https://soundcloud.com/sputnjik-srbija
Ratko Dmitrović
| 18. decembar 2015. 21:28 |
Niko Srbe nije porazio dublje i dalekosežnije nego što su to uradili komunisti, a Latinka Perović je poslednje veliko ime iz operativne grupe jugoslovenskih komunista koji su provodili drezdenski nalog iz 1928. po kom se i danas radi
To može da se nazove obilazak gradilišta po okončanju radova, vožnja počasnog kruga, ples pobednika na mestu zločina... kako kome drago, ali da se radi o pobedniku, likovanju, odocnelom sladostrašću, u to nema sumnje. Reč je o Latinki Perović i jednom programu napisanom i usvojenom 1928. godine, u Drezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ. Taj program nikada nije odbačen, povučen, revidiran. On je i danas na stolu, po njemu se i danas radi (ne padajte u zabludu zbog činjenice da KPJ formalno ne postoji, da su komunisti poraženi), ostalo je još ponešto za rabotu na gradilištu zvanom Jugoslavija.
Podsećam, na Četvrtom kongresu KPJ usvojen je program čija osnovna postavka glasi: razbiti Jugoslaviju, formirati samostalne države Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru i Makedoniju, odvojiti Vojvodinu od Srbije, podržati Albance da naprave državu u čiji bi sastav ušle sve teritorije na kojima oni čine većinu i konstantno, kaže program, voditi borbu protiv "srpskog hegemonizma".
Sve je urađeno, ili gotovo sve. Oko Vojvodine postoje određene poteškoće, ali radi se na tome. Posebni pritisci nas tek čekaju. Nema ovde prostora da se podsetimo kako je, s kim, pod kojim uslovima program iz 1928. godine realizovan, što na kraju krajeva i nije preterano važno: realizovan je. Borba protiv "srpske hegemonije" nije prekidana čak ni malim odmorima. Svi nacionalizmi su opasni (kao), ali srpski je najopasniji.
Latinka Perović je poslednje veliko ime iz operativne grupe jugoslovenskih komunista koji su provodili drezdenski nalog. Bila je sekretar Saveza komunista Srbije 1968-1972. godine, a poslednjih godina "drugosrbijancima" je zamena za Tita, Ivu Lolu Ribara, Kardelja, Stambolića, Koču... za sve što smo podvodili pod pojam Jugoslavija, sa pokrajinama osakaćenom i višestruko uslovljenom Srbijom.
Latinka je napisala knjigu "Dominantna i neželjena elita"; trinaest portreta ličnosti po njenom izboru, kojima je dala prefiks elitnih. Svi osim jednog imaju pozitivnu konotaciju a onaj jedan je, pogađate, Dobrica Ćosić. Knjiga je do sada promovisana u Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Zagrebu, Tuzli... Ostali su Skoplje, Ljubljana i Priština pa da se zatvori taj počasni krug pobednika.
Na promociji u Zagrebu glavni je bio Budimir Lončar, poslednji šef diplomatije Titove Jugoslavije, a glavna teza da je Jugoslaviju srušio srpski nacionalizam, s Ćosićem na čelu. Hrvatski nacionalizam, kao takav, za Latinku i bratiju oko nje ne postoji. Na istoj promociji, Mika Tripalo i Savka Dabčević Kučar predstavljeni su kao branitelji Jugoslavije od srpske hegemonije.
Niko Srbe nije porazio dublje i dalekosežnije nego što su to uradili komunisti.
Александар Микавица
„Телеком" је, бар за сада, остао наш. Економиста Бранко Драгаш, један од противника да се прода национална телекомуникациона компанија, сматра да су за то нарочито заслужне жене. Може бити да је ангажман српских жена на друштвеним мрежама у одбрани „Телекома" утицао на чланове владе да једнодушно гласају против његове продаје. Aкo je таквог „женског покрета отпора" било, упућени тврдe да су његове вође биле две жене. Професорке Александра Смиљанић, бивша министарка телекомуникација и Јасмина Вујић, прва жена шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на чувеном калифорнијском универзитету Беркли, челнице су Иницијативног одбора „Телеком је наш" – врховног штаба одбране ове „српске сребрнине".
Али, добијена битка у одбрани компаније од стратешког значаја за народ и државу, не значи да је добијен и рат. Може ли се „Телеком" одбранити – да остане само наш?
Саговорнице „Политике" остају при тврдњи да „Телеком" никако не треба продати, јер би штета била неупоредиво већа од сваке суме новца која би се добила.
Александра Смиљанић противник је продаје „Телекома" још од првог покушаја 2011. године.
– Финансијски извештаји „Телекома" казују да добро послује – каже Смиљанићева.
– У поређењу са регионалним оператерима сличне величине, у самом је врху по профитабилности и међу најмање задуженим, упркос томе што је купио неколико компанија, укључујући и својих 20 одсто од ОТЕ. И oвој наш има профит, приход и инвестиције веће него сви остали оператери у Србији заједно.
Слаже се да његово пословање мора да буде транспарентније.
– Није добро када повереник за информације од јавног значаја, или Савет за борбу против корупције кажу да „Телеком" неће да објави детаље свог пословања – каже наша саговорница.
– Законом треба утврдити обавезу и других оператера који послују у Србији на јавност и детаљне годишње извештаје. Без обзира што је реч о приватним или фирмама у власништву других држава.
Смиљанићева подсећа да сва три значајна оператера – „Теленор", ВИП и СББ – користе ограничене државне ресурсе: фреквентне опсеге и „Телекомову" инфраструктуру под повољним условима. Напомиње да СББ и ВИП годинама пријављују велики приход и нулти профит, и „било би важно испитати о чему се ради".
Према подацима Агенције за привредне регистре „Телеком" је прошле године имао добит од 140 милиона евра. „Теленор" је имао добит од 87 милиона евра, док су ВИП и СББ били у губитку. Минус ВИП-а на крају 2014. године био је 44 милиона евра, а СББ 20 милиона евра.
Како оцењује залагање за довођење професионалног менаџмента?
Судећи по финансијским резултатима, сматра да менаџмент добро ради. Одбијање пословодства да обавештава јавност о детаљима резултата, казује јој да вероватно има места за побољшања. Замера менаџменту што није пружио отпор продаји компаније:
– То ми говори или да менаџмент не разуме значај телекомуникација и штету која би продајом „Телекома" настала, што је забрињавајуће, или менаџмент ради и одлучује под притиском власти, што такође није добро. Прича да менаџмент мора да слуша владу, јер је држава власник, не стоји. Није влада власник „Телекома", већ грађани.
Смиљанићева тврди да би и продаја мањинског пакета водила „коначној капитулацији".
– Продајом мањинског, стиже се до продаје већинског пакета акција, само спорије – сматра Смиљанићева. – Купци мањинског пакета онда притискају државу да прода свој удео. Продајом било ког дела, губи се контрола над компанијом, као и део профита. С друге стране, новац од продаје акција не може да се уложи у нешто профитабилније, јер су телекомуникације најпрофитабилнија привредна грана.
Не усуђује се, каже, да тврдњама о вишку запослених угрожава нечију егзистенцију, нарочито када иза таквих тврдњи не стоје озбиљне анализе. Они који тврде да у „Телекому" има много више запослених него у „Теленору", а имају приближан број мобилних корисника, немају у виду да „Телеком" има веома велику и разгранату фиксну мрежу, која захтева већа улагања и компликованије одржавање од мобилне.
– Треба знати и да се кроз „Телекомову" фиксну мрежу преноси телекомуникациони саобраћај ВИП-а, „Теленора" и СББ-а, и то по повољним ценама према директивама Европске комисије. Дакле, велики број запослених у „Телекому" ради за друге оператере по ниским ценама – напомиње Смиљанићева.
Кад Јасмину Вујић питају зашто је против продаје „Телекома", она исприча следећу анегдоту:
– У филму „Згодна жена" Ричард Гир и Џулија Робертс разговарају о томе чиме се он бави. Он каже да купује компаније, па их онда распарчава на делове и продаје, зарађујући тако огромне паре. Она на то одговара: „А, разумем. Ти радиш као лопови који краду аутомобиле, растуре их, продају делове и тако зараде много више".
Вујићева каже да су се као могући купци „Телекома" помињали и амерички „хеџ" фондови. Да су се они докопали „Телекома", завршио би као украдени аутомобил. Отпустили би раднике, поделили компанију на делове, продали би је уз велики профит – и отишли из Србије.
Вујићева је убеђена да је добро што „Телеком" није продат, јер ће наставити да пуни буџет, куповаће домаћу опрему и софтвере, помагати културу, спорт и улагати у развој мање развијених подручја.
Синдикалци „Телекома" су пре три дана славили. Частили су ручком све оне који су допринели да се „Телеком" не прода. Јамина Вујић и Александра Смиљанић нису биле позване.
МИНИСТАР ОДБРАНЕ ОТВОРЕНО: Јачи смо од Хрвата!
БЕОГРАД – Једно светско истраживање недавно је показало да је Хрватска и те како војно јача од Србије, а комшије се наоружавају балистичким ракетама. Министру одбране Братиславу Гашићу ова поређења нису лако пала. На питање ко је јачи, испаљује: „Србија је, после Румуније, друга војна сила у региону!" Потпредседник Српске напредне странке је причао и о томе ко бројним аферама покушава да уздрма Србију и зашто, како функционише штаб за одбрану премијера и каква је ситуација с његовом безбедношћу… Интервју Братислава Гашића листу „Ало" преносимо у целости.
Братислав Гашић (Фото: Јутјуб)
Ближи се крај године, време да се сведу рачуни. Какви су резултати вашег министарства, на шта сте поносни, а шта је могло боље?
– Сумирамо резултате које ћемо ускоро представити на конференцији за новинаре. Они показују велики напредак у готово свим областима, почев од обуке и вежби, међународне војне сарадње, учешћа у мировним мисијама, модернизације и ремонта средстава наоружања и војне опреме, попуне ратних војних резерви, сређивања војних објеката, страмбеног збрињавања, одбрамбене индустрије Србије… Оно што издвајам је рекордан број припадника Војске Србије у мировним операцима широм света, такође рекордан одзив за добровољно служење војног рока под оружјем, магацини хране, после много година, пуни су, а одличне извозне резултате бележи и домаћа наменска индустрија. У овој години имамо извоз од 750 милиона долара, а већ је уговорен извоз у наредној години у вредности од 400 милиона долара, који у високом проценту упошљава производне капацитете.
После Хрватске, и Србија набавља ново наружање. Докле се с тим стигло?
– Не бих да коментаришем „ново" наоружање Хрватске. То војни експерти јако добро знају. А ми смо током године модернизовали и ремонтовали велики број средстава наоружања и војне опреме. Влада је определила додатна средства од 600 милиона динара за набавку резервних делова, ремонт и продужетак века употребе авиона „миг 29" и „миг 21". Војску смо опремили с више од 20 нових средстава наоружања и војне опреме. Набавили смо нове камионе, нове вучне возове, униформе, чизме, а почетком следеће године очекујемо испоруку два вишенаменска хеликоптера „ми 17В5".
Недавно је једно светско истраживање Србију ставило испод Хрватске. Ко је јачи?
– Истраживања, као што сами знате, јесу посебна прича. О нелогичностима у самом истраживању и фактичким неслагањима нема сврхе полемисати. Како то да имамо више и војника и наоружања, а да истраживање показују да су они јачи! Чињеница јесте да је Србија друга војна сила у целом региону. Испред нас је само двадесетомилионска Румунија, једина земља у окружењу с којом у историји нисмо ратовали.
Појавила се вест да ће бити смањене дневнице за војнике? Колико људи из војног сектора мора да оде у 2016. због захтева ММФ-а?
– Министарство одбране је благовремено и узимајући у обзир препоруке Владе Србије, међународних финансијских институција и целокупну ситуацију у друштву, током целе године водило планску кадровску политику и на тај начин, без великих потреса, испунило захтеве Владе када је реч о рационализацији персоналних трошкова. Сада су дневнице у Војсци изједначене са МУП-ом.
Почело је сређивање срушених зграда Генералштаба. Зашто се толико чекало?
– Заиста више не могу да се бавим и решавам заоставштине претходне власти. Шта су чекали, то само они знају. Морам признати да се претходни министар Родић потрудио да почне с рашчишћавањем порушених зграда. Као што знате, девастирани простор испред зграде Б старог Генералштаба настојали смо да најрационалније оплеменимо, тако да нас сада није срамота да прођемо поред њега. А после спроведеног поступка јавне набавке, изабран је извођач радова на рушењу дела блока А старог Генералштаба, наложеног од Завода за заштиту споменика. Желимо да задржимо предњи део и везу с нашим старим Генералштабом. Процењена вредност радова износи око 84 милиона динара, а предвиђено је рушење површине од око 5.000 квадрата. Радови треба да буду завршени у мају и добићемо објекат који поново можемо да користимо за наше активности.
Шта се дешава с пресудама за аферу „хеликоптер"?
– Као што знате, много тога је на мене пало и примио сам то. Уз безбројне спекулације. Понављам, то заиста треба препустити надлежним органима, без било каквог прејудицирања.
Могу ли жене раме уз раме с мушкарцима у Војсци?
– Наглашавам да жене у Војсци карактерише њихова добра обученост и знање. Довољно је рећи да су најбољи кадети и најбољи стрелац у Војсци – жене! Оне заиста јесу, као што ви пишете, ојачале строј Војске Србије. У децембарском упутном року у центре за обуку упућено је 600 кандидата за добровољно служење војног рока с оружјем, а пријавило се 1.359 кандидата. Учешће жена износи 10,7 одсто. Ово је рекордна година по одзиву кандидата за добровољно служење војног рока.
„Јумко" ће шити одећу за Војску. Да ли је домаће и најбоље?
– У протеклом периоду „Јумку" смо дали 2,1 милијарду динара и то је оправдано квалитетом одеће на светском нивоу. То је потврдио и Технички опитни центар, који је месецима испитивао укупни квалитет тканине на низ променљивих природних фактора. Успели смо да, првенствено задовољавајући потребе Војске Србије, вратимо „Јумко" у живот. Управо смо склопили уговор вредан 213 милиона динара, што ће значајно подићи производњу те фабрике у наредном периоду.
Црна Гора је ушла у НАТО. Како на то гледате?
– Немамо ништа против тога јер је то њихов избор. Апсолутно се у то не мешамо. Уосталом, ми смо неутрални, а у Партнерству за мир имамо широку лепезу сарадње с НАТО, у којој за нас има довољно простора за даљу сарадњу. Али нам наш избор омогућава и сарадњу с Русијом, Кином и више од 60 земаља у свету. И генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је приликом недавне посете Србији истакао да су односи са Србијом никад бољи, да је сарадња Војске Србије и Кфора одлична, а све то омогућило је потпуну релаксацију ваздушне зоне безбености, успостављену 1999. године.
СНС ће у јануару имати страначку скупштину? Да ли ће сви задржати своје фотеље?
– СНС је једна од највећих странака на Балкану, с више од пола милиона чланова. Као човек с терена, који јако добро познаје ситуацију, могу рећи да се у тако великом броју поједини одбори не придржавају страначког кодекса, па чак ни статута. Улажемо доста напора да то исправимо и будемо још јачи. Зато ће сигурно доћи до одређених промена, а наше једино мерило у том процесу су резултати рада. Њих ће, сигуран сам, председник странке Александар Вучић правилно оценити.
Као потпредседник највеће странке, чијим радом нисте задовољни? Да ли су поједини функционери кршили страначки кодекс?
– Оцену појединачног рада даће председник Вучић.
Владу често дрмају различитим аферама. Одакле ти напади долазе и зашто?
– Признаћете да Србија сада на првом месту гледа себе и своје националне интересе, што до сада није био случај. Наравно, то мултиплицира број непријатеља. Да ли сматрате да се неке ствари дешавају случајно! Не бих рекао. Како који потез ка бољитку Србије и њених грађана урадимо, тако исплива понека афера. Центри моћи се нису променили. Али се променио начин рада Владе, којој је, наглашавам, на првом месту Србија.
Али они то не могу без помоћи унутра?
– Наравно! Зато и имамо отпоре оних који губе привилеговане позиције, а користили су их за личне интересе.
Изашли те у сусрет Партизану и дали му нову шансу да плати грејање. Да ли редовно измирују обавезе?
– Нажалост, не измирују. Ја разумем ситуацију у којој се они налазе, али се ми морамо држати прописа јер то од нас очекују порески обвезници. Желим успех Партизану у Евролиги иако сам звездаш (осмех). Ваљда ће након тога имати да плате грејање.
Недавно сте упозорили да је премијер угрожен. Формирали сте и посебан штаб за његову безбедност?
– Штаб у смислу тима који, осим осталих, сачињавају људи из ВБА, ВОА, војне полиције и јединице специјалне намене „Кобре" постоји одраније и они редовно процењују степен ризика, претњи и угрожености штићених личности, па тако и премијера. Чињеница јесте да је због опште ситуације степен безбедности дигнут на виши ниво. С обзиром на то да су у обезбеђењу припадници посебних служби и елитних јединица Војске Србије, способни су и спремни да у сваком тренутку заштите премијера и друге личности за чију су безбедност задужени. Њихова дужност је и заштита од сваког и свачијег снајпера.
Да ли сте и ви добијали претње?
– Не.
Како ћете провести Нову годину? Спрема ли се дочек у Крушевцу?
– Нову годину ћу традиционално провести са својим Крушевљанима на градском тргу. С нама заједно биће и Цеца Ражнатовић.
Синови су недавно обележили славу без вас. Колико имате времена за породицу?
– За породицу имам све мање времена, али су они моја велика подршка. Без њих не бих био ово што јесам. Ево и славу су ми синови славили. н Спремате ли се за синовљеву свадбу?
– Као што и славу славим и цркву градим по старим српским обичајима и традицији, тако ће бити и за синовљеву свадбу. Од упознавања с пријатељима, веридбе до црквеног венчања и весеља.
Дошли сте авионом с генералом Лазаревићем. Откуд то да два министра оду у Хаг по осуђеника?
– Генерал Лазаревић је то својим ставом и држањем пред Хашким трибуналом заслужио. Неки генерали на вишој дужности од његове нису се тако односили. Чули сте генералову изјаву по слетању у Ниш, да није осуђен ни за једно конкретно недело, његово или било ког припадника Приштинског корпуса, у коме је било више од 70.000 бораца, већ зато што је наводно помогао тројици оптужених из његовог предмета у протеривању албанског становништва и то без иједног доказа.
Фонд стратешке културе: Горан Јевтовић: Генерал Лазаревић – повратак команданта
Фонд стратешке културе
Након скоро једанаест година тамновања поново је на слободи генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса. После рата командант Треће армије а затим и први човек Копнене војске. Оне Војске која то заиста беше… Несуђени начелник Генералштаба.
Уклоњен је вољом НАТО моћника. Егзекутор – Борис Тадић. Подршка – Мило Ђукановић.
Током суђења у Хагу прошло је небројено сведока одбране. Командант је, одмах по завршетку сведочења, свакоме понаособ, преко адвоката, слао краћа писма захвалности. Садржај је био различит, обраћао се лично и писао их је својом руком. Љубоморно смо чували писма и поносили се њима. И још увек их чувамо.
Коначно је дошао тренутак да их обелоданимо. У писму које је мени упутио, између осталог стоји:
„…Било је мушки, јуначки, зарад оних којих више нема, зарад истине…! Поздрави све наше… Уз Божју помоћ да се видимо на другом месту! Желим ти све најбоље!
Хашка тамница, 16.01.2008.године, Владимир Лазаревић"
Изнео сам садржај писма не самохвале ради и не због нас живих, већ, како стоји у писму „зарад оних којих више нема" – хероја одбране, погинулих косовских јунака… И „зарад истине" која је угушена у окупираној Србији.
Онако како је командант оставио у аманет. И захтевао да не заборавимо велику борбу. Борбу на живот и смрт, за част и славу. За слободу, коју ћемо поново освајати, јер, то нам је судбина.
Е, то је био – и сада је – Владимир Лазаревић. У неколико речи све стане. Генерал достојан славних српских војвода, ненадмашни војни стратег, храбри командант и изнад свега човек великог срца и душе православне.
Био је на челу седамдесет и нешто хиљада ратника, јунака Приштинског корпуса и водио жестоку битку на главном правцу напада најјаче војне силе у историји света. Несразмерно веће солдатеске, која га није поразила и којој је показао како се ратује.
Вратио се достојанствено, онако како је и отишао. Није се предао како су појединни смутљивци годинама тврдили, од којих неке спазих јуче на нишком аеродрому. Напротив, Лазаревић се, онако како је то учинио и генерал Павковић – жртвовао за отаџбину. Сетимо се оне психолошко-пропагандне харанге: „…од сарадње са Хагом зависи европска будућност Србије и Црне Горе…" Шта су тада могли, осим да себе ставе на олтар?
Пролазе хиљаде и хиљаде предратних и ратних слика…
Дошао је тихо у Приштински корпус на дужност начелника Штаба, као пуковник, и врло брзо ушао у легенду. И би тако у реалном времену. Заиста. Сви смо га волели. Поготову ми на Истуреном командном месту у Ђаковици – Котур, Пешић, Мосић, Николић, Ђорђевић, Трајковић, Мидовић, Тасић, Илић и многи, многи други.
Иако је био строг, темељан, упоран, захтевао је велики рад и залагање, прецизност. Али, изнад свега је био хуман, широкогруд, праштао је грешке, учио нас, показивао нам колико је маштовитост важна и неретко пресудна у борби. Машта и таленат, то су они шрафови који недостају северноатлантској дружини. Бодрио нас је и онда када су поједине ситуације изгледале попут немогуће мисије.
Туговао је заједно са нама за сваким изгубљеним животом, за сваким рањеником… Никада их није заборавио.
… Деветог априла ратне 99-те године, у раним јутарњим сатима почела је копнена операција удружених снага НАТО, ОВК и Албанске армије, на правцу караула – „Кошаре", „Морина", „Маја Зез" и „Маја Чобан". До тада невиђени удар. Вијетнам у малом. Невероватно али истинито – снаге НАТО у страховитој ваздухопловној, копненој, диверзантској и ракетно-артиљеријској подршци пешадији – шиптарским терористичким бригадама, које надиру из правца Тропоје и Бајрам Цурија.
Негде у поподневним сатима коначно је из рејона Приштине, од стране команде корпуса, успостављена раније изблокирана радио-релејна веза са Истуреним командним местом у Метохији – са нама у првом борбеном ешелону. Јављају се генерали Лазаревић и Павковић. Заједно су на истом радио уређају. Одзвања „Космос 223, јави се, овде Космос 220, да ли се чујемо…"
Не траже да им поднесем борбени извештај о стању на фронту на војнички начин, нема обавезне строгоће, нема кодираног разговора, устаљених шифри, нема издавања задатака…. Све им је јасно, прочитали су писани извештај… Мени је лакнуло. Значи, курир је ипак стигао.
А написао сам да су рањени пуковник Трајковић, потпуковник Томић, мајор Шљиванчанин… Командујем одбраном границе као најстарији по чину а не зато што сам најпаметнији. Десно је мајор Димчевски, лево мајор Ромић, по дубини потпуковник Цокић, везу одржава мајор Тодоровић… по непријатељској авијацији туче пуковник Ђошан са својом бригадом… Божа Делић је далеко и чува царски Призрен… Влатко Вуковић држи „Ћафа Прушит" и лево крило на правцу главног удара…
Претпоследња реченица коју сам склепао у том ванредном борбеном извештају, а који су Лазаревић и Павковић прочитали (не знам ни дан данас како ми је пала на памет и како сам смео да је напишем, јер је било невероватно тешко), дословно гласи:
„Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!"
С њихове стране, иде кратко, људски, очински „…јесте ли живи!… шта вам треба?… шаљемо појачања и авионе… стижу Живановић, Ђурковић, Бачевић, Милићко… издржите, не дајте се, покажите им шта знате…. ви браните част отаџбине… пренеси поздраве свим борцима, охрабри их и чувај… долазимо…"
Лазаревићу дрхти глас, али се не да… Мени иду сузе. Од радости, што знам да су ту, што идејна веза није покидана и што нас нису оставили… Битка може да се настави свом силином. И би тако. Ромићу наређујем да распали из свих хаубица и тенкова… Нема назад!
Водник Васојевић држи „Маја Главу" са дванаест својих граничара, а онда креће у јуриш који му нисам одобрио и уз громогласно „урааа" зауставља скоро три стотине елитних црнокошуљаша… већину је „положио" на пропланку дуж границе… на десном крилу десетар не пушта стару караулу „Кошаре" и не одступа. Терористичке хорде су у чуду док извлаче своје рањене и погинуле…
Наши МиГ-ови, двадесетјединице, долећу за непуних пола сата. Испрепадаше нас више него комплетна НАТО авијација. Лете на педесетак метара изнад глава. Авакси не могу да их виде. Подигоше нам борбени морал, гори и небо и земља! Свака част браћо пилоти – одјекује дуж фронта….
Команданти су одржали реч! Хвала вам господо генерали…
Нисмо попустили и нисмо се предали до последњег дана рата. Епопеја. Неиспричана прича…
Приштински корпус је одавно избрисан. Људство је демобилисано и разбацано на све стране. Једва преживљава. Нема више чувене Команде и Штаба корпуса, угашене су херојске бригаде, пукови, самостални батаљони и чете. Уништена је логистика, борбена техника, оружје и муниција… Све борбене књиге су архивиране…
Али није уништен борбени дух и борбени морал!
И не знају, они који су нас окупирали, да је преживео један елеменат борбеног распореда – оно чувено, „Истурено командно место". Не знају ни где је, ни ко га чини, ни када ће поново бити у функцији… И симболично и стварно.
Остао нам је још један задатак – да се вратимо на Космет… И извршићемо га!
Убеђен сам да ће неко од нас, тамо негде у Метохији, на Планику рецимо, предати рапорт генералу Лазаревићу, отприлике овако – команданте, корпус је запосео матичне гарнизоне… граничари су на својим местима… губици минимални, борбена ситуација под контролом!
Поуздано знам да је то животна жеља Владимира Лазаревића.
Добро нам дошао генерале и жив нам био!
(Фонд стратешке културе)
Из колијевке у Јасеновац - латиницом
уторак, 01. децембар 2015. | КМ Новине 0
Јеврејском културном центру „Арие Ливне" је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац" аутора Милана Дашића.
Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина".
На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући својју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу. Затим је Ранко Павловић, који је уједно и рецензент овом издању, рекао како књига осим картонских, има и поетске корице, јер почиње са стиховима Боре Капетановића, а завршава са поемом Стојанка мајка Кнешпољка, Скендера Куленовића.
Добили смо објашњење да се „идејно рјешење не може још увијек видјети (?!), док не буде постављена изложба, а да ће потом услиједити и јавна расправа, те да ће одлуку о даљем развоју радова у спомен подручју Јасеновац - Доња Градина морати усвојити Народна скупштина РС".
Ливне: Има пара за све, само нема за Јасеновац
Затим је Арије Ливне рекао, како он неће бити тако умјерен, јер је он холокауст преживио и да нема те књиге која то може описати, али како не разумије „зашто увијек има новца за све, само нема за Јасеновац".
У свом обраћању рекао је како мора да похвали свој народ, јер су Јевреји сјећање на страхоте холокауста обиљежили музејем Јад Вашем, али да се чуди српском народу јер из године у годину у Доњу Градину, као дио логора смрти Јасеновац, долази веома мало људи, а међу њима још мањи број младих.
„Младима то нико није објаснио. Њих занимају Најки и Адидас. Сваке године одлазим тужан са Градине. Гдје је црква? Не може се направити једна црква. У сваком селу може, али у Градини не може."
Арије је врло брзо потом напустио скуп, јер га је очекивало путовање у Представништво РС у Израелу, али је његов говор нешто што никада нисмо чули из уста било ког званичника Српске, који је уз то српског поријекла. Тако се слободно може рећи да је Ливне постидио све своје колеге из инстиуција власти и опозиције.
О књизи је говорио и историчар и професор на Филозофском факултету Жељко Вујадиновић, који је указао на опасност „виртуалне историје", која је служила за забаву историчарима, а да историчари на нашим просторима почињу такође историју да стварају, умјесто да је проучавају. У таквим околностима историја престаје да буде наука, те да је такав тренд, када је сјећање на Јасеновац у питању, посебно опасан.
Зашто о Јасеновцу по закону Анте Павелића?
Милан Дашић је рекао да је при објави књиге наилазио на велике финансијске проблеме, те се пожалио на новинске редакције, између осталог и јавни медијски сервис Републке Српске, које су обећале доћи на промоцију, а да то нису учиниле.
У књизи је још једном објављен поименичан списак 19.429 дјеце уморене у овом систему логора смрти Независне Државе Хрватске, као и 150 фотографија, научни текстови многих аутора, те књижевна дјела која су као тему имала Јасеновац.
На питање Фронтала зашто је књига штампана латиницом, аутор је дао одговор који би био све, само не задовољавајући. Никако није јасна логика, по којој због тога што књига има и дијелове на енглеском језику, она на српском бива штампана латиницом „као први пробој у свијет", а да би у евенуталној варијанти са руским језиком, она била штампана и ћирилицом. (?!?)
Милан Дашић, аутор. Фото: Фронтал |
Ово је још несхватљивије, уколико се у обзир узме да је НДХ одмах по оснивању, раме уз раме са расним законима по којима су Срби и Јевреји проглашени грађанима другог реда, односно нижом расом, издате и законске одредбе о забрани ћирилице. Оваквим потезом, прије свега институција које су финансирале штампање књиге, а за циљ им је изграђивање културе сјећања на геноцид почињен над српским народом, те очување културног идентитета Срба, заправо су послале поруку да је власт Анте Павелића и седамдесетчетири године након својих иницијалних настојања да истријеби ћирилицу – у томе на концу и успјела.
Крајње је вријеме да институције Републике Српске, од којих добар дио користи латиницу у свакодневном раду без икакве задршке или осјећаја одговорности, престану да финансирају публикације на српском језику које се штампају латиничним писмом. Поготово када је у питању тема као што је Јасеновац, гдје је истребљење ћирилице било у истој колони са биолошким истребљењем српског народа.
Срећом: Биће јавна расправа о комплексу Јасеновац – Доња Градина
Искористили смо присуство помоћнице министра просвјете и културе Републике Српске, Милице Котур, да је питамо зашто јавност још увијек није видјела идејно рјешење које је комисија којој је била на челу, усвојила за меморијални центар у Доњој Градини? Ово све, наравно, будући да је устаљена пракса да у Бањој Луци и остатку Српске споменици ничу преко ноћи и без јавне расправе. Што даје катастрофалне и слободно се може рећи срамотне резултате, као што је то случај са спомеником за 12 беба или споменику Стефану Немањи. Потоњи, осим што ликовно изгледа заиста непримјерено и готово дилетантски, постављен је у доба предизборне ћутње, о чему је Фронтал већ писао.
Ово ће свакако умирити све оне који су свјесни значаја Јасеновца за читав српски народ, поготово уз свијест да је 2010. године оборено рјешење за изградњу спомен-комплекса у Доњој Градини, из разлога што није предвиђао програм и план ексхумације жртава, те сахрану њихових посмртних остатака на начин достојан човјека, најмање 70 година након њиховог убиства.
Фронтал још једном понавља да јаме нису гроб! Такође, указујемо на то да се Одбрамбено-отаџбински рат завршио прије 20 година, те да се жрве са самог почетка рата ископавају и данас, идентификују, класификују, те сахрањују. Зашто би имали другачији третман према жртвама које су им претходиле? Према мучки убијенима које је комунистички режим настојао да гурне под тепих и због изградње лажног братства и јединства угуши сјећање српског народа, због чега се страдање истог још једном поновило у 20. вијеку.
У крајњу руку, када неко копа темељ за кућу и пронађе људске кости, истог трена се прекидају радови и зове се полиција. Седамдесетогодишња је срамота Срба у цјелини, што нечији очеви, мајке, сестре, дједови, браћа, стричеви, тетке... и даље леже у јамама гдје су их бацили усташки џелати. Џелати који су у Блајбургу ексхумирани под будним оком ресорног министра из Владе Неовисне Републике Хрватске.
Позивамо све грађане Српске, да узму учешћа у јавној расправи о начину на који ћемо обиљежити сјећање на најважнији топоним српског народа у 20. вијеку. Макар да му име не буде, као са друге стране Саве, исписано латиницом.
http://www.kmnovine.com/2015/12/53994.html
