СПОМЕНИК СТЕФАНА НЕМАЊЕ У НОВОМ ПАЗАРУ
ДЕВЕТ ГОДИНА ЧЕКА ДОЗВОЛУ
Срби Рашке обалсти гунбе национални идентитет. Рашка област ускоро постаје етнички чиста од Срба. Затиру се трагови Рашке државе Немањића
Удружење грађана Рас из Новог Пазара је 2003. године урадило бисту Стефана Немање за споменик у Новом Пазару. Девет година локална власт у Новом Пазару не дозвољава да се Споменик постави!
Још 1990. године је Удружење Рас донело одлуку да у Новом Пазару подигне монументални споменик оснивачу државе Србије Стефану Немањи. Председник Србије је дао сагласност да се на Градском тргу Новог Пазара подигне монументални споменик. Академик Антоније Исаковић, један од оснивача Удружења Рас, са Удружењем Рас, је у САНУ формирао Одбор за подизање Споменика Стефану Немање у Новом Пазару. Идејно решење Спомена требало је да уради сликар Милић од Мачве. Ратне године распада Југославије су одложиле реализацију те идеје. Свима су познате те страшне године економске изолације, НАТО рата, окупација Косова и Метохије, насилно рушење власти у Србији од стране пете колоне, време марионетске власти у Србији, бујање српских непријатеља свих боја, свакаквог порекла и потпуни распад Србије.
Са распадом Србије губила се и Рашка област. Муслимански националисти, који су деведесетих година спремали рат у Рашкој области, дошли су на власт у свим општинама Рашке области. Њихова политика исламизације Рашке области је добила легитимтет. Злочинци, који су требало да робијају због велеиздаје, дошли су у врх власти Републике Србије, освојили локалну власт у Рашкој области и квазидемократијом легално заводили муслиманску диктатуру по комунистичком моделу и успоставали шеријатски поредак у Рашкој области. Срби су наставили да се исељавају, а они који нису имали снаге да се иселе су се груписали по српским селима на периферији градова Рашке области у дивљим насељима без икаквих услова за живот, живећи у беди без перспективе. Са муслиманским националистима у локалну власт су ушли српски представници у симболичном броју, које нико није питао за било шта, дајући легитимитет антисрпским одлукама муслиманских националиста. Донето је мноштво антисрпских срамних одлука: промена имена улица и насеља у турска имена, па се насеље Црквине, где је било пет српских цркава, добило име Кдилук и тако редом за свако насеље, једнонационална муслиманска скупштина је одлучила да се тргу у Новом Пазару да име турског окупатора Рашке обалсти, који је спалио немањићки Рас и променио му име у Јени Базар, данашњи Нови Пазар, подигао тврђаву казамат под земљом у којем су ломили кости српским родољубима док нису су иструлили, сваке четврте године је одводио најбољу српску децу у Истамбул, турчио их, дечаци су постали јаничари, а девојчице су дељене турским харемима, завео страшан пљачкашки терор над Србима Рашке који су се спашавали избеглиштвом преко Дунава да би уопште остали живи. Ови муслимаски националисти су Нови Пазар изменили из темеља и дали му апсолутни изглед типичног турског средњевековног града, организовали све институте државе и политику за отцепљење Рашке области од Србије, заоштрили међунационалне односе до међунационалних сукоба, на четири муслиманске телевизије организовали жестоку кампању оптуживања Србије за наводно кршење муслиманских националних права, размилели се по Азији, Африци, Америци, Европи тражећи међународну подршку да муслимаснску државу у Рашкој области, довели у Нови Пазар највише званичнике европсих држава и САД, а Турска се одомаћила као код своје куће, отворили турски културни центар, планира да формира нови град на Пештери са 20.000 муслимана, обећава аутопут преко Пештери како би се комплетирала зелена трансферзала и лака комуникација са Босном, а обичан муслимански свет је стекао утисак да Рашка област више није део Србије и тако се понаша према Србији. Однос према неисељеним Србима Рашке области је игнорантски, са ниподаштавањем, са нескривеним чуђењем како то да се нису сви Срби Рашке обалсти иселили. И то се све дешава пред очима републичке власти која све то прећутно одобрава а републички функционери беже од Срба Рашке области као ђаво од крста. Још ни један једини републички функционер није посетио ни једно српско насеље, нити је контактирао ни са једним Србином Рашке обалсти. Једноставно, и републички функционери сматрају да Срби у Рашкој области не постоје, да је Рашка област била турска и да треба увек да остане турска провинција. Представници Исламске заједнице упорно на свим јавним скуповима и локалним телевизијама истичу да муслимани Рашке области живе 100 година под српском окупаторском чизмом, како би било оправдано формирање муслиманске државе у Рашкој области. И републичка власт све то одобрава и тако се сврстава у исти антисрпски фронт са муслиманским националистима.
Под таквим притиском Срби Рашке области мисле да им нема опстанка, скоро не залазе у муслиманске делове градова, настоје да буду непримећени, прибегавају рајетинској мимикрији и све више, и понашањем и менатлним склопом, се не разликују од мештана муслимана – Срби Рашке обалсти губе национални идентитет и све више личе на исламизиране Србе, муслимане. То ће бити иманентан разлог да се преостали Србе претопе у муслимане, јер се осећају несигурним, намају заштиту државе Србије, нико им не нуди заштиту, а немају снаге да се одселе у друге крајеве Србије.
Други веома битан дејствујући чинилац и за Рашку област и Србију је историја Рашке области. Најзначајнији део историје Рашке области су Немањићка историја и историја отоманске окупације Србије, која је на овом простору трајала до краја 1912. године.
Немањићка историја Рашке је део српске историје и пре Стефана Немање. Пре Немање Рашком су владали Грци, жупане Рашке је постављал Византија, у Рашкој је била грчка православна црква, српске државице су биле разједињене вазалне грчке провинције које су плаћале дажбине Грчкој, са обавезним учешћем у ратовима на страни Грчке, службени језик је био грчки језик. Остао је снажан утицај Грчке, па чак и после добијања самосталности Рашке текстови на фрескама српских манастира су писани грчким писмом и грчким језиком. Тај период Рашке, све до доласка Стефана Немање на престо великог жупана, није оставио значајне материлане трагове. Али постоји податак да је у Расу било седиште Рашке епархије за време кнеза Владимира 837. године. Историјски подаци из преднемањићког периода Рашке су непоуздани, тај део српске историје је неистражен. Не зна се чак ко је ктитор Петрове цркве, незна се када је саграђена. По својој архитектури је јединствена, објекат који је одолео свим ратним разарињама до данас и сматра се најстаријом грађевином у Србији, мајком свих српских цркава. Тај преднемањићки период Рашке је веома мало истражен, а нико се и не интересује за њега, ни појединци историчари, ни Историјски институт САНУ. То је повод да се овим периодом манипулише, па поред многих историјских измишљотина муслиманских националиста да су они аутохтони народ у Србији, да су илирског порекла, да су ту живели и пре Срба, да су им Срби присвојили цркве. Циљ таквих лажних тврдњи је да Србе обесправе на овом простору, да им се сугерише да су ту дошли после муслимана и да их стога муслимани с правом сматрају окупаторима. Наравно да је ово небулозна лаж и исмишљотина, али она има политички циљ да се Срби у Рашкој области осећају несигурно, да се квалификују уљезима и да се оправда притисак етничког чишћења муслиманских националиста под којим се Срби исељавају из Рашке обалсти.
Други део српске историје Рашке је Немањићки период, који је обележила династија Немањића са родоначелником Стефаном Немањом. То је период српске историје од половине 12. века па све до доласка Турака у Рашку област у 15 веку, 1455.године, кад су Турци освојили тврђаву у Бихору.
Стефан Немања, укратко речено, је творац српске државе, српске нације, српске културе, уметности, градитељства, српске православне цркве, српског језика, законодавства и коначно српског националног идентитета, српске националне свести и српског јединства. Најочигледнји доказ високе српске националне свести и чврстог националног идентитета је српска трагедија Косовског боја: изгинула је српска елита у одбрани православне вере, српске државе и српске нације. Тај дух Немањића је наснажнији део српског идентитета и српске националне свести и определио је српску историјску будићност у свим судбоносним историјеким ратним догаћајима који су били огромних размера и катастофалних последица по српски народ. Без обзира на огромне демографске губитке, та националан свест је остала и даље снажна код српских потомака. Та свест одржава преостсле неисељене Србе Рашке области, та свест држи и неисељене Србе на Косову и Метохији који се јуначки и сисзифовски боре за национални опстанак у Старој Србији.
Културна и историјска Немањићлка баштина је позната јавности, и то је највреднији део српске баштине. Али велики део те баштине је непознат, а познати део се игнорише, запоставља, перфидно уништава са циљем да би се ослабио српски дух на овом простору и да би се потисла Србија у ширем смислу, а ојачале позиције ислама у Србији и на Балкану уопште.
Отомански део српске историје у Рашкој области је нетипичан. Познат је драстични начин отоманске владавине у Србији, где се настојало да се што више Срба исламизира како би турска окупација дуго опстала и овај део Балкна био трајна територија Турске. Православни Срби су толико снажно угњетавани и пониожавани да су живели испод нивоа животног и националног опстанка. Позната је широка палета турских намета који нису отављали ништа православним Србима. Чак је био порез на прираштај, чувени данак у крви. Један од разлога масовне исламизације православних Срба је што су исламизацијом били ослобођени свих турских окупаторских дажбина, па и данка у крви, са једином обавезом да ратују за Турску и да буду ревносни исламски верници. Исламизацијом су одмах добијали све привилегије које су имали азијатски Турци, част појединца и породице је била неприкосновена. Свест исламизираних Срба је толико измењена да су постали ортодоксни, ревносни муслимани са изразитим презиром према своме српском пореклу, православљу и православним Србима. То се лако разуме ако имамо у виду начела ислама и исламски практицизам, где је сваки муслиман обавезсн да се пет путе дневно моли у џамоји, а после молитве је редовна верска проповед, а све чешће политички освајачки пропагандни говор. Зато су се исламизирани Срби одмах одрицали свога српског националног порекла и били крвни непријатељи православља са снажним презиром православља и праославаца. Без обзира на ревност у исламу и турској нацији исламизираних Срба, изворни Турци су презирали исламизиране Србе и дали су им погрдно име ,, бошњак''. ,,Бош'' на турском заначи лош, празан, лажан, непоуздан и Турци их нису никада прихватили себи равним. То је разлог што исламитирани Срби у Србији, муслмани, желе да буду посебна нација, а не Турци и не Срби муслимани. Али никако да нађу себе, да стекну душевни мир и да буду задовољни собом да нађу свој национални идентитет. Црв велеиздаје и стално подстећање присуством и заједничким животом са Србима их чини несигурним, нестабилним, узнемиреним, стално се осећају кривицу и живе у страху од могућег испаштања кривиице. Међутим нико није крив за грешке и грехе својих предака, јер кривица је индивидуална, а никако генерацијски наследна. Ми православни Срби их не оптужујемо за велеиздају њихових предака, јер знамо под каквим мотивима и тешким околностима су се одрицали правосчавља и српске нације. Довољно је прочитати дисертацију Иве Андрића, а и наша историја је довољно докуметовала ту историјску појаву. Савремени исламизирани Срби нису криви за грехе и грешке својих предака.
У Рашкој обалсти дуго је трајала турска окупација, 80 година дуже од турске окупацији у централној Србији. Ослобођењем централне Србије протерани Турци и исламизирани Срби су се населили у Рашку област, а Срби су бежали у ослобођену Србију. Тако се повећавала концентрација муслимана у Рашкој области, а смањивао број Срба. Ту разлиу су донекле поправљали у корист Срба српски досељеници из западних делова турске окуације Балкана. Тек 1912. године Рашка област је ослобођена од турске окупације, после 457 година ропства! Страховито дуго време ужасне окупације! У том приоду живело је најмање 10 генерација правослаих Срба. Захваљујући баш немањићкој историји ти Срби су опстали у својој православној вери и својој српској нацији. Какву су генетску штету српском народу починили Турци! Генетску штету су српском нарподу починили чести пустошећи ратови који су десетковали српоску нацију. Само у Првом светском рату је страдало 43% Срба! (академик Екмечић). Појава истакнутих појединаца Срба у спорту, науци, уметности, војним вештинама је малте не генетска атракција. Тешко је замислити српску перпективу да није било генетског пустошења српске нације. Вероватно би били веома бројна водећа нација у Европи.
Дуговремена турска окупација има за последицу конценттрацију муслимана у Рашкој области који, захваљујући историјским оконостима, како за време турске окупације, тако режимима после ослобођења, толико су изменили Рашку обаст да су од ње створили територију са имиџом туркијаштва. Не само подручје, него и Срби Рашке области су специфични по менталитету, понашању, менталном профилу и персоналној експресији. Зато Шумадинци наше исељене Србе зову пежоративно ,,туркијаши''.
Исламизирани Срби Рашке области, муслимани, желе да се осећају као у својој, турској, кући, слободни, безбедни, са вером у своју будућност, да су посебни и коначно и потпуно ослобођени и очишћени од свих српских остатака, да трајно и коначно забораве своје српско порекло. Да би то постигли морају очистити своју срдину од свега што их подсећа на своје српско порекло – од Срба суграћана, од сроске културне баштине и од српске власти. А то је могуће остварити само под условом да имају своју муслимаснку државу. Сматрају да та држава муслимана Срба треба да буде ту где су генерације Турака и исламизираних Срба живеле, у Рашкој области.
Ако се то има у виду онда је све јасно: и муслиманско политичко ангажовање, њихов однос према окупаторима Србије, однос према исламу и исламскиј заједници, однос према капиталу, имовини уопште, упорно настојање да остану у Рашкој области, архтектура градова, обичаји, и све што чини исламску културу, и еспанзионизам и пенетрација према српским просторима. Ама баш све што се тиче исламизираних Срба Рашке обалсти може се ваљано тумачити у контексту тих чинилаца.
Сувишно је истицати значај и величину Стефана Немање, који је рођен 1113. године, а умро 13. фебруара 1200. године. Ни 812 година од смрти Стефана Немање српски народ му није подигао споменик нити му се достојно одужио! Еј, шта то говори о нама Србима! О овом односу Срба према оцу Србије Стефану Немање може се написати дебела књига, у којој не би било ни једне једине речи која би оправдавала овакву српску индоленцију, немар и непоштовање својих предакоа, своје просшлости, самих себе. А ко не поштује своју прошлост не поштује ни самога себе.
Удружење Рас је подизањем споменика Стефану Немањи у Новом Пазару, Расу, хтело да исправи ову неправду и скрати српски историјски грех. Али и држава Србија и локалана власт муслиманских националиста не дозвољавају да се тај Споменик подигне. Безброј пута смо се обраћали и захтевина и молбама свим релевантним институцијам у Србији да се подигне споменин Стефану Немањи, али изузев САБу и УКС сви су игнорисали наше захтеве и молбе. И зато Споменик Стефану Немањи у Новом Пазару заробљен у подруму једне банке девет година чека да се Србија смилује и да га изнесе на сунце у његовом Расу, да га виде потпмци Рашана, где је владао 37 година и доживео сву личну животну радост и националну славу, породио славне наследнике и створио државу српскоме народу.
Зар се српски народ стиди Стефана Немање? Шта о томе да се каже! Речи су сувишне, али батина је неопходна, осуда је неминовна, стид је велики и незаоблазан.
Срам те било српски народе што не поштујеш своју историју, што не поштујеш своје претке, што не поштујеш самога себе. Срам те било Србијо!
Зато, Србијо, 23.октобра 2012., на стоту годишњицу ослобођења Рашке обаласти и Старе Србије, откриј споменик Стефану Немањи у његовом Расу, Новом Пазару и прогласи Трг у Новом Пазару Тргом Стефана Немање.
У Новом Пазару 14. јНУр 2012.
др Добросав Никодиновић
