pravda.rs

Милошевић (читај Србија) није крив за распад Југославије

Ево нас опет на још једном српско-хрватском почетку. Тамо где се лаж шепури а истина једва нос да помоли.

Пише: Ратко Дмитровић

Опет тријумфује хрватско становиште. Не тврдим да би у макар делимично измењеној ситуацији Србима било значајно боље, али је сигурно да би било боље. Не мислим да би Загреб прихватио став Београда али би тај став, да је донет и да смо на њему истрајавали последњих двадесетак година, исписао другачију, истини блиску верзију разлога нестанка Југославије.

Реч је о сада већ запањујућем ћутању службеног Београда и одбијању истог да јавно, без устезања и резерви, отвори питање дефиниције рата деведесетих и сложи неколико простих чињеница у закључак који се не може оспорити. То свакако не би смањило степен хрватске нетрпељивости, мржње према Србима (дубок је тај корен), али би много тога ишло другим путевима, не би се јавиле неке од сабласних слика прошлости и реторика која нас годинама, а посебно ових дана, запљускује.

Никада службени Београд, ма ко да га је представљао: Милошевић, Коштуница, Ђинђић, Тадић, Дачић, Вучић, Николић... није отворио питање дефиниције распада Југославије, односно рата као последице тог чина. Зашто? Куда води ово ћутање, а ћутање се тумачи једино као одобравање, у овом случају хрватског става који каже да је Хрватска била жртва великосрпске агресије. Отуда супериорна позиција Загреба који две и по деценије свакодневно, упорно понавља лаж да је 1991. године Хрватска нападнута од Србије и ЈНА, да је жртва, да су Србија и Срби агресори који треба да испаштају, трпе, ћуте...

Отуда и ово усташко дивљање, слободно, скоро тријумфално испољавање мржње према Србима и Србији, ниподаштавање Срба преосталих у Хрватској. Отуда одлука Жупанијског суда у Загребу о Степинцу, укидање пресуде Главашу, дипломатска протестна нота у којој Загреб ствари враћа на мутно извориште и тврди да Србија данас користи речник из 90-их... Узгред, а који речник да користи описујући усташтво?

Све је ово за просечног Хрвата разумљиво, за огромну већину прихватљиво. Па ми смо се бранили, били смо нападнути - кажу. Пре двадесетак година, Вице Вукојевић, својевремено судија Уставног суда Хрватске, рекао је да ратни злочин не може да почини онај ко се брани, ко је нападнут. Та логика у Хрватској функционише као политички и правни аксиом.

Знам, овде је Милошевић, степен његове сатанизације код нас и у свету, додатна српска мука. Али, побогу, ако Хрвати немају проблем с тим да рехабилитују своју монструм-државу (НДХ), зашто је Србима на власти у Београду проблем изнети став да Милошевић (читај Србија) није крив за распад Југославије. А није.

Извор: Вечерње новости

 

Štrbac: EU se zasniva na antifašizmu, a u Hrvatskoj cveta proustaštvo

blic.rs

DAN POSLE INCIDENTA U SRBU Štrbac: EU se zasniva na antifašizmu, a u Hrvatskoj cveta proustaštvo

Foto: Medija centar Beograd / Promo

Srna | 28. 07. 2016 - 11:45h

Direktor Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac izjavio je danas da je Hrvatska jedina zemlja u Evropi u kojoj antifašiste mora da brani policija i to neubedljivo.

Savo Štrbac

On je, osvrnuvši se na incident u Srbu u kom su antifašisti napadnuti od desno orijentisanih Hrvata, rekao da se EU zasniva na antifašizmu, a da u Hrvatskoj koja je članica te iste EU proustaštvo cveta i donosi brojne probleme.

- Policija je sačekala njihove ekstremiste, ustaše sa natpisom - "Za dom spremni", naterala je da ih skinu ili naopako obuku da se ne vidi, i ništa više, toleriše im se maksimalno i dolazimo u ovakve probleme - rekao je Štrbac za RTS.

Govoreći o predstojećem obeležavanju vojno-policijske akcije hrvatskih snaga pod nazivom "Oluja", Štrbac je naglasio da će Srbi tugovati tih dana, a da će se Hrvati - veseliti.

- Tompson učestvuje u obeležavanju "Oluje" u državnom programu u Kninu i on je deo toga bio i prošle godine, zato što može da skupi i do 100.000 ljudi, a to državni organi ne mogu - rekao je Štrbac.

On je podsetio da je Srbija u svojoj kontratužbi Hrvatskoj za genocid od suda u Hagu tražila da on naredi Hrvatskoj da iz svog Zakona o državnim praznicima izbaci taj 5. avgust, što nije učinjeno.

Oživaljavanje NDH

Prema njegovim riječima, napadi na Srbe u Hrvatskoj su posebno eskalirali nakon formiranja tehničke Vlade početkom ove godine, što nije ni čudno kada se zna da je jedan od ministara u toj Vladi bio čovek koji se proslavio izjavom da je antifašizam floskula i koji se celi život zalagao ili oživljavao Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) i veličao Antu Pavelića.

- Šta onda očekivati od naroda koji ima takve vođe. Govorim o Zlatanu Hasanbegoviću koji, da je hteo da bude kandidat za predsednika HDZ, sigurno bi pobedio. Dakle, imamo takvu situaciju, nije samo zbog izbora, to je u Hrvatskoj u kontinuitetu - naglasio je Štrbac.

Kada je reč o stalnom hrvatskom uslovljavanju Srbije u procesu evrointegracija, Štrbac je istakao da se Srbija žestoko bori da sačuva univerzalnu nadležnost iako se taj princip malo sprovodi u praksi.

- Hrvati tumače da Srbija mora brisati odredbe o univerzalnoj nadležnosti, a mi u Srbiji tumačimo da treba da ostane univerzalna nadležnost, a do sukoba neće doći ukoliko Hrvati budu procesuirali mangupe iz svojih redova. Znači, tamo gde ima dovoljno dokaza - objasnio je Štrbac.

 

Слободан Рељић: Негативни стереотипи о Русији или историја једне демонизације

nspm.rs

Политика: Слободан Рељић: Негативни стереотипи о Русији или историја једне демонизације

Политика

Где се деде срећно време кад се одлазак комунизма из Кремља у Европи славио као долазак „новог светског поретка"? Приповест о „крају историје" данас је смешна и ђацима првацима, а европска јавна мњења се враћају у „природно стање" – зазора и страховања од руског медведа. Али није нечујно ни питање разума: зашто, забога, не би живели с Москвом, у миру? То је питање од примарног интереса обеју страна. То се лепо види из студије објављене у Бечу: Непријатељска слика Русије – историја једне демонизације, Ханеса Хофбауера, чије су две књиге о злој коби транзиције објављене и код нас.

Пре свега, „непријатељска слика Русије" константа је у западњачком погледу на ту земљу. Кад је пољски филозоф и математичар Јан од Глогова 1494. објавио један птоломејски атлас (дакле, то је време пре него што је Коперник објавио да је земља лопта која се окреће око Сунца!), цртао је Москву као „азијатску Сараматију", а због ратних неуспеха његове пољско-литванске уније с Великим кнезом московским. А Иван III Васиљевич, ујединитељ кнежевина и ослободилац делова земље од М­онгола, доносилац првог руског зборника закона „Судбеник", после женидбе с византијском принцезом, сматрао се наследником Источног римског царства. То га је стављало у улогу заштитника православља и рађало идеју о Москви као „трећем Риму". Али – што је Русија више напредовала на том тада „европском путу", то су њене слике на Западу добијале све више сивих тонова. „Отварање прозора ка Европи" Петра Великог или чињеница да се Волтер дописивао с Катарином Великом епизоде су које на час кваре слику непоправљивог непријатеља.

„Историја једне демонизације" показује и како се – сваки пут кад затреба – на Западу оживљавала „непријатељска слика Русије", иако 1812. није руска војска ушла у Париз него Наполеон у Москву, а подизање црвеног барјака на Рајхстагу у Берлину није последица руске инвазије него контраофанзива у одбрамбеном рату.

Посебност овог тренутка је, што Европа не изгледа као неко ко би могао поћи Наполеоновим стопама, него је она „мали од кужине" великог вашингтонског разарача. Тако су „у лето 1999. после југословенског рата амерички стратези пред очима имали два циља: подупирање националних и религијски мотивисаних покрета за независност зарад слабљења центра у Москви: тако је уследио и школски пример прогона, уз помоћ албанско-косоварских снага, јаког човека у Београду, Слободана Милошевића; и – торпедовање руско-европских покушаја приближавања, јер би то јачало глобалну моћ која није подршка интересима САД", пише Хофбауер.

Гледано из Беча, улога Србије у операцијама демонизације Истока је незаобилазна. С једне стране, као што је 2007. рекао Солжењицин, постбољшевичко „руско обожавање западног света и државног уређења западних земаља" прекида „сурово НАТО бомбардовање Србије" а које је „обележило црним однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва". А с друге стране, бомбама умирени Београд, постао је праотаџбина „обојених револуција", што Москва доживљава као један од најопаснијих „хибридних" похода против ње.

Читалац Хофбауерове књиге, суочен с чињеницама на једном месту, остаје изненађен шта је све против „Путинове Русије" предузето: од економског разарања и подривања, политичких преваспитавања, колонијалних културних приступа, уцењивања преко спорта, пропагандне демонизације. Тоталност пропаганде затире бистар поглед и пред најочигледнијим чињеницама: САД су „миротворне" упркос очигледности да за војни комплекс издвајају седам пута више од Русије – америчких 610 милијарди долара према руских 84!

Па, шта? Не занима Вашингтон–Брисел–Берлин мир сам по себи. Њима је Украјина најбоља ако је гурнута у грађански рат. А кад то произведе враћање Крима у геополитички координатни систем какав постоји бар два века, онда је то „опасније по светски мир" од свих крвавих западних инвазија, од Ирака до Сирији.

Хофбауреов напор да се западни поглед на Исток уравнотежи, није нов, и личи на покушај немачког филозофа Валтера Шубарта који је пред Други светски рат објавио књигу Европа и душа Истока, у којој утврђује да је „Запад пали затoченик материјалне цивилизиације и да проживљава време дубоке кризе. Запад не може да се сам спасе и буђење из тога може доћи само са Истока, из Русије". Шубарт је тврдио да се те 1938. „питање не поставља у облику: Трећи рајх или Трећа интернационала, нити фашизам или бољшевизам? Ради се о светском историјском сукобу континента Европе и континента Русије". Данашњи Хофбауеров напор уверљиво показује да је такав сукоб бесмислен. Али и егзистенцијално опасан.

(Политика) 

 

Евроатлантски „гладио“ прсти покушаја војног удара у Турској

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Евроатлантски „гладио" прсти покушаја војног удара у Турској | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

У Турској је, након изузетно бурне ноћи, незванично угушен покушај војног удара, који су извели делови Оружаних снага те земље. Шести пут у модерној историји те земље након више деценија од последњег сличног случаја. Према задњим вестима са лица места, Истанбул и већи део земље, чврсто држе присталице Ердогана, који се у међувремену обратио јавности, док је ситуација у Анкари још увек нејасна. Пале су и жртве углавном међу полицајцима, што је свакако трагично.

У једној од најважнијих чланица НАТО пакта је изазван потпуни хаос и то након управо завршеног Самита Алијансе у Варшави, на којем је Турска била потпуно кооперативна. Евроатлантским речником дефинисано – „догодила" им се озбиљна криза. А, када до кризе „дође", је л' те, ваља њом управљати, тачно према постулатима војног правила Пентагона под ознаком ФМ 100-5.

Једна од првих мера у том штиву које третира „Доктрину изазивања и управљања кризама" је, преведено на српски језик поводом актуелних догађања – уколико се пуч (или догађај сличног садржаја и размера) сузбије, завести ванредно стање у земљи или нешто приближно томе и предузети низ репресивних мера. Уколико пучисти којим случајем успеју (то јест, уколико им се то дозволи и део је плана), наравно, након дипломатског и сваког другог премишљања светских чинилаца, подржати их у намери да „стабилизују" новонасталу ситуацију. И у једној и у другој варијанти добитак је сасвим известан за онога ко се пита, а зна се ко је тај.

Тако нешто је и провејавало не само у извештајима и у директним преносима догађаја у Турској од стране америчких и осталих западних медија током ноћи, већ и у својеврсном фемкању америчке администрације на челу са Бараком Обамом, којој је требало пуних пет сати да подржи Ердогана и „демократски изабрану власт". Тек након тога ствари су се окренуле у супротном смеру. (Замислимо хипотетички идентичну ситуацију у Србији касних 90-тих, а то значи оружано рушење Милошевићевог режима, или, рецимо, на дан петог окобра – колико би смо дуго чекали на реакцију западних „пријатеља" и каква би она била?)

Дакле, следи ванредно стање или предузимање жестоких ванредних мера, онако како је то учињено у Француској још пре осам месеци, у којој ће се то стање продужити у недоглед, након „полуделог" и „фанатизованог" француско-арапског камионџије-убице у Ници. Терориста који је, гле чуда, уредно са собом понео лична документа (као и сви ранији терористи), и који је, као и многи пре њега, промакао моћним француским службама! (Личну карту видесмо, али тело убијеног терористе ама баш никако, који ће, успут речено, бити сахрањен не у Француској где је уредно живео, већ у родном Тунису). 

Ванредно или неко слично стање (редовно свакако не може бити, а могуће је да следи оно што и у неким другим арапским земљама) које чека Турску – значи пре свега додатно ограничавање људских права и слобода, значајно сузбијање демократије и осталих достигнућа модерног света. Тако нешто, следствено, омогућава актуелним властима појачавање репресије и наставак раније усвојене стратегије, како на унутрашњем плану – сузбијање и застрашивање политичких противника и хомогенизацију већине становништва, тако и (посебно) у спољној политици – Сирија, Курди, Блиски исток и припреме за реализацију главног циља, а то је удар на Русију, тачно на платформи управо завршеног Варшавског самита НАТО.

Из неколико меродавних извора је саопштено, да су војни удар предводила два пуковника, један потпуковник и један мајор (или су бар оперативно били истурени испред главних пучиста), а накнадно је придодато још пет генерала, који су наводно имали подршку покрета „Хизмет". Да ли је ово реално? У теорији (или у научној фантастици) наравно да је могуће, поготову у малим, такозваним банана-државама (што је посебно карактерисало 20. век), али у држави као што је Турска, па још у 21. веку, поред стотину и ко зна још колико врсних генерала, који су поодавно под контролом Запада, то је, једноставно, немогућа мисија. 

Дакле, без снажне организације и пажљиво осмишљене, вишедеминзионалне операције у врхунској конспиративности, без моћне политичке и сваке друге подршке (а то свакако није лидер проевропског покрета, који се притом налази у својеврсном добровољном егзилу), на овакав потез би се одлучили искључиво лудаци. Па чак и да су такви на челу пучиста – која би их то оружана сила послушала у модерно организованој и по НАТО стандардима и процедурама постављеној војсци? И све то у присуству Американаца и осталих западних савезника у оближњој бази Инџирлик и којекуде широм те земље. 

Кад год дође до неког овако крупног, може се слободно констатовати историјског догађаја са несагледивим глобалним последицама, прво питање које се обавезно поставља је – коме је у интересу да се Турска уведе у (контролисани) хаос? И оно друго, као логичан наставак – која моћна сила (или силе) оперативно, преко својих обавештајно-субверзивних служби, стоји иза догађаја? (Јер, очигледно је да досадашњи терористички акти у бројним турским градовима нису дали очекиване резултате). 

Можда је ову дилему најбоље растумачио донедавни премијер Турске Ахмет Давутоглу који је ноћас изјавио, уколико су медији веродостојно пренели ту информацију, да је „удар на Турску, удар и на милионе избеглица".

Дакле, процес „хуманог" пресељавања милиона Арапа који је стицајем околности, услед озбиљне побуне обичног европског света (и појединих, оно мало преосталих лидера – државника) значајно успорен, треба плански, а то значи у тзв. контролисаном хаосу и у виду „стампеда", наставити, како би се Европа у целини а не само чланице ЕУ, потпуно дестабилизовала с једне, а са друге стране – иако звучи парадоксално – у потребној мери извршила национална хомогонизација у циљу одбране слободе, независности, европских достигнућа…. а успут се одбранити и од претећег руског „агресора" (не заборавимо најновију „Белу књигу" Немачке), када за то дође време. А време је, ту негде, отприлике у пролеће идуће године.

Чему дакле служе „гладио" (као шири) и разноразне операције под називом „лажна застава" (као ужи појам), а убеђен сам да је ноћашњи покушај војног удара у Турској био управо случај из наведеног асортимана, или још прецизније, експеримент „ин виво"? 

За изазивање и управљање кризама. (Присетимо се да су наши западни „пријатељи" агресију на СРЈ званично називали „Криза на Косову"). Јер, без озбиљних криза, то јест, без амбијента који темељно застрашује људе и уводи их у панику и свеопшти хаос и безнађе (наравно и у ратну кланицу), немогуће је створити Нови светски поредак. А притом су такве операције довољно компликоване, збуњујуће и неразумљиве, зато што су најчешће потези који се вуку нелогични, па чак и у колизији једни са другим. 

У овом случају, најновија „гладио" операција служи управо наведеној сврси – путем озбиљних криза и хаоса увести Европу у њену вероватно и најбитнију глобалистичку а давно зацртану прелазну форму –  у покушај стварања Сједињених Европских Држава, на чијем челу треба да се инсталира јединствена Влада, одобрена (силом прилика) од стране испрепаданих народних маса, након тешких последица које ће неминовно уследити. И већ су ту негде.

Дакле, да закључимо, ноћашњи покушај војног удара у Турској, чврсто сам убеђен, нема ама баш никакве везе са Реџепом Ердоганом лично, тачније његовом екстремистичком и ауторитарном владавином. Штавише, баш такав је Западу, чији је иначе пион, потребан. Као што нема везе ни са његовим наводним (а изнуђеним и од стране западних ментора одобреним) попуштањем званичној Русији – извињење због обарања хеликоптера, као и покушаји нормализације не само политичке, већ пре свега економске сарадње. И понајмање има везе поводом ратних неуспеха у Сирији, затим, због „решавања" питања Курда, те због разголићене везе са ИСИЛ-овцима, и тако даље и томе слично.

Посреди је велика игра владара из сенке. Најновији догађај је увод у оно што следи – потупна дестабилизација Блиског истока све до паљења озбиљног глобалног ратног пожара. У даљој перспективи и уништење Турске, то јест, свођење на меру коју су запланирали владари (а не актуелне марионете на челу најмоћнијих западних држава, који су само оперативни извршиоци прљавих послова!) на уштрб стварања нових или проширења постојећих држава у том делу света, увезаних у неку нову, глобално подобну Арапску унију. 

Истовремено ће се одвијати брутално прекомпоновање Европе, то јест европског континента у целини, укључујући и Британско острво – од Европске уније, преко националних држава, све до новоуспостављених неоколонијалних државоликих територија или оних које ће тек бити створене (рецимо „Косово", подељена БЈР Македонија, БиХ, Каталонија, поједине чланице Велике Британије, дестабилизована Француска, евентуално цепање Белгије…). Све у свему, атмосфера коју карактеришу скоро па идентична обележја попут оних пред Први или можда још приближније, као пред Други светски рат. И зато не треба да чуди нагло војно буђење сасвим нове (али контролисане) Немачке.

Све је, дакле, под знаком питања и у великој неизвесности. Али је само једна глобалистичка организација (која најмање служи националним државама чланицама и „партнерима"), формално спокојна и званично стоји по страни. Реформише се, озбиљно јача, увећава свој буџет, борбене снаге, капацитете, инфраструктуру и јединство – политичко, војно, безбедносно. Лако је погодити – реч је о Северноатлантској алијанси, дакле, о НАТО пакту.

О томе нам експлицитно казују бројни закључци са управо завршеног Варшавског самита. Неки од њих, као што је онај у тачки 2. званичног Коминикеа, као да је предвидео ноћашње догађаје. И, зато, да  са садржајем наведене тачке, прецизније, кључном реченицом у истој, завршимо ово писаније:

„…Алијанса ће наставити успешно да испуњава три основна задатка која су постављена у Стратешком концепту, и то су: колективна одбрана, управљање кризама и кооперативна безбедност".

Но, о дометима скупа у Варшави и начинима супростављања тој агресивној глобалистичкој пошасти, у освртима који следе, односно, непланирано касне.

 

Амерички лист „Салон“: Зашто НАТО провоцира Русију

nspm.rs

Спутњик: Амерички лист „Салон": Зашто НАТО провоцира Русију

Спутњик

петак, 15. јул 2016.

НАТО намерно провоцира Москву како би се вратило на реторику хладног рата, пише амерички лист „Салон".

Алијанса је изгубила сврху и принуђена је да тражи нове „претње" како би оправдала многобројне војне вежбе, стварање атмосфере великог страха и војне уговоре, захваљујући којима организација и постоји.

 

Нато је као „претњу" изабрао Москву, и сада ће се његова војска налазити на најмањем растојању од Русије у целој историји његовог постојања. Притом, важно је знати да је Москви у плану само заштита руских граница, иако у медијима може да се нађе „море ничим непотврђених глупости на ову тему", навео је аутор чланка.

Ипак, Алијанса престаје са остваривањем планова о распоређивању система противракетне одбране у близини руских граница. Официри НАТО-а тврде да су системи ПРО у Источној Европи наводно потребни као заштита од ирачких ракета.

„То је невероватан безобразлук са њихове стране: у светчу нуклеарног споразума који је прошле године потписан са Ираном, такво оправдање не може издржати никакву критику", наводи се у чланку.

Самит Алијансе у Варшави је показао да је конфронтација са Русијом постала политички курс НАТО-а. Алијанса нема јасну сврху коју је имала за време трке у наоружању и зато тежи да је обнови провоцирајући Москву, закључује аутор.

(Спутњик) 

 

Викторијини отровни колачићи

fsksrb.ru

Александар Павић - Викторијини отровни колачићи | Фонд Стратешке Културе

Александар ПАВИЋ

Неоконзервативни ратни хушкач Викторија Нуланд није у Београд донела колачиће, као ономад у Кијев, уочи мајданског преврата, већ нешто још отровније: двојицу притвореника из Гвантанама. Пошто у Америци изгледа нема довољно места за њих. Па онда, ето, мора Србија да се испрси. Као да их је она хапсила и држала у нелегалном притвору скоро 15 година. Као да је она започела бескрајни „глобални рат против тероризма" (GWOT ), које се претворио – или је, прецизније, увек био – глобални рат за ширење тероризма. Има ли данас мање или више тероризма и терориста у односу на време пре 11. септембра 2001. када је овај незванични али и те како реални рат објављен из уста Џорџа Буша млађег?

Питајмо народ Авганистана, Ирака, Пакистана, Сирије, Либије, питајмо житеље Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. И не само њих. Уосталом, не морамо ни да питамо – свима је јасно да је од тада тероризам у непрестаној експанзији.

Због чега то тачно Србија треба да „великодушно" помогне САД да се носе са последицама проблема који су саме створиле и распламсале? Због чега нам се то Скот толико захваљује? Зато што смо помогли његовој сиромашној земљи? Или зато што смо поново испали пацери, односно кишне бескичмене глисте.

Као да немамо довољно велику мету на својим леђима, који су нам управо наши амерички „стратешки партнери" здушно свих ових година цртали, увеличавали, а затим њом махали пред очима исламистичких екстремиста широм света – управо да би додатно повећали њихову омразу према нама.

Чују се разна објашњења и рационализације: да ће прихват двојице неосуђених терориста заправо помоћи Србији, јер ће она тиме „стећи поене" и лакше бити прихваћена као део ноторно контрапродуктивне и деструктивне амерички предвођене „антитерористичке коалиције", да нам је ово отворило врата тобожњем чвршћем партнерству са Америма, да је то некакав тријумф некакве избалансиране политике. И тако даље.

То је све вређање интелигенције. Држава са бар трунком достојанства ово не би прихватила. Прво – зато што не мора, ни по једном правном основу. Друго – зато што ни САД ово суштински не морају да раде, јер код куће имају места колико хоће. На пример, у пустарама Неваде, Утаха, Аризоне, Њу Мексика, планинама Монтане, преријама Дакоти…

А, поставља се и логично питање: а зашто то САД заправо раде? Зашто пребацују затворенике Гвантанама у друге, односно треће земље, кад у самим САД постоје капацитети за њихово збрињавање на слободи – а и не ради се о неком великом броју људи. Зашто – осим да и друге што дубље умешају у сопствене свињарије. Да их учини саучесницима. Да и други, хтели или не, постану мета исламистичког терора којег су САД саме створиле, радикализовале и прошириле. Да Америма буде лакше да сутра мобилишу све те државе-пацере које су примиле бивше затворенике Гвантанама за неке нове ратове. Да би могли да наметну вештачки осећај да смо „сви у овоме заједно". Иако нисмо, иако је све њихово масло, јер ретка је та држава на свету у којој они нису дали моралну и/или материјалну подршку најекстремнијим од екстрема, зарад сопствених циљева.

Да ли је ико из српског државног врха у техничком мандату питао Амере могу ли они благоизволети дати свој допринос борби против терора и терориста на самом Балкану, у БиХ и на КиМ, на пример, а свакако и у Македонији – па да видимо прво неки доказ да учествујемо у неком тобожњем заједничком рату. Реторичко питање. Јер, ево, ни Руси после вишемесечног активног антитерористичког ангажмана у Сирији не успевају да истерају Амере и њихове вазале на чистину и натерају их да се истински и посвећено боре против тамошњих исламиста, уместо што фолирају борбу против њих док не смисле нешто боље, тј. горе. А ми ћемо сад, као, прихватањем двојице бивших (да ли?) терориста некако обезбедити америчку подршку у борби против оних против којих Амери суштински неће и не желе да се боре, јер су, у корену, њихове креатуре? Има ли икога ко у то верује?

А хоћемо ли, ако сутра нпр. Исламска држава буде означила Србију за своју мету због прихватања ове двојице и, не дај Боже, изведе неки терористички напад у циљу одмазде – затражити одштету од Американаца? Да цитирам бившег (прво)борца против тероризма који је, управо због тога, скончао у Хагу: Мало морген. Бар не ови што сатима стоје у реду да би честитали 4. јули. Штавише, то ће пре бити савршен алиби Америма да нас још дубље увуку у своје махинације, мреже и квази-коалиције. Јер, ето, ми ћемо тада још и „делити заједнички бол".

Немамо ми шта да се Американцима доказујемо, нити да потврђујемо свој антитерористички педигре или намере. Напротив. Јер, кад смо се борили против тероризма, и у БиХ, и на Космету 1990-их – они су чврсто били на страни терориста. И остали – до данашњег дана. И причинили нам грдну људску и материјалну штету, за коју им, на нашу срамоту, још није поднет рачун.

Тврдим, по ко зна који пут, на основу личног искуства – уопште није потребно понизно се додворавати на овакав начин, и придружити се осталим државама-крпама Европске уније. Никакво поштовање ми оваквим чиновима не добијамо. Напротив. Првом приликом, тражиће нам још ниже и приземније услуге. Све док будемо климали главом и то прихватали.

Као што су Срби били први герилци у поробљеној Европи почетком Другог светског рата, тако су били и први борци против глобалног тероризма 1990-их. Ми имамо пуно право да захтевамо – а не да примамо захтеве. Поготово не овакве. Од мрачне Вики, доносиоца нових данајских дарова.

 

pravda.rs

НАТО параноја против евроазијских интеграција

Док је НАТО самит у Варшави добијао на замаху, потпарол кремља Дмитриј Песков није могао да не укаже на искривљену перспективу: „Нисмо ми ти који се приближавају границама НАТО".

Пише: Пепе Ескобар

Ова изјава чињенично је тачна. Али НАТО се не замајава чињеницама; њих занимају само митови. Један од митова Белтвејског оклопа је и тај да НАТО периодично враћа САД њиховој „традиционалној улози" заштитника европске безбедности. Али заправо ствари стоје обрнуто: Вашингтон периодично има потребу да европским вазалима изнова намеће императивну потребу јачања НАТО.

Предуго се НАТО фокусирао на операције „ван свог подручја"; бар од 1993, кад је тај концепт први пут успостављен. То је довело до тога да НАТО „пројектује стабилност" у Авганистану – где су изгубили рат од гомиле племена са „калашњиковима" – и Либији – где су стабилну државу претворили у пустош, којом харају наоружане милиције.

То је далеко од готовог. Погледајте само другу тачку варшавског самита под насловом Пројекција стабилности. Овако гласи њихова мисија: „Да би заштитио безбедност код куће, НАТО мора да пројектује безбедност и ван својих граница".

То је НАТО у улози Глобалног Робокапа – пројекат који ће добити на убрзању уколико званични неоконски/неолибералконски кандидат Хилари Клинтон преузме управљање Белом кућом од 2017. године.

Пре свега, НАТО се сад вратио модификованој верзији своје хладноратовске доктрине конфронтације са Русијом. То је кључна тема не само варшавског самита него и иначе, каква год да је њена званична верзија. Дакле, све се своди на „руску агресију". Да би изокренуо целу ствар, НАТО настоји да створи нову гвоздену завесу – колико год она била пластична – од Балтика до Црног мора, и ауторитативно пошаље „јасну поруку" кроз изјаву генералног секретара Јенса Столтенберга: „Ако иједан од наших савезника буде нападнут, цела алијанса ће заједнички одговорити".

Нову гвоздену (или пластичну?) завесу у овом тренутку чине четири слабашна мултинационална батаљона распоређена на ротационој основи у Естонији, Летонији, Литванији и Пољској. Све се то догађа док права „претња" НАТО чланицама не долази из Русије, већ од нечега што се претворило у табу тему у Европи и што је последице вашингтонских директних и индиректних блискоисточних грешака. Од доктрине „шок и страхопоштовање" (америчка ратна доктрина која која је коришћена приликом инвазије на Ирак; прим. прев.) преко „управљања из позадине", до наоружавања „умерених побуњеника" – сви ти потези Царства Хаоса допринели су масовној избегличкој кризи.

Најбоље што је Столтенберг поводом тога успео да састави било је: „Успоставићемо оквир за суочавање са претњама и изазовима са југа". У НАТО вокабулару „југ" практично значи суочавање са Даешом на Блиском истоку и у Северној Африци. Али се не односи на огранке Ал Каиде, који су стали у синтагму „умерени побуњеници".

Столтенберг такође подвлачи: „Не желимо нови Хладни рат". Ипак, пројекција натовске „стабилности" другачије се рефлектује на терену. Ако је и било икаквих сумњи да су ЕУ и НАТО заједно у том пројекту, заједничка декларација коју су у Варшави потписали Столтенберг, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и председник Европског савета Доналд Туск – заувек их је развејала.

На крају крајева, чак и британски естаблишмент био је приморан да призна како је ЕУ од почетка била пројекат CIA ништа мање него што је НАТО био Пентагонов.

Дакле то је „пројекат" који је НАТО понудио Западу – и Глобалном Југу. Погледајмо шта се дешава на другој страни.

Догађај од кључне важности одиграо се пре само неколико дана, на годишњем заседању Шангајске организације за сарадњу (ШОС) У Ташкенту. ШОС је тренутно у процесу извртања геополитике наглавачке. Не случајно, кључни показатељ размишљања пекиншког руководства (мисли се на један од партијских листова кинеске Комунистичке партије; прим. прев.) упоредио га је са одвајањем суперконтинента Гондване пре 180 милиона година.

Док је Брегзит потенцијално наговештавао спороодвијајућу имплозију ЕУ – што је шокирало елите које управљају Царством Хаоса – ШОС је Индији и Пакистану одобрио статус пуноправних чланова. Превише је рано за нагађања о дугорочним добитницима постбрегзитовске геополитичке констелације. Белтвеј је хистерично крикнуо: „Путин је победио". Пекинг је, реагујући умерено, констатовао да је победио долар. Москва, без званичне објаве о томе, сматра да би главну корист од Брегзита могло да извуче партнерство Русије и Кине.

Оно што Пекинг заиста жели много је комплексније – кинеско-европско стратешко партнерство, које би ишло руку под руку са руско-кинеским стратешким партнерством, које би се паралелно развијало у оквиру ШОС.

Још једном, ради се о масовном повезивању Евроазије – рефлектованом кроз непрекидну акцију изградње неколико економских коридора. То, на пример, укључује изградњу сервиса за теретне возове на релацији Кина – Европа, који се сада стабилно развија под брендом „Чајна релвеј експрес". Трговинске инвестиције и инфраструктурни пројекти цветају широм Евроазије, од мађарско-српске пруге, преко Камичког тунела у Узбекистану, мреже далековода у Киргистану, до цевовода за пренос природног гаса од Кине до Централне Азије.

Кинески министар трговине Гао Хученг практично је наговестио путоказ изјавом да ће се будућа регионална економска сарадња одвијати у оквирима ШОС, вођена иницијативом „Један појас, један пут" (OBOR), што је званичан кинески назив за пројекат Новог пута свиле.

То подразумева, на пример, потписивање уговора о трговини у националним валутама са Русијом, Казахстаном и Киргистаном; о прекограничној трговини у националним валутама са Таџикистаном и уговор о размени валута са Русијом, Казахстаном и Таџикистаном.

И тако настаје цела ствар – ШОС, OBOR, АИИБ (Азијска банка за инфраструктурне инвестиције), Нова БРИКС банка за развој (NDB), Фонд пута свиле. Инвестиције и финансије подстичу апсолутну међуповезаност. Све ово ће бити могуће због тога што ШОС – за разлику од НАТО и ЕУ – није ни алијанса нити унија. Године су прошле док ШОС није дефинисао своју главну мисију и одговорио на питање да ли организација представља азијски НАТО или трговински блок? ШОС је на крају заправо мутант, хибрид: азијски прагматични концепт јединства у различитости.

Назив „отворени регионализам" није далеко од суштине. Рецимо, Индија може бити део ШОС, док истовремено одржава неку врсту симбиозе са САД. Ипак, неки основни концепти су очигледни, нарочито јасно настојање да се изгради свеобухватна инфраструктура, која ће практично ујединити све чланице, од Југоисточне до Јужне, Централне и Источне Азије.

Све то је део комплексног и добро промишљеног кинеског стратешког геополитичког пројекта – који укључује турбопогонске трговинске/комерцијалне везе са сваким играчем од Европе до Централне и Југоисточне Азије. Не чуди што је председник АИИБ Џин Ликин недвосмислено ставио до знања да ће АИИБ подржати све пројекте OBOR који су „еколошки одговорни, друштвено прихватљиви и промовишу раст".

Колико год била дубоко увучена у евроазијску интеграцију, Москва ће такође пажљиво мотрити на европски фронт. Русија и Немачка су можда још увек далеко од формирања стратешког партнерства, али ствари се крећу у том правцу. У складу с тим, министар економије Зигмар Габријел изјавио је да би санкције требало да буду укинуте. Он такође подржава Северни ток-2, који ће повећати капацитете претходно изграђеног гасовода Северни ток.

Министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер окарактерисао је пољско-балтичке антируске маневре као „звецкање оружјем." Немачки социјалдемократи увек имају на уму да дух Ostpolitik стратегије Вилија Бранта мора бити жив и активан. Да је још увек жив, Чу Енлај би вероватно рекао да је прерано за оцене да ли ће постбрегзитовска Британија успоставити нови геофинансијски савез са Кином. Оно што је сигурно је да лондонском Ситију иде вода на уста при помисли да би његове финансијске услуге могле допринети развоју евроазијских интеграција. Са друге стране, Пекинг делује уверено да „САД нису способне да истовремено поразе кинеског змаја и руског медведа", па ће ток евроазијских интеграција, који укључује обе државе, наставити да напредује.

Кад се узму у обзир ове околности, шта Белтвеј заиста жели? Годишња конференција британске армије, посвећена копненим јединицама, оджана је свега пар дана пре Брегзита. Како је потврдио један од креатора концепта „Шок и страхопоштовање" – заправо деструкције Ирака – кључну реченицу на конференцији изговорио је један од америчких генерала. Он је рекао да је апсолутни приоритет за Пентагон да „обузда, а, ако је неопходно, и порази Русију у рату".

На крају се све – као што се могло и очекивати – своди на сценарио др Стрејнџлава (мисли се на надимак бившег шефа НАТО за Европу познатог по русофобичним изјавама, генерала Филипа Бридлава; прим. прев.). Нова НАТО „пројекција стабилности", како је речено у Варшави, само је још једна бесмислена PR маска за прикривање праве агенде – Пентагон озбиљно разматра могућност врућег рата са Русијом.

Извор: Нови Стандард/ sputniknews.com

 

_______Орден за жабу

fsksrb.ru

Дмитриј Седов - Орден за жабу | Фонд Стратешке Културе

Дмитриј СЕДОВ

Последњих неколико дана крећем се у добром расположењу. Повод за то била је висока награда Пентагона која је додељена Медлин Олбрајт као највеће признање за службу. Посебно надахњујуће је било то што је министар одбране САД Ештон Картер исхвалио грађанске подвиге те изузетне жене, рекавши: "Бомбардовање Србије представљало је апсолутно исправну ствар".

А пошто је бомбардовање припремала сама Медлин која је у то време била Државни секретар САД, онда можемо рећи да је правда задовољена. Награда је припала хероини после 17 година од свршеног подвига.  Да, има жена у америчким степама које могу зауставити мустанга у трку и неколико хиљада домородаца у прекоокеанској Србији послати на други свет не трепнувши оком. Јер су се они борили против жеље слободољубивог народа на Косову да се истргне испод српског гњета.

Питаћете ме зашто се радујем награди коју је добила та жаба?

Зато драги читаоци, што Американци, сами то и не знајући, разбијају снове неких српских романтичара да ће им интеграције са Западом донети вечно блаженство.

Посебно ако у наступу Ештона Картера додамо то што је он прећутао на поменутој свечаној додели награда. Због тога треба објавити неке његове скривене мисли:

"Поштована Медлин! Бомбардовање Срба је било апсолутно исправна ствар. Оно је донело том народу схватање слободе, демократије и потребног пута развоја. После тог бомбардовања Срби су заволели косоваре скоро исто тако нежно као што вас воли Хашим Тачи.

Но, морам Вам рећи да сте мало бомбардовали! Да, да, мало. Ваши уранијумски хици заразили су радијацијом половину становништва те неразвијене земље, ваше ракете и бомбе су разрушиле инфраструктуру и индустрију, но, Ви сте се рано зауставили. Ви нисте докрајчили Србе до потпуне сагласности са принципима западног света и сада они не желе да ступе у НАТО пакт. Чак и у ЕУ иду без ентузијазма. Уверен сам, да сте применили невелику атомску бомбу и преорали таквом бомбом гнездо касапина Милошевића заједно са његовим сатрапима, то би они преживели Срби данас већ шетали стројевим кораком по теренима наше војне организације.

Но, немојте се узбуђивати драга Медлин. Ми ћемо дати све од себе да би на место председника САД дошла славна представница клана Клинтонових, са којим сте Ви и бомбардовали Србију. Та одважна жена баштини традиције свог супруга који је настрадао од махинација курве-приправнице. Она ће се осветити свету због курве приправнице, а Србима због њиховог глупог одбијања да признају НАТО за извор мира и прогреса на земаљској кугли. Не одлажите оружје драга Медлин! Надамо се да ће ускоро Ваше искуство бити потребно и ми, стара гарда америчких вампира, још ћемо рећи коју реч на Балкану".

Сада схватате зашто сам тако веселог расположењ? Зато што свако ко сазна за ту новост, помислиће то исто.

 

ДАЈАНА ЏОНСТОН : БРИТАНИЈА НЕМА ПАРТИЈУ КОЈА БИ ПРОВЕЛА ВОЉУ НАРОДА

standard.rs

БРИТАНИЈА НЕМА ПАРТИЈУ КОЈА БИ ПРОВЕЛА ВОЉУ НАРОДА

• петак, 01 јул 2016 11:08

ДАЈАНА ЏОНСТОН

Уједињење Европе донело је нове радикалне поделе на самом континенту. Најзначанија је она између људи и њихових политичких лидера

Двадесеттрећег јуна већина британских становника определила се за напуштање ЕУ и тако учинила упадљиво евидентним поделе између нове владајуће класе, која се стопила са глобализованим и безграничним светом, и свих других на супротној страни промена које су донеле уништене послове, смањене социјалне доприносе, ниже плате и одбацивање националне традиције, рачунајући и традицију демократских избора, а све то да би се свет учинио безбеднијим за транснационални инвестициони капитал.

Заправо, линије поделе нису толико јасне. Политичке одлуке никад у потпуности не кореспондирају са економским интересима, а идеолошки фактор је ту да замути класне разлике. Глобализација није тек пуки процес економске интеграције – регулисан токовима капитала – који продубљује неједнакост између богатих и сиромашних у западним земљама. То је такође и моћна идеологија базирана на моралним принципима извученим из поједностављеног схватања ратова који су се водили у 20. веку: идеја да је главни узрок ратова психолошко стање названо „расизам", које се у националним државама испољава кроз национализам. Ова идеологија добија полурелигијско уверење позивањем на холокауст, који се сматра доказом њене исправности. Због тога, за добробит човечанства, националне границе морају бити уништене а национали идентитети размућени у неограниченој имиграцији како би се на крају дошло до светског мултикултурног друштва, у којем би и даље постојале разлике, али више не би биле важне.

То је ништа мање утопијска идеја од совјетског сна о стварању „новог човека", који ће добровољно несебично радити за добробит свих. Исто тако, ова идеологија сматра да је људску психологију могуће усавршити економским и институционалним аранжманима. Посебно промоцијом имиграције; мултикултурална мешавина требало би да резултује свепрожимајућом љубављу између различитихих цивилизација. Постоје чак и национални закони који кажњавају наводно испољавање „мржње". Европска унија је виђена као најнапреднији експеримент ове глобалне утопије о универзалној љубави. Њени интелектуални спонзори, попут Француза Жака Аталија, представљају је као неповратни цивилизацијски напредак. У очима њених фанатичних протагониста сама помисао о урушавању Европске уније једнака је повратку у камено доба.

Еврофилски хор сада вришти до неба како се, захваљујући нижој класи Британаца – превише глупој и превише расистичкој да би ценила величанствени глобализовани поредак који су за њу изградиле европске елите – ближи крај новог света. Један од најбржих на перу био је хистерични пропагандиста Бернар-Анри Леви, чији отров се убрзо просуо по страницама Ле Монда и других послушничких листова. Леви је, у намери да осуди глас за напуштање ЕУ, набацао цео низ увреда: победа демагогије, ксенофобија, екстремна десница и екстремна левица, мржња према имигрантима, глупи национализам, опасна мржња, распуштене банде, идиотски левичари, пијани хулигани, силе мрака против цивилизације, чак и победа баштенских патуљака над Микеланђелом. Многи други су, нешто мање надахнуто, следили исти наратив.

Главна поента ове кукњаве и шкргутања зубима је претпоставка да је глас за напуштање био мотивисан искључиво расизмом, јер расизам је наводно једини разлог због којег би се људи могли противити масовној нерегулисаној имиграцији. Међутим, наравно да постоје и други разлози.

У реалности за већину гласача радничке класе противљење неограниченој имиграцији може бити мотивасано искључиво економским разлозима. Када је источна експанзија ЕУ окончала имиграциону контролу за грађане бивших комунистичких земаља, стотине хиљада радника из Пољске, Литваније и других источноевропских нација преплавиле су Британију и придружиле се већ постојећој великој популацији имиграната из земаља британског Комонвелта. Непорецива је чињеница да масовна имиграција смањује ниво плата у земљи. Студија Универзитета у Глазгову статистички је доказала да са порастом имиграције пропорционално опада ниво плата у односу на добит, да и не помињемо пораст незапослености.

Они који воле да кроз Европу путују без пасошких контрола или размене валута и којима прија висок ниво културног диверзитета тешко разумеју муке оних који немају напредне дипломе, родбинске везе или језичко знање и који се осећају маргинализованим у сопственим земљама. Да, неки од њих вероватно воле баштенске патуљке. Али не можете убедити милионе људи да им једина сврха живота мора бити жртва зарад добробити глобалног тржишта.

Штавише, какав год да им је социјални статус, многи Британци не могу да се помире са одрицањем од своје традиционалне парламентарне демократије зарад провођења директива и регулација које су без икаквих јавних дискусија усвојене у Бриселу.

БРИТАНЦИ
Запрепашћење и огорченост еврофила због Брегзита је чудна ако се узме у обзир да се већина Британаца никад није осећала делом Уније. Када сам радила као представник за штампу (press officer) у Европском парламенту, приметила сам да су британски новинари једини заиста присутни и заинтересовани да сазнају последње апсурдно правило или регулацију коју је бриселска бирократија наметнула државама чланицама. Британски медији придавали су пажњу Европској унији, јер су је мрзели. Исмевање ЕУ их је забављало. Остатак европских медија је те теме у највећој мери игнорисао, јер су биле досадне и нису превише занимале читаоце. Једини озбиљнији изузетак представљало је неколико искрених Немаца који су радили свој посао како треба.

У 80-тим Маргарет Тачер приморала је ЕУ да изокрене своја правила захтевом да се Британији „врати њен новац". Велика Британија је остала изван Шенгенског споразума о слободном кретању људи. Одбила је евро да би задржала фунту. Дубље посматрано, острвски Енглези никада нису имали снажан осећај припадности „континенту", а јако им је сметао и „демократски дефицит" Европске уније, којим је бриселској бирократији омогућено да преузме законодавну улогу.

Узевши у обзир острвску природу Британије и психолошку дистанцу од континента, исхитрено би било износити предвиђања да ће друге чланице ЕУ ускоро следити британски пример. Заправо неке од најевроскептичнијих земаља данас су некада спадале у ред крајње еврофилних држава – пре свега Француска и Италија – па би било нелогично очекивати заокрет од 180 степени. Што се тиче држава оснивача, Француске, Италије, земаља Бенелукса и Немачке, исход сличан британском био би много драматичнији. Међутим, чак и у овим кључним земљама еврозоне незадовољство Унијом убрзано расте. Брегзит је доживљен као знак упозорења. Западна владајућа класа ће збити редове и покушати брзо да учврсти ЕУ-НАТО тврђаву. Вашингтон пост је пожурио је са позивом на „јачање НАТО". Ово вероватно значи још оштрије осуде Путина и „руске претње" ако је то уопште могуће. Вероватно не постоји ништа што тако ефикасно уједињује народ као спољна претња.

ШТА САД?
Нажалост, овај референдум није довео до чистог раскида. Појавиле су се две велике тешкоће. Правила ЕУ захтевају дугорочну и компликовану процедуру која води до стварног иступања и може трајати годинама. Друго, нема одрживе политичке снаге која је спремна да води Британију кроз овај процес. То ће за последицу имати још веће удаљавање политичке класе од грађана које би требало да заступа.

Британски политички пејзаж препун је рушевина. Конзервативни премијер Дејвид Камерон расписао је референдум због унутрашњих политичких разлога, не схвативши да ће, уколико им се пружи шанса, Британци гласати за искакање из брода. Његово име се сада развачи по медијском блату целе Европе, која га оптужује да је направио глупу грешку када је грађанима дозволио да гласају о чланству у ЕУ. Камерон је најавио повлачење, али његова влада одуговлачи у покретању процеса. Неки чак захтевају да се референдум или игнорише или опет одржава све док људи не гласају како би требало – што је процедура која је уследила након претходног националног референдума који није одговарао Европској унији. У међувремену, европски лидери захтевају да Лондон пожури са иступањем како би они могли да крену са радом на учвршћивању тврђаве.

Фаражова Партија за независност Уједињеног Краљевства, која се залагала за излазак из ЕУ, је странка која, осим тог питања, нема генерални програм нити аспирације да води владу. Бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон заговором Брегзита позиционирао се као неко ко би требало да преузме партију, али њега већина Конзервативне партије не доживљава озбиљно, а и он се изјаснио за одуговлачење са процесом напуштања ЕУ.

Ситуација код лабуриста је критична. Џереми Корбин, који је на челу партије захваљујући гласовима обичних грађана који су показали велику жељу за снажним заокретом улево –слично Бернијевом (Сандерсовом; прим, прев.) покрету на страначким изборима у Демократској партији у САД – одувек је наилазио на противљење блероваца, који још увек доминирају у парламенту и партијском апарату. У овој незавидној ситуацији мекушасти Корбин покушао је да оствари нешто што је замишљено као инклузивна врста лидерства, слушајући гласове свих страна. Та мекоћа већ га је довела до грешке када је одбио да снажно стане иза партијских чланова које су произраелски фанатици лажно оптужили за „антисемитизам". Сад блеровци криве Корбина због, како је они виде, брегзитовске катастрофе. Све је то наводно последица тога што се Корбин није довољно енергично залагао за останак у ЕУ.

И, заиста, Корбинова кампања за останак била је блага, неки кажу због тога што је заправо фаворизовао излазак, али је пристао да савије кичму пред већином у партијском естаблишменту. Овај уступак, ако га тако можемо назвати, није спречио блеровце да захтевају Корбинову оставку. Увелико већ круже петиције и за и против њега.

Проблем је што мејнстрим карикатура брегзитера као затуцаног расисте, ако не и протофашисте, није избалансирана никаквом артикулацијом снажних евроскептичних осећања грађана који ЕУ виде као недовољно демократску ауторитарну творевину самозадовољне глобалистичке елите, која у потпуности занемарује стварне жеље грађана.

Нема политичке партије у Британији које је у потпуности спремна да одбаци дискредитовану и одбачену глобализацију и тако отвори пут за стварање истински демократске алтернативе.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Counterpunch