Затезање косовске омче

 

Марко Пејовић

8.09.2010, 15:49

 

 После одлуке Међународног суда правде питање Косова и Метохије поново је добило на актуелности, како у Србији, тако и на ширем међународном плану, посебно унутар Европске уније.

Подсетимо се да је пре две године Србија, преко Генералне скупштине УН, упутила питање Међународном суду правде у вези са легалношћу проглашења независности јужне српске покрајине. Маневар српских власти представљао је најбенигнији могући корак који је омогућио готово двогодишње одлагање косовског питања и његово преношење са политичког на правно поље. Тиме је избегнута опасност да ово питање доведе до директног политичког сучељавања Србије са земљама Запада које су признале независност Косова. Српске власти су предах искористиле да се концентришу на свој други програмски циљ - пут ка чланству у Европској унији. Међутим, када је Међународни суд правде саопштио своју одлуку исцрпљено је ово средство унутрашње кохезије и поново се доспело на политички терен од кога је Србија упорно бежала.

 Сама одлука Међународног суда правде представља, најблаже речено, избегавање одговора и насиље над логиком. Одговор да декларација о независности није у нескладу са међународним правом подсећа на ситуацију у којој би на просто питање „Колико је сати" добили одговор „Сада није два сата". Апсолутно тачно и апсолутно бескорисно. Али како је Србија све своје дипломатске адуте положила на одлуку овога суда неизбежан је утисак потпуног дипломатског пораза, а представници земаља које су признале независност Косова и Метохије додатно су подгрејали овај мучни осећај. Сада је следећи корак Србије морао бити покушај да се анулира настали проблем  и то усвајањем резолуције у Генералној скупштини УН. Текст са којим је Србија изашла пред остале чланице УН написан је умирујућим тоновима, али садржи одредбе којима се не подржава једнострана сецесија Косова и позива на свеобухватне разговоре, што имплицитно обухвата и питање статуса. Ове две тачке уједно представљају и минимум српских интереса, у овом тренутку.

Наравно, на другој страни нашле су се САД које су већ најавиле да ће резолуцију Србије мењати амандманима, али и многе земље ЕУ које су признале Косово. Сама Европска унија доспела је поново у процеп немогавши да усагласи јединствен став око гласања у Генералној скупштини. Отпор њених чланица које Косово нису признале запретио је да још једном разори све напоре Брисела да се представи као дорастао играч на међународном пољу, и то на Балкану који ионако сматрају својим двориштем. Излаз из настале ситуације нађен је у притиску на Србију. Ако би ова пристала да своју резолуцију усклади са жељама Брисела, Европска унија би сачувала своје јединство и избегла би понижавајући раскол приликом гласања. Сигнали упућени Србији били су више него јасни. Потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић изјавио је да неке државе почињу да повезују проблем Косова са даљим путем Србије према ЕУ. Самим тим очување једног циља српске политике угрожава други, и српске власти мораће ускоро да направе избор од кога су дуго бежале. Изгледа да Косово и Европа не иду више руку под руку.

У том светлу могу се тумачити и последње посете Београду на високом нивоу. Прво је немачки министар спољних послова, Вестервеле позвао Србију да прилагоди своју резолуцију гледишту Европске уније а затим је уследила и посета његовог британског колеге. Очигледно је да је са приближавањем седнице Генералне скупштине притисак на Србију порастао и да ће се дипломатска активност наставити до крајњег рока.

Суштинско питање је како ће српске власти реаговати пред овим притиском. За сада се дају двојаки сигнали. С једне стране министар Јеремић лобира међу државама чланицама УН за предлог српске резолуције, а са друге и он, и председник Тадић, па чак и лидер опозиције Томислав Николић изразили су спремност да покушају да нађу заједничку формулацију резолуције са Европском унијом. Договори које у Бриселу води председник Тадић са високим представником Кетрин Ештон треба да то компромисно решење омогуће. Истина, сама резолуција не може бити мекша од оне коју је Србија већ предложила па се поставља питање о каквим детаљима се преговара у Бриселу. Министар Вестервеле је својом изјавом да је „географска мапа југоисточне Европе исцртана и завршена" показао да би једино попуштање у ствари морала да учини Србија, и то тако што би, вероватно, пристала да своје суштинске формулације замени двосмисленим изразима које би после свако тумачио како хоће. А досадашње искуство говори да се свака двосмислена фраза на крају протумачи супротно интересима Србије. Стога и најновије искушење српских власти није тренутно већ представља дугорочан избор. Тихим одрицањем од косовске политике можда ће се сачувати магловити пут ка Европској унији

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/08/19355543.html

ZAPAD PRETI SRBIJI !

ZAPAD PRETI SRBIJI!

nedelja, 05 septembar 2010 22:44

 

Problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji postaje spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i Metohije i Republike Srpske

Već deset godina prozapadne stranke vladaju Srbijom.(1) Njihovi lideri su sebe predstavljali kao demokrate koji su prijatelji Zapada i kao ljude koji imaju rešenje za najveće probleme u Srbiji. Međutim, praksa je potvrdila da SAD i EU njih ne tretiraju kao prijatelje. Umesto da Vašington i Brisel prestanu sa ucenama po dolasku DOS-a na vlast, oni su nastavili da prete Beogradu i da ga ponižavaju.

To se naravno dešava i danas po pitanju predloga rezolucije o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu i Metohiji, koji je podnela republička vlada Generalnoj skupštini UN. Iako je predlog Beograda napisan da bi se zadovoljila angloamerička osovina, iako se u tekstu dokumenta izričito ne pominje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom (u preambuli se osuđuje secesija kao nedozvoljena u međunarodnom pravu), on je dočekan na „nož" od strane SAD i EU.Srbija po Vašingtonu i Londonu nema prava da govori o Kosovu i Metohiji koje oni tretiraju kao nezavisnu teritoriju na kojoj imaju vojne baze.

Da se podsetimo. Pompezno najavljena 26. jula 2010. godine usvojena je u Narodnoj skupštini „Odluka o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije", a povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde.(2) Međunarodni sud pravde je prethodno dao svoje mišljenje tako što je preformulisao pitanje upućeno iz Beograda čime je raspravu sveo na formalni aspekt.(3)Predstavnici republičke vlade su brže bolje podneli predlog rezolucije Generalnoj skupštini kako bi srpska rezolucija bila prva na dnevnom redu. U tekstu ovog predloga ne spominje se Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, niti se insistira na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Podsetimo se da je takozvani ambasador SAD na „Kosovu" Kristofer Del još u aprilu poručio Beogradu da zaboravi na Rezoluciju 1244.(4)

Na osnovu izjava predstavnika Demokratske stranke moglo se zaključiti da je cilj predloga rezolucije da dovede do pregovora između Srba i Šiptara o svemu. Ovakav stav je jasno otvorio Tadićeve karte jer je bio signal Beograda da može da se razgovara i o podeli Kosova i Metohije.Taktika Demokratske stranke je bila sramotna, providna i ponižavajuća za Srbiju. U Narodnoj skupštini oni su se navodno borili za „odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta", dok su u Njujorku predlogom rezolucije na tu stavku gotovo u potpunosti zaboravili.U isto vreme Vašingtonu i Londonu Tadić je slao signale da je spreman da pregovara o svemu pa i o podeli južne srpske pokrajine. Tadić je pokazao spremnost i da izmeni predlog rezolucije. Po Borisu Tadiću „pitanje Kosova ne može da se reši samo sa Kinom, Rusijom, Brazilom i Indijom."(5)I dok bi se mudar dičio spiskom ovakvih prijatelja predsednik Republike je između redova poručio da bez SAD i EU ne sme ništa da uradi. Sa svoje strane ukazujući na moguće pukotine u Demokratskoj stranci ministar Vuk Jeremić je poručio da ne sme biti povlačenja srpskog predloga rezolucije u UN.(6)

Pretnje sa Zapada su išle uobičajnim redom. Prvo je iz Ambasade SAD izašlo saopštenje kojom se kritikuje podnošenje predloga rezolucije bez konsultacija sa Vašingtonom (7), da bi zatim britanski ambasador Stiven Vordsvort izrazio „ličnu uvređenost" jer nije konsultovan (8). Zatim je u Beograd doputovao ministar spoljnih poslova Nemačke  Gvido Vestervele koji je jasno poručio Tadiću da mora da se odrekne Kosova i Metohije ukoliko želi u EU.  (9)

Nakon toga put Srbije je krenuo i britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg. Hejgov zadatak je bio da pojača ucene Vestervelea, pre svega pokretanjem pitanja Republike Srpske.

Hejg je krenuo sa jasnim pretnjama prema kojima Srbija ima „obavezu" ne samo da se odrekne južne pokrajine već i da omogući utapanje Republike Srpke u BiH ukoliko želi u Evropsku uniju. Ironično Borisu Tadiću je poručeno da treba da bude odvažan kao i Slobodan Milošević, da nametne stav „lokalnim Srbima" i prinudi ih da pristanu na sve. Naravno sa tom razlikom što se Milošević Dejtonom izborio koliko – toliko za veći deo Republike Srpske, dok se od Tadića traži da se odrekne u ime Srbije celog KiM i da uništi Republiku Srpsku. Hejg je zatražio od Beograda da kao „najbolji kompromis" povuče svoj predlog rezolucije upućen UN-u!(10) Na kraju je britanski ambasador Vordsvort izjavio da srpski predlog rezolucije treba povući i da Španija radi sa Srbijom na novom nacrtu rezolucije.(11) U nezvaničnim izjavama predstavnika Demokratske stranke u srpskom parlamentu moglo se čuti da su im predstavnici SAD i Britanije otvoreno pretili upotrebom sile i izazivanjem nasilja. Ali šta su drugo mogli da očekuju od Vašingtona i Londona? Njihovi zvaničnici se još uvek hvale agresijom na SRJ.

Da li je sve ovo za čuđenje? Podsetimo se da britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg kao najveću opasnost na Balkanu vidi Srbe i Rusiju.Ovaj političar je na svom blogu u tekstu „Moramo da reagujemo kako bi sprečili da Bosna postane pala država" napisao još u novembru 2008. godine sledeće: „Vođstvo entiteta Republika Srpska nastavlja sa insistiranjem na svojoj autonomiji i poziva na moguću secesiju od BiH. U isto vreme Rusija svojim resursima pomaže ovim liderima. Rusija je u Republiku Srpsku dovela tri svoje naftne kompanije i takođe iznela predlog da tuda prođe deo gasovoda Južni tok. Na taj način Moskva podržava secesionizam za koji su mnogi u EU mislili da je nestao..."(12)Nadahnuti Hejg nastavlja dalje upozoravajući da Srbi i Rusi zajedno rade kako bi ukinuli Kancelariju visokog predstavnika u BiH. Da se podsetimo to je upravo kancelarija u kojoj je šefovao Pedi Ešdaun bivši agent britanske obaveštajne službe i funkcioner koga je Džozef Bodanski optužio da podržava terorizma i muslimanski ekstremizam u BiH. Dakle Hejg bi voleo da vidi Republiku Srpsku bez nafte i gasa, bez Rusa i verovatno bez Srba. Ali on ne staje na tom mestu. U svom tekstu Vilijam Hejg dalje piše: „Ukoliko EU prihvati secesionizam u Bosni to će imati posledice i na druge delove Balkana kao što su Sanjak, Vojvodina, Preševo u Južnoj Srbiji, kao i na Sever Kosova, da ne pominjemo Južnu Osetiju i Abhaziju."(13)

Prvo što možemo da primetimo iz ovih reči sadašnjeg ministra spoljnih poslova Britanije je da on ne zna kako se zove Sandzak ili Raška oblast pa je naziva „Sanjak". Kao druga stvar jasno se ističe pretnja Srbiji da njeno insistiranje na Dejtonskom položaju Republike Srpske može da izazove separatizam u Raškoj oblasti, Vojvodini i Vranjskoj kotlini. Dakle Hejg ovde iznosi identične stavove kao nemački ambasador Andreas Cobel svojevremeno.(14) Hejg precizira svoj stav sledećim rečima: „EU mora da pojasni Beogradu da ukoliko Srbija želi da bude kandidat za članstvo u EU, mora da se odrekne Bosne..."(15)

Međutim za Vilijama Hejga šiptarski separatizam na Kosovu i Metohiji ne može da dovede do separatizma na Balkanu jer: „Kosovo je jedinstveni slučaj i nije presedan, ali je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o KiM važna prekretnica."(16) Na ovom mestu primeđujemo jasnu kontradikciju u stavovima ministra spoljnih poslova Britanije jer ukoliko šiptarski separatizam u južnoj srpskoj pokrajini nije presedan kako onda može da bude „važna prekretnica" jer se taj pojam svakako odnosi na buduće slučajeve.

Dakle Srbija od Vašingtona i Londona može da očekuje samo još ucena i pretnji. Međutim problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji postaje spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i Metohije i Republike Srpske. Takavim potezom vlasti u Beogradu bi Srbiju pretvorili u kvazidržavu. To bi ujedno bio udar i na Rusiju koja na međunarodnoj sceni dosledno brani severenitet Srbije. Pre svega to bi bio besmislen i nepromišljen potez jer danas Moskva nakon uspešno obavljenog posla u Gruziji i Ukrajini ima mnogo više vremena za Balkan.


(1) Čak je na čelo Agencije za borbu protiv korupcije postavljena Zorana Marković bivši službenik Ambasade SAD u Beogradu.
(2) Vidi: http://www.parlament.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=491&t=O
(3) Vidi: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3167
(4) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/45746/SAD-Srbija-da-zaboravi-Rezoluciju-1244
(5) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/204690/Tadic-najavio-razgovore-u-Briselu-o-Rezoluciji-o-Kosovu
(6) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/78734/Nikada-necemo-priznati-Kosovo
(7) Vidi: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/200594/Pritisci-na-Beograd-da-povuce-rezoluciju
(8)http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205016/Tadic-i-Hejg-ispravljaju-nesporazum-Srbije-i-EU
(9) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=08&dd=27&nav_id=454496
(10) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205138/Hejg-Najlaksi-kompromis--da-Srbija-povuce-rezoluciju
(11) http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=42876
(12) http://conservativehome.blogs.com/platform/2008/11/william-hague-m.html
(13) Isto.
(14) Vidi: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/diplomatsko_talasanje.46.html?news_id=108038
(15) Isto.
(16) http://www.bbc.co.uk/news/world-europe-10734249


Autor Boris ALEKSIĆ
Izvor Fond Strateške kulture, Moskva

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5325-zapad-preti-srbiji.html