlija u kojoj se mnogo više umire nego što se rađa i iz koje beži svako ko ima bilo kakvu priliku za to?! Ko je kriv što Srbija nema ama baš nikakav smislen plan za budućnost? Ko je kriv što je ova zemlja obećana samo za korumpirane skotove i samo za antisrpske profitere?! Neće, valjda, biti da je baš za sve kriv bivši režim, onaj od pre više od 12 godina?!

Rešenje? Novi sistem. Sistem koji bi od Srbije napravio bolje mesto za život. Sistem koji bi uzeo para državnim lopovima da bi dao majkama i deci. Sistem u kojem bi nacionalni interes bio stavljen iznad ličnog i partijskog. Šta kažete? To je nemoguće? Žalim slučaj, onda je i Srbija nemoguća.

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ




четвртак, 17. новембар 2011.

INTELEKTUALCI PODRŽALI DVERI

INTELEKTUALCI PODRŽALI DVERI

četvrtak, 17 novembar 2011 12:19

Čavoški smatra da je došlo vreme za smenu političke elite i poziva i druge intelektualce da podrže Pokret Dveri


Na konferenciji za novinare kojoj je prisustvao neveliki broj novinarskih ekipa moglo se čuti nešto na šta svi u Dverima mogu da budu ponosni. Jer, nije mala stvar dobiti toliku i tako otvorenu podršku intelektualnih autoriteta kakvi su prof. dr Kosta Čavoški, književnik Predrag Dragić Kijuk, prof. dr Jasmina Vujić i prof. dr Višeslav Hadži-Tanović. To su oni ljudi koji su kroz sve ove godine sačuvali svoj slobodarski, patriotski i intelektualni kredibilitet i od kojih će Dveri rado prihvatiti savete i smernice svoje političke borbe.

Akademik Kosta Čavoški, jedan od najistaknutijih disidenata još od vremena komunizma, borac za demokratiju i istinu, na temelju tog iskustva smatra da je njegova generacija propustila priliku za izgradnju Srbije onakve kakva želimo da bude. On je istakao da nema govotovo nijednog stranačkog vođe koji nije bio na vlasti, dok su se mnogi za to vreme i veoma obogatili. Otuda Čavoški smatra da je došlo vreme za smenu političke elite i poziva i druge intelektualce da podrže Pokret Dveri ističući kao prednosti nekorumpiranost ljudi okupljenih u Dverima i osobinu da govore ono što misle i čine ono što govore.

Politički vodvilj je postao omiljeni pozorišni žanr u Srbiji, počeo je svoje obraćanje Predrag Dragić Kijuk, slikovito navodeći i primere te tragikomične političke glume. Ne treba podsećati da je Dragić autor čuvene knjige „Catena mundi", koja se smatra duhovnom enciklopedijom srpskog naroda. Dveri su, po njegovim rečima, bile jedina organizacija koja više od 12 godina čuva pamćenje srpskog naroda i nema gotovo nijedne teme važne za srpski narod koju u svom časopisu nisu obradile. U političkom životu, za razliku od svih partija, Dveri neće zaboraviti jednu važnu „činjenicu" koju svi zaboravljaju a to je – narod! Oni imaju generacijsku obavezu da ponude razloge svojim zemljacima koji su na školovanju u inostranstvu da se vrate u zemlju. Dveri neće trošiti vreme dokazujući da je Srbija država vladavine prava onim „demokratijama" koje su je bombardovale, niti će ići u Brisel i Vašington po mišljenje. Na kraju, Predrag Dragić Kijuk je naročito istakao da ljudi u Dverima nisu antidemokratski opredeljeni i da oni dolaze iz duše srpskog naroda i da ih krasi ono dostojanstvo koje krasi i srpski narod.

Podršku Dverima već godinam pruža i Jasmina Vujić, prva žena šef katedre za nuklearni inženjering u jednoj od 10 najuglednijih univerziteta u Americi i vodeći predstavnik srpske naučne dijapsore. Ona se prisetila prvog dolaska predstavnika Dveri u Ameriku kada su Srbi koji tamo žive sa olakšanjem prokomentarisali da su posle 50 godina konačno iz Srbije došli mladi, pametni i nekorumpirani ljudi. Ona je podsestila na sve posledice pogubne obrazovne politike u Srbiji, pozivajući Dveri da nađu način da mlade ljude iz dijaspore motivišu da se posle stečenog iskustva van zemlje, ponovo u nju vrate. Zato ona u Dverima vidi mladu, patriotsku, novu i nekorumpiranu snagu koja može i treba da zameni sve dosadašnje više puta „reciklirane" političare. Na kraju, Jasmina Vujić ističe da je protiv ulaska Srbije u EU, jer su okolnosti u kojima bi se to desilo takve da bi Srbija od tog pridruživanja imala samo štete.

Vlasnik prve privatne klinike u našoj zemlji, uvaženi kardiolog, predsednik Udruženja privatnih lekara Srbije prof. dr Višeslav Hadži-Tanović kaže da ne pripada nijednoj stranci ali da podržava Dveri jer je potrebno da se Srbija nacionalno sačuva, biološki opstane a neko mora imati viziju kako to postići. Podsećajući na sve promašaje zdravstvene politike u Srbiji, on je istakao potrebu jedne ozbiljne strategije koja će omogućiti i ozbiljan pristup zdravlju građana Srbije.

Ova konferencija Pokreta Dveri – Za život Srbije je prva u nizu predstavljanja intelektualaca koji podržavaju naš rad i političke aktivnosti.


Izvor Dveri srpske, 16. 11. 2011.

 

среда, 16. новембар 2011.

Rečeno i prećutano: Gosti - Ljubodrag Simonović i Ratko Božović

Rečeno i prećutano: Gosti - Ljubodrag Simonović i Ratko Božović

У емисији радио Београда 2 "Речено и прећутано" од 15.09.2011. коју је водила госпођа Биљана Ђоровић, гости су били Др Љубодраг Симоновић и професор Ратко Божовић. Полазна тема емисије била је "игра као културни феномен", у шта се игра претворила, шта је суштина игре данас.

Издвојио бих речи Љубодрага Симоновића - Дуција:

"Читава та грађанска теорија, односно капиталистичка теорија, она је путем игре покушавала да угура човека у постојећи свет, то је типично код Финка са његовом оазом среће. Значи, свет је несрећа... е, сад, стварамо игре као оазе среће, и ту пројектујемо сад нас као слободна бића. Ту ћемо бити слободни, сретни, итд...

То су "кућице од цвећа" у ствари у свету који је постао, оно што је најгоре Биљана, то је свет деструкције. Значи, ми поштујемо питање игре у једном новом квалитетном амбијенту. А то је амбијент где је човечанство доведено од стране капитализма на ивицу провалије!

Значи, више не може човек да има класичан однос према игри. То више није питање слободе и не-слободе, него је питање опстанка, опстанка! У том смислу треба правити разлику између лажне, слободарске и истинске игре. Капиталистичка игра као што је спорт, то је лажна игра! У њој се не појављује човек као слободно и стваралачко биће, већ као оруђе капитала са којим се постижу политички и економски циљеви.

Слободарска игра се заснива на националним културама. Рецимо, коло. Коло је једна од најзначајнијих, кроз историју гледано, слободарских игара која је створена и на нашем простору... Хоћу да кажем, да у тој борби за један хумани свет, човек мора да се ослони на еманципаторско наслеђе прошлости у смислу слободарске борбе и културе..."

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=2USyWxq_z1w

уторак, 15. новембар 2011.

ПРОЦЕС РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ. ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА

ПРОЦЕС РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ. ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 16.11.2011 | 00:03

 

Новембар 2011. године је означио завршетак друге године процеса против председника Републике Српске Радована Караџића у Међународном суду за бившу Југославију. Неколико недеља пре тога имао сам прилику да будем у судници и да посматрам ступање процеса у трећу годину. .. Сала је била празна. Само сам ја био „са оне  стране стекла". Зашто су на  првом заседању новинари чекали у реду за карте неколико дана унапред а данас, од преко 150 седишта  - сва су била празна. Одговор постаје јасан, ако се потрудимо  да проанализирамо прве резултате процеса.

У протекле две године тужилаштво је представило  скоро сто сведока. Међутим, истовремено је искориштено једва нешто преко половине за то предвиђеног времена. Уколико се тако настави – први део процеса, оптужба, трајаће  још две године што ће, наравно, бити јединствен случај (чак је и у случају С.Милошевића оптужба трајала „само" укупно две године). Уосталом, таква спорост МТБЈ је разумљива. Ближи се крај 2014. године, када трибунал треба да прекине своје постојање, те је зато јако важно да се тај процес не заврши до тог времена, да би процес „мирно упливао" у нови трибунал који је, као ради ругања, формиран „уместо" МТБЈ.

Процес Радовану Карџићу очигледно не иде како је очекивано. Истина - у средствима  за масовно информисање, Р.Караџић је одавно осуђен. Сматрано је да постоји  толико доказа за његову кривицу, да ће суду само требати да одабере оне „најтеже". Међутим, ток процеса је показао нешто сасвим друго. Доказа који су заиста убедљиви нема. Зато није случајно, што суд покушава  да Караџићу створи све нове и нове препреке. Тако је судско веће одбило да му дозволи увид у тајне материјале са суђења Слободану Милошевићу. Да подсетимо да је и код председника Југославије једна тачка оптужбе била „геноцид у Сребреници". Шта више, у обе оптужнице имена С.Милошевића и  Р.Караџића постоје као имена удружених у тзв. „удруженом злочиначком подухвату". У складу са принципима свих  правних система – лица, која су окривљена за исти преступ имају право увида у све материјале процеса. Али не и у МТБЈ. При чему се ти тајни материјали тичу записа  које су америчке тајне службе направиле прислушкујући разговоре С.Милошевића и генерала Ратка Младића у вези са догађајима у Сребреници. Ма какав процес С.Милошевићу!?  Радовану Караџићу нису дозволили ни потпун увид у тајне материјале (а у процесу њему су скоро сви материјали тајни!) у процесу генералу Младићу. Да подсетимо, да је скоро десет година оптужница против Р.Караџића и Р.Младића била заједничка; она је подељена тек када је ухапшен Р.Караџић.[1]

Уосталом, бивши главни тужилац на процесу против С.Милошевића, Британац Џефри Најс (који је отпуштен из Трибунала одмах после завршетка процеса у врло непријатним околностима и за њега, и за још једног сарадника Трибунала) је недавно изјавио да је он покушавао да од САД добије те белешке али их, јадник, није добио. А сада је и Радован Караџић поднео захтев суду да се изда налог америчким властима да доставе те материјале. Међутим, тужилаштво одбија и саму чињеницу да се уопште покуша да се из САД добије материјал од прислушкивања, те је поднео суду захтев да се Караџић одбије. Што је суд са задовољством и учинио.[2]   Са ништа мањим задовољством  суд је одбио Караџића и у вези са позивањем представника низа држава које су учествовале у босанском конфликту, конкретно – Ирана.  Јасно је да је при таквом прилазу немогуће доћи до истине. Уосталом, тек што је у другом процесу – „Тужилац против Н.Шаиновића и других" суд одбио да као доказ прихвати познати Мартијев извештај о трговини људским органима на Косову. Наравно, јер трибунал у својим одлукама обезбеђује „историју масовног прогона Албанаца од стране Срба", те њему Мартијев извештај само квари целу слику.

Не може, а да се не обрати пажња на то, да процес и даље у свему носи тајни карактер. Проглашавају се за тајне или сведоци, или саме изјаве. На пример, оваква је статистика за 2011. годину: у  недељи 13. – 16.09. од пет сведока четворица су били тајни; у недељи 19. – 22.09. од шест сведока за тајне је проглашено њих пет, а двоје је дало и тајне изјаве. У недељи 16. – 18.08.  није било ни једног сведока који није био тајни. И тако читаве две године.

Што се тиче сведока који су изјаве давали отворено – често су ти сведоци били из пропаганде, који је требало да делују не на суд, већ на јавно мњење. И то - то су били професионални пропагандисти. Тако је британски новинар Ед Вилами отворено признао да је заузео антисрпску позицију зато што не жели да остане неутралан. Он је Србе отворено називао силницима, а бошњаке – жртвама. Вредност изјаве таквог сведока за суд је ништавна, али за средства јавног информисања она је важан доказ, посебно када постоје и тајни сведоци. Уосталом, тужилаштво све чешће, заједно са својим сведоцима, „пуца".  Тако је тајни сведок  KZD-163 тврдио да су затворенике из српских логора „одвозили и они се више нису враћали", али је он на унакрсном испитивању код Р.Караџића признао да су затвореници или мењани, или ослобађани. Сведок оптужбе Милан Комленовић је, тврдећи да је у августу 1992. године погинуло 200 Хрвата  и Бошњака тек на унакрсном испитивању рекао, да је узрок њихове погибије била пљачка, а не националност. ... Врло је интересантно да крунски сведок МТБЈ Дражен Ердемовић уопште није био позиван у судницу. Да потсетимо да је Ердемовић главни сведок за тзв. „геноцид" у Сребреници, јер се на његовим изјавама заснивају све пресуде у вези са том оптужбом  за преко десет људи. Међутим, у поступку против Караџића тужилаштво  је решило да понуди само његову писану изјаву, а окривљеном је одузето право да изврши унакрсно испитивање!  Ето суда, „најправеднијег на свету"! Уосталом одбијање Ердемовића да се појави на суду је лако схватљиво и логично, јер оно долази после издавања књиге „Крунски сведок" коју је и написао, и издао Ж. Чивиков, познати сручњак за Хашки трибунал. Чивиков је  у својој књизи јасно показао да Ердемовић не говори истину.[3] Сваки пут он је не само све неспособнији да издржи унакрсно испитивање, већ све чешће каже и оно што не би требало. У таквој ситуацији наравно да није добро Ердемовића довести у судницу, што је тужилаштво МТБЈ и само доказало тиме, што је уместо живог човека ћушнуло његову писану изјаву.

Тако да мирно може да се закључи, да процес Караџићу очигледно шлајфује. Сведоци дају изјаве, али се садржина тих изјава не зна. Сведоци дају изјаве, али на унакрсном испитивању те изјаве добијају потпуно другачији смисао од онога, што је изговорено. Мит о неопозивој кривици Радована Караџића, који су проширила западна средства јавног информисања, за сада поуздан доказ за то у суду не успевају да добију...



[1]
  Prosecutor v. R.Mladic, [Trial Chamber] Decision on Motion by Radovan Karadzic for Access to Confidential Materials in the Mladic Case, 18 October 2011.

[2]  Решение суда от 28 февраля 2011 г.: Prosecutor v. R.Karadzic, [Trial Chamber] Decision on the Accused's Motion for Access to Ex parte Filings in the Slobodan Milosevic Case (Srebrenica Intercepts), 28 February 2011.

[3]  Civikov G., Srebrenica. Der Kronzeuge. Pro-Media. Wein. 2009.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/16/proces-radovanu-karadihu.-dve-godine-od-pochetka.html

Sočna reklama za Srbiju plagijat

Sočna reklama za Srbiju plagijat

Komentara 4

2

Nova reklama za Srbiju "Soulfood", koja je oduševila sve koji su je videli, ubrzo je izazvala mnoštvo kritika. Prvo je postavljeno pitanje "Gde su kosmetska vina?", zatim su autori optuženi za plagijat, a potom se javila i Turistička organizacija Srbije (TOS), naručilac, koja preti tužbom.

   

Makedonsko devojče naspram srpskih devojaka

  Čim smo postavili video na naš sajt čitaoci su počeli da se pitaju zašto je među srpskim regionima izostavljeno Kosovo i Metohija, i gde su metohijska vina. Ubrzo su se javili i PR stručnjaci ukazujući na istu stvar - u brendiranju srpskih prehrambenih proizvoda i promociji zemlje nemoguće izostaviti metohijska vina. 

 

TOS tvrdi da Kosova i Metohije nema jer je ovo samo jedan samo od više spotova i mali deo kampanje.

 

Potom se ispostavilo da je pre godinu dana Makedonija prikazala sličan video koji je trebalo da promoviše bivšu SFRJ republiku kao zemlju odlične hrane i pića. Makedonski spot se zove "Timeless Food" i dobio je nekoliko nagrada na međunarodnim festivalima.

 

linka Crvenkovska, iz agencije koja je jedan od autora makedonskog spota, kaže da je ideja nastala na osnovu šale da da turisti u Makedoniju dolaze mršavi, a odlaze sa nekoliko kilograma viška.

 

I kao da sve ovo nije dovoljno, Turistička organizacija Srbije, najavljuje da će podneti tužbu protiv autora, ali ne zbog plagijata, već što su neovlašćeno spot objavili na Internetu.

 

Pogledajte makedonsku verziju, pa ponovo srpsku i uporedite da li je u pitanju plagijat.

 

Makedonska verzija

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Putovanja/179813/Socna-reklama-za-Srbiju-plagijat

понедељак, 14. новембар 2011.

Apel za otklanjanje beznađa

Apel za otklanjanje beznađa

Ako bi neko zatražio od „običnog građanina Srbije" da kaže svoje mišljenje o tome šta bi danas trebalo učiniti da se prevaziđe krajnje nepovoljno stanje u Srbiji, dobili bismo, uveren sam, sledeći Apel Demokratskoj stranci, napisan rečnikom svakodnevice:

Hitno raspišite konkurs za nesvrstane političke savetnike svim funkcionerima Demokratske stranke, ako mislite da dobijete izbore. Da vas ubede da je katastrofalna politička greška što dajete izjave da ste dobro ili uglavnom dobro radili i da ćete nastaviti istu politiku i posle izbora - ako ostanete na vlasti. Kako ne shvatate da je opozicija mudrija: obećava promene. Obećajte i vi promene.

Naravno, pitanje je ko kakve promene obećava. Narod traži promene ali strahuje od Tominih i Vučićevih promena. Radikalne - ne radikalske - promene su danas neophodne kao gladnome hleb. Zato većina građana, od vas a ne od naprednjaka, očekuje da učinite promene na otklanjanju svega što je uzrokovalo veoma težak život građana, propalu privredu i pogrešnu politiku i devijacije u svim oblastima života.

Bez promene politike, verbalna obećanja da će nam posle izbora biti bolje su više nego besmislica. Takav odnos podstiče uverenje da je vaš glavni cilj da se ostane na vlasti po svaku cenu, i po cenu da se nastavi agonija Srbije. Opozicija uspešno koristi takvo široko rasprostranjeno uverenje.

Kako ne shvatate da time što hvalite dosadašnje delovanje demokratske vlasti dovodite građane do očaja da nema nade za oporavak Srbije. Ko će da glasa za nastavak iste politike i nečinjenja zbog čega loše stanje opstaje. I laik bi mogao da napravi dugi spisak loših rešenja i loše politike sa lošim rezultatima.

Funkcioneri Demokratske stranke slepo ponavljaju reči predsednika stranke i države. Takvo jedinstvo partije je pogubno. Budite jedinstveni u donošenju novog programa stranke, programa koji će poništiti greške koje su učinjene. Kakvog smisla ima ćutati da je način na koji je izvršena privatizacija društvene imovine upropastila Srbiju i stvorila tajkune i ogromne socijalne razlike. Za takvu tvrdnju nije potrebno ni akademsko ni političko obrazovanje.

Kakvog smisla ima nastavak partijskog spahijskog vođenja države u kome partije nastoje da ostvaruju svoje uske interese na štetu interesa građana i društva. Kakvog smisla ima tolerancija bogaćenja političara i nenormalno velike plate funkcionera u uslovima ogromne besposlice i siromaštva najvećeg dela građana. Kakvog smisla ima posle deset godina od sistemskih promena pravdati nepovoljno stanje nacije greškama prethodne vlasti i uticaja spoljnih faktora. Kako se niko ne upita na kojoj osnovi su mnoge ranije siromašne zemlje postale bogate i napredne. U uslovima istim za ceo svet.

Zakažite hitno vanredni kongres Demokratske stranke i sačinite opsežni plan neophodnih promena. Promena politike i kadrova. To je jedini uslov da povratite poverenje građana koji su poverovali da će demokratska vlast značiti bolji život građana i sveopšti brzi oporavak i napredak. Biće kasno da posle izbora priznate da je vođena loša politika. Niko vam neće verovati ni kao opozicionoj partiji koja će kritikovati politiku kakvu ste vi vodili dok ste bili na vlasti.

Rukovodstvo Demokratske stranke ne uočava da vodi u principu istu politiku koju je vodio Savez komunista Jugoslavije koji je uporno nastavljao da sprovodi lošu politiku disciplinujući svoje članstvo i građane i uz neviđenu propagandu. Što je i dovelo do propasti sistema „socijalističkog samoupravljanja" za koji mnogi građani veruju da je bio bar socijalno pravedniji.

Čedomir Cvetković, Beograd

http://www.glas-javnosti.rs/pisma

Slobodan Turlakov: Proevropsko tugovanje

http://www.cirilica-beograd.com/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BF%D0%B8%D1%88%D1%83/111106_Turlakov/
 

Слободан Турлаков: Проевропско туговање.

недеља, 6. новембар 2011 23:59

 Проевропско туговање

 

Невероватно, колико они који хоће да говоре у име Срба, не желе или не могу да поштују наше духовно биће, његове навике и његове обичаје!

Чак ни кад се усуде да обележе неки злочин над нама, они то чине  са већим обзиром према злочинцима; иначе садашњим носиоцима европских вредности,  него према нашем народу   страдалнику на најбестијалнији начин од вазда истих злочинаца.

Седамдесет година је прошло од  стравичног дана у Крагујевцу, када је немачки окупатор на стратиште извео и ђаке са њиховим професорима, уз остали недужни народ, који су купили где су стигли. По нама, Србима и српским обичајима, као и сваког другог дана, тако и о дану језивог јубилеја, крај хумки се стоји и пролази у муклој тишини. У Титово време ти и такви дани претварали су се у читава славља, уз обавезне „реситале", којима су се величали  Он и Његова борба, као да су сви они који су побијени, редовно као недужни Срби, убијани као свесни борци за „срећнију будућност" у оквиру социјалистичке, титовске Југославије.

На жалост, како онда, тако и сада (уз обавезни глумачки „реситал", под насловом: „Кад невине душе одлазе"), без видног и искреног осећања жалости  и туге пред хумакама недужних жртава, међу којима је било и оних са непуних 12 година, које је председник Тадић, у свом свечаном  говору, помешао са осталим жртвама, иако је управо то аутентично  злочиначко  оргијање над недораслом децом, у највећој мери одјекнуло као бол и немерљиви злочин, који се уградио у незаборавне стихове Десанке Максимовић. Али и код ње, без помена српског имена, јер је то у слободној Титовој Југославији  било кажњиво светогрђе! (Уосталом и председник Тадић, српске страдалнике, често своди на „наш народ", „наше сународнике", па и „грађане Србије", по навици и потреби  његове власти !)

Дакле, сматрамо потпуно непотребним и непримереним  било какав говор над тим вечним хумкама, у ком је председник Тадић често залазио у политикански амбијент,  заборављајући да је свој говор почео са „Поштоване породице жртава", које су се све редом, у мислима, предале својим ближњим чије миле кости леже пред њима, и одвећ далеко од „поука" које је из њих извукао председник Тадић, мада би за њега и  за обележавање 70 годишњице  20. окт. 1941, било боље да их није ни помињао, ни „користио" у политичке и европске сврхе!

Тако би „прва поука" била да је „Незаборав (свих жртава) јемство нашег националног и државног идентитета", могла да опомене самог председника, да је његова демократска власт на све начине пропагирала заборав прошлости, и сваког националног осећања, што нас, по њима, вуче  у ретроградна и штетна стања, и удаљава  од јединог могућег нашег пута – пута у Европу!

Друга поука коју је извукао председник Тадић из ове свечаности,  јесте „порука мира и регионална стабилност", јер иако је „Историјско наслеђе  српског народа тешко и трагично, наша опредељеност  да трагамо за искреним помирењем и формулама регионалне сарадње" је непоколебљива и нужна! Ко зна где председник Тадић трага, али би по „српски народ и по његово тешко и трагично наслеђе" било далеко  боље и судбински исправније, кад би се тог трагања латили они који су нам  нанели то и такво наслеђе! Што, наравно, њима не пада на памет! Ни њима, ни онима који их подржавају и храбре у њиховој нескривеној мржњи према нама! Коначно, председник Тадић нема права да у име Срба и Србије било коме прашта и  да Србима намеће заборав у име регионалне сарадње. Неко се од тог злочиначког олоша, мора већ једном освестити, а у том погледу незаобилазна  је и нужна делатност председникове владе! Кад је реч о реченом наслеђу, оно није „ликвидирано" ни из Првог светског рата, ни из Другог, а ни из последњег грађанског, којим је раскомадана Титова Југославија, на штету српског народа, који и дање раскомадава члан владајуће колиције, онај Гитариста Калашњиковим!

            (И) Трећа порука нам указује да наше „историјско искуство показује да се слободарске традиције српског народа, тако херојски оживљене у пролеће и јесени 1941, најбоље потврђују у демократији  и владавини права".

            Браво! Аферим! Свакако! Само, што не рече, где то?

            Био би већ ред да се и председник Тадић и његова власт отрезне и да признају овом народу:  Све оно што је урађено у Србији од 2000. године на овамо, нигде трага демократији и владавини права! Апсолутно – н и г д е!

            Ето, ја пишем овај текст, а сумњам да ће га неко објавити, да л ће га

с м е т и  објавити, толико је ова јадна земља натучена демократијом и владавиниом права!

            Коначно, и Ви, као председник Републике Србије, узурпирали сте председничка права, која немају ни једно упориште у Уставу 2006, напротив! И мада то сви знају, и у земљи и ван ње, нико ни реч, да Вас њом врати у законски колосек!

 

                                                                                              Слободан Турлаков

 

П.С.  Ипак, исувише ценим председника Тадића, да би у горњем тексту о његовом говору, убацио и једну чудовишно недостојну и произвољну  реченицу, срочену у европском и хашком духу, а коју је он изрекао на своју беду:

            „Морамо да имамо снаге да осудимо све оне који су у име нашег народа наносили зло другима".

            Његош каже да нема зла у одбрани!  А то и у Библији пише.

            Цела наша историја протекла је у одбрани права нашег народа да  живи у миру и безбедно. Срби су вазда свима сметали, па, искрено речено,  и Тадићевој влади! Па би зато било поштено, да предсдедник Тадић своју горњу недостојну реченицу измени у овом смислу:

Морамо да имамо снаге да осудимо све оне који су у име српског народа, највише зла нанели управо том, српском, народу.

                                                                                       Сл. Т.