Експанзионистичка политика НАТО, САД и ЕУ главни разлог дестабилизације Балкана

iskra.co

НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА У БАЊАЛУЦИ: Експанзионистичка политика НАТО, САД и ЕУ главни разлог дестабилизације Балкана

21.04.2016. - 14:35

 

Фото: vostok.rs

У Академији наука и уметности Републике Српске у Бањалуци одржана је научна конференција под називом „Безбедносни аспекти и перспективе Републике Српске" у организацији „Фонда стратешке културе" и „Евроазијског безбедносног форума" на којој је разматрано безбедносно, политичко, економско и привредно стање Републике Српске, Србије и региона.

На конференцији су учествовали еминентни научници из Републике Српске, Србије и Русије: проф. др Витомир Поповић, проф. др Синиша Каран, проф. др Митар Ковач, мр Ања Филимоновна, доцент др Предраг Ћеранић, др Гостимир Поповић, проф. др Мила Алечковић Николић и проф. др Данко Јовановић.

ПРЕНОСИМО НЕКЕ ОД ЗАКЉУЧАКА

Закључено је да се у последњих двадесет година врши страховит притисак на Републику Српску од стране САД, ЕУ и НАТО, а све у циљу одузимања надлежности Републике Српске, унитаризацији државне заједнице и стављања под војну контролу Републике Српске.Указано је да то показује и чињеница о сарадњи МУП-а Републике Српске и МУП-а Руске Федерације, а на коју сарадњу се Европски парламент огласио чак и Резолуцијом у којој се наводи да је ЕП дубоко забринут, те да свака таква сарадња подрива интересе државне заједнице.

Како је закључено на конференцији, експанзионистичка политика НАТО, САД и ЕУ су главни разлог дестабилизације балканског региона и шире. У полиикама САД, ЕУ и НАТО, српски фактор се оцењује као реметилачки, а Србија и Република Српска се означавају као главни „прозор" који треба затворити после Црне Горе како се не би могао ширити руски утицај на Балкану, а нарочито после сиријске кризе где је руска Федерација успела да реафирмише своју спољну политику у решавању криза и конфликата.

Указано је да је окупација Косова класичан пример унитарног деловања НАТО-а и подстрек агресији.

Даље се наводи, да се добро може сагледати суштина, да су САД, ЕУ и НАТО, запалиле и потпомогле, те  од многих уређених држава направиле несрећне и разрушене земље, те да је то стратегија „превентиног рата", у коме се доноси „демократија".

„То смо могли видети на својој кожи у Републици Српској и Србији, али видимо да се тај тренд наставља у Ираку, Либији и Сирији. Своју агресивну политику САД врше и преко ЕУ и НАТО.", један је од закључака.

„НАТО ракетни штит се увек доводи у везу „терористичких" режима неких држава, па ће по ставу НАТО и САД бити угрожена Европа, а која „мора" да се брани. Истина је потпуно другачија. Државе које су распоредиле своје ефективе јесу саучесници у том агресивном процесу. На исти начин покренут је план за постављање ракетног штита у Републици Српској на Јахорини. На жалост, и простор Црне Горе је данас под тим утицајем, те се око Републике Српске и Србије ствара једна НАТО баријера.", наводи се у закључку.

Наглашено је да је логика силе и моћи Запада та, да се енергетски ресурси учине доступним њиховим енергетским корпорацијама, те да се нанесе штета како земљама у којој то раде, тако и Русији.

Познато је и да се у бази Боундстил на Косову топи српско злато. Цена нафте се намерно обара да би се дестабилизовала Русија, а у ту сврху служе и санкције према Русији.

„То је та демократска политика САД, ЕУ и НАТО. Најнеприхавтљивија ситуација за САД, ЕУ и НАТО јесте успостављање мира и стабилности у било којем региону света.", закључено је на конференцији.

„Постоје два крака једних те истих који нас настоје сломити, Републику Српску и њено политичко биће. Исламски екстремизам то свакако јесте, а други крак тих кљешта је хибридни рат против на само Републике Српске, него и против Србије и Македоније. Повод свега је трули капитал и власници банкарског картела чији је циљ мрвљење држава и сламање европских нација те претварање целе планете у један конгломерат где националне вреднсоти бивају потиснуте. Не само државе, него и основне ћелије друштва, породице."

„На овим просторима се може лако уочити тај утицај преко НВО и медија који се спонзоришу из ових картела. Дакле, изнутра и споља се дроби нација. Медији се користе као оружје у циљу мењања друштвене свести и утицаја на јавно мњење. Тај хибридни рат је шири појам од обојених револуција. Она је само кулминација хибридног рата. Коначни циљ је да грађани сами уруше инстутуције своје државе, мислећи да је то исправно. Можемо видети на примерима Сирије, Либије и Украјине како то функционише. Да ли је тамо стигла демократија? – не свуда влада безвлашће и сувишно је причати о последицама. „, закључено је на конференцији.

Наглашено је да се ЕУ плаши сарадње Републике Српске и Србије јер мисли да се преко њих шири руски утицај.

„ЕУ сама себи ствара имагинарни страх, те се сама доводи у невољу, а не види реалну опасност, талас миграната, односно испланирану миграцију становништва, коју су сами произвели. Та испланирана миграција становништва прети и самом распаду ЕУ. Аналитичари указују да ће се ЕУ распасти и да ће доћи, у најмању руку до њене реконфигурације."

„Дејтонско-париски мировни споразум није само окончао рат него је направио и подлоге за даљи развој система. Два основна елемента у њему су Република Српска и Федерација БиХ. Све остало су гаранти и спољне активности. Треба га само примењивати. Већ у самом почетку примене почели су да се убацују неки заједнички органи од стране Запада, крећући се према унитаризацији Републике Српске и Федерације БиХ. Република Српска је у почетку провођења споразума, јануара 1996. године, веома дробро радила и показала да је способна страна и да у потпуности може да извршава све међународне обавезе. Када се то увидило, осетио се притисак да је потребна још једна институција у Сарајеву. У Републици Српској се препознала претња и њен међународни субјективитет, а што је засметало Западу. Република Српска није пристала, те су кренули огромни притисци од стране САД, ЕУ и НАТО, а ти притисци трају и данас. Често можете чути у медијима када инострани представници дођу овде и кажу да није важно слово, него дух споразума. После притисака, почело се са уништавањем безбедносног система Републике Српске, односно њене војске. Основни аргументи су били да је стварање заједничке војске много економичније, боље и рационалније. Испоставило се да смо добили заједничку војску која је само велики потрошач новца и ништа друго, те елемент манипулисања од стране НАТО-а. Врло је тешко у јавности борити се против медијске кампање, где се пласира фраза „дајте нама економију, брига нас за остало". На планети не постоји јака економија без стабилног политичког система која се заснива на вољи народа који живи ту. Република Српска треба да буде стабилан политички систем и друштво, а тек после можемо говорити о надградњи економије, културе и осталог. „, истакао је др Гостимир Поповић.

Наглашено је и да странци никада неће уважити наше интересе, него ће само радити на нашу штету и њихову корист, те нас потчинити.

„То су свакако и европске интеграције Србије и државне заједнице Републике Српске и Федерације БиХ. Један од тих интереса је да ММФ мора бити надзорна компонента над свим финансијским аранжманима државе, а то је само једно од питања са којима уцењују. Постоји погрешна представа о ЕУ, да улазак у ЕУ односи оно што нас мучи. То није тачно. У очекивању приступним преговорима добијено је низ услова, од којих су неки бесмислени. Један од услова је био укидање царина за робу из ЕУ. Истовремено, скоро па да не можете извести нашу робу у ЕУ, што је очигледно једна асиметрија. ЕУ је на тај начин остварила свој економски интерес, а у међувремену је наставила да се бави политиком условљавања, намећући нове услове и притиске. Где се данас налазимо, питање је за референдум, а који је код нас забрањена прича. Чак и ако желимо да уђемо у ЕУ, њихов услови су императивни те своје услове стављају на начин, да ће обуставити сваке преговоре док се ти услови не испуне. Ни за 20 године немамо се надати чему са ЕУ. Поново, и после евентуалног испуњавања услова, имате временски период који је нужан за пуноправно чланство.", истакао је мр. Игор Давидовић.

„Уласком у ЕУ, 50.000 људи у Републици Српској би остало без посла, а у Србији 350.000. То није највећа трагедија. Највећа трагедија је што сва роба из ЕУ која је требала бити уништена, улази на тржиште Републике Српске и Србије. То је највећи проблем. С друге стране, они нам продају маглу јер имају јединствено тржиште, а ми не можемо извозити њима јер немамо „тако високе" стандарде. Када увозе сирову букву, онда је то добар стандард, а када је треба обрадити, они кажу, немате стандард. Отиђите у Рим на аеродорм и видећете да тамо није пежо, него фиат. Исто тако у Паризу ћете видети пежо или рено. Они јесу јединствено тржиште, али итекако чувају своје интересе, а што ми свакако не радимо.", истакао је проф. др Данко Јовановић.

vostok.rs, Вања Савићевић

Тагови: Бањалука, Безбедност, ЕУ, НАТО, САД

 

standard.rs

АМЕРИЧКИ НАПАД НА „БАЛКАНСКЕ АУТОКРАТЕ"

• недеља, 17 април 2016 01:31

БЕСНИК ПУЛА

Под насловом Цветање балканских аутократа (The Budding Autocrats of Balkan) утицајни Foreign Policy оптужује Вучића, Груевског и Ђукановића

На први поглед, нарочито у поређењу са другим деловима света, делује као да је на Балкану све у најбољем реду. То посебно важи за последњих неколико година, које су деловале добро у контексту општерегионалног усмерења на интеграцију са Западом. Године 2013. Хрватска је формално постала члан Европске уније, пошто је девет година имала статус кандидата. Годину дана пре тога Србија је постала званични кандидат за чланство у ЕУ. Године 2014. Албанија се придружила Црној Гори и Македонији, које су имале статус кандидата већ неколико година. Чак је и Косово – чију независност није признало пет држава чланица ЕУ – потписало Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, на тај начин отварајући себи пут ка потенцијалном чланству.

У међувремену, НАТО је уручио званичан позив за чланство Црној гори протеклог децембра, а месец дана касније без много помпе српска влада је са НАТО потписала Индивидуални акциони план, који проширује сарадњу између српске војске и западног војног савеза и гарантује НАТО трупама имунитет и слободу кретања кроз терирорију Србије. Албанија и Хрватска су НАТО чланице од 2009, док македонски захтев за чланство омета спор са Грчком око имена.

Сврха скорашње дипломатске иницијативе Запада је парирање руском утицају у региону и обезбеђивање консолидације демократских режима и владавине права. И заиста делује као да ови напори доносе плодове.

Међутим, ако се добро загледате у тај наводни успех, видећете да ти плодови могу бити трули. Нова генерација аутократа преузима регион, понекад и уз директно саучесништво занесених америчких политичара и растројених европских званичника. За привидну вестернизацију региона – сад је сасвим јасно – плаћена је висока цена.

И амерички и европски званичници били су спремни да зажмуре на корупцију, која је захватила регионалне власти и свесно су умањивали или потпуно игнорисали постепени раст аутократских владара. Ове аутократе владају другачијим и мудријим методама од оних из 90-тих: на међународном плану ентузијастично истичу пут у ЕУ као своју спољнополитичку оријентацију. Са изузетком Србије, једнаким жаром заговарају и улазак у НАТО. Научили су да западним дипломатама говоре оно што желе да чују, док истовремено на домаћем плану грубо подривају демократске принципе и владавину права.

Ови владари се код куће ослањају на испробану формулу која њихове економски потлачене грађане – који трпе једну од највећих стопа незапослености у Европи – чини потпуно зависним од мреже послова и других ресурса које контролише држава. Поред тога, они се против домаћих противника боре формирањем савеза са олигарсима – често зависним од државних добара – и вршњем контроле над медијима и правосуђем.

ЂУКАНОВИЋ: ДРЖАВА У ПРИВАТНОМ ПОСЕДУ
Узмимо за пример Црну Гору. Мала земља од свега 650.000 становника, Црна Гора је већ 25 година на овај или онај начин под контролом актуелног премијера Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста (ДПС). Крајем 90-тих Ђукановић је прекинуо везе са просрпским крилом своје партије и водио Црну Гору до независности од Србије 2006 године. Од тада је у суштини претворио Црну Гору у породични приватни посед. Године 2007. италијански тужиоци оптужили су Ђукановића за тајне активности које су између осталог укључивале шверц цигарета и прање новца у 90-тим. Он је све те оптужбе константно и одлучно одбацивао, истовремено се ослањајући на дипломатски имунитет како би избегао сарадњу са тужилаштвом. Године 2009. је извештај Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство открио да Ђукановић поседује имовину вредну готово 15 милиона долара – што је прилично велика сума за некога ко има пријављена месечна примања од 1.500 евра. Ђукановићев брат Ацо Ђукановић један је од најбогатијих људи Црне Горе. Почео је као промотер концерата у 90-тим, а сада је – уз мноштво других послова у које је укључен – највећи акционар Прве банке, која је, према мишљењу многих, приватизована у намештеном процесу 2006. године. У приватизационом процесу проведен је отворени тендер на коме се појавила само једна понуда – од компаније коју је поседовао премијеров брат. Потом је то постала највећа банка у Црној Гори, а влада њен највећи клијент.

ГРУЕВСКИ: ФЛАГРАНТНО ПОДРИВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У Македонији десет година дуга владавина десничарске партије (ВМРО-ДПМНЕ) Николе Груевског праћена је не само раширеном корупцијом већ и темељним и флагрантним подривањем демократије. Скандал са прислушкивањем у који је Груевски умешан експлодирао је прошле године, откривајући широку употребу државних обавештајних служби за шпијунирање опозиције и премијерових политичких сарадника. Тек 2014. ЕУ је идентификовала неколико озбиљних проблема са корупцијом на високом нивоу у Македонији, али након избијања скандала Европска комисија је после истраге утврдила да је влада систематски умешана у „вршење утицаја на правосуђе, ограничавање слободе медија, изборне махинације, поистовећивање државе и партије, као и недостатак надзора над обавештаним активностима".

Политички раздор проузрокован овим скандалом, који је укључивао и опозициони бојкот скупштине, решен је споразумом – постигнутим уз посредство ЕУ – о оставци Груевског и успостављању временског оквира за одржавање нових избора током ове године. Међутим, делује као да је Груевски само привремено одсутан из владе. Активно води кампању и готово свакодневно је присутан у медијима, а анкете показују да ВМРО-ДПМНЕ остаје најпопуларнија партија у Македонији, спремна да поново преузме власт. Управо ове недеље је савезник Груевског, македонски председник Ђорђе Иванов, изненада наредио крај кривичне истраге о скандалу са прислушкивањем. Ово практично онемогућава покретање потенцијалног кривичног поступка против Груевског због умешаности у аферу.

ВУЧИЋ: НАТО И РУСКО ОРУЖЈЕ
Од Хрватске до Албаније, регион је пун суморних прича о аутократама маскираним у демократске одежде. Ипак, заслуге за најдраматичнију политичку трансформацију – од савезника ратног злочинца до миљеника Запада – без икакве сумње припадају тренутном премијеру Србије Александру Вучићу.

Вучић је брзо стекао симпатије Запада због спремности да наруши руски утицај у земљи. Он је овај изванредни подухват успео да изведе упркос отпору његовог владајућег партнера и бившег ментора, председника Томислава Николића. И Вучић и Николић су у позним 90-тим били савезници бившег диктатора Слободана Милошевића, али су од тада прошли дугачак пут у трансформацији својих имиџа од радикалних националиста у реформисте. Прошле године Вучић је био један од ретких балканских лидера који је примљен у Белој кући, где се састао са америчким потпредседником Џоом Бајденом и саветницом за националну безбедност Сузан Рајс. Вучић је извео велики геополитичи заокрет потписивањем контроверзног споразума са НАТО, на тај начин ефикасно поткопавши оно што су многи видели као руско настојање да стекну војно упориште у Србији, што је потез који је вероватно задовољио америчке званичнике. Москва је, како се и могло очекивати, негодовала због споразума Београда са НАТО, али се за сада уздржала од било каквих осветничких потеза.

Међутим, Вучић није бацио телефонски број Кремља у канту за смеће. Прошлог октобра посетио је Москву, где се састао са председником Владимиром Путином и потписао уговор о набавци руске војне опреме. За разлику од Албаније и Црне Горе, Вучић је одбио захтеве да се придружи санкцијама које је ЕУ увела Русији након украјинске кризе. И он и Николић су се лично потрудили да ублаже руски страх због споразума Србије са НАТО и поново потврде званичну политику војне неутралности.

Прошлог децембра, Вучића су похвалили европски званичници због хапшења 80 бивших функционера, укључујћи министре, на темељу оптужби за корупцију. Вучићу је добро дошло то што су већина ухапшених чланови опозиционих партија. Независни српски медији такође су пропатили под његовом влашћу: Хјуман рајтс воч саопштио је да је број напада и претњи новинарима у Србији био међу највишим у региону. Недавно је новинарка српске државне телевизије отпуштена због тога што је Вучићу поставила „неприкладно питање" о његовој улози у етничким чишћењма у 90-тим. Био је то лош тајминг; показивање својих реформистичких и проевропских уверења Вучићу је посебно важно ових дана, будући да га крајем месеца очекују избори, на којима се очекује да ће лагано победити.

Вучић је једним делом успео да стекне симпатије Запада због своје спремности да настави преговоре са властима на Косову, у настојању да „нормализује" односе са новонасталом земљом. Та „нормализација", међутим, не подразумева стварну намеру Србије да призна косовску независност, што Вучић категорички одбија, или да размонтира београдске институције на северном делу, који контролише Србија. Заправо, под притиском ЕУ и САД, прошле године је косовска влада пристала да призна и укључи неке од ових институција, што је потез који је изазвао бурну политичку реакцију. (Косово, које није старо ни 10 година, и само је суочено са растом аутократије: Демократска партија Косова, предвођена бившим премијером и недавно инаугурисаним председником Хашимом Тачијем, није успела да добије неопходну већину на изборима 2014. године, и углавном опстаје на власти ослањајући се на контролу странке над Уставним судом. Као одговор на протесте опозиције против споразума са Београдом, влада је ухапсила десетине опозиционих посланика, међу којима и лидера највеће опозиционе партије, и послала антитерористичке полицијске јединице да претресу њено седиште.)

ЗАШТО ЈЕ АМЕРИКА ТОЛЕРАНТНА
Због великог броја разлога, званичници САД и ЕУ показивали су велику толеранцију на злоупотребе моћи балканских аутократа. У контексту украјинске кризе, приоритет америчке политике постало је ширење НАТО и спречавање или минимизирање руског утицаја у региону, посебно у Србији и Црној Гори. Ово чини лидере попут Ђукановића и Вучића посебно вредним саговорницима. Неки аналитичари верују да је америчка подршка признавању српских захтева на Северном Косову делимично узрокована променом геополитичког пејзажа у коме су САД спремне да плате цену удовољавања Београду. Такође делује и да дипломатски напори за међународним признањем Косова губе на замаху. Иако га је признало више од сто земаља, Косово је добрим делом остало изван међународних организација. Прошле године ова држава је безуспешно покушала да постане члан Унеска.

Геополитика је и на друге начине повећала значај ефикасности балканских владара. Данас се њихова способност да аутоматски испуњавају најцелисходније захтеве западних сила више цени него успех у дугом и спором процесу демократизације и реформе правосуђа. Мигрантска криза је Македонију учинила важном граничном државом, и ЕУ је зажмурила на коришћене насилних метода у спречавању избеглица да уђу у транзитну земљу, која их води до дестинација у Аустрији, Немачкој и Француској. Исто тако, напори Србије да контролише ток избеглица дочекани су аплаузима, посебно узевши у обзир тензије које је ово питање створило у суседној Мађарској. Осим тога, интерне кризе, укључујући и питање еврозоне, Брегзит и политичке препирке око избеглица, држали су европске званичнике преокупиране домаћим проблемима, што је у доброј мери тему проширења уније ставило у други план.

Најважнији проблеми који се тичу безбедности и политичке стабилности делимично су одговорни за давање одрешених руку балканским аутократама у настајању. Свесни своје незаобилазности у великим стратешким циљевима и интересима који надилазе питања демократизације и владавине права, локални лидери су вешто искористили политички и дипломатски заклон који им обезбеђује јачање веза са ЕУ и САД за нападе и слабљење домаћих противника. Ове везе су посебно омогућиле лидерима попут Груевског, Тачија и Ђукановића да тврде да, за разлику од својих противника, уживају подршку моћних западних патрона. Уз ослабљену домаћу опозицију, мало тога им стоји на путу остварења амбиција за велику моћ.

Балкан може послужити као тампон за спречавање руског утицаја у Европи и бедем за блискоисточне избеглице. Толеранција аутократског понашања и аномије можда делује као цена коју вреди платити за одржање стабилности. Ипак, то је опасно и скупо коцкање. Прошле године, током посете Хрватској, помоћница државног секретара САД Викторија Нуланд одржала је говор у којем је упозорила регионалне лидере на претње „насиља, екстремизма, корупције, криминала и корумпираних аутократа и олигарха који користе ситуацију за промовисање сопствених интереса". Ова изјава протумачена је као опаска о Русији. Али политичари САД и ЕУ требало би да се запитају да ли су олигарси, аутократе и клептократе који су случајно прозападно оријентисани имало бољи од Путина – и да ли имало доприносе дугорочним западним интересима у региону. ЕУ такође мора да одлучи да ли ће извршити притисак за спровођење реформи и смислених политичких промена или ће дозволити новонасталим балканским аутократама да подваљују свој пут у ЕУ.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Foreign Policy

 

politika.rs

Obeleženo sećanje na žrtve ustaškog pogroma u NDH

U Jugoslovenskoj kinotici je obeleženo sećanje na žrtve ustaškog pogroma u nacističkoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj koja je strvorena na današnji dan pre 75 godina.

U okviru ciklusa „Vreme zločina” danas su prikazani dokumentarni filmovi o stvaranju u NDH i logoru Jasenovac - „Jasenovac” Bogdana Žižića (1966), „Gospa - kraljica Hrvata” Krsta Škanate (1992) i „Krv i pepeo Jasenovca” Lordana Zafranovića (1983).

Nakon intoniranja himne Srbije, skupu su se obratili premijer Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić.

Dodik je rekao da je Jasenovac najveće stradanje Srba u istoriji i da je vreme da se snimi film o tom logoru, kako bi buduće generacije na razumljiv način shvatile šta se tamo dešavalo.

On je dodao da je važno da se smogne snage i pronađu finansijska sredstva, kako bi se stradanje Srba u NDH tokom Drugog svetskog rata proglasilo genocidom.

Predsednik RS je podsetio da je i njegova porodica stradala u Jasenovcu, kao i da u pograničnim opštinama pored Jasenovca, 25 godina kasnije, nije bilo vojnika, niti se rodilo dete.

Filmovi „Jasenovac” , „Gospa - kraljica Hrvata”, „Krv i pepeo Jasenovca” prikazali su najteže trenutke istorije srpskog naroda i njegovog stradanja pre 75 godina u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i simbolu tog stradanja - zloglasnom logoru Jasenovac.

Skupu su osim premijera Srbijije, predsednika RS, prisustvovali svi članovi Vlade Srbije, načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, predsednik Srpskog nacionalnog veća u Hrvatskoj Milorad Pupovac, predstavnici Saveza jevrejskih opština, predstavnici Roma, predstavnici muslimanske zajednice, preživeli logoraši.

U okviru ciklusa „Vreme zločina” sutra će biti prikazani filmovi „Đeca iz pakla” Suada Mrkonjića iz 1967. godine, film Gojka Kastratovića „Evanđelje zla” iz 1973, „Kula smrti - Stara Gradiška logor br. V” Vladimira Tadeja iz 1987, a 12. aprila biće prikazan film Zdravka Šotre „Braća po materi” (1988), prenosi Tanjug.

--------------------------------------------------------

Nemojte da sanjate osvetu, sanjajte život, poruka je koju je premijer Aleksandar Vučić uputio, na godišnjicu stvaranja zločinačke NDH, uputio svima, pa i žrtvama.

Dodik: Stradanje Srba u Drugom svetskom ratu je genocid

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je važno da se smogne snage i pronađu finansijska sredstva, kako bi se stradanje Srba u NDH tokom Drugog svetskog rata proglasilo genocidom.On je, na obeležavanju sećanja na nevine žrtve ustaškog pogroma u nacističkoj tvorevini NDH u Jugoslovenskoj kinoteci rekao da su Hrvati u Jasenovcu formirali dečje logore i da su Srbi, zaneseni Jugoslovenskom idejom, najviše stradali.Govoreći o Srebrenici, Dodik je istakao da je to bilo veliko stradanje i veliki zločin, ali da se ne može prihvatiti kvalifikacija kao što je genocid, prenosi Tanjug.

Premijer je, u govoru u Kinoteci, zapitao da li bi promoteri i akteri zločina koji je, u slučaju logora Jasenovac, strašno mesta genocida, prevazišao nacističke snove o istrebljenju naroda, imali grižu savesti da su pobedili, istakao:

„Nemam odgovor na to. I ne znam da li ga iko ima. Ali znam da je, baš danas, kada sanjamo ujedinjenu Evropu, i kada se borimo za ljudska prava, kada pokušavamo da se odupremo mržnji i zlu, to pitanje, pitanje griže savesti, možda i ključno za mir i stabilnost Balkana”.

Na pitanje - šta i kako dalje - premijer je poručio:

„Danas svima, pa i onima koji su žrtve, jasno poručujem: nemojte da sanjate osvetu. Sanjajte život. Život jeste i mora da bude naš odgovor. Zemlja u kojoj živimo, i koja nam je svima majka, mora da bude naš odgovor”.

Taj odgovor i Hrvatska, ocenio je duguje svojoj budućnosti, a ne Srbiji.

„Mi ćemo, svakako, moći da živimo i bez njega. I da budemo dovoljno veliki da niko ne može da nas uplaši. I da nikada više ne dozvolimo bilo čiju politiku istrebljenja”, poručio je.

Da zaboravimo nećemo i ne smemo, ali sa Hrvatskom hoćemo mir i dobre odnose, rekao je Vučić.

On je podsetio da je na današnji dan, „pre tačno 75 godina stvorena monstrum država, država zločina, država koja je prevazišla sve nacističke snove o istrebljenju nižih naroda I rasa, pre 75 godina rođena je Nezavisna država Hrvatska”, podsetio je Vučić.

Grobnica najvećeg broja Srba ikada stradalih u svim dotadašnjim ratovima I sukobima. Država čiji je smisao postojanja bio da bude samo velika jama za Srbe, I to samo zato sto su Srbi. Srbi,kako su ih nazivali, trofazni, pravoslavni, remetilački I nepokorni ološ, morao je da bude uništen.

Srbi nisu ljudi, oni su Srbi, a to je gore od svega. To je bila i ostala jedina ideologija zločinačke, nacističke Nezavisne države Hrvatske. Da, ubijali su I Jevreje I Rome. Nisu bili čiste hrvatske krvi, a I ličili su na Srbe, podsetio je na tu ideologiju.

Prema njegovim rečima, u toj monstrum državi, jedino u njoj, i nigde više u Evropi, postojali su organizovani logori za decu.

„Jasenovac, to strašno mesto u kojem se I danas čuje tišina, tišina glasnija od svake buke. Jasenovac, najstrašniji logor smrti porodila je NDH. Jame smrti, koje su preplavile Liku, Dalmaciju, Baniju, Kordun, Hercegovinu I Bosnu porodila je NDH. Ubijali su I klali sa sladostrašću, ne zato što su bili naterani. Ubijali su I klali, jer to je bila državna politika”.

Vučić je podsetio i da je na teritoriji današnje Hrvatske, kada je 10. aprila 1941. godine ustaški pukovnik Slavko Kvaternik u Zagrebu proglasio NDH, živelo više od milion Srba.

„Danas, kada govorimo o tom 10. aprilu i čudovištu koje se u njemu pojavilo, broj Srba u Hrvatskoj je za osamdeset odsto manji”.

On je, gledajući ta dva podatka, svedočanstvo o desetkovanju čitavog jednog naroda, koje se dogodilo za samo 75 godina, dakle, tokom trajanja prosečnog ljudskog veka, rekao da se setio Izveštaja Hane Arent o banalnosti zla, napisanog povodom suđenja Adolfu Ajhmanu, i njenog pitanja - „A da su pobedili, da li bi iko od njih imao grižu savesti?"

„Nemam odgovor na to. I ne znam da li ga iko ima. Ali znam da je, baš danas, kada sanjamo ujedinjenu Evropu, i kada se borimo za ljudska prava, kada pokušavamo da se odupremo mržnji i zlu, to pitanje, pitanje griže savesti, možda i ključno za mir i stabilnost Balkana”, istakao je predsednik srpske vlade.

Na to pitanje, koje je, kaže, i sam postavio sebi, jasan odgovor dao je kada je osudio zločine koji su činjeni u naše ime:

„I to je pitanje na koje odgovor, povodom 10. aprila i brojki koje sam naveo, mora da da ona građanska i evropska Hrvatska. Evropska unija, takođe”.

Mora, dodao je, ne zato što je na to tera neko iz Srbije, nego je opominju njena istorija i njena obaveza da ne zaboravi sopstvenu prošlost, zbog sopstvene budućnosti i budućnosti čitavog regiona i same Evrope.

„Zato što je danas, više nego ikada, svima nama, u Evropi, potrebna istina, i to ona koja otrežnjuje, upozorava i upućuje”.

Istina, koja može biti gora od laži, ako je izgovorimo u pogrešno vreme, a za NDH i njene zločine danas ne samo da je pravo, nego i poslednje vreme, rekao je Vučić i primetio da će sutra biti kasno, ne samo za njih, već za sve nas.

I zato, prema njegovim rečima, danas, i ovde, moramo otvoreno da govorimo o onome što jeste bila politika NDH, a to je istrebljenje čitavog jednog naroda. Moramo da ga sačuvamo od zaborava, jer je i taj zaborav, kako je rekao Bodrijar - deo istrebljenja.

„I ne smemo da pristanemo na bilo kakvu reviziju, niti da se igramo brojkama, jer za sve nas jeste osnovno pitanje ono koje se tiče elementarne griže savesti i pukog saosećanja nad činjenicom da je danas, u Hrvatskoj, Srba deset puta manje nego pre 75 godina, i da oni nisu jednostavno isparili, ili otišli na neki duži odmor. Istrebljeni su, uglavnom tokom postojanja NDH”.

I to, kako je istakao, u želji da sam ne upadne u zamku brojeva, prema svedočenjima onih koji su ih istrebljivali. Vjekoslav Maks Luburić, ustaški zapovednik sistema koncentracionih logora, je sam, podsetio je Vučić, naveo da je za četiri godine NDH ubijeno oko 500.000 hiljada Srba.

„I da jednu dušu ne dodam tom njegovom spisku, a drugi izvori tvrde da je konačna brojka oko sedam stotina hiljada, pitanje ostaje isto - da li je, ili nije, to istrebljenje.

Ono važi i za svedočenje fra Vjekoslava Filipovića, koji je kasnije promenio ime u Miroslav Majstorović, i koji je rekao da je samo tokom njegovog upravljanja Jasenovcem, a bio je zapovednik nepuna četiri meseca, tokom jeseni i zime 1942. godine, tamo ubijeno između 20 i 30 hiljada Srba.

Za četiri meseca. I samo da se na tome završilo, a nije, jer je Jasenovac proizvodio smrt pune četiri godine, neko bi morao, ponovo da kaže: da li je to dovoljno? Bar za grižu savesti.

O ciframa i zločinima dalje gotovo da ne smem. Neki od njih su nepojamni, poput onog u selu Šiprage, srez Kotor Varoš, 7. februara 1942. godine, kada su ustaše, u osnovnoj školi ubile šesdesetoro dece, i to tako što su im, svima, odsekli glave. Ili onog u u rudniku Rakovac, gde su pijukom ubili pedset dva radnika. Ili onih u Livnu, Bugojnu, Kupresu, Konjicu, Bradini...„

Vučić je rekao da je najstrašnije u svemu činjenica, i ona mora da bude priznata, da to nije bio zločin, niti delo nekog pomahnitalog ludaka, već jasno proklamovana politika jedne države, koja je ozakonila zločin, kao način čišćenja sopstvene teritorije od nepoželjnog elementa - Srba, pravoslavaca, a onda su dodali Jevreje i Rome.

A toj politici, ponovo su, kaže, najbolje svedočili njeni predstavnici, često i mnogo preciznije nego same žrtve.

Vučić je podsetio na reči fra Dionizija Juričeva, pročelnika Vjerskog odsjeka Državnog ravnateljstva za ponovu, onima koje je terao da se pokatoliče:

„U ovoj zemlji ne može više da živi nitko osim Hrvata, jer ovo je zemlja Hrvatska, a ko se ne pokrsti, mi znademo kuda ćemo s njim. Ja sam u ovim krajevima davao očistiti od pileta pa do starca, a, ako bude potreba, učinit ću i ovđe, jer danas nije grehota ubiti i malo dijete od sedam godina, a koje smeta ustaškom poretku...I nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znadete da ja, kada je potrebno, uzmem strojnicu i tamanim sve do koljevke”.

Podsetio je i na reči doglavnika Mile Budaka, koji je rekao da trećinu Srba treba pokrstiti, trećinu proterati, a trećinu pobiti, i na banjalučkog stožernika dr Viktora Gutića, koji je nedvosmisleno poručio Srbima: „U Drinu, ili preko Drine”.

Uzgred, primetio je, Budak i danas ima svoju ulicu u jednom velikom hrvatskom gradu.

Da sve bude još gore, rekao je premijer Vučić, ta politika je imala i svoj kontinuitet.

„Više od dve stotine hiljada Srba ponovo je isti izbor, u Drinu, ili preko Drine, imalo u avgustu 1995. godine, više od pedeset godina posle Gutića.

I to nije samo kontinuitet nečega što je zločin, a proterivanje to svakako jeste, nego je to i kontinuitet bavljenja tim nepoželjnim elementom, i remetilačkim faktorom - Srbima”.

Ono na čemu je NDH nastala, „rešavanje srpskog pitanja”, nije, rekao je, bar ne sasvim, ili u potpunosti, na žalost, prestalo sa prestankom NDH.

Iz prostog razloga što je nečija sloboda bila vezana za neslobodu onog drugog. I što je nečiji opstanak uslovljen nestankom onog drugog.

Sve zajedno, danas imamo taj gadni rezultat: tokom jednog jedinog životnog veka, svaki deseti Srbin je ostao u Hrvatskoj.

„Takođe, danas, pred sobom, mi, u Srbiji, imamo još jedno pitanje:

Šta i kako dalje?”, rekao je Vučić i dodao da ni sam, kao dete izbeglice čiju su, gotovo celu porodicu, pobile ustaše, a ostale proterali preko Drine, nije siguran da zna da odgovori.

Mnogi Srbi su, rekao je, maštali o revanšu, „da vrate krv”, ali, srećom, istakao je, to nisu uradili.

„I nismo to uradili, niti ćemo”, rekao je Vučić, pretpostavlja i zato što smo jasno videli, ovde u Srbiji, rezultat svake mržnje, i naše i tuđe, i nesreću koju ona donosi.

„I na kraju, sasvim lično, sigurno, kao premijer ove zemlje imam osnovni zadatak da je držim daleko od svakog pakla.

Pakao je tuđ posao, ne moj”, istakao je premijer Srbije.

„Rat, osveta, mržnja, jesu pakao, pa i onda kada se ka njemu kreću putem posutim dobrim namerama”.

„Zato i danas svima, pa i onima koji su žrtve, jasno poručujem: nemojte da sanjate osvetu. Sanjajte život. Život jeste i mora da bude naš odgovor. Zemlja u kojoj živimo, i koja nam je svima majka, mora da bude naš odgovor”, rekao je predsednik Vlade Srbije.

I koliko velika, svetla i jaka bude bila, toliko će i bolje razumeti šta im odgovaramo. Koliko se mi ne budemo bavili njima, nego sobom, toliko će i njihovo bavljenje Srbima biti sve besmislenije, primetio je.

Sa Hrvatskom zato hoćemo mir i dobre odnose, ali da zaboravimo nećemo i ne smemo, rekao je Vučić.

Prema tome, istakao je, jako je važno da zapamtimo.

Nemamo mi, prema njegovim rečima, danas ništa sa Nezavisnom drzavom Hrvatskom.

„Mi imamo sa Srbijom da izađemo na kraj. I svako od nas, sa samim sobom. I posao nam je da je promenimo, ubrzamo, osnažimo i učinimo oazom mira na ovim prostorima”, rekao je Vučić.

„ Posao nam je da živimo i da radom, znanjem, hrabrošću i duhom pokažemo da jesmo upravo ona država i onaj narod koji je, pre gotovo sto godina, i drugima na ovim prostorima omogućio da postoje, da opstanu i da postanu države”.

Ističući da zna da to mnogima smeta, ali činjenica je, rekao je, da Srbija nije velika po svojoj teritoriji i granicama, nego po svojoj mogućnosti da pomogne, da prihvati i da bude dobar sused i sa onima koji još ne umeju da se nose sa sopstvenom istorijom i da priznaju da su, ne tako davno, pre samo sedamdeset pet godina, stvorili državu zločinca, nacističkog monstruma, državu koja se bavila istrebljenjem.

A nju nisu stvorili ni vanzemaljci, ni Adolf Hitler, već Hrvati, za Hrvatsku, sa jasnim opredeljenjem da je ona moguća samo bez Srba, podsetio je.

Tim odgovorom biće, konačno, dat odgovor i na istrebljivačku politiku NDH, na Jasenovac i Jadovno, na Rakovac i na Šiprage, kao i na ono što je mučilo Hanu Arent.

Šta i kako dalje je, dodao je, i odgovor koja Hrvatska duguje svojoj budućnosti, a ne Srbiji.

„Mi ćemo, svakako, moći da živimo i bez njega. I da budemo dovoljno veliki da niko ne može da nas uplaši. I da nikada više ne dozvolimo bilo čiju politiku istrebljenja”, istakao je Vučić.

„Hteli su da nas nema, hteli su da nas više nikada I nigde ne bude. A, Srbin, uprkos tome, živi i živeće. I nikome više neće dozvoliti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovce.

Živela Srbija , živela Srpska, živela sloboda”, zaključio je premijer, a preneo Tanjug.

 

Милорад Пуповац,: Јевреји с разлогом бојкотују комеморацију

glassrpske.com

Милорад Пуповац, предсједник СНВ у Хрватској за Глас Српске: Јевреји с разлогом бојкотују комеморацију

07.04.2016 11:33 | Свјетлана Ђуричић

Загреб - Српско народно вијеће разумије одлуку представника Јевреја у Хрватској да ове године бојкотују централну комеморацију у Јасеновцу, рекао је јуче предсједник СНВ-а Милорад Пуповац за "Глас Српске".

- Разумијемо одлуку Координације јеврејских општина да ове године бојкотују комеморацију. Њихови разлози су уједно и наши разлози. Српско народно вијеће ће врло брзо донијети одлуку да ли ће наши представници 22. априла учествовати на комеморацији у Јасеновцу поводом 71. годишњице пробоја посљедњих преживјелих логораша из тог усташког логора - рекао је Пуповац.

Подсјетимо, представници Јевреја у Хрватској одлучили су да "због релативизације и ревитализације усташтва" бојкотују централну комеморацију у Јасеновцу те ће је у складу са јеврејском традицијом организовати сами.

Јевреји ће традиционалну комеморацију бојкотовати у знак незадовољства лошом сарадњом са Спомен подручјем Јасеновац те као знак протеста против "релативизације и ревитализације усташтва" у Хрватској.

Одлучила је то координација која окупља десет јеврејских општина које дјелују у Хрватској.

Након доласка ХДЗ-а на власт, усташки покличи постали су свакодневица у Хрватској те се више не санкционишу на јавним догађајима. Због величања усташтва и све учесталијих излива мржње према националним мањинама, прије свега Србима и Јеврејима, све више су забринути представници Јевреја у Хрватској.

Директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф поново је оштро осудио скандирање "за дом спремни" током недавне пријатељске фудбалске утакмице репрезентација Хрватске и Израела у Осијеку и позвао на санкционисање свих који су у томе учествовали.

Зуроф је у ауторском тексту за "Јерусалим пост" упоредио такво понашање навијача са сличним сценаријем у Њемачкој, те запитао да ли би се у тој земљи толерисало извикивање таквих парола током утакмице Њемачке и Израела.

- Израелски амбасадор у Загребу требало је да буде упознат са овим проблемом и да реагује на овакве манифестације фашизма. Требало је да протестује - написао је Зуроф и додао да је још више узнемирујућа чињеница да су хрватски премијер Тихомир Орешковић и министар спорта Предраг Шустар остали да сједе на стадиону након таквих повика.

Констатује да је то очигледан знак толеранције према таквом понашању.

Усташтво у Хрватској се враћа, пролази некажњено и постаје готово званична идеологија. Надам се да ће се глас Јеврејске заједнице чути, рекао је министар Александар Вулин коментаришући одустајање Јеврејске заједнице у Хрватској да заједно са Владом Хрватске обиљежи годишњицу ослобађања Јасеновца.

- Ми већ дуго упозоравамо да не може исти венац, иста рука да полаже деци у Јасеновцу и на споменик стрељаним усташама који су ту децу поклали у Блајбургу - навео је Вулин.

Share0  0  0  0  0  0

 

rs-lat.sputniknews.com

Haški paradoks: Priznanje tri istine — Bošnjaka, Hrvata i Srba

Sputnik

Kolumnisti

08:00 02.04.2016(osveženo 12:22 02.04.2016) Preuzmite kraći link

Oslobađajuća presuda Vojislavu Šešelju, protivno osnovnoj nameri i svrsi Tribunala u Hagu, implicitno legitimizuje tri suprotstavljena nacionalna narativa ratova 1991–1995 na prostoru bivše Jugoslavije.

Međunarodni sud pravde u Hagu osnovan je sa nadležnošću da krivično goni osobe odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. Cilj Tribunala bila je, dakle, jedna istina sa ratom zahvaćenog prostora biše Jugoslavije. Pa tako i jedna vrsta istorije.

Međutim, tri presude — Naseru Oriću, Anti Gotovini i Vojislavu Šešelju — proizvele su nešto sasvim drugačije.

Tri slobode

© AFP 2016/ VALERIE KUYPERS

Odlukom Apelacionog veća Tribunala iz jula 2008. pravosnažno je oslobođen ratni zapovednik Armije BiH u Srebrenici Naser Orić, po individualnoj i komandnoj odgovornosti krivice za zločine nad Srbima u tom gradu 1992—1993. Veće je tada saopštilo da je utvrđeno da su teški zločini nad Srbima u Srebrenici nesumnjivo počinjeni, ali da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi Orić mogao biti osuđen.

Apelaciono veće Tribunala je odlukom iz novembra 2012. pravosnažno oslobodilo hrvatskog generala Anta Gotovinu krivice za progon srpskog stanovništva iz Kninske krajine 1995. Gotovina je u vreme „Oluje" bio komandant Zbornog područja Split, ali je presuđeno da vojna operacija kojom je Gotovina zapovedao u avgustu 1995. nije bila udruženi zločinački poduhvat u cilju proterivanje Srba iz Kninske krajine. Veće je tada utvrdilo i da granatiranje Knina, Gračaca, Obrovca i Benkovca nije bilo nezakonito. Konačnom presudom utvrđeno je i da odlazak srpskih civila iz Kninske krajine posle zakonitih artiljerijskih napada Hrvatske vojske ne može biti smatran deportacijom.

Haški tribunal je 31. marta ove godine oslobodio lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja po svih devet tačaka optužnice, koje su ga teretile da je govorom mržnje podsticao i podržavao ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom ratnih sukoba i proterivanje Hrvata iz Vojvodine.

Kompletiranje trougla

Prema mišljenju većine članova Veća, projekat „Velike Srbije", kakav zagovarao Vojislav Šešelj je a priori politički, a ne kriminalni cilj. Nije sporno, rečeno je, da je Vojislav Šešelj bio vođen političkom strašću da se stvori „Velika Srbija". Međutim, ništa ne ukazuje na zločinački cilj slanja dobrovoljaca. Postoji razumna mogućnost da je svrha slanja tih dobrovoljaca bila zaštita Srba.

„Cilj dogovora je odbrana Srba, očuvanje Jugoslavije, a ne počinjenje zločina. Tužilac nije dokazao postojanje udruženog zločinačkog poduhvata, a zaključeno je da treba odbaciti optužbe za progon. Veće odbacuje odgovornost Šešelja za deportacije i nasilna premeštanja kao zločine protiv čovečnosti", naveo je sudija Antoneti.

U presudi Šešelju ističe se da su se sve zaraćene strane pripremale za rat kako bi sačuvale teritorije za koje smatraju da su njihove, kao i da se nije radilo o jednostranim potezima srpskih agresora.

Oslobađanjem Šešelja, pored presuda Oriću i Gotovini, legitimisan je i treći nacionalni narativ. Dakle, ovim trima presudama — Oriću, Gotovini i Šešelju — Tribunal je dozvolio tri vrste istine sa prostora bivše Jugoslavije, tri nacionalna narativa. Pa zato na delu imamo paradoks.

To suštinski znači da prostor bivše Jugoslavije ostaje onakav kakvim su ga zatekli ljudi iz Tribunala na početku svih procesa. To takođe znači da je dozvoljeno da postoje tri vrste istorije, iako su one međusobno suprotstavljene. Svi će moći da pričaju budućim generacijama svoju vrstu narativa.

Može se reći da je ovim uspostavljena neka vrsta samorazgraničenja. Različiti pogledi na skoriju prošlost ne moraju voditi sukobima. Razgraničenje Srba, Bošnjaka i Hrvata omogućava da uprkos potpuno različitim pogledima na ratove devedesetih možemo da živimo u miru.