bigportal.ba

'Sud je priznao da je bilo samoubijanja'

Objavljeno dana: March 24, 2016

Haški tribunal je presudu Radovanu Karadžiću donio u svom stilu. Donio je presudu potrebe, političkih pritisaka i predrasuda, izjavio je za BN TV Goran Petronijević, član tima odbrane Radovana Karadžića. Kaže da je presudom iznenađen, kao i da će biti uložena kvalitetna žalba. Iznenađenje kaže nije krio ni sam Karadžić, koji je presudu primio mirno.

Haški tribunal je presudu Radovanu Karadžiću donio u svom stilu. Donio je presudu potrebe, političkih pritisaka i predrasuda, izjavio je za BN TV Goran Petronijević, član tima odbrane Radovana Karadžića. Kaže da je presudom iznenađen, kao i da će biti uložena kvalitetna žalba. Iznenađenje kaže nije krio ni sam Karadžić, koji je presudu primio mirno.

“Samo je rekao, ovo je potpuno nevjerovatno. Potpuno nevjerovatno da su ovakvi zaključci iznijeti na ovakvim dokazima i da se tako spekuliše. Njegova reakcja je kao i ova naša. Naši dokazi su četiri puta čvršći i jači”, kaže Petronijević.

Argumenti kojima je potkrepljena presuda su neuvjerljivi, kaže Petronijević. Vrhunac svega je Srebrenica i zaključak da je Karadžić kriv za genocid u Srebrenici pri čemu se u ovom slučaju, ranije izbačeni iskaz Miroslava Deronjića ponovo pojavljuje u ovoj presudi.

“To je neverovatno. Pojavljuje se u vrlo čudnom obliku. Ovdje se ne radi samo o logiciranju i to pogrešnom logiciranju, pogrešnim pretpostavkama, povezivanju nepovezivih stvari da bi se došlo do određenog zaključka nego i o spekulacijama. Pazite, onako kako je obrazložen taj navodno dokaz ispada da je to razgovor između Deronjića i Karadžića. Takav razgovor ne postoji. Postoji razgovor između Deronjića i trećeg lica kome on prepričava navodno šta mu je navodno rekao Karadžić. Dakle oni su se bavili pretpostavkama i spekulacijama”, ističe Petronijević.

Petronijević ističe i da se nekoliko značajnih stvari dogodilo preko kojih Sudsko vijeće nije moglo da pređe: Priznanje da je postojao sporazum sa Holbrukom, priznali su, doduše nevoljno, da je u Sarajevu bilo samoubijanje, da su mulsimani pucali po svojima, da su ispaljivali vatru na svoje civile.

Petronijević nije mogao u ovom trenutku da kaže na šta se konkretno odnose izdvojena mišljenja dvojice sudija na ovu presudu, ali je istakao njihov značaj.

Odbrana Radovana Karadžića poručuje da će u drugom poluvremenu nastaviti pravnu borbu i pripremiti kvalitetnu žalbu, te ovu presudu oboriti.

BN TV

 

vaseljenska.com

Српска црква на удару страних планера

Александар Велики

Београд – За „Геополитику" говори др Александар Раковић, историчар и стручњак за верска питања и аутор књиге „Срби и религијски интервенционизам 1991–2015".

Покојни владика будимски Данило учио је аутора овог интервјуа да се увек радује кад се међу нама појави човек великих знања и способности, који је спреман да одговорно и озбиљно радећи, без бусања у прса, самим својим радом служи народу коме припада.

Такву радост осетио сам читајући најновију књигу др Александра Раковића, историчара из Института за новију историју Србије, „Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и Цркви после распада Југославије" (Хришћански културни центар „Др Радован Биговић"; Београд, 2015).

Дело, писано  мирно, без буке и сензационализма, одмереним језиком чињеница, прави је пример како се науком сведочи истина. Раковић, који се до сада бавио крајње изазовним темама, од одраза Ирске револуције у нашој јавности, преко рокенрола у Југославији од 1956. до 1968. па и надаље, до места Богословског факултета СПЦ на Универзитету, својом новом књигом дирнуо је у центар центара – у тему спољних уплива у наша верска питања од последње деценије прошлог века до данас.

Као дугогодишњи државни службеник нашег Министарства вера, Раковић је био „ђе прах гори пред очи јуначке" (Његош), и прави је сведок онога што се у овој области збива у нас.

Господине Раковићу, по Вашем ставу, изложеном у новој књизи, религијски интервенционизам против нашег народа и СПЦ покренут је у тренутку распада СФРЈ и траје до данас. Он је, сматрате Ви, саставни део војног и економског интервенционизма евроатлантиста против наше државности. Такође, истичете да су се верске идеологије из доба Другог светског рата повампириле, па су на реду, опет и опет, „Хрватска православна црква", „Црногорска православна црква", римокатолички ревизионизам, радикални ислам, великоалбански фанатизам, бугарски и румунски верско-етнички експанзионизам, а ту је и проблем с трагичним расколом у Македонији. Откуда толика потреба да се СПЦ, као најстарија установа нашег народа, раздроби и рашчеречи?

До распада СФР Југославије (1991–ʼ92) Срби су живели у заједничком државном оквиру, с јединственом православном црквом, војском, економским системом и монетом, културном сценом, фудбалском лигом и спортским репрезентацијама. Југославија, коју је српски народ с правом највише својатао, била је најлепша земља у Европи.

Имала је море, острва, планине, брда, равнице, реке. Таква Југославија је дробљена и споља и изнутра. Када се Југославија распала, и пошто су коначно утврђене нове границе, само је Српска православна црква опстала на читавом простору некадашње Југославије и једина је тековина српског и југословенског уједињења из 1918. која је надживела ту епоху.

Мишљење страних планера распада Југославије и њихових постјугословенских помагача јесте да разградња српског и југословенског простора не може бити окончана док постоји Српска православна црква у садашњем јединственом организационом облику.

О томе је посебно говорио лидер црногорских сепаратиста Мило Ђукановић: да сецесија Црне Горе не може да буде заокружена док год је у тој републици српско свештенство и монаштво.

Република Србија и Република Српска имају довољно снаге да поново интегришу један део постјугословенског простора, посебно због тога што у Црној Гори још ништа није разрешено и на клацкалици је да ли ће у блиској будућности бити јачи Срби или црногорски сепаратисти.

Да кренемо редом, од Хрватске. Шта су узроци оживљавања идеје о „хрватском православљу"? Какав је истински став хрватског римокатолицизма према СПЦ?

Република Хрватска, када је реч о расрбљавању Срба, наставља истим путем као и Хабсбуршка Монархија и такозвана Независна Држава Хрватска. С тим у вези, и Римокатоличка црква наставља баш тај исти пут каквим корача већ више векова.

У овом моменту више нема војног геноцида над Србима какав су спроводиле Независна Држава Хрватска (1941–1945) и Република Хрватска (1991–1995) јер за тим више нема ни потребе. Срби су, наиме, након последњег рата, сведени на пуку мањину која ће опстати само у Подунављу, а на другим просторима у Републици Хрватској за коју деценију Срба више неће бити.

Није пријатно имати таква сазнања, али довољно је сабрати један и један и извући закључак. С тим у вези је и појава преко 16.500 православних Хрвата на попису у Републици Хрватској 2011. а скоро сви они су некада били православни Срби. То је други колосек расрбљавања преосталих Срба, док први колосек остаје прелазак Срба у римокатоличку веру, а број тако преведених није лако утврдити. Постоји и трећи колосек расрбљавања Срба у Хрватској, а то је етномимикрија проузрокована страхом.

Поједини свештеници Римокатоличке цркве у Хрватској, неки врло утицајни, отворено дају подршку савременом идентитету „православних Хрвата", а тиме пружају легитимитет и такозваној „Хрватској православној цркви", која је била један од маљева у рукама усташког поглавника Анте Павелића. Оваква врста споне делује злослутно. Када је реч о односу Римокатоличке цркве према Српској православној цркви, тај однос је вишеслојан.

Римокатоличка јерархија у Хрватској и Босни и Херцеговини нема позитиван однос према Српској православној цркви и своди га на нетрпељивост Хрвата према Србима. Можемо да се претварамо да није тако, али баш јесте тако. Погледајте само питање канонизације Алојзија Степинца, верског поглавара такозване Независне Државе Хрватске, које задире у најдубљу суштину патње српског народа.

Али када је реч о римокатоличкој јерархији у Републици Србији, ван хрватског етничког простора и на удаљеним меридијанима, чини се да уочавају да треба да начине отклон од погледа Римокатоличке цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини према Српској православној цркви и пруже руку помирења и дијалога.

То није лако, с обзиром на то да је хрватски лоби при Светој столици веома утицајан, па је тако исход неизвестан. Српска православна црква је изричито за дијалог у којем се неће игнорисати чињенице о страдању Срба, Јевреја и Рома у усташкој квазидржави.

Докле је допро покушај стварања основе монтенегринске нације, тзв. „Црногорске православне цркве"?

Црна Гора је антидржава Србији, на исти начин како је Сицилија 1943. требало да постане антидржава Италији. Реч је о истоветном или веома сличном америчком плану. Ђукановићев режим је успео да располути национални идентитет православног народа у Црној Гори на Србе и Црногорце, али није успео расрби Црну Гору. Срби, Црногорци који говоре српским језиком и верници Српске православне цркве, апсолутна су већина у Црној Гори.

Број крипто-Срба међу онима који се изјашњавају као Црногорци је веома висок. Српство у Црној Гори је било приморано да оде у контракултуру, да делом добије чак и форму урбане поткултуре, а то се показало као драгоцено јер је тиме очувана виталност народа који баштини тековине историјске Црне Горе, а тиме и уједињења са осталим српским земљама.

Такозвана „Црногорска православна црква" делује као циркуска трупа с неколико мечки које лоше играју. Није никаква претња Српској православној цркви. Претња је Ђукановићев режим, који ће ићи до краја у конфронтацију са српском јерархијом у Црној Гори, и неће презати од физичког напада на цркве.

Терен за то се припрема „Нацртом закона о слободи вјероисповијести", којим црногорски сепаратистички режим има намеру да пропише отимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори, забрану њеног имена и симбола који асоцирају на српство и укидање организационог јединства с Патријаршијом у Београду.

Ако Скупштина Црне Горе усвоји тај опаки текст, свако ко познаје везаност верног народа за своје храмове може лако да претпостави да ће се верници затворити у цркве и онемогућити сепаратистичком полицијском апарату да упадне у православне светиње.

Ђукановић то зна и зато оклева. Највероватније чека улазак НАТО снага у Црну Гору, али тек то може скупо да га кошта јер нико не зна шта носи дан а шта ноћ. Без Ђукановића на власти, монтенегринско-дукљанске структуре ће се урушити саме од себе.

Мислим да ће Црна Гора у блиској будућности бити обликована као српско-црногорска држава и да ће то бити њен карактер, за разлику од Републике Србије и Републике Српске које имају српски карактер.

Шта се дешава са муслиманском верском заједницом у Србији? Да ли је реч само о личној нетрпељивости на линији Зукорлић–Зилкић, или о нечему озбиљнијем?

Реис-ул-улему Адема Зилкића добро познајем и знам да нема никакве анимозитете према другима, па тако чак ни према муфтији Муамеру Зукорлићу. Ради се о томе да је Исламска заједница Србије на челу с реисом Зилкићем аутентична и традиционална верска заједница муслимана у Републици Србији.

Насупрот томе, Исламска заједница у Санџаку, чији је јавни или прикривени челник увек Зукорлић, организациона је целина Исламске заједнице Босне и Херцеговине, али идеолошки окренута лику и делу Аћифа Бљуте (Аћифа ефендије), великоалбанског идеолога из Новог Пазара.

Мислим да би Министарство правде Републике Србије коначно морало да упише Исламску заједницу Србије у Регистар цркава и верских заједница као традиционалну верску заједницу у нашој земљи јер све правне и историјске чињенице говоре томе у прилог.

Налазимо се у јеку арбанашких настојања да нам, уз помоћ Империје и њених сателита  у Унеску, отму косовско-метохијске светиње, и да себе прогласе за њихове баштинике. Има ли наде да одбранимо своје?

Увек има наде, а наша земља мора да уради много више него до сада како би дипломатским путем привукла још више држава да гласају против пријема администрације албанских сепаратиста на Косову и Метохији у Унеско.

У новембру 2015. смо извојевали значајну победу у Генералној скупштини Унеска, али је питање колико ће нама наклоњених влада широм света америчке службе срушити у наредних годину-две. Требало би пуно радити са земљама које су 2015. биле неутралне јер оне потенцијално лакше могу да гласају против албанских сепаратиста, него земље које су већ заузеле проалбански став.

Током гласања у Генералној скупштини Унеска, у Београду се одржавала конференција у оквиру Трећег билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије. Наши пријатељи из Индонезије – која је највећа муслиманска земља у свету – гласали су у Паризу против пријема албанских сепаратиста у Унеско.

Када је из Париза стигла вест да је захтев албанских сепаратиста за пријем у Унеско одбијен, чланови обе државно-верске делегације, и Србије и Индонезије, овацијама, аплаузом и на ногама поздравили су одлуку Генералне скупштине Унеска.

Будући да сам на челу Друштва српско-индонежанског пријатељства „Нусантара", било ми је посебно драго што су Индонежани били раме уз раме с нама и у Унеску. Жалосно је што су против нас гласали Бугарска, Македонија и Црна Гора и што су се уздржале Грчка и Румунија.

Нисам успео да објасним пријатељима из Индонезије зашто су неке православне земље гласале да квазидржава „Косово", где Албанци уништавају православне светиње, добије старатељство над српском средњовековном духовном баштином. Посебно им није било јасно да се Грчка уздржала како би добила отпис дела дуга, јер се православним светињама не тргује…

У последње време бугарска и румунска држава покушавају да наметну своје виђење њиховог етничког православља на канонској територији СПЦ. О чему је реч?

Када је о Румунима реч, ради се о томе да имају геополитичке претензије до Велике Мораве, као што у Молдавији имају исте такве претензије до Придњестровља. Не треба бити политички коректан па тражити ово или оно образложење јер је реч управо о великодржавном пројекту.

Када је о Бугарима реч, много су слабији од Румуна, али би у геополитичком одмеравању снага заједно са Албанцима – за корист Запада – могли да нам пресеку пролаз ка Републици Македонији на простору од Прешева до Босилеграда. Бугаре посебно нервира то што су Македонци окренути Србима, иако су уложена огромна средства да се одлепе од нас.

Има ли наде да се раскол у Македонији залечи?

Надам се да ће све три цркве у преговорима – Српска православна црква, Православна охридска архиепископија и Македонска православна црква у расколу – што пре кренути путем решења македонског црквеног спора.

Уверио сам се да Македонци неразрешени црквени спор доживљавају као патњу. Република Македонија је направила велику грешку тиме што је прогонила, осудила и утамничила архиепископа Јована Вранишковског, а неки епископи Македонске православне цркве у расколу су то подржали.

После пуштања на условну слободу владике Јована, прилике су нешто боље, али, нажалост, не и добре. Биће прилике да се о томе разговара и на предстојећем Свеправославном сабору, када на ред дођу и друга спорна питања којих има много више ван нашег простора.

У књизи сте, без двоумице, именовали САД као кључног играча у насртају на религиозни мир у Србији, који се увек маскира у причу о демократији и људским правима. Бавили сте се и непрестаним нападима америчке администрације на наш закон о верским заједницама. Шта се на том пољу дешавало, шта се дешава, шта ће се дешавати?

Американци су најјачи налогодавци, саветодавци или инспиратори религијског интервенционизма који против нас Срба воде Румуни, Бугари, албански сепаратисти на Косову и Метохији и Ђукановићев сецесионистички режим. Такође, амерички рукопис се уочава и на затезању прилика у Републици Македонији.

Британско деловање је било видљиво на примеру инструментализације трагедије у Сребреници када је српски премијер, у виду шеријатске казне, каменован и умало линчован.

На посматраном простору делују службе још неколико западних земаља, чији се интереси, усмерени против српског народа, углавном подударају са америчким и британским намерама да се путем религијског интервенционизма дестабилизује српски простор.

Повратком Русије на наше поље шаховске табле, чини се да су српске позиције сада јаче него што су биле. Недавно сам на конференцији о светском миру, коју су Руси организовали у Београду, рекао да наши руски пријатељи морају да имају у виду да смо ми Срби, заједно са Ирачанима, били први који су се супротставили западном имеријализму и то у време док је Русија била на коленима.

Срби и Ирачани су први запалили бакљу слободе. Ми Срби смо платили високу цену жељи да будемо слободни, били смо у нокдауну, али нисмо нокаутирани. Дочекали смо повратак Русије на ногама, а руска политика према нашем простору мора да буде много боље промишљена.

Још 2012. нова власт је укинула три „идентитетска" министарства – оно које се бавило верама, оно за дијаспору и Србе у региону и оно за Косово и Метохију. Зашто је то учињено, и бавимо ли се озбиљно питањима од којих зависи наш народни и духовни опстанак?

Инострани амбасадори и дипломате су годинама пунили главу нашим политичарима да су идентитетска министарства непотребна: Министарство вера, Министарство за дијаспору и Србе у региону и Министарство за Косово и Метохију.

Странце је јако нервирало то што нису сломили Србе и што такви Срби воде најбољи међуверски дијалог у Европи. Република Србија је имала Међурелигијски савет који су чинили поглавари и високодостојници Српске православне цркве, Римокатоличке цркве, Исламске заједнице Србије и Јеврејске заједнице у Србији.

На тим темељима су установљене и државно-верске делегације наше земље. Мало је места у свету где су односи између исламске и јеврејске заједнице тако добри као код нас. Како другачије да осујетите тако добре односе и тако чврст дијалог, осим да измакнете ослонац и везивно ткиво?

Међутим, преварили су се. До 2012. смо поставили тако чврсте темеље, увезали смо државне органе и традиционалне цркве и верске заједнице, до нивоа на ком је немогуће лако их развезати.

Владимир Димитријевић / Геополитика

 

iskra.co

ШТРБАЦ: Загребу смета истина да су Хрвати извршили масакр у Двору

17.03.2016. - 11:17

Фото: РТРС

Директор Документационо-информативног центра „Веритас" Саво Штрбац рекао је да у Хрватској негодују због данског документарног филма „15 минута – Масакр у Двору", који баца велику љагу на њихов „свети домовински рат и акцију `Олуја`" јер се из њега може закључити да су убице хендикепираних људи могли бити само припадници Хрватске војске.

Штрбац, који је у одјавној шпици филма потписан као савјетник, напомиње да су дански продуценти на хрватске захтјеве да се филм преправи одговорили да ће код имена српског генерала Милета Новаковића, који се појављује у филму, написати да је у вријеме када је вођен разговор осуђен у Хрватској за ратни злочин, али не за овај у Двору.

„Нисам видио да ли ће још нешто мијењати на одјавној шпици, али не би ме зачудило да избришу моје име као савјетника како би удовољили хрватским захтјевима, јер ипак су они једним дијелом финансирали тај филм као копродукција", каже Штрбац.

Он наводи да не вјерује и да ни у лудилу не може повјеровати да би Данци нешто у самом садржају овог документарца мијењали, него само евентуално на одјавној шпици, тамо гдје су се захваљивали и побројали све учеснике ко је у каквој улози био.

„Али то у суштини не мијења ништа и свако ко буде гледао тај филм, моћи ће закључити, што и ови који се буне – да су те људе побили једино Хрвати", рекао је Штрбац.

Штрбац сматра да ће овај документарни филм наставити да се приказује у свијету као што је и приказиван и до сада, али да га једино у Хрватској још дуго неће видјети.

„Хрвати траже да се промијени суштина филма, да би гледалац добио потпуно други утисак – да Хрвати буду приказани као свеци, као да су они спашавали Србе из колоне од самих Срба који су их убијали, чак су и гинули неки Хрвати спашавајући Србе", рекао је Штрбац.

Штрбац се сагласио са оцјеном данских продуцената, који су замолили РТС да не емитује овај филм, да је у Хрватској толико ескалирала ситуација због филма о злочину у Двору да пријети опасност по живот људима који су били дио њихове екипе.

„Међу њима је најугроженији Саша Косановић, новинар ХРТ-а, Србин, који је тада одређен у име своје куће да се нађе при руци тој екипи, с обзиром на то да је то данско-хрватска копродукција. Он је обављао техничке ствари у вези са успостављањем котаката са неким установама, људима, на терену", каже Штрбац.

Он је подсјетио да је угрожен и директор Хрватског аудиовизуалног центра Хрвоје Хрибар, гдје се у Хрватској тражи не само његова смјена, него се траже главе људи који су учествовали са хрватске стране у том филму.

Штрбац је навео да ни он није заобиђен у хрватској штампи, гдје се поставља питање како савјетник на филму може бити „један од највећих мрзитеља Хрвата, највећи фалсификатор, лажов". „У хрватској штампи још се може прочитати да је све то Савина пропаганда и да су сви пали под његов утицај", додаје Штрбац.

Он је навео да филм обрађује сцену са убиством хендикепираних људи у Двору и то пред данским Унпрофором, који све то гледају са своје осматрачнице, те да је ријеч о психолошкој драми данског команданта који је наредио својим војницима да се не мијешају.

„Дански војник виче, зове свог командатна, каже, има их /убице/ на нишану, а овај каже – `Не, не смијете се мијешати`", рекао је Штрбац, наводећи да тај дански командант у филму разговара са свим учесницима и након 20 година размишља да ли је поступио исправно и да ли би сада нешто мијењао.

Он је оцијено да је те хендикепиране људе убила мржња јер је искључено користољубље, пошто су то људи који ништа нису имали осим штака и инвалидских колица, без имовине.

Штрбац подсјећа да је хрватски официр Матија Ципрић, чија је јединица, како се сумња, побила хендикепиране рекао да је он велики католик и да у основи његове вјере није убијање немоћних, него је то својствено православним, а Ципрића од малих ногу зову – усташа.

Штрбац напомиње да је извјесни Ивица Панџа Оркан у Хрватској још у августу, када је тај филм приказан први пут на РТС, након премијере на фестивалу у Сарајеву, поднио кривичне пријаве против државе Хрватске и учесника на филму.

Он додао да је тек сада то имало одјека, пошто су на власт у Хрватској дошле најмрачније десничарске снаге, чији поједини министри отворени профашисти.

РТРС

Тагови: https://www.youtube.com/watch?v=L9RXqbcA0TQ

 

Emil Vlajki FAŠISTIČKA KONSTRUKCIJA REALNOSTI

 

FAŠISTIČKA KONSTRUKCIJA REALNOSTI

by Emil Vlajki

 

   U ovom se mjesecu navršava 17 godina od NATO agresije na Jugoslaviju/Srbiju sa katastrofalnim poslijedicama za ovu zemlju. O rušilačkim efektima ovog monstruoznog čina se mnogo zna i piše. Ali pošto su NATO zemlje sastavljene od racionalno neljudskih država, one su smislile i „prvi, nedvojbeni uzrok“ navodne srpske genocidnosti koji će biti „opravdani razlog“ za sve njihove kasnije barbarske akcije protiv Srbije i srpstva.

 

   „Srebrenički genocid“

   To je, zasigurno, najveći mit 20. stoljeća. Čitava zapadna ikonografija postavljena je na mjestu navodnog događanja tog „genocida“. Pokopavaju se nove žrtve za koje se ne zna da li su istinske ili ne. A ako jesu, kada su i gdje nastradale i pod kojim okolnostima. Među pokopanima koji se dovlače iz svih strana BiH, zna se, ima i Srba, i onih nastradalih prije 1995., neki od „pokopanih“ su živi, ima i umrlih prirodnom smrću. Sve je, tokom godina, postalo jedna velika morbidna predstava internacionalnih razmjera u kojoj učestvuju predsjednici država, diplomatski korovi, nevladine organizacije, pa i oficijelni srpski predstavnici.

   Pojam genocida je totalno promijenio značenje. Sada to nije više uništavanje čitave jedne populacije, na primjer, Jevreja, Hutu, Jermena. U postmodernom značenju, to je selektivno ubijanje neke populacije na krajnje ograničenom lokalitetu gdje se, na prvom mjestu ostavljaju, kojeg li apsurda, potencijalno reproduktivno sposobna djeca i žene. Više se nitko ne brine o apsurdnosti ovako shvaćenog „genocida“. O tempora, o mores. Da su nacisti imali ovakvu koncepciju genocida, da nisu ubijali žene, djecu i stare osobe, nakon Drugog svjetskog rata bi barem četiri milijuna Jevreja bilo ostalo na životu među kojima i četiri člana porodice, po majčinoj liniji, autora ovog teksta.

   Istovremeno, o srpskim žrtvama pobijenih od „Armije BiH“ (od muslimanskih formacija) u i oko Srebrenice od 1992-1995, nitko iz „međunarodne zajednice“ ne vodi računa. Ionako su to žrtve „genocidnog naroda“, zar ne?

   Ovako govoreći, bilo bi neoprostivo negirati muslimanske žrtve koje su stvarno pale od 11-17 srpnja 1995., a samim tim i počinjeni srpski zločin. Ali o zločinima nitko i ne razmišlja jer su oni počinjeni od sve tri strane u konfliktu, s tim što je točno da su Muslimani (Bošnjaci) 0d 1992-95 mnogo više stradali nego Hrvati i Srbi.

 

   Pojavni vid Novog Totalitarnog Društva (NTD)

   Morbidna cirkuska predstava koja se izvodi u Srebrenici, kazuje dvije stvari:

-Prvo da skup državnika, diplomata, srpskih kvislinga, „nevladinih“ te „humanitarnih organizacija“, medijskih kuća i inih učesnika, angažiranih u ovoj horor predstavi, ukazuje na karakter jednoumlja Novog Totalitarnog Društva koje se formiralo nakon raspada SSSR-a i kvazi socijalističkog sistema.

-Drugo, da je prvi konkretan zadatak NTD-a bio postepeno uništavanje srpstva, vojno, ekonomski, teritorijalno i moralno, što se nesmiljeno nastavlja i u ovom času.

   Objašnjenje za ove činjenice krije se u tome što se profitno orijentirana racionalnost koja karakterizira Zapad nužno pretvorila, prestankom bipolarnog svjetskog sistema, u Novo Totalitarno Društvo. Ono je svojim terorom zahvatilo čitavu planetu uspostavljajući laž, prijetnju, ekonomske sankcije, uništavanje čitavih zemalja bombardiranjem iz zraka i njihovo vojno okupiranje kao i „humanitarnu neminovnost“ ovakvih barbarskih postupaka, kojima se moramo čak i radovati! Možda je u svemu jednako tragično i to što je lijeva misao potpuno nestala i što su se intelektualci prostituirali prihvaćajući nova, prljava pravila igre kao svoj credo uništavajući tako svaku kritičku misao. Zato je današnji totalitarni poredak koji vlada svijetom jedan ogroman koncentracioni logor koji proizvodi opću prostituciju i smrt i koji ne može rezultirati nikakvom ljudskom budućnošću.

 

   Usprkos ovome, „međunarodna zajednica“ insistira na svojim navodno humanističkim principima.

Oni se zasnivaju:

   -Na ideologiji slobodne tržišne razmjene, što je smiješno pošto multinacionalne korporacije Zapada, a uz pomoć međunarodnih financijskih institucija, kontroliraju preko 70% svjetskog tržišta;

   -Na parlamentarnoj demokraciji koja se na Zapadu stoljećima razvija i u funkciji je ekonomije.

   -Međutim, u zemljama u razvoju, tamo gje je uvedena, ona se svodi na zamagljivanje postojećeg siromaštva, mrvljenje ciljeva i kapitala, te beskrupulozne, međusobne borbe za vlast onih koji bi htjeli profitirati od ono malo ostataka društvenog bogatstva koje ne ide u džepove multinacionalnih korporacija, moćnih država i supranacionalnih zajednica.

-Da bi zaštitio prva dva „principjelna elementa“, Zapad je uveo treći koji liči na osvetnički „prst božji“, a to je NATO. Drugim riječima, kad god netko hoće da se suprotstavi „demokraciji“ koju Zapad nameće, NATO takvu zemlju bombardira. Drugim riječima, multinacionalne korporacije, mediji, političari, NATO, domaći kvislinzi, međunarodne i političke institucije, sve to pripada Novom Totalitarnom Društvu predvođeno SAD-om. 

 

   NTD po nekim karakteristikama podsijeća na nacističku Njemačku, te evo nekih komparacija

-Oba sistema su demonizirali odabranog „žrtvenog jarca“. Nacizam je to uradio sa Jevrejima, a NTD je isto to uradio sa Srbima;

-I u nacizmu i u NTD su svi djelovi sistema podređeni osnovnoj ideologiji;

-I nacizam i NTD su ušli u sukob sa državama unutar svojih civilizacija;

-I nacizam i NTD su paktirali sa konzervativnim islamskim režimima;

-I nacizam u konfrontaciji sa saveznicima i NTD danas u konfrontaciji sa Rusima, riskirali su i riskiraju nuklearnu katastrofu;

-I nacizam i NTD po brutalnosti vođenja rata premašuju sve što je do sada viđeno u povijesti;

-I nacizam i NTD su negirale, u toku vođenja ratova, osnovne svjetske političke institucije: Ligu naroda i Ujedinjene nacije;

-I nacizam i NTD su razvili krajnje sofisticirane vidove političke propagande zasnovane na izmišljenim događajima i poluistinama koje proizvode kao na tekućoj traci 24 sata dnevno i 365 dana u godini. Posebno su se specijalizirale za krupne laži koje lansiraju prilikom vojne agresije (vidi dodatak o Račku).

-I nacizam i NTD su patološki mrzili i mrze Rusiju.

 

Zašto uništavanje srpstva?

   To što se NTD okomilo na srbptvo, ima u osnovi volju SAD da, nakon propasti SSSR-a, ne dozvoli kvalitetno ujedinjenje Europe. Da bi postigli taj cilj, SAD su uradile tri stvari:

-Izazvale su, rušenjem Jugoslavije, seriju balkanskih ratova. Rušenje Jugoslavije počelo je konkretno sa zakonom kojeg su SAD donijele u studenom 1990. Kojim se ukidala svaka pomoć Jugoslaviji i zaledila njena sredstva u stranim bankama, a nastavila pomoć secesionističkim republikama: Sloveniji i Hrvatskoj;

-Stvarale su na Balkanu islamske entitete-države, u ratu 1991-95 prvenstveno su pomagale muslimane;

-Obnovile su hladni rat protiv Rusije.

   Srbi su, unutar ovih procesa morali stradati ne samo zato što su bili prisutni, u znatnim procentima, u čitavoj Jugoslaviji, već i radi toga što SAD nisu nikada Srbima vjerovale; smatrale su da će se u slučaju njihovog konflikta sa Zapadom Srbi radije prikloniti Rusima.

 

   Načini kojima je NTD predvođeno SAD-om uništavali srbstvo su slijedeći:

-Njihovom demonizacijom od kojih je mit o Srebrenici najpoznatiji;

-Ekonomskim embargoima;

-Bombardiranjem prvenstveno civilnih ciljeva koje je vršio NATO;

-Okupacijom srbskih teritorija;

-Uspostavljanjem marionetskih političkih ekipa na srbskim područjima;

-Financiranjem „nevladinih“ i „humanitarnih“ organizacija na srbskim područjima;

-Stvaranjem ad hoc međunarodnog suda (Haški Tribunal) za kažnjavanje zločina na tlu bivše Jugoslavije, a pokazalo se da su se od tri zaraćene strane uglavnom Srbi procesuirali.

   Uništavanju srbstva zdušno su pomagale sve europske zemlje, a prvensveno Austrija, Njemačka i Vatikan. Posebno je značajna uloga bila Vatikana koji je kako duhovno, tako i materijalno pomagao otcjepljenje Hrvatske i Slovenije (vidi dosije o uništavanju Jugoslavije).

 

   Kako bi se i simbolički verificirala i zaokružila ova fašistička konstrukcija realnosti, u Hrvatskoj je ranih devedesetih, najpopularnija novokomponirana pjesma bila „Danke Dojčland“, a u okupiranoj Prištini 1999., Albanci su cvijećem i oduševljenjem, kao i 1941. kada su dočekivali Nijemce, dočekali okupatorske NATO tenkove kojima je komandirao američki general, Vesli Klark. On je, u Hitlerovom maniru, riskirajući na prištinskom aerodromu konfrontaciju sa Rusima, umalo izazvao Treći svjetski rat.

 

 

Спутњик „смислио“, Вучић реализовао — Лазански

rs.sputniknews.com

ЕКСКЛУЗИВНО: Спутњик „смислио", Вучић реализовао — Лазански (видео)

Sputnik

Овде постоји тзв. Друга Србија која ноћу игра бриџ, пије виски и чека америчког генерала који је 1945. године био у Трсту, да дође са америчким трупама у Београд. Имамо једну врсту друштвене елите која има позицију да је све што долази са Истока негативно, а све што долази са Запада апсолутно позитивно. Ја нисам присталица таквог гледања на ствари.

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=_0SXYeeJ4-E

Ценим што ме је премијер Вучић изабрао и питао да помогнем као нестраначка личност. То је позив који се не одбија. Спутњик је први предложио да се активирам на том плану, каже у интервјуу за Спутњик коментатор Политике Мирослав Лазански.

Шта Вас је мотивисало да прихватите понуду да се нађете на листи СНС–а?

— Премијера Вучића знам одавно, још као навијача Звезде кад је долазио у Загреб. Тад сам га упознао, после сам ја отишао у новинарство, он у политику. Друго, по многим политичким ставовима мислимо исто или слично. Са друге стране, сматрам да у неким стварима треба помоћи Влади Србије, пре свега у домену спољне и одбрамбене политике. С обзиром да сте ви — Спутњик — први предложили да се на том плану активирам, кад ме он замолио да, ако могу помогнем, рекао сам да могу.

Ово је време када многи интелектуалци, људи који мисле да могу нешто да ураде за ову земљу, не могу то да ураде само седећи у својим фотељама, критикујући преко компјутера или дружећи се по одређеним форумима. Ово је време да кад неко ко хоће да помогне својој земљи треба да изађе на јавну сцену и да, колико може у области у којој је компетентан, уради нешто да кренемо напред. Ценим то што је премијер Вулић изабрао мене и рекао — хоћеш ли да дођеш да помогнеш као нестраначка личност. И ја сам рекао ОК, то је позив који се не одбија.

© Фото: Мирослав Лазански

Кад сте рекли то „да" господину Вучићу, да ли сте му рекли „да" за парламент и за подршку листи или сте му рекли „да" за касније, да можда будете нешто и у извршној власти?

— Нисам ништа условљавао. Рекао сам — помоћи ћу колико могу, јер мислим да су његови ставови, посебно према питању спољне политике, и моји ставови. То је војна неутралност Србије, одлични односи и са НАТО–ом, и са Европом, са Немцима и са Американцима, и одлични односи са Руском Федерацијом. У коалицији коју предводи Вучић су странке од про–НАТО, као што је странка господина Драшковића, до странке господина Ненада Поповића која је против НАТО–а. То је спектар врло широких политичких ставова, нешто што заправо одражава Србију у целини, потврда једне заиста несврстане, неутралне политике Србије.

У овом часу можемо рећи да је спољна политика Србије можда независнија од спољне политике многих чланица ЕУ. Изгледа апсурдно, али јесте тако. Нас притискају, стално долазе неки комесарчићи ЕУ да нам држе лекције — морате овако, морате онако кад је у питању однос према Руској Федерацији. Ми држимо наш став. То вреди поштовања.

Ви сад само подржавате ту листу, а није још дефинитивно да ћете бити посланик СНС–а?

— Прво да видимо резултате избора. Можете ми веровати или не веровати, нисам договарао ништа за даље. Принципијелно, он ме позвао телефоном: „Хоћеш ли да подржиш листу". Ја сам рекао: „Хоћу". Нисмо ништа даље разговарали. Ја никад нисам било какав свој аранжман везивао за неку врсту трговине.

Не трговине, али Ви сте ипак човек од имена и презимена и Ваше име сигурно доноси неки број гласова.

— Надам се да доноси.

Али са друге стране не да тргујете, али кажете — да ли ћу ја бити посланик или нећу.

— Искрено, нисам ништа конкретно у том смислу разговарао. Ми имамо до избора још два месеца, па после тога док се то још раскупуса, мандати, сигурно још месец дана. Ја желим за то време да будем и даље новинар Политике. Шта ће бити после тога зависи од разговора. Како ће се све то кусурати и делити, ја у то не желим да улазим, нити сам улазио.

Пошто сте високо на листи, а својевремено Вас је Спутњик лансирао као потенцијалног кандидата за министра одбране — додуше, то је био текст написан у помало шаљивом тону, а изазвао је бројне позитивне коментаре — под претпоставком да ипак постанете министар одбране, шта бисте прво променили у војсци?

— Ви сад кажете да је ваш предлог изазвао бројне позитивне коментаре. Ова моја одлука да будем нестраначка личност на листи СНС–а изазвала је бројне негативне коментаре. Па шта ћемо сад?

Како то коментаришете?

— То је то што имамо једну затровану политичку сцену Србије где је патолошка политизација свега и свачега. Ако ја кажем да је данас понедељак, многи ће скочити — аха, то из њега говори СНС, он је на њиховој листи. Можда није понедељак, хајде да сумњамо да ли је заиста понедељак. Ми живимо у једном заиста невероватном друштву чудне атмосфере где се политизује све и свашта, што није добро. У ситуацији у којој се налазимо стручност по било ком питању уопште није важна.

Ако ме питате око одбране, не могу вам рећи ништа конкретно. Ја имам нека своја размишљања о томе како треба да изгледа Војска Србије, али није коректно да у овом часу о томе говорим. Све што сам мислио о Војсци Србије ја сам писао у текстовима у Политици.

Мислите ли да можете остати независни интелектуалац, а да будете и војник партије?

— Да. Мој отац је био прво официр Краљевине Југославије, па је четири године био у немачком логору Оснабрику, па је после био официр ЈНА, и није био члан партије, и нико од њега није тражио да буде члан партије. А ни ја нисам био члан партије, па сам био војни коментатор и у Загребу и овде.

Али признаћете да је то сада другачије. У јавности, кад се помене војска, осим министра одбране помене се Лазански. А друга асоцијација за Вас је да сте некако своји.

— Ја ћу бити и даље свој.

© Sputnik/ Алексей Никольский

А ипак у парламенту људи слушају врх странке. Ви сте човек ван калупа, кад сте прихватили то, да ли сте помислили — шеф посланика ми каже гласај овако, а ја кажем — не могу?

— Наравно, али досад по питању војних ствари и питањима спољне политике сви потези које је ова Влада Србије повлачила су 90 одсто потези које бих ја на неки начин подржавао.

Малопре сте рекли да се на листи СНС–а налазе људи веома различитих оријентација. Вас сматрају проруским човеком…

— То сматрају они који су проамерички. Ја нисам ни англофил, ни русофил. Пре свега гледам интересе државе и да то буде нешто прагматично. У мојој досадашњој новинарској каријери ја сам први у бившој социјалистичкој Југославији критиковао Совјетски Савез због ремећења евроракетне равнотеже кад су Совјети инсталирали ракете средњег домета СС–20, а онда су Американци инсталирали „першинг" и „круз" у Европи. И кад сам дошао 1982. године у Москву тадашњи југословенски амбасадор ми је рекао да није веровао да ће ми Совјети дати визу, али ми је тад одмах у децембру начелник Генералштаба Совјетске армије маршал (Сергеј) Ахромејев дао интервју. Дакле, увек сам гледао да кад су једни у праву да им кажем да су у праву, кад нису у праву ја им кажем да нису. Политика НАТО–а у Европи до 1991. је једна политика, после 1991. друга до 1995. кад су помогли муслиманско–хрватској федерацији у бомбардовању српских положаја у РС, а трећа после 1999. године кад су нас гађали. НАТО има најмање три живота. Не можете НАТО и уопште англоамеричку политику гледати истим очима каква је била до 1991, па од 1991. до 1995. и од 1995. до 1999. године. Наравно, овде постоји твз. Друга Србија која ноћу игра бриџ, пије виски и курвоазије, иду на тениске мечеве и чекају америчког генерала који је 1945. године био у Трсту да дође са америчким трупама у Београд. Мислим да многи још увек имају америчке и британске заставице по ормарима и чекају да изађу на улице. Имамо једну врсту друштвене елите која увек има ту врсту позиције: све што долази са Истока, из Русије је негативно, а све што долази са Запада, из Америке, Британије апсолутно позитивно. Ја нисам присталица таквог гледања на ствари. Треба се конкретно увек изјаснити о оним потезима где су једни у праву, а где су други у праву.

Да ли у Србији бити проруски доноси више гласова, или бити прозападни?

© Sputnik/ Никола јоксимовић

— Мислим да би било најбоље да бити просрпски доноси највише гласова. Друга је ствар што код већине српске популације нека врста симпатије за Русију боље пролази него симпатије за Америку. И морамо бити отворени: Руси нас никада нису напали. Руска царска породица је изгубила живот због Србије. Ушли су у Први светски рат због обећања руског цара. Руски цар је писао савезницима да ако не превезу српску војску на Крф да ће Русија унилатерално изаћи из Првог светског рата и склопити сепаратни мир са Немачком. Друго, руски војници су гинули у ослобађању Београда, то је била совјетска Црвена армија. И отишли су, нису остали овде. Бивша Југославија је имала своје периоде односа са Совјетским Савезом, од резолуције Информбироа и даље, али ми кад год смо могли као Југославија Русима смо на неки начин опонирали, 1948, 1956. око догађаја у Мађарској, 1968. године око догађаја у Чехословачкој. Кад год смо могли показивали смо своју несврстану и неутралну позицију Американцима у конфронтацији са Совјетима. Али хајде да се вратимо на период у задњих неколико година. Руси су још увек у СБ УН по питању Косова савезници Србије. НАТО и Американци су основали државу Косово. Руси су испословали да резолуција о Сребреници не прође и да непримање Косова у Унеско такође буде у корист Србије. То је руска дипломатија на неки начин одрадила. То треба поштовати на конкретним примерима. Где је руска помоћ била нама потребна они су нама помогли. На конкретним примерима, па питању Косова, осуде Србије — Запад нам није помогао. Сад стварно не знам ко је луд, а ко није луд. Они су нам помогли где нам је најпотребније и то треба поштовати.

У последње време се прави неко лажно поједностављење између Руско–српског центра у Нишу и споразума са НАТО–ом. Може ли се то ставити у исту раван?

— Тај Центар, и ја сам се питао зашто они не добију тај статус дипломатског имунитета, а онда ми кажу неки правници да они нису државна институција, то је нека малтене приватна асоцијација и да они правно–формално не могу да га добију. Ако мене питате, ја бих им дао статус истог дипломатског имунитета. СОФА споразум који предвиђа несметан пролазак НАТО снага кроз Србију није извршан. И друго, СОФА споразум су склопиле оне демократске власти. Он јесте после ратификован за време ове власти, али он није извршан. За сваки конкретан улазак НАТО снага на простор Србије — да ли вежба или нека посета или пролазак за Косово, рецимо, Мађари кад иду да замене свој контингент на Косову, куда ће ићи него преко Србије — треба посебан уговор и посебна дозвола. Нико не крстари српским друмовима и иде ноћу криомице већ треба посебна дозвола. Ми рецимо пре годину дана нисмо дали словеначкој војној музици да дође на Косово приликом прославе њиховог дана војске, па су хтели да прођу преко Србије са музичким инструментима — нису им дали, морали су ићи преко Албаније. Значи, нема извршности, за све се конкретно мора договарати. Наравно, многим људима то смета. Ја не улазим у то да ли наше снаге имају тај реципроцитет да и оне полазе преко Немачке. Али ја сам погледао СОФА споразум, тамо се каже да они морају да поштују законодавство Србије, истина, они су искључени из јурисдикције судских судова, али морају да поштују све царинске, пореске и друге обавезе које им следе по том споразуму.

© Sputnik/ Рамиль Ситдиков

Овај најновији споразум који је изазвао буру је много бенигнији од СОФА споразума. СОФА споразум је много оштрији кад је у питању осећај да ли ти је суверенитет угрожен. Овај најновији споразум је логистички, ради се о томе да се користе поверилачки фондови за техничко–ремонтни завод у Крагујевцу који мора да уништи одређене вишкове муниције коју нико неће да купи јер је застарела, а та количина муниције је сама по себи опасна јер јој је прошао век трајања. Гранате су исто ко конзерве хране, ако се не репарирају на одређени временски рок дође до самоопаљења. Тај најновији споразум је такође без извршног карактера и он предвиђа одређене услове и предуговоре да би било ко од техничко особља ушао у одређене војне објекте Србије.

Да се вратимо на политички аспект ових споразума. Са једне стране споразум са НАТО–ом, са друге овај још увек несуђени споразум о Руско–српском хуманитарним центру који ће очигледно морати да сачека долазак нове владе. Зашто је, према Вашем мишљењу, овде у Србији све или–или?

— Зато што смо такав народ, такво друштво, таква нека позиција између једних и других. Још од бивше Југославије, увек је било: јесте ли за Американце или сте за Русе? То је нешто иманентно овим просторима. Стално то лавирање овако или онако, можда је то реликт и несврстане позиције бивше Југославије и Титове политике. Тито је имао у свом периоду владања Југославијом исто: једно време са Западом, па онда опет са Истоком, па мало се посвађа са Москвом, па га онда ови западњаци награде парама и кредитима, па се онда замери мало Западу, па добије оружје са Истока. И то је била добра политика, ми смо тад добро живели.

Искрено, немам ништа против те политике прагматизма уколико је то добро за моју земљу. Сад стално говоре: не можете седети на две столице. Па седели смо. И сад седимо исто. Кажу: морате се определити. Па ми смо се определили — добро и са Русима, добро и са Американцима. У овом времену за Србију би било врло опасно да се искључиво опредељује на једну страну. Санкције према Руској Федерацији од стране Запада неће моћи дуго да трају. ЕУ ће укинути санкције. Е онда ће Москва водити рачуна, можда не тако транспарентно, али ће ипак знати ко је та држава која им у тешким тренуцима није увела санкције. И која је била достојанствена. Нисмо се сврстали у антируски табор и то је историјски вредно подршке власти која је остала ипак достојанствена према том питању. Мислим да би била велика грешка направити тај потез, уводити Руској Федерацији било какве санкције. Они су крварили за Србију, за Југославију, жртвовали су и своје војнике, ништа нису добили '45–те. И кажем, помогли су кад су могли.

Прича о Русији не би била потпуна да Вас не питам о С–300. Причало се много кад је Дмитриј Рогозин био у Србији, тад смо добили само макету. Као војни аналитичар, да ли мислите да нама треба С–300 и да ли постоји неки начин да га ипак добијемо, пошто је то доста скупо?

— Адекватан систем С–300 би коштао Србију можда скоро 800 милиона долара. Откуд те паре да дате? Мислим да би Србија свој ПВО систем добро заокружила са системом „Бук 2", или „Бук 3", који је компатибилан са овим Кубом којег имамо и са системом „Панцир", или можда чак и „Тор". Мислим да бисмо тиме имали сасвим солидну противваздушну одбрану. И једна ескадрила МиГ 29 у модернијој верзији би била сасвим довољна да се одржи тренажа пилота за ову генерацију авиона и евентуално спремање за неку будућу. Значи, Србија не сме да остане без авиона који јој чувају ваздушни простор. Не за неки рат са било ким, него да имате ескадрилу у којој пилоти одржавају тренажу и да имате за ону врсту „ер полисинга". То је коначно и обавеза ако сте кандидат или чланица ЕУ која изричито захтева да свака држава има заштиту свог ваздушног простора од могућих отмичара, да ли својом авијацијом или авијацијом неке друге државе коју ћете платити. Србија је сад у ситуацији да бира: или ће да чува сама свој ваздушни простор, или ће то урадити Мађари, или ће то урадити Бугари, једног дана Албанци…

Шта бисте Ви поручили, пошто сте на листи СНС–а, зашто грађани треба да гласају за ту партију?

— Мислим да та партија, та коалиција може да помири грађане Србије. Оно што мене на неки највише растужује јесте та количина мржње која долази са друге стране. Код нас нема никаквог политичког ферплеја — једноставно, то је ваљање кроз блато. Нисам претенциозан да ја сад упућујем неку поруку грађанима — свако ће да гласа према свом осећају. Ја сам коначно нестраначка личност, али ова коалиција је окупила широки политички спектар различитих оријентација, од партије Вука Драшковића до партије Ненада Поповића. То је Србија. Са друге стране, господин Вучић није у том спољно–политичком наступању, по мени, направио нити један погрешан корак. Нисмо увели санкције Русији, срео се са Путином четири или пет пута у последње две године. Друго, амбасадор Руске Федерације почео је да долази у Министарство одбране Србије тек од кад је ова коалиција на власти. Кад је некадашњи руски амбасадор долазио код бивших министара? Кад су биле руске војне вежбе у Србији? Јесмо ли одвели чету војника на параду поводом Дана победе? А што нису били 2010. године? То је нешто што мене опредељује да подржим ову коалициону листу. Надам се и уверен сам да ће наставити да инсистира на добрим односима са свима. Нисмо ми ни велика сила, нити Србија може да приушти себи ту врсту луксуза да има лоше односе са било којом великом силом у свету.

 

Бранко Павловић: Сирија – деконструкција истине

nspm.rs

ФСК: Бранко Павловић: Сирија – деконструкција истине

ФСК

Повод за овај текст је гостовање Џона Алтермана (Jon B. Alterman), почасног носиоца признања „Zbigniew Brzezinski Chair In Global Security & Geostrategy" и старијег (важнијег) подпредседника Центра за Стратешке и међународне студије (укратко човека интелектуално произашлог из доктрине Бжежинског) на РТ у емисији „In to now". Његово објашњење појаве Исламске државе је следеће: свуда где имамо „proxy war" имамо појаву Исламске државе. Иначе одлична водитељка Anissa Naouai је пропустила да у непосредном дијалогу разоткрије замку ове „теорије". То је тема овог текста.

Прво, тзв. proxy war предпоставља ситуацију у којој се две стране у сукобу користе трећим субјектима за остварење својих циљева (најчешће ради остваривања доминације у региону или анулирања утицаја супротне силе). Међутим, у случају Сирије и Либије, реч је о групацијама које су се бориле (у Сирији и данас боре) против влада тих држава.

Одатле следи да се овом синтагмом жели замаскирати почетни разлог сукоба, а то је промена режима у државама које не слушају или недовољно слушају западне силе (НАТО/САД), измишљањем приче о „двема странама" које су инструментализоване од стране већих и важнијих политичких субјеката. Не. Једна страна је инструментализована и она покушава да изврши државни удар, за рачун Америке. Знајаћу да ради за рачун Америке, али сматрајући да ће у датом тренутку успети да спроведе и искључиво своје интересе.

Друго, пре појаве Исламске државе (ИД) као веома озбиљне претње, увек имамо интервенцију главних држава НАТО пакта, наравно пре свега Америке. Није тачно да из хаоса, који наравно настаје услед покушаја државног удара, финансираног, опремљеног, обученог и медијски подржаног од САД/НАТО/Француска/Британија, настаје простор за ИД. Државне структуре успевају да се војно изборе са противницима. Када се то догоди, онда долази до директне интервенције САД/НАТО. Дакле нема говора о ратовању преко леђа трећих субјеката, него се непосредно интервенише и тек онда настаје простор за ИД застрашујућих размера.

Треће, у Сирији је Асад 2014. успео да оствари значајне војне победе и онда долази до одлуке Америке (гласали и Сенат и Конгрес на предлог Обаме) да се масовно дозволи наоружавање противника Асада и да се направи коалиција коју ће Америка предводити у наводним борбама против терориста. Од тог тренутка, ИД дуплира величину територије коју држи под контролом заједно са другим терористичким организацијама. Без те интервенције Америке, ИД би била поражена у Сирији снагама сиријске армије.

Четврто, Русија интервенише у Сирији тек када је ИД запретила да ће под кишобраном Америке освојити целу Сирију и на основу позива званичне владе Сирије. Дакле, Русија се није упуштала ни у какве proxy ратове, него је званичо, легално, помогла владу суверене државе Сирије у борби против тероризма.

Пето, укључивање Ирана у борбама у Сирији састоји се само из релативно скромне помоћи шиитском становништву, да би се спасли. Да им ИД не би свима одсекли главе. То нема никавог значаја за питања режима у Сирији, нити Иран мисли да може да тамо наметне своје интересе, пошто убедљиву већину становника чине сунити, секуларни грађани, хришћани и Курди – којима је национално опредељење испред религијског. Њихов једини циљ је да Сирија не постане држава под контролом Америке и нова претња по територијални инегритет Ирана. То је универзални интерес и не може се подводити под proxy ратове.

Шесто, пребацивање тежишта са уништавања терориста, ИД нарочито, на питања како да се успоставе односи међу великима којима ће се обезбедити усаглашеност око „кључних ставова", а то ће рећи да се сагласимо са структурама које владају Америком, како то сугерише саговорник РТ, постиже се посредно легитимизација терористичких група и њихово посредно амнестирање од одговорности. Нужно следи разликовање „добрих терориста", они их називају „умереним" и правих (лоших) терориста. Шта је то него легитимизација тероризма. Што би један симпатични Британац рекао: „Умерени терористи су они који вам изваде само пола срца".

Дакле, из кухиње Бжежинског нам стиже порука да у свему овоме што сам претходно разматрао нема ничег значајног, него да се треба сконцентрисати на то како да избегнемо ратовања преко трећих страна. Ко на време не осети прави мирис те кухиње, завршиће у њиховом лонцу.

Да поједноставимо: Америка, Саудијска Арабија и Турска, организују, наоружавају и финансирају рушење Асада у Сирији, са циљем поробљавања ове државе. У томе не успевају, све траје претерано дуго и полако снаге Сирије напредују ка војној победи. Америка директно интервенише, наводно против ИД, а суштински искључиво против Асада, што се види по великом напредовању ИД и других терористичких организација у том периоду од 18 месеци. Затим Русија на позив Сирије интервенише и долази до слома ИД за 5 месеци. Е ту онда долази Бжежински, да нам објасни да ништа није тако, стварају се геополитичке теорије и разне мисаоне конструкције, са само једним циљем – деконструкције истине.

(Фонд стратешке културе)