LEONID REŠETNJIKOV: KAKO SAM VIDEO SRBE I SRBIJU

LEONID REŠETNJIKOV: KAKO SAM VIDEO SRBE I SRBIJU

sreda, 21 avgust 2013 12:48

Hram Svetog Save je opomena da Srbi još nemaju državu koja bi ga dovršila

 Srbi se osećaju kao jedinstven narod. Oni zato i govore o istorijskoj Srbiji. Srbi su jedinstven narod, koji vidi da su ih Zapad i SAD podelili na više zemalja koje su umnogome veštačke. Čak ih je teško nazvati i državama.

Primer za ovo je Bosna i Hercegovina, u čiji sastav ulaze Republika Srpska i Federacija BiH. To je apsolutno veštačka tvorevina, napravljena u kabinetima Brisela i Vašingtona. Tvorevina bez nacionalne ideje, bez jedinstvenog državotvornog naroda. Tu nema ničega. Nema ni istorije. Republika Srpska, iako je u sastavu te Bosne i Hercegovine, izraz je srpske volje, srpske želje za samoodržanjem, za očuvanjem svog naroda i svoje tradicije, svoje vere i svog identiteta. Zato Republika Srpska – u krajnjoj liniji, spolja gledano – izgleda stabilno i uređeno. Ljudi hodaju uspravno, podignutih glava. To je onaj deo srpskog naroda koji je u ovoj ili onoj meri odbranio pravo na sopstveni razvoj.

Sadašnja vlast u Crnoj Gori, koju oličava Đukanović, Srbe sateruje u ćošak nacionalne manjine iako se kao Srbi izjašnjava oko 40 odsto stanovnika. Ti ljudi su izloženi pritiscima i ograničenjima. Čak je i Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori izložena takvim pritiscima. Stvara se nekakva veštačka Crnogorska crkva, koju nikada niko neće priznati, u to nema sumnje, kao i sve raskolnike. A nju ipak stvaraju. U toku je i proces ograničavanja srpskih prava na svoju kulturu, na kulturni i istorijski razvoj.

Sada rukovodstvo Crne Gore nameće pitanje ulaska u NATO. A sva sociološka istraživanja govore da je 70 odsto stanovnika Crne Gore protiv stupanja u NATO. Da je samo 30 odsto za. Ko čini tih 30 odsto? To je u osnovi tursko i albansko stanovništvo i Crnogorci katolici. Samo su oni za. Svi ostali – Srbi i oni koji sebe nazivaju Crnogorcima – protiv su stupanja Crne Gore u NATO.

Zbog svega, Srbi se u određenoj meri u Crnoj Gori osećaju kao ugnjetavani deo stanovništva. Meni su, za vreme nastupa u kulturno-prosvetnoj ustanovi Matica Srpska u Crnoj Gori, direktno govorili da postoji paralela između onoga što rade zapadni Ukrajinaci i toga što radi deo tzv. Crnogoraca oko Đukanovića, koji razvijaju srbofobsku propagandu. To se oseća.

Veliko nespokojstvo vlada i u samoj Srbiji. Smatralo se da je otišla Tadićeva prozapadna vlada, a da su na vlast došli srpski nacionalisti u koaliciji sa socijalistima. Ali već prva godina njihove vladavine ljude je uverila da oni vode tu istu prozapadnu politiku. Aktivno se vode pregovori o „evropskim integracijama", i već su stigli do određivanja datuma o otpočinjanju pregovora o ulasku Srbije u EU. Istupao sam (u Beogradu) više puta pred brojnom publikom – držao sam predavanja o spoljnoj politici Rusije – i postavljao sam ista retorička pitanja svojim slušaocima.

ZAŠTO IDETE NA TITANIK Šta sadašnje rukovodstvo Srbije i deo srpske elite, njen manji deo, očekuju od ulaska u Evropsku Uniju? Zašto je toliko neophodno ući u EU? U Evropskoj Uniji nema novca, to svi vide i znaju. Nema ni radnih mesta. Otpuštaju se Ukrajici, otpuštaju se Kurdi, jer treba zapošljavati Špance koji imaju 27 odsto nezaposlenih. Na redu su Italijani i Grci. Dakle, nema radnih mesta, pa šta onda očekujete od stupanja u EU? Zašto vaše rukovodstvo na tome insistira? Već ste u značajnoj meri pod kontrolom SAD i Zapada – zašto onda ulazite u EU?

Govorio sam im da je to isto kao kupovati kartu za Titanik. Šta uopšte znači odgovor „nema alternative"?

Srbija ima priliku da razvija ekonomske odnose sa Rusijom. Može razvijati ekonomske odnose i sa Kinom, a može i sa zemljama BRIKS, gde su, osim Kine i Rusije, još i Indija, Brazil i Južna Afrika. Sve je to moguće. Srbija nije velika država, nije joj potrebno 30 ili 40 projekata. Rusija će joj ponuditi 3-4 velika ekonomska projekta. Dakle, eto posla, eto i posla i novca. Tu je i Južni tok, tu je i atomska industrija. Izvolite, radite. U čemu je problem?

Srbi koji su ovo slušali, a među njima je bilo i profesora, studenata i društveno-političkih radnika, u potpunosti su se složili i priznali da i oni postavljaju ta ista pitanja. Uprkos tome, rukovodstvo sa uverenošću govori da se bez EU nikako ne može. A kako ne može? Još im rukovodstvo govori „ostvarićemo standarde". A šta su to standardi? Niko ne zna šta to znači!

Ostavimo li po strani Republiku Srpsku, jasno je da su i u Srbiji i u Crnoj Gori – a u njima živi veliki deo srpskog naroda, unutar kojeg se pravi veštačka podela, jer Srbi i Crnogorci govore istim jezikom, imaju istu istoriju i uglavnom iste nacionalne heroje – na vlasti ljudi koji su nepomirljivo orijentisani na Zapad. A predsednik Republike Srpske Milorad Dodik drži veoma tvrdu poziciju u odbrani prava Srba na široku autonomiju u Bosni i Hercegovini. On aktivno ekonomski sarađuje sa Rusijom i zbog toga je izložen najstrašnijem pritisku Zapada i SAD, koji su očigledno namerili da ga smene sa te dužnosti. Trenutno smišljaju različite varijante kako da ga smene. Imao sam susret sa predsednikom Dodikom i mogu da kažem da on zasad ispoljava snagu političke volje i čvrsto se drži. Zamolio me je da prenesem Moskvi da je Republika Srpska spremna ne samo za produbljavanje ekonomskih, već i političkih, kulturnih i humanitarnih veza.

Ljudi u Republici Srpskoj odaju utisak da su uvereniji u sebe. Na njima se vidi osećaj za borbu. Za njima je rat u kojem su odbranili makar deo svojih prava. A sada težnja da stečeno odbrane, taj deo srpskog naroda drži u nekom stanju mobilizacije. Više od svega su me zapanjili kontakti sa ljudima, a bilo ih je mnogo, koje bih mogao da nazovem rusofilima u klasičnom smislu. Među Srbima je veoma mnogo ljudi koji stoje na nacionalnim tradicionalističkim pozicijama. Moglo bi se čak reći da su takvi na srbofilskim pozicijama. Oni su automatski rusofili jer su srbofili koji vole svoj narod, svoju Otadžbinu i svoju veru. Srpski rusofili su verujući ljudi koji pripadaju crkvi. Nadahnula me je njihova ljubav i ono što osećaju prema Rusiji. To je ljubav prema Rusiji istorijskoj.

JEDNA NOVA SRBIJA Nećete mi poverovati, ali su ljudi koje sam susretao citirali ruske svetitelje, naše svetitelje koji su iza sebe ostavili neko nasleđe i poslanice. Citirali su i ruske klasike – Puškina, Dostojevskog i Čehova. Govorili su mi o ruskim tradicijama. Ispostavilo se da ih poznaju. To me je veoma nadahnulo. Jer u opštenju sa srpskim patriotima na koje smo navikli, sa onima koji su svoj patriotizam sačuvali i doneli iz socijalističke Jugoslavije, više se govorilo o Sovjetskom Savezu, o bivšoj i sadašnjoj komunističkoj partiji, o Brežnjevu. A u kontaktima sa tim Srbima – među kojim je bilo i profesora i studenata – najjači utisak na mene su ostavili mladi ljudi. Ne idealizujem ih, ali su upravo ti govorili o istorijskoj Rusiji.

Mnogo reči sam sa njima razmenio o stogodišnjici Prvog svetskog rata koja se približava, a za Srbiju je to veoma značajan jubilej. Početak tog rata je za Srbiju tragičan datum i datum podviga. Mnogo smo pričali o Imperatoru Nikolaju II, o njihovoj želji da mu se podigne spomenik u znak priznanja za to što je Rusija ušla u rat koji joj apsolutno nije bio potreban i samo zato da bi zaštitila Srbiju. Ništa slično nisam bio u prilici da čujem u Srbiji ranije. Bilo je i ranije takvih ljudi, ali su se plašili da o tome govore. Takvi ljudi su bili progonjeni. Čini mi se da budućnost Srbije pripada upravo takvim ljudima. Takve mlade generacije u Srbiji dolaze. Već sa završetkom studiranja spremne su za rad.

Uprkos teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji i nedostatku radnih mesta – čini mi se da se Srbi nisu toliko razbežali po drugim zemljama kako su se razbežali Bugari, Rumuni, pa i Poljaci. Mada, taj proces traje i kod njih.

Svi oni su mi govorili da se u Evropi i svetu uzdaju jedino u Rusiju. Naglašavali su: ako Rusija ne bude moćna država oslonjena na svoje istorijske tradicije – Srbija će se tokom sledeće dve decenije naprosto rastvoriti u moru unifikovane Evrope. Drugim rečima, da srpstvo naprosto može ne sačuvati ni sebe, ni svoju posebnost, ni svoje tradicije. O tome su mi veoma često govorili krajnje ozbiljno i bez otrcanih parola. Često i ozbiljno su mi govorili da je Srbija deo ruskog sveta u smislu pripadanja ruskoj ideji, odnosno – pravoslavnoj ideji. Ovi Srbi razumeju da Rusija ima svoj svetski zadatak i misiju da bude alternativa zapadnoj civilizaciji i zapadnom sistemu. Čak se govorilo: ako Rusija počne da izvršava taj svoj zadatak, tu svoju misiju, tada će i Srbija i Bugarska, a i druge slovenske i pravoslavne zemlje hteti da budu sa Rusijom.

Još nešto je na mene ostavilo jak utisak. Sada sam od srpskih kolega, od univerzitetskih profesora i naučnika, koji su uvek bili u prvim redovima borbe protiv Bugarske, imao priliku da slušam da Rusija treba da rešava srpsko pitanje rešavajući istovremeno i bugarsko pitanje. Jer bez Bugarske Rusija malo šta može uraditi za Srbiju zato što Srbija nema zajedničku granicu sa Rusijom. Pritom su svi pominjali rat kada su i Bugari i Rumuni zatvorili granicu, pa se Srbija našla u blokadi.

Sve se ovo čulo, a to su za srpsku javnost i intelektualne krugove nove, revolucionarne misli. O tome smo imali priliku da nekoliko puta govorimo. Čak se ukazivalo da Južni tok – čiju gradnju SAD pritiskom na Beograd i Sofiju nastoje da spreče – nema kud drugo nego preko teritorije Bugarske. Srpske kolege su mi direktno govorile: makedonskog pitanja između nas i Bugarske više nema, Amerikanci su ga rešili na svoj način – pravljenjem kvazidržave u kojoj strada i nestaje slovensko stanovništvo, a albanskog je sve više i više. Dakle, mi i Bugari nemamo više oko čega da se sporimo, nema ničega što bi moglo nadalje da nas deli.

Značajan deo srpske javnosti, uprkos svemu, ne smatra da je Kosovo za Srbiju izgubljena teritorija. Misleći ljudi razumeju da pet-šest ili deset godina nije neki istorijski period, da je to trenutak u istoriji. Zato nastavljaju da deluju u pravcu da je Kosovo istorijski deo Srbije. Deo koji mora da pripada Srbiji, makar i kroz deset, petnaest ili dvadeset godina. Mnogi već razumeju ovo o čemu govorim: koliko su veštačke državne tvorevine koje su proteklih godina ponapravljali Amerikanci i Evropljani na teritoriji bivše Jugoslavije. Mislim na Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, čak u nekoj meri i na Crnu Goru i Makedoniju. To su u osnovi protektorati ili kolonije.

KOSOVO BEZ IDEJE Imao sam krajnje interesantan susret sa srpskim sveštenstvom i monaštvom koje je ostalo na Kosovu. Ti ljudi ukazuju da svi potcenjujemo stanje u kosovskom društvu koje je potpuno dezorijentisano. Albancima se ne sviđaju vehabije, oni ih ne žele. Od Amerikanaca su mnogo očekivali, ali je to bila naivna predstava o njima koja je bila karakteristična i za Rusiju. Zapad, posebno Amerikanci, ne daju novac. Amerikanci nikada nikome ne daju novac. Oni mogu dati novac za tajnu operaciju za svrgavanje nekoga. Mogu da plate gomilu demonstranata ili neke bojovnike, ali da daju za ekonomski razvoj – sačuvaj Bože. Nema primera da su Amerikanci nekome dali novac za razvoj.

Na Kosovu, dakle, nema novca, nezaposlenost je strašna, a ne može sve da nosi samo poljoprivreda. Ljudi tamo ne žele da žive samo od šverca droge. Mada, deo njih od toga i živi, pa se Kosovo pretvorilo u švercerski protektorat ili koloniju. Ipak, značajan deo stanovništva u tome neće ili ne može da učestvuje. Osim toga, porastao je broj narkomana, što je za kosovske Albance potpuno nekarakteristično. Oni nikada nisu koristili drogu. Sada to čine u velikom broju.

Srpsko sveštenstvo i monaštvo, kao na najvažnije, ukazuje da među Albancima nema nacionalne ideje. Da kosovski Albanci govore: a ko smo mi? Albanija je odmah tu – znači li to da treba da se ujedinimo sa Albanijom? Ali to ne žele Albanci u Albaniji jer su oni drugačiji. Tamo ima mnogo nemuslimana, tamo je mnogo drugih konfesija – katolika i pravoslavnih. Pored ovoga – a ko smo mi i zbog čega postojimo? – među njima se postavlja i pitanje: u čemu je smisao postojanja naše tzv. kosovske republike? Ovo se mnogi pitaju, čak i obični ljudi povodom posla, bezbednosti i sudbine svoje dece – kako će se školovati, šta će postati i čime će se baviti. Istim problemima bavi se i njihova elita.

Kosovo je, samo po sebi, nestabilno, veoma nestabilno. Na ovo su ukazivali moji srpski sagovornici. Jedan sveštenik mi je čak rekao: kad bismo mi bili pravi pravoslavci – polovina ostalih na Kosovu bi se odavno pokrstila i postala pravoslavna. Naprosto, na Kosovu se traži put: kuda dalje, kome se prikloniti i kako živeti u državi za koju se ne zna zašto je stvorena?

Slično stvari stoje i u Crnoj Gori, otkad je počelo da se jaše na ideji razdvajanja Crnogoraca od ostalih Srba. U ime te ideje počeli su da govore: nismo mi Srbi, mi smo Crnogorci. Ali postepeno se i tamo formira idejni i nacionalni vakuum. Ni tamo se ne može živeti samo od šverca. Ne može. U Crnoj Gori ništa ne radi. Sve fabrike stoje.

Pravljene su i paralele tipa: kod nas se dešava isto što i u Ukrajini. Imali smo veštačko separiranje Crne Gore unutar Savezne Republike Jugoslavije, zatim njeno veštačko otcepljenje i proglašenje nezavisnosti. Sledeći korak su pritisci na ljude koji se smatraju Srbima, čak ih teraju i da se odreknu svoje nacionalnosti. Toga je najviše „dole" u zamaskiranom vidu: pri upisu dece u školu, pri unosu u registre i prilikom sklapanja brakova. Sve je to surovi proces pritisaka. Mnogi shvataju da to nije samo po sebi nastalo iznutra. Mnogi shvataju da je taj pritisak organizovan spolja. U svakom slučaju, da se sve to veoma aktivno podržava izvana.

CRNA GORA, SRPSKA UKRAJINA Mnogi ljudi u Crnoj Gori koji se smatraju Srbima veoma osećaju svoju građansku hendikepiranost. Kod njih i sama „Republika Crna Gora" izaziva izvesnu ironiju jer je sve blisko opereti i neozbiljnosti. Da, postoje tu neki atributi državnosti: ambasade i posete, zastave i znamenja, to sve kao postoji, ali je osećaj da je to još uvek nedovršena država. Postoji i osećaj da to nije baš nezavisna država. Ljudi sve to znaju i pokušali su da mi to objasne. I tamo sam govorio da je to što se događa sa Crnom Gorom i Ukrajinom usledilo zbog toga što smo izgubili svoju civilizacijsku ideju i svoju veru, zbog našeg odricanja od vere.

Sve je to plod 1917. godine. To su završne tačke tog procesa. Zato smo i dobili raskol. Kakvu nacionalnu ideju ima Ukrajina kao država? Niko ne može da mi odgovori. Da razvija kulturu i narodno stvaralaštvo, da svoje pesme peva? Ta, to su imali i u Sovjetskom Savezu. Još kako su pevane ukrajinske pesme. Svi smo ih voleli, pa i sada možemo da otpevamo desetine ukrajinskih pesama. Znači, razvijali su se i kultura i jezik. O kakvoj se onda nacionalnoj ideji Ukrajine može govoriti? Takođe, o kakvoj nacionalnoj ideji u Crnoj Gori? Nije im valjda nacionalna ideja da budu šverc-država, da budu trgovci cigaretama i ženskim donjim rubljem? Nema tu nacionalne ideje. Zato niko i ne može da na to odgovori. Zato tamo niko ne može da formuliše nacionalnu ideju.

A šta je nacionalna ideja Rusije i ruskog naroda? Na ovo mnogi i među Rusima u nerazumevanju češu potiljak. A ruska nacionalna ideja je – naša alternativna civilizacija. A misija je naše alternativne civilizacije da nosi Svetlost Božiju celom svetu. Mi smo ti koji treba da je nosimo. Eto to je naša ideja.

Kod nas se nekad govorilo da smo mi smo naslednici Vizantije. A i ona je bila alternativa. Sećate li se dveju imperija i raskola?

Dakle, eto naše alternative. Mi smo dužni da to radimo (da donosimo svetslost Božju). Da smo to radili, ne bi bilo ni crnogorskih separatista. To bi bila šačica ludaka, šačica nenormalnih ekstremista. Ne bi bilo ni ukrajinskih nacionalista. Postojala bi grupica ludih banderovaca, psihički neuravnoteženih ljudi. Ne bi bilo ni jednih ni drugih, jer svi pripadamo pravoslavnoj civilizaciji. U svakom slučaju, treba da pripadamo. To je naša mesijanska ideja. Mi moramo biti zajedno. I Srbi, i takozvani Crnogorci, i Bugari. I svi oni koji se smatraju pravoslavnima.

U Crnoj Gori sam postavio pitanje: ako nismo zajedno u čemu je onda naše pravoslavlje? Kako se može biti pravoslavac i biti protiv Ruske pravoslavne crkve ili protiv Srpske pravoslavne crkve? U Crnoj Gori neki govore da imaju svoju crkvu. Šta je to? To je podela na partije. Kakve to veze ima sa Bogom. Izdali smo pravoslavlje i dobili raskol.

Čak sam i u Češkoj, gde sam nedavno boravio, naišao na zabrinute ljude koji uopšte nisu komunisti, jer sam se u osnovi sastajao i sa socijaldemokratama, koji su govorili: obnovite Rusiju i njene tradicije, njenu kulturu. To će biti blagotvorno i za nas. Na jednom intelektualno visokom skupu neko od govornika je čak rekao: prisetite se panslavizma.

A znate da su nas uvek sumnjičili za panslavizam, iako se panslavizam kao ideja rodio u Češkoj i iz nje krenuo dalje. Isti govornik, taj koji je rekao „prisetite se panslavizma", upozorio je da se kao Sloveni moramo objedinjavati. Ovo samo pokazuje da segmentarno razumevanje problema sebi već krči put. Ali to razumevanje još nije ovladalo masama.

CRKVA POSLEDNJI ZAŠTITNIK Sve što se u Srbiji događa verno oličava veličanstveni Hram Svetog Save Srpskog. Taj hram, koji se nalazi u Beogradu, videli su i mnogi naši ljudi koji putuju u Srbiju. Gradi se od 1911. godine. I nikako da ga završe. U taj Hram smo ušli uveče. Ogroman je, najveći na Balkanu. Na svom mestu su i zidovi i kupole i krstovi, a unutra je zasad samo beton. Prva pomisao mi je bila: nedograđen je zato što ga nije gradila država koja je trebalo da ga gradi. Zato što država ne ide kuda treba. Čim se krene pravim putem – pojaviće se i mozaici, i ikone, i podovi. Hram će biti završen.

Ovo sam rekao svojim divnim srpskim prijateljima, među njima i šefu pokreta Naša Srbija Mlađanu Đorđeviću, koji je bio pored mene. Rekao sam mu: Mlađane, ovo je ideja, ovo je znak da se još nije zaokrenulo kuda bi trebalo. I samo zbog toga još nije završen Hram posvećen velikom svetitelju Zemlje Srpske koji je zaveštao, kao što su to činili i mnogi drugi srpski svetitelji, jedinstvo sa ruskim narodom. To je samo zbog toga.

Imao sam veliku čast da me primi Srpski patrijarh na razgovor od pola sata. Zatim sam imao brojne sastanke sa predstavnicima episkopija i mitropolitom Crnogorskim Amfilohijem i sa više episkopa. U razgovorima sa drugim ljudima i ekspertima praktično svi su isticali da je ostao samo jedan stožer oko koga se srpski narod može objediniti i kojem već pokušavaju da se priklone Srbi iz raznih delova sada podeljene istorijske Srbije. I sam sam se uverio da su neki vladajući episkopi glavari svog regiona. Ne kao duhovnici koji propovedaju, već da su stvarne vođe sa kojima se konsultuju oko svih pitanja razvoja regiona. Dakle, poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu ne samo da nije oslabilo već u mnogim regionima, uključujući i Republiku Srpsku, samo narasta.

U Crnoj Gori se oko mitropolita Amfilohija okupljaju svi Srbi. On je praktično postao jedini zaštitnik interesa Srba u Crnoj Gori. U svakom slučaju, glavni je zaštitnik. Istina, tamo ima opozicionih poslanika u parlamentu. I njih sam video, ali i oni sami priznaju da je jedini štit – Srpska pravoslavna crkva. Zato je i Srpska crkva, kao i crkva u Rusiji, izložena moćnim pritiscima, napadima i provokacijama i naduvavanju negativnih događaja kojih ima u svakom društvu, u svakoj organizaciji, u svakom sistemu. Zato je Srpska crkva izložena najžešćem mogućem pritisku.

Njegova Svetost Patrijarh Srpski rekao mi je da je Kosovo neodvojivi deo Srbije. I da ni jedan pravi Srbin ne može da pristane da Kosovo bude druga država. Zato je uloga Srpske Pravoslavne Crkve sada uloga jedinog organizovanog zaštitnika srpske nacionalne ideje i srpske državnosti.

Autor je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja u Moskvi

Obrada www.fakti.org

Prevod Goran Šimpraga

Fakti

 

http://www.standard.rs/leonid-resetnjikov-kako-sam-video-srbe-i-srbiju.html

Зашто Дачић прети свом народу?

 

Зашто Дачић прети свом народу?

20.08.2013. -

На прослави 99. годишњице Церске битке, прве важне победе Срба и савезника у Првом светском рату, на рачун премијера Ивице Дачића чула се реплика „издајник". Аутора реплике, члана српског партиотског покрета Двери задржала је полиција, мада је раније премијер био познато по томе што се „спуштао" до дискусија са људима из гомиле, незадовољним појединим његовим дејствима.

Као да није обратио пажњу на то да је таква нимало ласкава карактеристика очгиледно резултат незадовољства косовском стратегијом власти, тамо је Ивица Дачић дао изјаву која је навела косовске Србе на негодовање. Из речи лидера СПС следи да ће српски чиновници на Косову који воде „антидржавну" политику бити отпуштени. Антидржавна по Дачићу је она која омета формирање српских структура у правном систему Републике Косова. Сам премијер, наравно, не говори тако: он користи формулацију „легално изабрани представнци, који ће бити признати на међународном нивоу". Српску самоуправу на северу покрајине која је 14 година осигуравала нормално функционисање општина, Дачић је назвао неким паралелним структурама које нико не признаје. Тачније, очигледно је време да буду отписани, мада су на власт дошли, како је исправно истакао посланик ДСС Марко Јакшић, у току избора које је заказала Дачићева колегиница из социјалистичке партије, госпођа Ђукић-Дејановић, тада још председник Скупштине.

Ради се о томе што спрски лидери са севера Косова позивају на бојкот локалних избора, који треба да буду одржани у новембру 2013. године као  избори унутар "Републике Косово", макар и (могуће) без разних симбола државности Косова на листићима.

А у преосталом делу Косова све чешће говоре да ако српске странке покрајине изађу на локалне, затим и на парламентарне изборе као јединствени списак, убудуће могу да добију у скупштини до 30% места, што, наравно, није контролни пакет, али је већ довољно да се озбиљно утиче на одлуке власти у Приштини. По свему судећи, таква могућност је уплашила шефа дипломатије самопроглашене државе Енвера Хоџаја, који је на свом твитеру написао да јединствени спрски списак убија плурализам и наноси штету принципу вишенационалности. Остаје нејасно зашто чиновник види деструктивност у јединству и зашто се унутрашњим пословима своје, како он сматра, државе одједном позабавио министар иностраних послова – то је као када би госпођа Алиса Марић одједном кренула да разматра Јужни ток.

Косовско-албански и косовско-спрски политиколози и политички посленици традиционално се разилазе у тумачењу предстојећих избора. Тако по мишљењу професора Неџмедина Спахијуа, бриселски споразуми премијера Србије и Хашима Тачија су дали Београду чак више него што је могао да очекује, било би глупо не искористити ту могућност и не учествовати на изборима. А отпор севера Косова он за Глас Русије објашњава овако.

- Колико год је Бриселски договор повољан за Србе и за Београд, ипак одређене структуре ће изгубити неку предност коју су имали до сада, а доћи ће неки нови на сцену. Онај ко је на власти, ко је до сада придобијао од одређених ситуација је увек склон да сачува то стање, а не да промени, не водећи рачуна о томе да ли је то интерес већине или није. У овом случају је интерес већине Срба и Београда да се уради промена.

Какав ће бити одазив на северу, више или мање је јасно бар из резултата претходног референдума на зиму 2012. године, у току којег је 99,5% гласача изразило неповерење органима власти „такозване Републике Косово". У разговору за Глас Русије Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова и Метохије подвлачи да косовски избори противрече међународном праву.

- Не важи на Косову ни амерички устав, ни немачки, ни руски. Важи само резолуција 1244, а по њој изборе на Косову мора да распише УНМИК, односно УН. У техничком смислу може да их спроведе организација која буде одређена од стране УНМИК - а, али мислим да су овакви избори, које расписује албанска страна, нелигитмни и наравно статусно сасвим одређени. Њима ми губимо шансу да сачувамо овај простор. Срби јужно од Ибра су ушли у изборни процес по косовским законима пре пар година и они су сада у далеко тежем положају него што смо ми. Дакле, и то показује што треба урадити. Сигурно да ће Срби јужно од Ибра у једном делу изаћи на изборе, они су у албанском окружењу.

Између осталог изјављено је да на локалним изборима могу да учествују сви који су рођени на Косову. Значи ли то да ће у формирању „легалних институција" учестовати и сам премијер Србије Ивица Дачић, који је родом из Призрена?

Тимур Блохин,

 

Извор: Глас Русије

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=45475#.UhThGT-0t-t

Goli otok je samo jedna priča o tome kakav smo mi Srbi narod i priča o stvaranju najposlušnijih Titovih čuvara

Goli otok je samo jedna priča o tome kakav smo mi Srbi narod i priča o stvaranju najposlušnijih Titovih čuvara

Objavljeno u: Komentar nedelje

20.08.2013 u 7:40

Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Procentualno ih je bilo apsolutno najviše u ukupnom broju onih koji su robovali u tom paklu od jadranskog ostrva. I procentualno ih je bilo najviše u odnosu na broj Srba i Crnogoraca u posleratnoj Jugoslaviji. A među njima bilo je i apsolutno najviše, u odnosu na pripadnike drugih nacija, visokih i najviših društvenopolitičkih rukovodilaca i visokih vojnih rukovodilaca, starešina (generala, visokih oficira, oficira).

I to je činjenica o kojoj se nekad nije smelo ni razmišljati ni rodu rođenom o njoj bilo šta šapnuti.
Proteklih sam dana u Večernjim novostima pratio feljton o stradanjima na Golom otoku. I to uglavnom Italijana. I u tom su feljtonu (u stvari u skraćenoj verziji jedne knjige o Golom otoku) Srbi i Crnogorci najbrojniji stradalnici. Srbi, visoki civilni i vojni rukovodioci u Srbiji. Srbi, visoki društvenopolitički rukovodioci u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Crnogorci iz Srbije i Crne Gore…

Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Tada sam, u vreme tog otoka zla, bio dete. Kasnije sam najpre nešto načuo o tome. A onda sam se i načitao. I neke od stradalnika upoznao. Ali ne i napričao s njima o njihovim stradanjima. To – ne! Iako život ne bi bio život da ne ne piše i svoj život o životu svakog čoveka ponaosob.

Pa mi je tako jedan od tih stradalnika, koji je završio i pravni fakultet i bio sjajan trgovački putnik knjigama jednog velikog izdavačkog preduzeća, davno, davno postavio pitanje: Zbog čega mi, Srbi, Crnogorci u tolikom broju na Golom otoku? Šta smo mi to tako strašno grešili i zgrešili? Voleli Ruse, Staljina? To nije pravi razlog. Skrivali koze, mast, žito? Ni to nisu pravi razlozi. Zavodili i ljubakali žene visokih i od sebe viših rukovodilaca? Ne i ne! Jer Staljin nikad ne bi ni napao Jugoslaviju. To je državni vrh veoma dobro znao.

A šta je onda razlog? pitao sam tada, davno.
Da se slomi kičma pobednicima. Da oni koji su u ratu podneli najveće žrtve, a to su Srbi i u Srbiji, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i ne pomišljaju na bilo šta osim na poslušnost, poniznost i na potpunu pokornost volji vođe.
A do uzdizanja volje vođe na pijedestal apsolutne njegove volje, na vrhu Dedinja, vođa će se penjati uz bespogovornu i apsolutno najbrojniju podršku upravo Srba i Crnogoraca. I upravo će se oni obračunavati sa onim svojim sunarodnicima koji budu smetali. Ma i prst ako se ukaže na bilo koga ko i misli drugačije.
I taj pametni i načitani čovjek s knjigama, upita, još tada: Šta je to u našem biću, u biću Srba i Crnogoraca pa ih se, pa nas se može nagovoriti da pratimo, dojavljujemo, prijavljujemo, cinkarimo? I da smo se onako s radošću slali na Goli otok? I da smo se na njemu onako divljački, zverski iživljavali nad drugima i najviše i najkrvoločnije nad svojima, nad sobom? I da smo bespogovorno pristajali da budemo i na ovoj i na onoj strani tog strašnog i najmonstruoznijeg ljudskog zla? Zla u čoveku za čoveka.

Vođa je znao (i oni koji su ga savetovali) zbog čega je imao Edvarda Kardelja pored sebe, u Beogradu, a Vladimira Bakarića u Zagrebu. Vođa je znao zbog čega je dao resor unutrašnjih poslova Aleksandru Rankoviću, svojoj desnoj ruci. Zbog čega je tu, u blizini, a na pristojnom odstojanju držao Petra Stambolića, Krcuna, Canu Babović, Svetozara Vukmanovića, i dole: Blažu Jovanovića… Vođa je znao zbog čega je dozvolio da se u Zagrebu Bakarić obračuna sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem.
I šta je to u našem biću, nastavljam pitanjem, da smo ga, vođu naime, doveli u Beograd, iz Beograda ga vozom otpremili za Krupanj i Stolice, dočekali ga u oslobođenom Beogradu, cvećem i samo cvećem ga dočekivali kad se vraćao s putovanja, pa smo mu mi, i Srbi i Crnogorci, pre svih, organizovali sletove, organizovali smo mu obračune sa samima sobom, pisali mu pesme i priče, slikali ga najlepšim vizantijskim i holandskim bojama, klesali ga iz najlepših mramora, pevali pesmice o njegovom jastuku s plavim i belim ljubičicama… I niko vođu nije bolje čuvao od nas samih. A čuvali smo ga od sebe izdajnika, od sebe pete kolone, od sebe onih koji smo skloni skretanju s puta…

A tadašnji generali, proslavljeni naši ratni komandanti armija, korpusa, divizija, Peko, Koča, Milan Žeželj, Kosta Nađ, Đoko Jovanić, Pavle Jakšić, Veljko Kovačević… ćutali, slušali, izvršavali… velim ja. Šta bi drugo. A onda su, šezdesetih godina, kad su shvatili da ni ćutanje ne može da traje večno, neki nešto i prigovarali. I mnoge je odmah odnela smena s visokih komandnih dužnosti i uputila ih u zaslužene penzije.
Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. A mnogi smo mi i tada, i kasnije – ćutali, slušali, izvršavali. I bili doušnici, dojavljivači, prijavljivači, egzekutori…
I ako se ne nađe neko ko će umeti da nas preobrati, da nas izvede, izleči, da nas vrati na put reda, rada, kulture i poštovanja samih sebe, pre svih – neće nam biti spasa.
Jer, zaista, šta je to u našem biću, biću Srba i Crnogoraca? Eto smo i odmakli stotinu godina jedni od drugih. Šta je to u nama? I dokle će to da traje?

http://www.intermagazin.rs

 

Кустурица: Мени су надлежни Иво Андрић, Његош и Дучић, а не син Алије Изетбеговића

Кустурица: Мени су надлежни Иво Андрић, Његош и Дучић, а не син Алије Изетбеговића

19.08.2013. -

Јавност у Републици Српској је жестоко осудила одлуке Жељка Комшића и Бакира Изетбеговића, чланове Предсеништва БиХ због тога јер они неће да уступе материјално-техничка средства војске БиХ за филм који снима светски режисер Емир Кустурица, те и због недоличног понашања Бакира Изетбеговића који је прослављеног режисера назвао чак и издајником свог народа.

Чак су и у Федерацији БиХ осудили овакве одлуке и изјаве двојице чланова Председништва.

Емира Кустурицу није пуно дотакла таква ниска изјава председника нечега што практично не постоји (БиХ), каже Емир:

- Једва да сам је чуо, али мислим да су ту побркане надлежности. Ради се наиме о томе да су мени надлежни, а ја њима одговоран, Иво Андрић, Петар Петровић Његош и Дучић, а не син Алије Изетбеговића. Па према томе и прича о томе да ли ја могу бити нечији издајник, она само говори заправо о јачању онога што ми зовемо међуетничке мржње. Према томе да ли је неки Србин издајник свог народа, то мора да каже Србин. И да не улазимо у то, да се вратимо само идеји и да се упитамо ко је Бакир Изетбеговић.

То наоружање је старо наоружање ЈНА које су служили и једни и други и трећи. То су неке топовњаче, стари камиони и нешто што је било обиљежје тог рата, али никако софистицирано оружје које па и не може да се нађе. Има тога и у Србији и на свим странама. Према томе, филмови су као и мали ратови. Када замислите нешто, ако хоћете да направите добар филм онда морате да имате све. Према томе, то није проблем, наћи ћемо ми то. Али мислим да они то не могу да забране јер ми имамо испечатирану потврду Министарства одбране у којој су они одговорили на наш захтев и договорили се да у октобру то добијемо.

Не постоји ни једна увреда на свету која није стизала на моју адресу, тако да сам ја огуглао на оне којима није место тамо где јесу, а посебно на оне који се називају председником нечега што практично и не постоји, јер ако један човек замисли да он другој нацији може да одређује шта је он и да дозволи да сви будемо оно што желимо и осећамо, то значи да он једноставно није зрео и није случајно да је такво стање у ономе у чему он бива председник.

Емир Кустурица наставља снимање филма, како он каже на најбољи могући начин, а сарајевску чаршијску причу шехита, како каже Емир Кустурица за Жељка Комшића и Бакира Изетбеговића остављамо њима да се сладе.

Вања Савићевић,

 

Извор: Глас Русије

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=45395#.UhIinz8cDYG

Komentar: Izdajnik Emir

Komentar: Izdajnik Emir

Ratko DMITROVIĆ | 16. avgust 2013. 22:24 | Komentara: 9

 

Rečenica Alijinog sina da je „Kusturica veliki reditelj i još veći izdajnik svoga naroda" oslikava sve nesreće, podele, plotove i tarabe, svu tragiku čemerne zemlje BiH

Ratko Dmitrović

 

Veliku muku službeno i neslužbeno Sarajevo ima sa Emirom Kusturicom. Traje to dvadeset i nešto leta, preliva se kroz godine, buja pa kopni, iskače u raznim oblicima, ćuti i čeka priliku. Najnovija je iskrsla ovih dana i nisu je propustili Željko Komšić i Bakir Izetbegović. Prvog su izabrali Bošnjaci (Muslimani) da u organima BiH predstavlja Hrvate - zvuči nelogično ali je tako - dok je drugi, Bakir, biološki i politički sin Alije Izetbegovića. Šta im smeta Kusto?

 

Čuli ste, sigurno, da Emir snima film o ljubavi u ratu i da mu glavnu ulogu igra Monika Beluči. Snimaju na prostoru BiH, uglavnom u RS. Kako svaka priča u ratnom okviru podrazumeva nekakvu vojsku i oružje ni Kusto nije mogao bez toga. Zatražio je i dobio saglasnost da mu oružane snage BiH statiraju, pucaju, fingiraju rat, nevažno šta, ali se onda javio Željko Komšić i rekao: „Ne dam". Bez obrazloženja. Istoga dana oglašava se Izetbegović i on kaže: „Ne dam" ali nudi obrazloženje koje glasi: „Kusturica je veliki reditelj i još veći izdajnik svoga naroda".

Ta rečenica Alijinog sina oslikava sve nesreće, podele, plotove i tarabe, svu tragiku čemerne zemlje BiH. U ovih par Bakirovih reči krije se objašnjenje zašto Bosna nikada više neće postati jedinstvena država; zašto tu nazovi državu jedni smatraju ekskluzivno svojom a drugi je ne priznaju ili je doživljavaju kao tuđu.

Koga je i kako izdao Emir Kusturica? Izetbegović kreće od postavke da je Kusturica musliman, Bošnjak, i njegov odlazak iz Sarajeva, pred početak rata, a posebno Kustino svrstavanje na srpsku stranu, tretira kao izdaju. Bakira nije briga što Kusturica nikada nije ispovedao islam, što se nikada nije izjasnio kao Bošnjak, što je Srbin po osećanju i opredeljenju. Bakiru je dovoljno što se Emir tako zove, što mu se otac zvao Murat a majka Senija. Zna on dobro da su Kusturice nekada bili Babići, da potiču iz okoline Bileće i da su, pritisnuti nevoljama, sa pravoslavlja prešli na islam. Kao što zna da su njegovi Izetbegovići nekada bili Biogradlije, da su sredinom 19. veka došli iz Beograda i da se njegov otac, Alija, jedno vreme izjašnjavao kao Srbin. Lep predložak za priču o izdaji.

Sa ovim nespornim činjenicama Bakir Izetbegović i njegovi istomišljenici imaju ogroman problem, a da bi se koliko-toliko održali na nogama u teoriji da je Kusto veliki reditelj i još veći izdajnik, reći će da je slavni reditelj napustio svoju zemlju baš kad je na nju izvršena agresija svrstavajući se na stranu agresora. Poznata priča, u njenom nukleusu je definicija rata, odnosno, jedna velika sarajevska laž koja na infuziji medijskih manipulacija traje, evo, 20 godina. Ta laž kaže da je Srbija izvršila agresiju na BiH a laž kreće od postavke da Srbi u Bosni nisu ravnopravan narod, da su njihovi stavovi, interesi, pozicije, drugorazrednog karaktera jer Bosna nije njihova. Ko njima, Srbima u Bosni, pomogne na bilo koji način, taj je izvršio agresiju na Bosnu.

Na kraju, za zaboravne i one kojima je istina mrskija nego đavolu tamjan, evo nekoliko „malih" istina; kriza u BiH počela je izdajom Jugoslavije, muslimansko-hrvatskim dogovorom o rešavanju bosanskog pitanja ignorisanjem stavova Srba, jednog od tri ravnopravna, konstitutivna naroda. Prva žrtva sukoba u BiH bio je Nikola Gardović, ubijen u Sarajevu 1. marta 1992. Treće, Alija Izetbegović je najpre prihvatio (mart 1992.) a onda odbio Kutiljerov plan za mirno rešenje bosansko-hercegovačkog problema. Četvrto, prvi ratni zločin u BiH počinjen je u srpskom selu Sijekovac, 27. marta 1992, od strane združenih snaga Armije BiH i Hrvatske vojske, kada je ubijeno više od 60 Srba i zapaljeno 50 kuća... Toliko o „agresiji na Bosnu".

A Kusto i izdaja? Trajaće ta priča i dalje. Ništa Sarajevo nije naučilo iz slučaja Meše Selimovića, pa neće ni iz slučaja Kusturica.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:449405-Komentar-Izdajnik-Emir

 

До пораза, без образа

 

 

До пораза, без образа

 

Александар Б. Ђикић

понедељак, 12. август 2013.

Ништа не боли више у некој држави,  него кад се лукави људи издају за мудраце.  Франсис Бекон Мора ли политички неуспех наших политичких елита баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације? То је вечита дилема, а потврдни одговор на њу полако постаје правило. Некако ми се чини нормалним да политички неуспех власти буде запечаћен политичким падом исте, а да живот настави својим током. Код нас то није тако. Код нас апокалиптична предвиђања која власти пласирају, неминовно изазивају политичку пасивизацију обичног човека, и доводе до тога да се владајуће елите осећају као „бубрези у лоју", јер се шта год урадиле, ништа лоше не може десити по њих и њихову владавину. На тај начин ушушкавају се у народну равнодушност, за коју се  једва може пронаћи минимум моралног оправдања.   Налазимо се усред дугог топлог лета, које обележава фарса око реконструкције владе, а иза које следи још дужа али врела јесен, током које се мора испунити обећање дато Бриселу, везано за одрицање од Косова и тамошњег српског народа, било прогнаног или и даље на Косову и у Метохији настањеног. Притисци на Београд ће се појачавати, Београд ће појачавати притисак на српски народ на Косову, а што ће коначно кулминирати изборима за не знам већ шта (а није ни битно), које ће Приштина расписати за 3. новембар.   Срби се данас налазе у врло тешком, незахвалном и надасве чудном положају. Након што су се вековима морали бранити од разних непријатеља, дошли су у позицију да се морају бранити од сопствене државе, која барем поводом овог историјског подухвата по први пут након више деценија ужива неподељене симпатије западних сила. Могу ли се одбранити?  Нисам сигуран да могу,али сам сигуран да морају.   Нисам сигуран да могу, јер се из Београда најављују страховити и застрашујући притисци, а да морају то је сигурно јер на основу историјског искуства, показало се да никакав заједнички живот у Великој Албанији није могућ осим асимилације у албански национални корпус. У тој одбрани једини прави, али велики савезник им је снажно развијена национална свест; развијенија и активнија него у већине Срба. Та национална свест је такође појачана страхом, или боље речено опрезом према  будућности.   И док је наша елита уз шампањац славила амерички Дан независности 4. јула, и то на пријему у новом здању америчке амбасаде на Дедињу, у Звечану је у нарученој медијској тишини формирана Скупштина АП Косова и Метохије. То што је формирана у тишини, не значи да је остала незапажена. Премијер Дачић је на пример одмах похитао да громогласно изјави да је то противуставни чин!? Нешто се не сећам да се ико о уставности бриселског споразума изјашњавао, али о овом чину самоодбране, ни мање ни више, него премијер - лично. Да ли формирање скупштине АП Косова и Метохије има страначки карактер? И има и нема. Како се узме. Најпре би се рекло да има карактер политичког снега по коме политичке зверке остављају трагове. Наиме, сами чин формирања Скупштине каснио је неколико недеља због тога што су кадрови СНС-а били страначки дисциплиновани.   Ипак, Скупштина је формирана, њено председништво је састављено од чланова странака и власти и опозиције. Штавише за потпредседника скупштине изабран је уважени професор универзитета, из редова СНС, што може бити значајно из три разлога. Прво, да је партијска дисциплина СНС по први пут за годину дана на сву срећу прекршена; друго, да су се национални интерес и тежња за опстанком показали јачим од партијске дисциплине; и треће, да ће се убудуће било каква иницијатива локалних партијских функционера, било за или против бриселских решења, сматрати индивидуалним чином.   Ако још увек не политичку, а оно моралну победу је новоформирана Скупштина сигурно постигла. Међутим, та Скупштина, иако легитимна се још „није примила". Још увек је нема у активном политичком животу Срба. Штавише, ни представници Срба који комуницирају са владом Србије, оличени углавном у демократски изабраним представницима општина, нису се сетили да представнике Скупштине укључе у ту комуникацију. Но, како било, Скупштина КиМ постоји, и представља једно освежење у суморној политичкој стварности.      Насупрот ње која је, да ништа не кријемо, формирана ради отпора најављеном предавању Великој Албанији, стоји један снажни фронт састављен од три ешалона. Први чини трио „Ла кампанела", на челу Лепим Цанетом и Рајком, којима басира Бурдуш. Њима се и нећемо бавити. Они су своје урадили, или боље речено одрадили. Из Брисела су нам донели Решење које се зове: „Ево ти једно јаје па бирај. Јес` да је покварено и смрдљиво, и вероватно опасно по здравље, али је бриселско" . Нико оне који тако нешто морају прогутати није ништа питао. Они само треба да запуше нос и то прогутају, па ће се Србији отворити невиђене ЕУ могућности, па чак и да је потапшу по рамену: Филе, Ештон и Рикер. Други ешалон, састављен од правих бојовника, јесте врло интересантан. Они од „Ла кампанеле" преузимају дужност запушавања носа и укљукавања те смрдљиве бриселске твари у већ рањени српски организам, а све успут хвалећи је како је укусна, хранљива и лековита.   Говорећи о овом ешалону би било неправедно заобићи личност (а и дело) директора тзв. канцеларије за Косово, Александра Вулина (коју црнохуморно на Косову зову канцеларијом за Војводину, јер је сада чине углавном директорови пајташи из Новог Сада и околине, њих шездесетак. Дружељубив неки човек). Елем, за њега се не може рећи да је лажов. Не. Он је класични манипулант. На пример, када друг Вулин каже усред ректората УПКМ[1]да ће Универзитет „остати овде", то је заиста тако. „Остаће овде", тј. на Косову, али под чијом управом? По Бриселу он је тзв. паралелна институција и  мора се превести у нормалну, тј. институцију Републике Косово. Када друг Вулин каже у Зубином Потоку у очи људима да „треба да буду тамо где се одлучује", он их ништа није слагао. Он је само „заборавио" да каже да је то у парламенту у Приштини. Није само јасно шта је хтео у Дневнику РТС да каже овиме: "Албанци су нас научили томе да јединствени народ може све, па и да учини нешто против права и правде". Ваљда је хтео да каже да треба да бојкотујемо институције Косова, јер су нас таквој врсти борбе Албанци учили и научили 80-их и 90-их година прошлога века. Или можда није хтео баш то да каже, него му се омакло? „Заборавио" је да подсети да се њихове вође нису супротстављале народу, него су напротив увек биле за корак испред.   У сваком случају врло вешт манипулант, достојан министарске фотеље. Министарска фотеља чека још једног бојовника из овог ешалона Милована Дрецуна, али је како злобници кажу тренутно презаузет радом на новом пројекту „Рај Кошара".  Па кад се то заврши; кад се поберу ловорике, Златни медведи, Палме и Оскари, доћи ће и фотеље на ред. Оне – министарске, а можда и дипломатске. Али у паузи снимања, Милован не пропушта прилику да позове Србе да гласају за тзв. јединствену листу, ма шта то значило. У министарску можда не, али у дипломатску фотељу је већ засео трећи јахач апокалипсе, извесни Дејан Павићевић. Дипломата који за себе тврди да то није, кадар ДС док му је странка у дубокој опозицији; укратко - и баба и девојка, и мршав и деб`о. Е, тај се дипломата који то није, похвалио да је 17. Србин у Приштини, и да је одмах почео да учи албански. Само још неко да га на српском обавести да ту, баш у том граду, фали цирка 39.983 Срба. Мислим, док још разуме српски. А ту је и нова звезда на небу,  такође Дејан, али овога пута Раденковић, мој друг и некадашњи истомишљеник, који ничим изазван ономад извали: „Свако ко је против изласка Срба на локалне изборе је и против опстанка Срба на својим огњиштима. Срби треба да изађу, јер по први пут се из Београда шаље порука да ће се кроз форму тог изласка и формирања Заједнице српских општина Срби борити за опстанак и бољи живот ".   И, да будем искрен, одушевих се да и даље мислимо исто. Па ко је против бољег живота? Али посумњах да је као и један од јунака ове песме - Вулин из претходне строфе нешто „заборавио". „Заборавља" се нешто пречесто да се до краја објасни која ће бити државна капа тих избора? „Ћулаф" или „шајкача"? Млади људи а већ заборавни. Но, након изјаве Раденковића: "Први пут постоји консензус у влади и државном руководству по питању мудре политике у циљу опстанка Срба", све је много јасније, а вероватно је подршком овој „храброј" и „мудрој" политици испословао барем једну министарску фотељу у конструкцији реконструкције. Трећи ешалон, погађате, чини тзв. невладин сектор. Они су се нешто размилели „по терену", ваљда им и газде одобриле додатне буџете како би лакше мисионарили међу Србима, и убеђивали их да ће им бити много лепше у Великој Албанији него у својој Србији, ма каква да је. Најсвежији су неки семинари код којих су млади људи циљна група. Деца, коју мисле да могу да брлате како им се хоће. На пример, Душан Јањић и Шкељзен Малићи треба ових дана, уз још неке „еминентне" стручњаке да држе семинаре са младима у Приштини, Косовској Митровици и Крагујевцу. Што баш Крагујевцу? Да га не спремају за српски Кумровец? Куриозитет је што у Косовској Митровици то не може да се одржи, јер нико не жели да им изда простор за семинар. Не желе људи да им буде боље. Чудни неки људи. По свему судећи, одржаће га само у Приштини и Крагујевцу, или још евентуално у некој од енклава где сила Бога не моли. Али све демократски, културно и „еуропски". Коначно, шта значи инсистирање да Срби изађу на изборе под „ћулафом", и то са једном тзв. јединственом листом? Ја на пример хоћу да гласам за СНС, нећу за Раду Трајковић. `Оће ми се! Зашто ми СНС то не омогући? Неко можда хоће за СПС. Па ћемо се после сложити око националних питања. Откуд сад да су владајуће странке тако великодушне, па хоће да буду равноправне са малима? Јединствена листа је у ствари кукавичје јаје. У политичком смислу то би било гласање и за Тита и за Дражу, у исто време. Дакле, смешно. Терамо народ да испада смешан. Зашто?   Па зато што је изборе расписала Атифете Јахјага, а не Томислав Николић. Да би СНС или СПС изашле на изборе, оне морају да се региструју код Државне изборне комисије Косова. А тиме би јавно, фактички и формално владајуће странке у Србији оберучке подигле белу заставу, и не би имале чиме да придржавају смоквин лист. Зато ће се оне маскирати у тзв. Јединствену листу, „да се Власи не досете". Јединствена листа звучи безазлено код просечног грађанина Србије, намученог и притиснутог свим и свачим, и медијски изманипулисаног.     У сваком случају локални избори у организацији Републике Косова ће се одржати 3. новембра. Ту нема назад. Ту смо обавезу преузели у Бриселу. На њима ће неко у име Срба бити изабран, или наметнут – свеједно. То је мање важно. Срби су доведени (баш тако –доведени) пред врата тамног вилајета. Кајаће се шта год урадили, или не урадили.      Ако изађу на те изборе, свако ће појединачно оверити издају земље. Нема ту колективне одговорности. Свако ће се лично препознати у Кнежевој клетви. Ако не изађу, ризикују да им се наметну они који не маре много за Кнежеву клетву. И овде смо дужни да дамо одговор са самог почетка ове приче:   Мора ли политички неуспех наших политичких елита, баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације ? У овом случају не мора, али може. Потпуни бојкот је мало вероватан. Пораз је неизбежан. Да ли ће у том поразу бити морално укаљана само шачица људи, малобројна без обзира како висок положај у држави заузимала? Да ли ће је обичан мали човек следити у том моралном суноврату? Одлука је на малом човеку. Вероватно се ови први питају зашто је морал толико битан? Битан је зато што је то једино оружје које нам је остало. То је семе које ће кад тад изнићи. Ако у овом поразу изгубимо и морал, нећемо имати образа да икада убудуће тражимо разумевање и подршку оних који нам их могу пружити. Непријатно ће нам бити да станемо пред огледало. У души ће нам бити празнина. Ми смо ове године исувише били сконцентрисани на некакве историјске датуме. Овога пута не само што добијамо тачан историјски датум, него добијамо и тачан сат и минут. Наиме, 3. новембра 2013. у 20.00, када се затворе гласачка места на Косову и у Метохији, затвара се и круг Велике Албаније према Србији. Хоће ли Срби у том кругу остати чистог образа или не, то зависи од њих самих. Уосталом, Косово и јесте место где се најбоље види „ко је вера а ко је невера". [1] Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

 

Пристигли коментари (45)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/do-poraza-bez-obraza.html

 

 

Dijaspora sa 10.000 strucnjaka

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:448404-Dijaspora-sa-10000-strucnjaka

 

Dijaspora sa 10.000 stručnjaka

Ivana Mićević Marko Lopušina | 10. avgust 2013. 21:21 | Komentara: 27

Povratak naših „stranaca" školovanih na najboljim univerzitetima i zaposlenih u prestižnim kompanijama mogao bi da bude šansa za brži razvoj Srbije

 

UPRAŽNjENA ministarska mesta počeće da se popunjavaju za deset dana, a već se spekuliše i koji stranci bi mogli da dobiju fotelju u kabinetu Ivice Dačića. Premijer odbija da licitira imenima, a Siniša Mali, savetnik prvog potpredsednika Vlade Srbije, dao je kroki portret najozbiljnijeg kandidata za useljavanje u Dinkićev kabinet. On je Srbin iz dijaspore, ima 30 godina, diplomirao je na Jejlu, radi u prestižnoj konsultantskoj kući Mekenzi...

 

Za posao ministara i savetnika, osim naših stručnjaka u inostranstvu, u obzir dolaze i stranci. Nije se odustalo od Dominika Stros-Kana, a pominju se i britanski političari - Stiven Bajers, bivši ministar, i Piter Ili, dugogodišnji parlamentarac.

Pregovori Aleksandra Vučića sa potencijalnim kandidatima intenzivni su ovih dana, a neki su se i sami ponudili, ne čekajući poziv. Stručnjaci procenjuju da u inostranstvu imamo više nego dovoljno kadrova svih profila, koji su na najvišim pozicijama u kompanijama i na univerzitetima, ali da je problem motivisati ih da se vrate.

- Ceo svet podmirili smo stručnjacima. Ima ih od Amerike do Australije, a na njihovo školovanje država je potrošila između 12 i 13 milijardi evra. Ako uračunamo i to koliko bi oni, sa tim potencijalom zaradili, investirali i platili porez državi, gubitak se penje na stotine milijardi dolara - kaže prof. dr Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. - Jejl, Stenford, Berkli, Kembridž, Oksford, Prinston, Majkrosoft, Gugl ili Sisko - samo su neki od najprestižnijih univerziteta i kompanija u kojima rade naši ljudi. Ima ih i u Evropi, u svim važnim institucijama. Procenjuje se da oko 100.000 bivših studenata Univerziteta u Beogradu radi u inostranstvu. Naš alumni vodi Vladeta Marjanović, jedan od naših najuspešnijih ljudi u Americi, i u bazi ima oko 70.000 mejl adresa ljudi koji žive u SAD, a diplomirali su na Univerzitetu u Beogradu.

Da bi se oni vratili, smatra prof. Kovačević, potrebno je mnogo truda. Oni žele da vide političku i ekonomsku stabilnost, da znaju da njihove kompanije ovde mogu da zarade isto koliko i da posluju u bilo kojoj drugoj državi. Traže jasna pravila igre i garanciju kapitala.

- Reč je o ljudima koji zarađuju milione, a naša privreda im to ne može dozvoliti. Ona posrće, jedna je od najgorih na svetu. Kažu neki od njih da je lakše postati marinac u Americi, nego dobiti građevinsku dozvolu u Srbiji. Zato je teško ubediti nekoga da dođe i igra svetsku utakmicu u državi koja ima afrički standard - smatra prof. Kovačević. - Ali nije nemoguće. To pre svega mogu političari, koji će obezbediti bolji poslovni ambijent. Čak i velike firme, poput „Simensa", „HP", „Majkrosofta" ili „Intela", imaju svoja predstavništva ovde, ali zapošljavaju mali broj ljudi i čekaju da li će stvari u našoj državi da se promene nabolje.

A od svih koji su otišli, kaže naš sagovornik, vratilo se i započelo uspešne biznise njih nekoliko desetina. On zna za tridesetak i sve može da ih nabroji. Firme su im u povoju, zapošljavaju ukupno 200 do 300 ljudi i zarađuju nekoliko desetina miliona dolara godišnje.

Upravo povratak dijaspore recept je po kome je Kina krenula u vrtoglav razvoj i koji bi Srbija morala da primeni.

 

- Njihova država investirala je u povratak eksperata iz Amerike. Neke je angažovala država, a drugima su stvoreni dobri poslovni uslovi, tako da im se više isplatilo da otvaraju firme u Kini, nego u Americi - objašnjava Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije, čiji đaci svake godine upisuju najprestižnije svetske univerzitete. - To što deca odlaze nije loše. Čak je odlično što imamo ljude koji su školovani na najboljim fakultetima, zaposlili se u prestižnim kompanijama, jer je sve to neprocenjivo iskustvo koje steknu samo odabrani. Ali kada su već profesionalno formirani, naša država treba da odigra ulogu i da im da ponudu koja se ne odbija, kako bi ih vratila u zemlju.

Upravo srpska dijaspora, procenjuje se, najveći je kapital koji imamo, jer je u njoj najmanje 100.000 visokoobrazovanih i nekoliko hiljada doktora nauka. U Kancelariji za dijasporu i Srbe u regionu, koja prati rad naših stručnjaka i poslovnih ljudi u rasejanju, smatraju da je mogućnost njihovog povratka vrlo realna i ostvarljiva. I da dijaspora može da Srbiji da svog ministra.

Vukman Krivokuća, koji je u Kancelariji nadležan za srpske privrednike u rasejanju, kaže:

- U dijaspori postoji veliki broj uspešnih biznismena, koji bi mogli da doprinesu poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji. Od najveće koristi za Srbiju su njihovo privredno iskustvo i veze u poslovnom svetu razvijenih država. Problem je, međutim, njihov nedostatak političkog iskustva za obavljanje važnih funkcija u vlasti, što mogu brzo da prevaziđu, jer u vođenju ekonomije Srbije političko iskustvo nije neophodno.

Među eksperte iz dijaspore ubrajaju se Milan Mandarić iz Velike Britanije, član mnogih uprava svetskih banaka, dr Dejan Ilić, profesor u SAD i Nemačkoj, fabrikant i naučnik sa najmanje 360 patenata, Bane Knežević, direktor firme „Mekdonals" i jedan od najuspešnijih generalnih menadžera u Nemačkoj, kao i Branko Terzić, savetnik u američkoj vladi. Dr Bane Simić Glavaški, profesor i pronalazač, koji sarađuje sa firmom „Metalac" iz Gornjeg Milanovca, nudi nova imena:

- Dijaspora može da ponudi svoje ljude za ministre, jer ima stručnjake i kao što je dr Vojin Joksimović, ekspert za atomsku tehnologiju i politiku...

Najuspešniji Srbi u rasejanju danas raspolažu kapitalom od najmanje 30 milijardi dolara. I potencijal srpske naučne dijaspore, prema tvrdnji profesora za migracije dr Vladimira Grečića, ogroman je.

- Naučnu srpsku dijasporu čini 10.000 stručnih ljudi, čije sposobnosti danas premašuju razmere obrazovanja u Srbiji. Zemlju je u protekle dve decenije napustio naš naučni vrh. Čak 2.000 eksperata i doktora nauka živi i radi u u SAD - objašnjava Vladimir Grečić, autor knjige „Srpska naučna dijaspora".

U SAD, na primer, troje Srba radi u Agenciji za svemirska istraživanja. Profesor Dragoslav Šiljak je naučnik krunisan nizom priznanja u Americi i svetu. Nikola Čabraja iz Gere u Indijani je na 185. mestu Forbsove liste najuspešnijih i najbogatijih. Čabraja je kao direktor kompanije u vojnoj industriji došao na listu najboljih menadžera Amerike, jer je imao promet od 29 milijardi dolara. Takav stručnjak bi zaista bio potreban Srbiji, smatraju naši sagovornici.

Zoran Kalabić, direktor u bečkoj kompaniji „ERA" i jedan od najboljih trgovaca nekretninama u Evropi, smatra da vlast u Srbiji treba da pozove naše stručnjake da budu ministri:

- U svetu ima mnogo sposobnih Srba na vodećim mestima u velikim korporacijama i institucijama. Imamo naše ljude u MMF-u, u Svetskoj banci, u američkom Kongresu i u parlamentima zapadnih zemalja. u Beču imamo Srbina koji je poslanik u gradskoj skupštini. U političkim vrhu SAD, Slovenije, Hrvatske, Mađarske i Rumunije ima Srba. Pitanje je da li bi neko od njih prihvatio izazov da bude ministar u Srbiji. Lično, mislim da ne bi, jer naša zemlja nije sistemski sređena da se postižu dobri rezultati, kakvi se, na primer, ostvaruju u državama EU - smatra Kalabić.

Podsetimo se da su u vlast iz dijaspore devedesetih ušli dr Radmila Milentijević iz Njujorka, kao ministarka za emigraciju, i Milan Panić iz Kalifornije, kao premijer Jugoslavije. Pamti se slučaj Milana Jankovića (alijas Filip Cepter), vlasnika kompanije „Cepter internacional", sa 140.000 uposlenih u 44 države sveta, koji je bio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Janković je brzo smenjen jer je otkrio finansijske manipulacije u poslovanju OK. Za Jankovića je politička igra stranaka tada na vlasti bila zamka koja ga je sputavala da se dokaže kao najbolji biznismen i organizator iz dijaspore u državnoj vlasti.

I pored svih problema u zemlji, prema rečima dr Vladimira Grečića, naši ljudi iz dijaspore su spremni da se vrate i rade u Srbiju.

- Od 253 naših ljudi koji su doktorirali na univerzitetima u Americi, u otadžbinu se vratilo njih tridesetak. U anketi među 450 srpskih diplomaca u SAD i Kanadi čak 70 odsto reklo je da bi se vratilo u maticu pod određenim uslovima. To pokazuje da oni nisu otišli iz Srbije zbog novca, već zbog boljih uslova za naučni rad i žele da se dokažu kao stručnjaci - zaklju čuje dr Vladimir Grečić.

 

DIPLOME I ŠANSE

IZ perspektive mladih stvari izgledaju još složenije, a problemi se umnožavaju. Jedan od njih, Milan Krstić, bivši student prorektor Univerziteta u Beogradu, a danas student master studija u Londonu, kaže da mnoge stvari treba da se poprave, ali da on ipak nema dilemu i sigurno se vraća u Srbiju. Plan je da posle mastera na londonskom LSE-u, doktorske studije upiše na Univerzitetu u Beogradu.

 

Država, napominje, ne čini ništa ni za stvari koje su tehničke i zahtevaju vrlo malo novca i truda.

- Nostrifikacija diploma traje predugo, a i skupa je, što demotiviše potencijalne povratnike. Dok se taj proces ne završi, ljudi zvanično imaju samo srednju školu - objašnjava Krstić. - Drugi problem je politička nestabilnost zboj koje je najveći broj ljudi i otišao devedesetih godina. Što je manji politički rizik, rizik od velikih kriza, radikalnih prestrojavanja ili novih konflikata, tle je pogodnije za povratak.

On napominje da mlade, kada se vrate, osim manjka posla, „nagriza" i partokratija i nepostojanje jednakih šansi.

- Onog trenutka kada bude siguran da će njegova diploma, uspeh i rad biti vrednovani jednako sa drugima, nezavisno od toga da li je član partije, srpskom stručnjaku biće neuporedivo lakše da se vrati u svoju zemlju. Isto važi i za suzbijanje korupcije prilikom zapošljavanja - napominje Krstić.

 

SRBIN NAJBOLjI SA ČIPOVIMA

I dr Jasmina Vujić, šef katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli, u Kaliforniji, tvrdi da u dijaspori ima izuzetnih stručnjaka u svakoj oblasti od interesa za Srbiju, ali skoro nijedna vlada nije zaista bila zainteresovana da to istraži. A tako se radi i danas, jer se u Srbiji, na primer, ne zna ko je dr Borivoje Nikolić, sa univerziteta u Berkliju, najveći stručnjak za čipove na svetu.

- Učestvovala sam na savetovanju o fabrici čipova, koje je održano u Petnici. Jasna Matić je zadužena za pregovore sa UAE oko ove fabrike. Kada sam je pitala da li zna da je jedan od najvećih stručnjaka u bežičnoj telefoniji i dizajniranju čipova naš čovek, ona, naravno, nije čula za njega, niti ga je uključila u tim. Bila sam šokirana - kaže dr Jasmina Vujić.

Lazar Krstić mogući prvi čovek finansija Srbije

http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=959174

http://www.yatedo.com/s/tags%3A(Junior+Associate+at+McKinsey+%26+Co)

http://vesti.samo-opusteno.info/lazar-krstic-moguci-prvi-covek-finansija-srbije/

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6724

 

Jedini dosadasnji uspeh Lazara Krstica je sto se upisao na Jejl. On cak nije bio ni u Srpskom timu mladih matematicara. Buduci da sam i sam matematicar, znam gomilu talentovanijih klinaca u Srbiji, osvajaca medalja na matematickim olimpijadama, koji su dobili stipendije. Lazar nije bio medju najboljima. Stipendije idu najboljima.Kao sto sam rekao, jedini dosadasnji uspeh "genija" Lazara Krstica je sto je primljen na Jejl. To moze svako ko plati. Mogu da zamerim autoru ovog teksta sto nije kontaktirao Drustvo matematicara Srbije, ili da je bar pogledao spiskove najtalentovanijih mladih matematicara u Srbiji, da vidimo ko je genije, a ko je "genije" koji trazi pare. Recimo, Lazarov sugradjan, Aleksandar Ilic, je dobitnik vise medalja sa internacionalnih olimpijada iz Matematike i kompjutera, i on se nije zalio da ga je Srbija "odbila i razocarala".

---

Lazar Krstić mogući prvi čovek finansija Srbije

I.M. - M.L. | 10. avgust 2013. 20:30 | Komentara: 10

Krstić je rodom Nišlija, diplomac Jejla, zaposlen u konsultantskoj kući „Mekinzi" i živi u Njujorku

 

NjEGOVO ime se nigde zvanično ne pominje, ali vrh države najverovatnije sa Lazarom Krstićem (29) pregovara o imenovanju za novog ministra finansija. Krstić je rodom Nišlija, diplomac Jejla, zaposlen u konsultantskoj kući „Mekinzi" i živi u Njujorku.

Biografija mu je briljantna još od đačkih dana, kada je nizao samo petice i medalje sa matematičkih takmičenja. Nakon što je kao đak generacije maturirao u gimnaziji „Bora Stanković", primljen je na prestižni američki univerzitet Jejl i tamo dobio stipendiju za školovanje koje je godišnje koštalo 42.500 dolara.

 

Već od prve godine studija izdvojio se kao jedan od najboljih akademaca, u trećoj godini proglašen najperspektivnijim, a 2007. je i diplomirao u oblasti matematike, etike, politike i ekonomije. Tada počinje karijeru u konsultantskoj kući „Mekinzi", gde kao finansijski ekspert radi i danas.

Kao đak u Srbiji, bio je i polaznik naučne stanice „Petnica", gde je i saznao od starijih kako bi mogao da konkuriše za strane fakultete. Probao je na više njih, ali kada je shvatio da je primljen na najbolji, nije imao dilemu.

Na Jejlu je bio jedan od osnivača Društva evropskih studenata, a primljen je i u bratstvo „Delta Kapa Epsilon", čiji su članovi bili i američki predsednici - sin i otac Džordž Buš. Osim njih, tu su se školovali i Džerald Ford i Bil Klinton. Krstić je takođe i član srpske „Mense", koja okuplja ljude natprosečne inteligencije. Dobitnik je i jednog od prvih 200 novih pasoša, koji su pripali samo zaslužnima.

Lazar je i ranije govorio da bi se rado vratio u Srbiju, čak i za mnogo manju platu nego što je ima u Americi. Govorio je da bi pre u Srbiji radio za 6.000 evra nego u Americi za 60.000. Nije bežao ni od pomena javnog angažmana.

U intervjuu našem novinaru 2006. godine, dok je još studirao, mladi Nišlija rekao je:

- Ljudi u Srbiji na nas studente u inostranstvu gledaju kao na ljude koji ne žele nikada da se vrate kući. Zameraju nam što nas je država besplatno obrazovala u Srbiji, a mi „otišli u strane zemlje i ne želimo da se vratimo". To nije tačno, barem za većinu ljudi koje ja znam u SAD. Većina diplomaca želi da se vrati u Srbiju, ali ovde uopšte nema sredstava, ne samo finansijskih, nego i tehničkih da se ovde neko od njih bavi ozbiljnom naukom. Dakle, problem je u tome što mi nemamo gde da se vratimo, jer nemamo gde da radimo. Čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas...

- Promene kod nas, i kod pojedinca i u društvu, treba da idu odozdo. Suština je da verujemo da se mora raditi da bi se stvorile promene. Da svako misli šta može da uradi na ispravan način. Verujem da je to moguće, mada mnogi moji prijatelji, čak i roditelji, misle da sam malo blesav. Za to je potrebna prava revolucija, jer 5. oktobar je bio zezanje samo zato jer nam se ništa nije dogodilo od promena u glavama.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:448406-Lazar-Krstic-moguci-prvi-covek-finansija-Srbije

 

SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

ponedeljak, 05 avgust 2013 08:44

Jakšić: Biti deo Skupštine Kosova znači raditi na stvaranju nezavisnog Kosova, a to je pre svega u interesu stvaranja velike Albanije

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li Srbi sa Kosova treba da izađu na lokalne izbore zakazane za 3. novembar.

Učesnici polemike bili su lideri kosovskih Srba - Marko Jakšić iz Mitrovice sa severa Kosova, koji je za bojkot izbora, i Ranđel Nojkić iz Gračanice, opštine na centralnom Kosovu, koji je za izlazak na izbore. Marko Jakšić je funkcioner Srpske demokratske stranke, a Ranđel Nojkić Srpskog pokreta obnove.

Polemisalo se o tome da li izlazak na kosovske lokalne izbore znači priznanje države Kosovo, da li prisustvo srpskih predstavnika u kosovskom parlamentu i drugim insitucijama donosi boljitak Srbima, da li će oni biti bolje zaštićeni ako imaju svoje poslanike i odbornike, zašto je većina Srba koji žive u centralnom delu Kosova za izbore, dok su oni koji žive na severu za bojkot, kao i o tome da li će Srbi sa severa Kosova izgubiti podršku Beograda, ako ne poslušaju poziv Vlade Srbije da izađu na izbore.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću zašto se Vi zalažete za bojkot izbora?

Marko Jakšić: Za to postoje mnogobrojni razlozi. Izlazak Srba na izbore, koji se održavaju po zakonima samoproglašene države Kosovo, znači priznanje nezavisnog Kosova. Srbi bi izgubili svoju slobodu, priznali bi tu državu i, što naš narod kaže, napravili bi od gotovog veresiju. S druge strane, izlazak Srba na lokalne izbore u režiji još jedne albanske države na Balkanu je nešto što je suprotno ustavu države Srbije, to je nešto što ruši celovitost te države. Srbi bi na taj način priznali tuđu državu i zamenili Beograd za Prištinu, a svi dobro znamo da je po Rezoluciji 1244. i po ustavu Srbije Kosovo deo Srbije. Uostalom, naši sunarodnici južno od Ibra nisu se mnogo ovajdili izlazeći na ove izbore, postali su građani drugog reda. Njih je svakim danom sve manje, iseljavanje se nastavlja. Prema tome, izlazak na izbore značio bi za nas Srbe, koji živimo na severu Kosova, kolektivno političko samoubistvo. Imajući sve ovo u vidu, ja pretpostavljam da se najveći deo Srba koji žive u četiri opštine na severu, neće odazvati pozivu Beograda da izađu na ove izbore, jer bismo time izgubili slobodu koju smo gradili 14 godina.

Omer Karabeg: Gospodine Nojkiću, gospodin Jakšić tvrdi da bi Srbi izlaskom na lokalne izbore priznali kosovsku državu.

Ranđel Nojkić: Nije tačno da bi izlaskom na izbore Srbi priznali kosovsku državu. Oni koji su u Briselu vodili pregovore između Beograda i Prištine i najveće svetske sile ni na koji način ne traže od Beograda da prizna nezavisnost Kosova. To su insinuacije. Ali, ako već govorim o nekom priznavanju nezavisnoti, ja bih se vratio u 2001. godinu, kada je predsednik SR Jugoslavije bio gospodin Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, čiji je funkcioner gospodin Jakšić. Tada je Koštunica potpisivao neke zakone koji su Kosovo gurali u nezavisnost na isti način kao i Crnu Goru. Recimo, 27. Marta 2001. godine on je potpisao ukaz o proglašenju zakona o privremenom obavljanju platnog prometa na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije u kome se kaže da se promet roba, isplata plata, penzija i drugih davanja na teritoriji Kosova i Metohije može obavljati i u devizama - tada su to bile marke - i to preko banke ovlašćene za inostranstvo. Ja ga zbog toga ne osuđujem zato što je, možda, tako nešto u tom trenutku bilo potrebno za Srbiju, ali ne može njegova stranka, kada to isto radi neko drugi, govoriti da je to veleizdaja. Mislim da Srbi treba da izađu na ove lokalne izbore u što većem broju i da naprave zajednički front. Ukoliko bi se to dogodilo, siguran sam da bi to uticalo na poboljšanje položaja Srba na Kosovu. Ja se slažem da možda u prošlosti nije bilo velikog uspeha naših predstavnika u kosovskim institucijama. Mislim da bi ga bilo više da ih je Beograd priznavao i da neki od njih nisu zastupali svoje lične interese. Sada zvanični Beograd, ne samo što podržava izbore, nego im daje i logističku podršku. Ovi izbori su podjednako važni kako za opštine u kojima su Srbi većina, a to su četiri opštine na severu Kosova, tako i za Srbe koji žive u takozvanim enklavama i koji su manjina u svojim opštinama. Oni očekuju zaštitu od predstavnika Srba u institucijama Kosova koji će imati povlašćeni položaj.

Marko Jakšić: Ja mislim da je to igra gluvih telefona. Zašto to kažem? Pa, srpski predstavnici koji treba da budu u centralnoj vlasti polažu zakletvu da će čuvati nezavisnost i suverenitet samoproglašene države Kosovo. Ne možemo govoriti da to nije ništa. Zapad trenutno ne traži od Srbije da prizna Kosova, ali oni žele da Srbi izlaskom na ove izbore de facto priznaju nezavisnost Kosova, a de iure - može, ali i ne more. Uostalom, ako Srbija želi da postane članica Evropske unije, čini mi se da će taj uslov doći na dnevni red. Uostalom, i sam predsednik vlade Srbije je nagovestio da je on spreman da, tako da kažem, Albancima da stolicu u Ujedinjenim nacijama. Ja lično sam bio protiv toga da Srbi i 2002. godine izađu na izbore u okviru Koalicije Povratak i da budu prisutni u Skupštini Kosova. Oni su tamo bili i - šta su napravili za dve godine. Imali smo progon Srba 17. marta 2004. godine. Rekao bih da što je više Srba u institucijama samoproglašene države Kosovo - njih je sve manje na Kosovu i Metohiji. Nakon 2002. godine, kada su Srbi izašli na izbore, ne samo da nisu živeli bolje, nego se desio takav egzodus Srba da je najveći deo onih koji su živeli u okolini Prištine morao da napusti svoj zavičaj.

Ranđel Nojkić: Kakvi su bili rezultati učesća Srba u insiticijama Kosova nije zavisilo samo od njih, nego i od Beograda koji ih nije priznavao. Beograd je ponekad i svađao te Srbe. Rezultati nisu bili zadovoljavajući, ali ne može da se kaže da apsolutno ništa nije urađeno. To što se govori samo o neuspesima, a kriju se uspesi, je u stvari politika Demokratske stranke Srbije kojoj pripada gospodin Jakšić. U vreme Koalicije Povratak imali smo 22 poslanika u Skupštini Kosova. Najveći broj poslanika bio je iz Demokratske stranke Srbije, ali oni su bili i najpasivniji. I tada se pričalo, kao i danas, da Srbi ne mogu ništa da učine u institucijama Kosova. Tačno je da se tamo vrlo teško funkcioniše, ali - da je bilo podrške Beograda - rezultati bi bili daleko bolji. Ne bih se složio da je Koalicija Povratak proizvela 17. mart, ne znam na koji je to način mogla da ga proizvede. Isto tako, nije tačno da se broj Srba u centralnom delu, i uopšte na celom prostoru Kosova, smanjuje. On se je vrlo malo menjao od 1999. godine do današnjih dana.

Marko Jakšić: Gospodin Nojkić kaže da se od 1999. godine broj Srba u centralnom delu Kosova nije menjao. To apsolutno ne stoji. U Kosovu Polju je bilo oko 90 posto Srba, u Obiliću skoro 60 posto, a bilo ih je i u Gračanici, Lapljem Selu, selima oko Prištine. Ti Srbi su jednostavno morali da odu. Zašto su morali da odu? Plan takozvanog Zapada je bio da se Priština oslobodi Srba. Deviza je bila - što manje Srba, lakše se pravi još jedna albanska država na Balkanu. Iz tog razloga se i desio 17. mart, a prisustvo srpskih poslanika u Skupštini Kosova nije sprečilo egzodus Srba. Naredba za 17. mart stigla je iz zapadnih prestonica. Srbi su morali da odu da bi, tako da kažem, Priština mogla da prodiše. Ceo taj zapadni projekt, koji i dan danas imamo prilike da vidimo, otprilike liči na hrvatski recept. Mi i dan danas imamo srpske predstavnike u Skupštini Kosova, a dešavaju se hapšenja Srba i pored toga što je Skupština Kosova proglasila amnestiju. Ispada da je amnestija samo za saobraćajne prekršaje, kako to ovde kažu. Zato i hoću da kažem da se stvaranje nezavisnog Kosova odvija po diktatu Zapada, da ne kažem Amerike. Cilj je da se zaokruži albanska državnost, da se pokaže da je politika Slobodana Miloševića bila loša i da se od Srbije napravi poslušna satelitska država, koja će da ispunjava naloge Zapada.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić mi pripisuje nešto što nisam rekao. Ja sam govorio o situaciji nakon egzodusa Srba 1999. godine. Tačno je da je pre 1999. godine Kosovo Polje bilo 90 posto srpsko, tačno je da je preko 250.000 Srba bilo u Prištini, a da ih danas ima jedva nekoliko desetina, tačno je da su u Obiliću većinom živeli Srbi. Ali broj Srba, koji su nakon egzodusa ostali, do danas se nije smanjio. Ja sam to tvrdio, a gospodin Jakšić nije to demantovao. Da je to tako najbolje pokazuju podaci o broju onih koji primaju pomoć od vlade Srbije. Njihov broj se nije menjao.

Marko Jakšić: Bitno je da Srbi polako ali sigurno nestaju. Gospodin Nojkić sigurno zna da je Bresje nekad bilo veliko selo, a danas u njemu nema, možda, ni desetak kuća u kojima žive Srbi. Ne možete tamo da prođete, a da ne vidite tablu "Kuća na prodaju". Isto se dešava i sa Ugljarem i sa brojnim drugim srpskim selima. Prema tome, dobar deo Srba ne vidi svoju budućnost na Kosmetu, bez obzira što su njihovi predstavnici u Skupštini Kosova. To su činjenice. I gospodin Nojkić je 1999. napustio prostor Kosmeta. Njegova porodica skoro 14 godina živi u Beogradu. Da bi mogli da se borite za prava Srba morate zajedno sa porodicom da živite ovde i da delite sudbinu svoga naroda. Ja tako radim. Ja ne mogu sebi da dozvolim da ovde pričam srpsku priču, da se borim za prava Srba, a da decu i suprugu pošaljem u Beograd. To bi značilo da sam ja ovde, da tako kažem, na privremenom radu.

Ranđel Nojkić: Tačno je da sam živeo u Prištini do 1999. godine. Međutim, Priština nije Mitrovica, Zvečan, Leposavić ili Zubin Potok. Situacija je bila takva da je Priština praktično ispražnjena, da tamo nema Srba. Očekivati da neko žrtvuje porodicu da bi dokazao koliko je privržen Kosovu i koliko brani interese Srba - mislim da je suludo. Što se mene lično tiče, ja se od 1999. godine, znači od egzodusa Srba, nisam pomerao sa Kosova, ja sam sve vreme tu. Tačno je da u nekim selima ljudi prodaju svoja imanja i kuće i odlaze u centralni deo Srbije. Ali, ima i mesta u koja se ljudi vraćaju, kao što su Osojane, Novake i neka druga sela. I kada govorim da se broj Srba nakon egzodusa 1999. godine nije menjao, upravo sam na to mislio - da postoji balans između broja koji odlazi i broja koji se vraća na prostor Kosova i Metohije.

Omer Karabeg: Beograd je pozvao kosovske Srbe da na lokalne izbore izađu sa jedinstvenom listom. Da li je, možda, ta jedinstvena lista rešenje?

Marko Jakšić: Mislim da to apsolutno nije rešenje. Ako su političke stranke, pre svega Socijalistička partija Srbije i Srpska napredna stranka, pristale da Srbi idu na lokalne izbore u duhu Briselskog sporazuma, neka onda te dve stranke prijave svoju listu u Prištini i neka dođu ovde da vode predizbornu kampanju. Neka i predsednik vlade dođe i glasa, s obzirom da je rođen u Prizrenu. Jedinstvena srpska lista nama ovde ne treba. Mi se spremamo da krenemo u antiizbornu kampanju. A oni koji hoće da izađu na izbore - neka izađu, neka naprave takozvanu Zajednicu srpskih opština, neka ta zajednica počne da živi, pa da se uverimo u sve te blagodeti koje će im Hašim Tači dati, mada je, usput budi rečeno, ta zajednica samo jedna šarena laža, jer je nema u ustavu Kosova. Ali dobro, neka oni to odrade, pa ako nakon tri godine vidimo da je sve to dobro i lepo, onda ćemo i mi da se priključimo. Možda nećemo čekati ni tri godine, pohrlićemo i mi da dođemo do meda i mleka koji će, kako se nagoveštava, tamo poteći. Ovako, zašto bismo od gotovog pravili veresiju, iz slobode išli u ropstvo i žrtvovali ono za šta smo se borili 14 godina. Srbi na severu Kosova su se za ovu svoju slobodu izborili, mi smo od 1999. do danas imali više od 60 ubijenih Srba u severnom delu Mitrovice, a više od 400 ih je ranjeno. Zašto bismo mi sve to sada žrtvovali zbog nekog datuma za početak pregovora o ulasku Srbije u Evropsku uniju? Na žalost, naši sunarodnici južno od Ibra nisu prihvatili takav način borbe i zato ih je sada manje.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić hoće da pokaže da Srbi južno od Ibra nisu bili borbeni, da zapravo nisu želeli slobodu, nego su želeli da se što pre integrišu u kosovsko društvo. To nije tačno. Moram da kažem da su uslovi života Srba koji žive južno od Ibra i onih koji žive na severu Kosova potpuno različiti. Bilo je pokušaja da se Srbima južno od Ibra nametne takav način borbe o kome govori gospodin Jakšić, ali to nije prihvaćeno, jer bi značilo egzodus svih Srba sa celog područja južno od Ibra. To je nešto što je apsolutno neprihvatljivo. Inače, mislim da je jedinstvena srpska lista u ovom trenutku jedini spas, da je to način da se zajedničkim snagama zaštite prava svih Srba na celom prostoru Kosova - kako onih koji žive severno, tako i onih koji žive južno od Ibra. Takav poduhvat, podržan od strane Beogradu, itekako bi dao rezultate. Time bi se sprečila i hapšenja o kojima govori gospodin Jakšić, a Srbi koji učestvuju u institucijama ne bi bili ikebane, nego bi se u njima borili za svoja prava, jer nijedna važnija odluka u institucijama Kosova ne bi mogla da se donese bez dvotrećinske većine Srba. Da je ta jedinstvena lista loša za Srbe, ne bi zvaničnici iz Prištine bili protiv nje, jer im je jasno kakve će imati probleme ako Srbi jedinstveno nastupe. Samo ako nastupimo jedinstveni možemo da postignemo rezultate. Ne treba da stvaramo jaz između Srba južno od Ibra i onih sa severa. Nekima na severu to odgovara, jer učvršćuju svoju poziciju, ali to je na teret Srba južno od Ibra, koji onda gube sve i nestaće sa ovih prostora.

Marko Jakšić: Ponavljam, srpski predstavnici, koji uđu u Skupštinu Kosova, polažu zakletvu da će braniti i štititi celovitost države Kosovo kao zenicu oka svoga. Oni ne samo što to izgovaraju naglas nego i potpisuju to što su rekli. Ne možete da budete u Skupštini Kosova, a da namigujete ka Beogradu, jer glasate po zakonima i ustavu samoproglašene države Kosovo i dužni ste da štitite interese te novonastale države na Balkanu koja je, na žalost, nastala na srpskoj nesreći. Podsetiću vas da Albanci deset godina nisu izlazili na srpske izbore. Bojkotovali su ih, čekajuću da uz pomoć Zapada, bombardovanja i svega ostalog, dođu do svoje države. Prema tome, ako ništa drugo, mi treba da radimo ono što su radili Albanci. Treba da bojkotujemo institucije koje su nastale na našoj nesreći. Ne mogu se Srbi na severu Kosova optuživati što neće da izađu na izbore jer će, zaboga, nestati Srbi južno od Ibra. Mislim da je to loša logika -mi živimo loše, hajde da i vi živite loše. Mislim da to nije korektno, jer su Srbi na severu Kosova svetionik i luč slobode svih Srba. Najveći broj Srba koji žive južno od Ibra gledaju u ovaj luč slobode sa željom da i njih obasja. A što se tiče hapšenja Srba ovde, na severu Kosova, mi imamo Srbina potpredsednika Vlade Kosova, Srbin je i potpredsednik Skupštine Kosova, imamo i dva-tri ministra, pa hapse ne samo Srbe na severu Kosova, nego i Srbe iz Gračanice.

Ranđel Nojkić: Moram da kažem nešto o zakletvi, koju gospodin Jakšić već dva puta pominje u ovom razgovoru. Upravo je ta zakletva predmet razgovora u Briselu, gde se razgovara o uslovim pod kojima Srbi treba da izađu na izbore, a koji treba da budu takvi da se izbegne svako nametanje priznavanja nezavisnosti Kosova. Dalje, potpuno je nerazumno pričati o tome da mi sada treba da se ponašamo kao Albanci ranijih godina, pa da bojkotujemo izbore, jer su Albanci u Miloševićevo vreme imali saveznike u međunarodnoj zajednici, a Srbi ih danas nemaju čak ni u Rusiji, niti u onim zemljama koje nisu priznale Kosovo. Mislim da je licemerna i ta priča da Srbi sa severa ne bi trebalo da se žrtvuju da bi Srbi na centralnom Kosovu živeli bolje. Znači li to da dve trećine kosovskih Srba, a toliko ih živi južno od Ibra, treba da se žrtvuje zarad pozicije koju danas imaju Srbi na severu. Mislim da je to aposlutno nemoguće, kao što je nemoguće da taj luč, o kome govori gospodin Jakšić, obasja Srbe južno od Ibra. Ne znam na koji način bi to moglo da se desi, samo znam da, kada su se strašne stvari dešavale u centralnom delu Kosovu, a bilo je i ubistava , Srbi sa severa nisu pokazivali solidarnost, nisu došli da protestuju, da blokiraju ulice i puteve, onako kako su to radili na severu. Ja ih zbog toga ne osuđujem, samo želim da kažem istinu. A zaista sam uveren da samo zajedničkim snagama i zajedničkim učešćem u institucijama Kosova možemo da branimo i odbranimo svoje interese. Podele, ovakve kakve su sada, zapravo guraju Srbe u propast, pre svega Srba južno od Ibra.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću, Beograd veoma insistira, čak vrši pritisak na Srbe sa severa Kosova, da ne bojkotuju izbore. Ako ne izađu na glasanje može se desiti da izgube podršku Beograda.

Marko Jakšić: Sve vlasti su prolazne, samo je država večita. Znači, država Srbija je večita, a ova sadašnja vlast će, možda, trajati negde do septembra, možda i do onog narednog. I da vam kažem još nešto. Ne daju Vučić i Dačić platu Marku Jakšiću ili Ranđelu Nojkiću što ih mnogo vole. Oni su po zakonima države Srbije dužni da Srbima na Kosmetu daju platu. Kao što je daju onome u Subotici, tako je moraju dati i ovome u Gračanici, Mitrovici ili Leposaviću. Ako ne budu tako radili, prekršiće ustav Srbije.

Omer Karabeg: Čuli smo argumente i jedne i druge strane. Saglasnosti očigledno nema. Gospodine Jakšiću, vaš zaključak?

Marko Jakšić: Jasno je da izlaskom na izbore Srbi priznaju samoproglašenu državu Kosovo. Izbori se održavaju po zakonima te države i možemo mi da žmurimo koliko god hoćemo, ali to u praksi znači priznanje albanske države. Danas, nažalost, imamo Srbe koji se bore, da tako kažem, za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu time što učestvuju u institucijama i forumima te države. Prema tome, Srbi ništa neće dobiti izlaskom na ove izbore, kao što nisu dobili u proteklih jedanaest godina, otkako su prvi put izašli na izbore, biće samo puki politički dekor sa kojim će da mašu oni na Zapadu. Samo će pljunuti na sve što su naši preci vekovima stvarali. Biti deo Skupštine Kosova znači faktički raditi na stvaranju nezavisnog Kosova. Koliko god mi pričali da je to u interesu Srba, to je, pre svega, u interesu stvaranja velike Albanije.

Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Nojkiću?

Ranđel Nojkić: Moj zaključak je da Srbi izlaskom na izbore ne priznaju i ne stvaraju još jednu nezavisnu državu. To je apsolutno netačno iz prostog razloga što ne poznajem nijednog Srbina koji bi se odrekao svog državljanstva, lične karte, srpskog pasoša i prihvatio kosovsku dokumentaciju. A upravo mnogi Srbi sa severa imaju kosovska dokumenta, koriste ih za razne beneficija i niko ih od njihovih sugrađana ne smatra izdajicama. Mislim da Beograd mora da nastavi ovu kampanju, da vrlo jasno poruči Srbima da treba da izađu na izbore, da podrži stvaranje jedinstvene srpske liste i da garanciju da će i nakon izbora aktivno učestvovati u odbrani interesa Srba na Kosovu. Ja sam uveren, bez obzira na kampanju za bojkot izbora koja se sada vodi na severu, da će Srbi na severu izići na izbore. Možda neće biti procenat izlaska onakav kakav će biti na centralnom Kosovu, ali na kraju krajeva ni Srbi južno od Ibra nisu u početku izašli na izbore u značajnijem broju, kasnije se taj broj menjao. I ja sam uveren da će i gospodin Jakšić, kada vidi kako njegovi sunarodnici u kosovskim insitucijama brane interese Srba, učestovati na sledećim izborima i uključiti se u odbranu interesa svih Srba na Kosovu i Metohiji.

Marko Jakšić: Ne lipši magarče do zelene trave.

Autor Omer Karabeg
Izvor RSE, 04. 08. 2013.