Kolumna
VRATITE NARODU OGLASNE TABLE !
- Srbija je retka zemlja u Evropi u kojoj su drveće, govornice, bandere i druge javne površine okićene pisanim oglasima, koje kiša pretvara u smeće
Marko Lopušina
Počinje izborna kampanja. Srbija će opet da bud eizlepljena plakatima, koje će konkurenti da cepaju, prelepljuju, blate i farbaju crnom bojom. U Zemunu već decenijama na banderama, zidovima, kontejnerima i koje kude vise plakatirane slike Šešelja, Nikolića i Vučića. U vreme kada elektronski mediji vladaju svetom u Srbiji se i dalje narodu poruke šalju preko plakata sa krupnim slikama, kao da je reč o nepismenim Indijancima, a ne o Srbima.
Da je srpski narod pismen, a posebno njegova najsiromašnija populacija, možemo se uveriti svakog dana u Zemunu, Mladenovcu, Mionici, Nišu, Požarevcu, Beogradu i širom Srbije. U svim mestima građani imaju običaj da svoje pisane poruke na papirićima ili komjuterskim listovima kače po drveću, banderama, izlozima, govornicama, autobuskim stajalištima, kantama za smeće i automobilima.
Javne površine okićene su pisanim oglasima, umrlicama, porukama i pozivima nasumice, iako se to kažnjivo sa 5.000 dinara, iako te oglase prva kiša pretvara u smeće. Tako u Zemunu, na Staroj okretnici na banderama i drveću beli papir i selotejp, kojim su prikačeni ulični oglasi, vise kao prljave gaće, a da ih niko ne sklanja. U centru Mionice, kapija u parku i svo drveće su izlepljeni umrlicama, pa se stiče utisak kao da se ulazi u groblje, a ne na trg i pojacu. U Nišu ulični oglasi su nakačeni na autobuskim stajalištima, na direcima sa tablom broj autobusa, tako visoko, da ih neko ne skine, a da ih niko ne može pročitati.
Ovih oglasa po drveću i banderama, po stajalištima i govornicama, ima najviše tamo gde je grad ili opština siromašnija i gde je kontrola inspekcija nikakva i gde komunalna policija ne zalazi. To srpska sirotinja ispisuje svoje ekonomske poruke, reklame na papiru i selotejtpu, u kojima poziva građane da iznajme stan ili garsonjeru, da kupuju elektronski merač pritiska, "nemački i sa garancijom", da putuju na bogosluženje u manastir Ostrog, da uče strane jezike, salsu i tango, da pohađaju kurseve borilačkih veština, ili da kupe električnu peć za grejanje ili stari bicikl.
Ima među oglašivačima pravih profesionalaca, jer autori oglasa za prodaju merača pritiska, nemačkog, i turističkog putovanja u manastir Ostrog, su u stanju su da dnevno, obično svakog ponedeljkom oblepe svojim oglasima sva autobuska stajališta i drveće, kao i bandere od kraja Zemuna do centra Beograda.
Kako je reč o ilegalnom poslu i komunalnom prekršaju, koji ne znam ko naplaćuje 5.000 dinara po oglasu, okačenom na javnoj površini, očigledno da ga ne treba sprečiti već ga treba lečiti. Oglašavanje širom ulica i lepljenjem poruke gde god se stigne je nasušna potreba građana, koji ne znaju za štampane i elektronske oglase u medijima. Opštinske vlasti ne prepoznaju ovu potrebu građana, a i ne vide ovo ruženje svog mesta.
Od tog zidnog medijskog oglašavanja i kačenja poruka po drveću i banderama, najgori su grafiti koji se ispisuju po belim zidovima lepih zgrada i kuća. Te objekte unakažuju najviše obesni fudbalski navijači il ihuligani, koji ispisuju svoje poruke mržnje prema suparničkom taboru. Tako godinama ratuju "grobari" i "delije" po Beogradu. Milanu Gačiću na početku Prvomajske ulice huligani su 112 puta isšarali spoljni zid kuće. Ima međutim na tim grafitima i političkih poruka protiv Srba, Vojvođana, Mađara i Roma.
A nedavno je neko na jednom zidu našvrljao reči: "Smrt Vučiću!" To je neka stranka poslala svoje članove i simpatizere da ruže lidera SNS po zidovima. Istovremeno, stranački simpatizeri su lepili plakate protiv Dragana Đilasa.
Čudno je u svemu tome da taj običaj da se ruži i sramoti Srbija nikome ne smeta. Nekada ne tako davno u Srbiji su postojale oglasne table u ustanovama, institucijama, javnim prostorima, pa i pri mesnim zajednicama. Kako su mesne zajednico obrmule, jer su zarad demokratije ukinuti svi oblici kolektivnog rada i kolektivne svesti, to su nestale i oglasne table. Kako opštinari ne prepoznaju potrebu svojih sugrađana da oglase lepe po ulicama i javnim objektima, to u Zemunu, Mladenovcu, Muonici, Požarevcu, Nišu, Beogradu i drugim mestima, nema oglasnih tabli, ali ima ružnih oglašavanja.
Gde će čovek kome je umro otac da oglasi tu vest i pozove komšije na sahranu, nego da okači sliku i poruku pokojnika na drvo, banderu ili na tarabu. A na tarabi svašta piše, kaže izreka, ali za to u Srbiji niko ne mari. Ostaje samo strašno ružna slika o zemlji Srbiji u kojoj pokojnici vise po drveću. To vlastima u Mionici ne smeta, jer je na njihovom trgu broj umrlica po drveću i najveći.
Zato predlažem da Javni servis zvani RTS počne da obrazuje narod – da ne puši, da se ne drogira, da ne tuče ukućane, da ne prlja i ruži grad, i da objavi savet i preporuku građanima da ne lepe svoje oglase gde kod stignu. I da RTS i UNS- pozovu opštinare, lokalnu vlast i mesne zajednice da izgrade oglasne table i stave ih na najprometnija mesta u svojoj varoši. Valjda pokojnici sa umrlica imaju pravo da vise na opštinskoj oglasnoj tabli, a ne na banderi? I valjda naši politički kandidati za izbore treba da budu na panoima, bilbordima, a ne da ise po tarabama, zidovima, drveću i smeću. Tako Srbija više neće biti jedina zemlja u Evropi u kojoj pisane poruke građana vise kao prljave gaće po javnim površinama.
Marko Lopušina
www.lopusina.com
