Све је готово и пропало - чудо не постоји и неће се десити

 

Емил Влајки

петак, 21. јул 2017.

Овај текст, као ни остали пренесени на странице овог портала који је коректно и толерантно објављивао све моје анализе и лутања, све моје заблуде и истине о ситуацији у Србији, посебно оне везане за садашњу власт, нема ни трунке морализаторства. И да одмах кажем. О ситуацији у Србији не мислим више ништа писати, јер се више нема што писати, и јер је све готово и безнадно. Чуда не постоје Мени је, од пада Милошевића до данас, све било јасно. Србија је била продавана странцима, пљачкана и вођена према Западу. Моја књига 'Демонизација Срба', поред бројних других текстова у медијима, то јасно исказује. Нисам никада ни у чему гријешио, само сам се погрешно надао. 'Mea culpa, mea maxima culpa'! Вјеровао сам, да ће садашња прва личност Србије са познатом антизападном прошлошћу и неоспорном интелигенцијом, можда ипак, у задњем часу, кренути оним путем којег је истицала у својим честим изборним кампањама. Све ми је говорило супротно, али сам ипак тврдоглаво вјеровао у рационално, веберовско чудо. Вјеровао сам, да ће тој индивидуи у једном тренутку „пући филм" због константних пресија и уцјена којима је био подвргнут он и његов народ. Сада знам да се то чудо није могло, нити да се може десити. Што се све жртвује? Ако изузмемо моја нереално утопијска надања, моје су анализе биле кристално јасне. Садашња власт коју је народ изабрао, а којој је на челу 'L roa solej', има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу. Успут, назначени процес значи и све виши ступањ симбиозе Србије са НАТО-ом. То исто значи да су шансе  никакве да Руски хуманитарни центар у Нишу добије екстериторијални статус. Затим, нема никакве шансе да се тај, евроатлантски, неумитан тренд поремети зато јер у Србији за то једноставно нема политичких снага  које би се томе супротставиле. Наравно, ни Србија без Космета неће моћи ући у Европу без даљњих територијалних уступака. Све што је досад било, више бити неће Све у свему, одсада ће Србија морати живјети без Руса, без Космета, са НАТО-ом и ММФ-ом те њиховим константним уцјенама, са сталним територијалним претензијама муслимана и војвођанских сепаратиста, са ниским животним стандардом, са (које ли срамоте) „европским" кућама од картона за Роме у 21. стољећу, са новим све бизарнијим и апсурднијим људским правима, са све толерантнијом СПЦ и њеној све већој подложности Риму, са Великом Албанијом, са блискоисточним избјеглицама, и са сталном пријетњом да једног дана Савјет безбједности прогласи Србију геноцидном земљом. Мене су у школи, у физици, учили да је сила реакције једнака сили акције, али у Србији нема тко да реагира осим скоро непостојеће опозиције са „кукавиичјим јајима": једним дијелом типа 'Прелетачевић Бели', а другим дијелом (примјер другопласираног на предсједничким изборима) особом која је чак већи евроатлантиста од Њега. 'Vox populi' је овог пута истински пресудио и одлучио да земљу одведе у све оно што није српско. Ах да, да не заборавим: Руска дипломација је све погрешно одиграла на Балкану, те изгубила и битку и рат. Наравно, живјет ће (и снаћи ће се) овај народ. Али како и према чему?

 

Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.