Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije

standard.rs

Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije - Novi Standard

Danilo Babić

9-12 minutes

---

Iza velike medijske kampanje i navodne borbe za prava nesrećnih vijetnamskih radnika ne nalazi se altruizam već očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta

Deo srpskog društva koji decenijama kolokvijalno nazivamo „Druga Srbija" (a čije je pripadnike Zoran Ćirjaković opravdano preimenovao u „Slučajne Srbe") proteklih dana vodi srčanu kampanju povodom radničkih prava vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici nadomak Zrenjanina. Nekoliko nedelja ranije vodila se još srčanija kampanja povodom tragične smrti mlade Poljakinje, izvesne Izabele, koja je navodno nastradala zbog konzervativnog (čitaj retrogradnog, šovinističkog, necivilizacijskog) zakona o abortusu u Poljskoj. Takt kampanji davali su mediji u vlasništvu Junajted grupe, a zdušno su joj se priključili različiti „filmsko-politički" radnici sa Fakulteta dramskih umetnosti koji su, iz meni i dalje nepoznatih razloga, dežurni komentatori svega postojećeg u Srbiji. Tako smo, ni krivi ni dužni, usled „zabrane" abortusa u Poljskoj dobili njegovu promociju u Srbiji.

Na različite akcije o zaštiti prava životinja i kućnih ljubimaca smo već oguglali, već odavno su mnogo značajnije postale teme o uslovima života u azilima za pse nego u domovima za nezbrinutu decu ili decu ometenu u razvoju. Takođe, sveprisutna je i „vruća tema" u vidu klimatskih promena i druga „zelena skretanja", koja su uvek morbidno prožeta maltuzijanskom teorijom o prenaseljenosti planete. I, dok borci za očuvanje planete kuju planove o smanjenju broja „zlih indijskih krava" koje svojim metabolizmom zagrevaju Zemlju, mršteći se na sebične Afrikance koji se bez potrebe rađaju u tolikom broju, prema nezvaničnim podacima, broj kućnih ljubimaca u Novom Sadu se utrostručio u prethodnoj deceniji, jer, navodno, svaki četvrti Novosađanin ima svog krznenog prijatelja.

Izgleda da kuce i mace ne remete zelenu agendu kao što je to slučaj sa indijskim kravama i afričkom decom…

Kolonizacija uma

Lepo je što se srpska javnost bavi velikim svetskim i evropskim temama, jer, kako nam poručiše iz američke ambasade, „mi smo svet" (šteta što se toga nisu setili tokom 1990-ih). Ipak, mnogo više od sudbine indijskih krava brine me činjenica da pomenuta društvena grupa brine o svemu osim o problemima svojih sunarodnika. Nema nikada ni reči o pravima Srba na okupiranom Kosovu i Metohiji, verskim pravima Srba u Crnoj Gori, prava na jezik Srba u Hrvatskoj, ustavnim pravima Srba u Bosni i Hercegovini, ili bar radnim pravima srpskih radnika u kompanijama naših prijatelja stranih investitora.

Zašto Drugu Srbiju ne bole jedino suze vlastitog naroda?

Krenimo redom, iza borbe za prava vijetnamskih radnika teško da se može naći altruizam već pre možemo reći da se nalazi očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta. Nesrećni vijetnamski radnici imaju „sreću" da rade u kineskoj fabrici, jer da su zaposleni negde drugde ne bi bili predmet pravedničkog pohoda novinara N1 i Nove S. Tragična sudbina Poljakinje Izabele iskorišćena je za promociju abortusa u Srbiji sa suludim sloganom da je u pitanju žensko pravo, dobro ne rekoše i obaveza, a sve zarad sprovođenja zelene agende. Doduše, po Zapadnoj Evropi već možemo videti bilborde na kojima se zarad budućnosti planete Zemlje sugeriše rađanje samo jednog deteta.

Elem, naravno da je abortus žensko pravo, ali ne sme biti predstavljeno kao hir, što je slučaj sa porukama kojima smo bili obasipani prethodnih nedelja. Poruka pomenute kampanje može biti sublimirana u jednoj rečenici: „Ako hoćeš – uradi i niko ti ništa ne može". Ili još gore: „Uradi to u inat tlačiteljskom patrijarhalnom sistemu". Tužno je što upravo samozvani borci za prava žena zanemaruju psiho-fizičku traumu koju abortus predstavlja. Zanimljivo je napomenuti da je u vlasništvu Junajted grupe i kompanija IDJ čiji je lajtmotiv ekstremna seksualizacija žena. Prvoborci za promociju „ženskih prava" u okviru svog programa plasiraju sadržaj koji dehumanizuje žene gotovo u pornografskom maniru.

Demonstranti sa fotografijom nesrećno stradale Izabele tokom protesta protiv zabrane abortusa u Poljskoj, Varšava, 06. novembar 2021. (Foto: Wojtek Radwanski/AFP via Getty Images)

Da stvar bude potpuno apsurdna, nesrećna Poljakinja nije umrla zbog zakona, kako se to u Srbiji predstavlja, već zbog nestručnosti lekara. Zakon ima jasnu klauzulu da se abortus može izvršiti ukoliko je zdravlje majke ugroženo. Zašto lekari nisu uspeli da prepoznaju ozbiljnost situacije i nisu primenili ovu klauzulu biće utvrđeno u sudskom postupku.

Na prvi pogled, lako je odrediti zbog čega pripadnici Druge Srbije nisu zainteresovani za patnju vlastitog naroda. Reč je o već uobičajenim frazama o izdajnicima i stranim plaćenicima. Međutim, ono što se u postkolonijalnim studijama naziva kompradorska elita je rezultat mnogo složenijeg procesa. Reč je o procesu kolonizacije uma čiji rezultat je potreba za patološkom mimikrijom. Kolonizacija uma je termin koji se koristi u postkolonijalnim studijama i označava epistemološko nasilje koje podrazumeva mešanje spoljnog faktora u mentalnu sferu kolonizovanog subjekta.

Jedno od svojstava kolonizacije uma je mimikrija. Mimikrija predstavlja ambivalentan odnos između kolonizatora i kolonizovanog. Kolonizovani se trude da oponašaju kolonizatora tako što usvajaju njegove kulturne obrasce. Rezultat ovog procesa je uvek kamuflaža, nikad istovetna kopija. Istovetna kopija ne može biti postignuta jer kolonizovano stanovništvo ne pripada istoj rasi/civilizaciji/kulturi kao kolonizator.

Sa aspekta kolonizatora, krajnji ishod mimikrije je uvek izrugivanje, nikad prihvatanje. Koliko god se trudio da usvoji obrasce ponašanja stranaca (kolonizatora), koliko god zavrtao nogavice i širio kišobrane u Beogradu kada u Briselu/Berlinu/Parizu pada kiša pripadnik srpske kompradorske elite u očima stranaca tj. Zapada uvek ostaje „balkanski varvarin". Zbog toga član kompradorske elite počinje da prezire vlastiti narod koji ga, po njegovom mišljenju, sputava da postigne ono što želi.

Odraz nemoći

Srbija nije Afrika, nije bila kolonija. Otkud procesi kolonizacije uma, mimikrija i autošovinizam u Srbiji?

Nekoliko je razloga za to. Prvi je sam karakter moderne srpske demokratije koja umesto iz istinske demokratije svoje poreklo vuče iz takozvanih „liberala" koje su predvodili Latinka Perović i Marko Nikezić. Današnji promoteri demokratije u Srbiji zaboravljaju da liberali nisu bili demokrate već komunisti. Takođe zaboravljaju da je Latinka Perović postigla nešto zaista vanserijsko. Uspela je da svoju ličnu mržnju prema Dobrici Ćosiću zbog propasti svoje političke karijere transponuje na ceo srpski narod.

Da paradoks bude veći, smenu liberala nisu uzrokovali Srbi nego njihov „voljeni Tito" (kako bi izbalansirao posledice „Hrvatskog proleća"), kome se zbog nedostatka hrabrosti nisu suprotstavili iako su, maltene, imali većinu. Pobedio je komunistički refleks poslušnosti i odanost kralju sa petokrakom. Usled svoje genealogije srpska demokratija funkcioniše po komunističkim direktivama, zbog toga su sve „demokratske" stranke liderske stranke i zbog toga se stalno cepaju. U njima nema tolerancije i razlike u mišljenjima. Direktive ne trpe slobodan um.

Latinka Perović i Marko Nikezić (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

Drugi razlog je „Biblija" srpske demokratije − zloglasna Filosofija palanke koja predstavlja esenciju autošovinizma. Stoga, demokratija koja je nastala u Srbiji nakon 2000. godine suštinski nema demokratski ni patriotski karakter.

Treći razlog je komunističko-NATOvska verzija srpske istorije prema kojoj je srpski nacionalizam uzrok svih zala ovoga sveta, remetilac prosperiteta i civililizacijskih tekovina na Balkanu. Koliko je drugosrbijanskim krugovima značajno da održe ovakav narativ svedoče napadi na sve istoričare koji drugačije misle, trenutno na profesora Miloša Kovića. Prilikom drugosrbijanskog razmatranja nacionalizma evidentna je velika doza licemerja, jer je svaki nacionalizam poželjan, osim srpskog (i naravno ruskog).

U skladu sa tim tumačenjem nije problematičan festival Mirdita, Dan albanske zastave niti spomen-tabla Aćifu efendiji – nosiocu fašističkog ordena. Problem su spomenici i murali Draži Mihailoviću (prvom antifašističkom gerilcu) i Ratku Mladiću, kao i samo postojanje Republike Srpske. Uprkos želji da tako bude predstavljena odbrana murala posvećenog generalu Ratku Mladiću nije odraz seirenja srpske omladine nad srebreničkim žrtvama već opiranje tridesetogodišnjem ispiranju mozga i kolonizaciji uma od strane Si-En-En-a, njegovih filijala i Soroševskog establišmenta.

Poslednji razlog, odnosno mehanizam za kolonizaciju uma jeste sam proces pridruživanja Evropskoj uniji koji neodoljivo podseća na britanski indirektni kolonijalni model. Pomalo iznenađujuće, ovaj mehanizam ima najmanje uspeha jer je većina srpskog javnog mnjenja razvejala svoje iluzije o Evropskoj uniji i važnosti njenih komesara.

Zastave Srbije i Evropske unije (EU) (Foto: EU/Etienne Ansotte)

Kosmopolitske suze Druge Srbije ne predstavljaju odraz altruizma već patološku želju da budemo „kao sav normalan svet", čitaj Zapad. Te suze su odraz nemoći usled zarobljenosti između kompleksa više vrednosti (prema vlastitom narodu) i kompleksa niže vrednosti (prema Zapadu). Njihov cilj nije borba za civilizacijske vrednosti, prava vijetnamskih radnika, poljskih ili srpskih žena. Cilj je neprestano podrivanje srpske političke pozicije koja se polako odmiče od Zapada i dalje razaranje društvenog tkiva.

Danilo Babić je doktorand Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Пророковић: За оне који воде хајку против историчара Милоша Ковића – више нема добрих решења

9-11 minutes

---

УДАРАЛИ НА ЊЕГА И КАД ЈЕ БИРАН ЗА ВАНРЕДНОГ, А УДАРАЈУ И САДА ДА НЕ ПОСТАНЕ РЕДОВНИ ПРОФЕСОР БУ

Милош Ковић са својим

студентима на КиМ

* Расправа (о Ковићу) постала је значајно политичко питање, које је сада немогуће игнорисати. Ова битка више се не тиче личних сујета и анимозитета, па чак ни оног основног везаног за испуњавање услова. Већ – српске историје!

* Неки од оних који га прогоне тврде да Срби – кад им је досадно - организују геноцид! Ковић се, током две деценије рада, јавно и јасно томе противио.Након повртака из Хага, где је имао улогу сведока одбране Ратка Младића, рекао је: „Хашки трибунал је прикупио огромну количину драгоцених историјских извора. Његов главни задатак није да осуди ратне злочинце, него да изнова пише српску историју, да Србима утисне жиг колективне кривице"

* Миломир Степић: „Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе"

* Само да је пристао да уместо националне, постане део неолибералне елите – Ковић је могао да са Бернаром Левијем шета по Шанзелизеу. Колико би НАТО и Хашки трибунал платили тај трансфер Ковића? Ковић му, фудбалском терминологијом описујући, дође као Меси. Или Роналдо! За трансфер му не би обећавали места шефа какве катедре, положаја неког декана, ишло би то даље, до значајних политичких функција"

__________________________________________________

       Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

       О СЛУЧАЈУ Милоша Ковића већ је писано. И раније, када је биран у звање ванредног професора и данас када је на дневном реду његов нови избор, овога пута требало би за редовног професора.

       Из наведеног је јасно да у целој овој ствари није све „чисто". Зашто би се у континуитету толико „прашине" подизало око једног имена? Поготово ако се има у виду да се, када је о изборима у научна звања реч, прича најпре своди на једноставно питање: испуњава ли кандидат дефинисане услове?

       Дакле, испуњава ли Милош Ковић услове за избор у звање редовног професора?

       Ако не испуњава, руководство матичног факултета мора му се захвалити на досадашњој сарадњи! Ако испуњава, шта је онда спорно?

Сведочио на суђењу генералу Ратку Младићу

       Уопште, факултетима и институтима у интересу је да наставници и истраживачи напредују ка вишим звањима, показују амбицију, истражују, пишу, публикују налазе до којих су дошли у иностраним и домаћим часописима, штампањем научних монографија.

       Инерција, незаинтересованост за „отварање нових тема", непостојање жеље да се одређени феномени сагледавају из нових углова и једно те исто „кретање у круг", од одбране дисертације до пензије – већ коштају нашу академску заједницу.

       И о томе се доста говорило. Међутим, ретке су ситуације када једна оваква тема изађе из „академског оквира" и прерасте у јавну расправу.

       Било је случајева када су студенти протестовали против професора, сада је ситуација обрнута, те студенти бране професора. Није било случајева да се на стадиону, на фудбалској утакмици, навијачи јасно опредељују истичући транспарент подршке једном историчару.

       Упркос томе што „управа" Философског факултета позива да се тема не политизује, случај Ковић је политизован до крајњих граница. И то још пре пола деценије.

       Данас присуствујемо његовом наставку.

       Случајно или намерно, тек расправа је постала значајно политичко питање, које је сада немогуће игнорисати. Ова битка више се не тиче личних сујета и анимозитета, па чак ни оног основног везаног за испуњавање услова. Већ – српске историје!

       У бројним радовима о текућим политичким процесима, свођеним на (зло)употребу теоријског оквира социјалног конструктивизма, историјска дешавања постала су ствар „слободних интерпретација", упркос чињеницама и бројним лако проверљивим доказима.

       „Српско зло", у првој фази - почетком деведесетих година ХХ века углавном квалификовано као „лудило Слободана Милошевића", у каснијим етапама почело се тумачити на сасвим другачије начине.

       Срби су предодређени да зло чине, за француског председника Ширака „Срби су народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста", за британског премијера Тонија Блера „рат против Срба није више само војни сукоб - то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства", а за Питера Јустинова „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку".

       Покушаји да се ове тезе увију у „обланде научности" и постану аксиоми за даље истраживачке подухвате приметни су и у Србији. Приметно је и да су издашно финансијски подржавани. И то са неколико страна.

 

Миломир Степић

       Сваљивање одговорности на „српска плећа" за све што се дешавало, а самим тим и оно што ће се даље дешавати на „геополитички трусном" балканском простору, одиграва се и кроз сасвим нову контекстуализацију различитих историјских догађаја и процеса, од почетка деветнаестог века.

       Има и оних који иду и даље у прошлост, па за „први српски геноцид" проглашавају немањићки однос према богумилском покрету. Српска предодређеност ка геноцидности показује се још тада. Некада усмерена против патаренског, а потом и против албанског, бошњачког, хрватског, ево и монтенегринског.

       Када је Србима досадно, они организују геноцид!

       Милош Ковић се, током две деценије рада, јавно и јасно успротивио овом и оваквом дискурсу. Разобличавао га, демистификовао, указивао на нелогичности конструисаних теза, супротстављао се врло моћним појединцима и групама, указивао на драматичне последице.

       Након повртака из Хага, где је имао улогу сведока одбране у поступку против Ратка Младића, саопштио је у интервјуу за београдски „Недељник": „Хашки трибунал је прикупио огромну количину драгоцених историјских извора. Његов главни задатак није да осуди ратне злочинце, него да изнова пише српску историју, да Србима утисне жиг колективне кривице, чиме би се оправдало све оно што су им учинили НАТО и његови балкански савезници и што се тек спремају да им учине. Дакле, класична злоупотреба историје. Прочитајте оптужнице против Милошевића и Шешеља. Посао историчара је да се супротставља свакој злоупотреби историје, па и оној иза које стоје моћни НАТО и Хашки трибунал. Било ми је важно да својим студентима пошаљем такву поруку. Не треба да их се плашимо!"

       И наставио је, врло директним обраћањима и анализама о дешавањима на Косову и Метохији, Републици Српској и тежњама за дедејтонизацијом, политици Мила Ђукановића. Миломир Степић констатује:      

       „Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе."

       При томе, захваљујући знању и образовању, Ковић је имао избор!

       Могао је, као и многи који му у било ком погледу нису дорасли, добијати синекуре и грантове, правити каријеру, сасвим лагодно живети. Уместо да са Ракочевићем гаца по газиместанском блату и сакупља сведочења грачаничких Срба о туробној свакодневици, могао је са Левијем шетати низ Шанзелизе и дискутовати о глобалној неједнакости!

       Са ким и о чему, Живојин или Бернар - Анри - такође је ствар опредељења.

       Само да је пристао да уместо националне, постане део неолибералне елите. Колико би НАТО и Хашки трибунал платили тај трансфер Ковића? За ове наше услове и за тај силни свет који се врзма по различитим кружоцима, Ковић му, фудбалском терминологијом описујући, дође као Меси. Или Роналдо!

       За трансфер му не би обећавали места шефа какве катедре, положаја неког декана, ишло би то даље, до значајних политичких функција. Знамо Ковића, али упознали смо и механизме рада НАТО и Хашког трибунала на терену!

       Упозната је и шира јавност са свим тим, посебно млађе генерације. Упркос томе што је медијски простор за расправе на поменуте теме затворен, а самом Ковићу многа врата замандаљена.

       Случај Ковић постао је парадигма, модел за тумачење бројних политичких процеса. Отуда и громогласни протести студената и подршка једном историчару на стадиону, где се одлази да би гледали некога ко нам може заличити на Месија. Или Роналда!

       Отуда и закључак да се случај Ковић неће окончати са завршетком једне (не)обичне процедуре избора у звање. Отишло је предалеко.

       Или, по наредној пословици – терала се лисица, истеран је вук.

       За оне који су ово покренули, више нема добрих решења. За самог Ковића и његове студенте, ово је показатељ да се честитост и поштење исплате.

       Другог пута и не може бити.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/prorokovic-za-one-koji-vode-hajku-protiv-istoricara-milosa-kovica-vise-nema-dobrih-resenja/

 

standard.rs

S. Vladušić: Ovo vreme ucena više podseća na 1914, nego na 1999.

Ljiljana Begenišić (Večernje novosti)

8-10 minutes

---

On ističe da „2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999.“, te da „država Srbija nije uradila dovoljno da se sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest srpskog naroda“

Pre sto godina Evropa je bila sinonim za napetost između Britanije i Francuske na jednoj strani i Nemačke i Austrougarske na drugoj strani. U takvoj konstelaciji snaga, u njoj je bilo mesta i za Rusiju i za Srbiju. U današnjem konceptu EU, koga je modelovao NATO, važi pravilo da Nemci treba da budu pod Evropom, a Rusi izvan nje.

U takvoj Evropi, pokazalo se, nema mesta za Srbiju. Ne zato što smo mi ovakvi ili onakvi – to su priče u koje mogu da veruju neobrazovani ljudi kojima je lako manipulisati – već zato što je u takvoj Evropi nama namenjeno mesto ne člana već kolonije. U nekom drugačijem konceptu Evrope, recimo onom koji je zagovarao De Gol – u Evropi od Vladivostoka do Lamanša – Srbija bi imala svoje ravnopravno mesto. Lično mislim da ne bi trebalo da budemo frustrirani, jer ovo što danas jeste Evropa nije ni jedina, a ni najbolja Evropa.

Poznati pisac i redovni profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić ovako ocenjuje sadašnje mesto Srbije među nekadašnjim ratnim saveznicima sa kojima je naša zemlja pobedila 1918.

Naš sagovornik Prvim svetskim ratom bavio se u svom romanu Veliki juriš koji je ovenčan nagradom „Svetozar Ćorović“.

Kako gledaju na Srbiju, videli smo 2018. godine u Parizu prilikom obeležavanja 100 godina od završetka rata, kada je čak i Hašim Tači imao važno mesto među zemljama pobednicama, a predsednik Srbije nije. Zašto se Francuska tako ponela?
– Ponela se zato što je Francuska danas više deo jedne ekipe, nego zemlja koja ima spoljnopolitičku autonomiju. Ta ekipa je priznala nezavisnu državu Kosovo. Mi nismo i nadam se da to nikada nećemo učiniti. Događaj koji navodite jeste bio veliko poniženje za Srbiju, ali je bio poniženje i za Francusku. Stav koji je na tom mestu i u tom trenutku Francuska imala prema Srbiji isto tako predstavlja i njen stav prema njoj samoj iz onog vremena. Tada je bila svetska sila. Danas to više nije.

Delite li mišljenje da je u toku revizija istorije, žrtve se proglašavaju krivcima, a Srbija optužuje za početak Prvog svetskog rata. Da li naša zemlja dovoljno čini da se odbrani od nametnutih tumačenja istorije?
– Delim to mišljenje. Smatram da država Srbija nije uradila dovoljno da se smisao i sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest današnjeg srpskog naroda. To se radi proizvodima popularne kulture i to je deo kulturne politike jedne države. Mi danas nemamo film ili seriju o proboju Solunskog fronta ili Kajmakčalanu, ili Kolubarskoj bici ili početku Prvog svetskog rata. Iza takvih poduhvata treba da stoji država. Nadam se da će se nešto promeniti u budućnosti po tom pitanju.

Srpska artiljerija tokom dejstava na Solunskom frontu, decembar 1917. (Foto: Wikimedia/Nationaal Archief/nationaalarchief.nl)

Kako ocenjujete današnji trenutak kada je reč o KiM, Republici Srpskoj i previranjima u BiH. Istoričari tvrde da uslovi koji nam se danas postavljaju podsećaju na austrougarske ultimatume zbog kojih je i počeo Veliki rat?
– Mislim da 2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999. godinu. Te 1999. godine bili smo sami samcijati u jednom unipolarnom svetu, a danas živimo u multipolarnom svetu, što priznaje čak i Pentagon. Dakle, imamo više manevarskog prostora i ja se nadam da ćemo taj prostor koristiti i na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj i u samoj Srbiji. Što se tiče Austrougarske, ona je volela da sa Srbijom razgovara putem ultimatuma i neko vreme je imala uspeha u tome. Posle Sarajevskog atentata, ona se, međutim, preračunala. Pokazalo se da je njen napad na Srbiju bio kobna greška. I mislim da niko, osim Austrijanaca, nije plakao za tom zemljom kada je nestala.

Da li su Srbi platili najvišu cenu stvarajući dve Jugoslavije?
– Nastanak Jugoslavije je imao dva opravdanja: prvi je zaštita Srba koji su živeli izvan granica Srbije, a tog stanovništva je tada, 1918. godine, bilo više nego sada. Drugi razlog je potreba da se germanskom prodoru na Istok, što znači i na Balkan, suprotstavi jedna veća i moćnija južnoslovenska država, koja bi mogla da garantuje bezbednost i suverenitet narodima koji je čine. Na planu ideje, Jugoslaviji se nema šta prigovoriti.

U tu državu su ušli i narodi koji su počeli da je ruše čim je formirana, naročito su se isticali Hrvati…
– Jedini problem bio je taj što se ta ideja nije mogla ostvariti usled činjenice da Hrvati nisu iživeli svoj državotvorni san i što je, nažalost, taj san podrazumevao etnički čistu Hrvatsku. Tako su 1941. godine Nemci u Zagrebu dočekani kao oslobodioci, a nedugo zatim počeo je sa radom Jasenovac i do kraja NDH više od pola miliona Srba bilo je likvidirano, a još toliko bilo je proterano i pokršteno.

Potom je došla i „Oluja“…
– Poslednje poglavlje te priče bila je „Oluja“ i onih 250.000 ljudi koji su na traktorima napustili Hrvatsku. Mislim da se tu priča o Jugoslaviji, ili bilo kakvom sličnom političkom organizovanju pod drugim imenom, zapravo završava. Iako jezički bliski, Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijama, i imaju drugačiju sudbinu. To ne znači da neki lični kontakti ne mogu da postoje i da oni ne mogu da budu prijateljski. I sam imam dosta prijatelja koji su Hrvati i u gradu u kome živim, i u Hrvatskoj. Isto tako verujem da će se u Hrvatskoj još dugo vremena gledati srpski filmovi i slušati srpska muzika. Ali, ideja neke posebne političke, civilizacijske, kolektivne bliskosti i prisnosti više ne postoji, posebno zato što je za Hrvatsku „Oluja“ postala konstitutivni nacionalni mit.

Izbeglička kolona prognanih Srba iz Krajine nakon operacije Oluja avgusta 1995. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Rizikujete da se zamerite jugonostalgičarima, kojih je najviše u Beogradu…
– Jugonostalgičari, kojih je u Srbiji neuporedivo više nego u Hrvatskoj, jesu prosto dezorijentisani ljudi koji pred izazovima savremenosti predlažu da je rešenje povratak u majčinu utrobu. A kako taj povratak nije moguć, ti ljudi su prosto izgubljeni u limbu, jer nazad ne mogu, a napred ne smeju.

Živimo u društvu pomerenih vrednosti, da li je to prolazni trenutak i kakve će posledice ostaviti?
– Mislim da moramo biti svesni da se svet menja. Pre pola veka niste imali ni „Jutjub“ ni „Instagram“, a danas imate mogućnost da živite od reklama na svojim profilima ili kanalima, ako pre toga nađete način na sakupite nekoliko stotina hiljada pratilaca. Drugo, mi već dugo živimo u društvu u kome se forsira naracija o uspehu po svaku cenu, a uspeh je i medijska prepoznatljivost, koja može da se pretvori u novac. To stvara atmosferu površnog, fluidnog života od danas do sutra, koji nekim ljudima donosi dobit, ali većinu vodi do ordinacija psihologa i psihijatara.

Postoji li drugi način da se suprotstavimo toj površnosti?
– Da biste se toj površnosti suprotstavili morate da imate organizovan sistem obrazovanja. U Srbiji toga, nažalost, nema. Navešću samo jedan primer: broj časova srpskog, dakle maternjeg jezika i književnosti nam je najmanji u Evropi, a i bez tog poređenja, broj časova bi morao da bude mnogo, mnogo veći, jer književnost jeste protivteža površnosti i vizuelizaciji života, u kome sve počinje i završava se trenutnom slikom. Iako postoji deklaracija, koju su sastavili univerzitetski profesori koji predaju srpski jezik ili srpsku književnost, u kojoj se traži povećanje časova maternjeg jezika i književnosti, resorni ministar ne želi to da učini. To, po mom mišljenju, znači samo jedno: da je naš obrazovni sistem prepustio obrazovanje dece medijima i jutjuberima. I mislim da to nije urađeno slučajno.

Dečak prilikom korišćenja interneta putem laptopa (Foto: AHMED HINDAWI on Unsplash)

Svakodnevno se suočavamo sa različitim merama u borbi protiv korone. Često se, međutim, insistira na zatvaranju škola, dok istovremeno rade kafane, organizuju se razni masovni događaji…
– Što se tiče insistiranja na zatvaranju škola, tu dolazimo do jednog zanimljivog momenta, a to su granice struke. Ako je nekome stalo, primera radi, do toga da suzbije koronu, onda će mu možda pasti na pamet da, u krajnjem slučaju, likvidira sve nevakcinisane ljude. Posle bi došli na red nedovoljno vakcinisani, pa vakcinisani nedovoljno dobrim vakcinama. Znate, kada se jednom počne, onda lako ide. Šalim se, naravno, ali hteo sam da kažem ovo: uvek postoji šira slika, a tako je i sa koronom. U tu širu sliku ulazi i to da onlajn nastava uglavnom nije dobra i da ne donosi dobre rezultate.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Laguna

Izvor Večernje novosti

BONUS VIDEO:

 

Више конгресмена у САД ће подржати српску резолуцију

politika.rs

Више конгресмена у САД ће подржати српску резолуцију

3-4 minutes

---

Председник Александар Вучић изјавио је данас да ће ускоро више конгресмена у САД потписима подржати „српску резолуцију", него што их је потписало писмо америчком председнику, и то неће бити конгресмени из само једне странке, што је са тим писмом групе сенатора случај, додајући да не прихвата да је Србија дестабилизирајући фактор у региону.

На питање Н1, зашто се захтев за блокаду имовине и забрану уласка у САД особама које доприносе дестабилизацији на Западном Балкану у писму групе америчких сенатора председнику Бајдену, у СНС „преводи" као да су тражили бомбардовање, што је у саопштењу поменуо потпредседник СНС Миленко Јованов, Вучић је рекао да Јованов неретко „растура" неистине које тај медиј објављује.

„Разуме се да нисте прочитали цело саопштење, и разумем да сте острашћени да морате да говорите ко обмањује, а ко не обмањује јавност, што није посао новинара. Али, поштујем и то, боље да људи знају ко подржава тајкуне, а ко не", додао је Вучић.

Он је навео да се у саопштењу конгресмена говори о томе да је Србија крива и дестабилизујући фактор на Западном Балкану.

„Зар вам то већ није довољно? Причате о замрзавању имовине. Ја молим поново да ми замрзну сву имовину у иностранству. Мени на цео живот, а овој двојици тајкуна само на годину дана, па да видите колико ћете њима рачуна да замрзнете, а колико мени. Мени ниједан, јер га нема. У томе је проблем", рекао је Вучић.

На додатно питање како то да конгресмени који су означени као албански лобисти нису сметали када су се састали са амбасадором Србије у САД Марком Ђурићем, Вучић је рекао да је посао амбасадора да се састаје са свима који мисле на један, други или трећи начин. Да разговара са њима, како би били што је могуће више на страни Србије, а не на страни ставе да је Србија дестабилизујући фактор у региону.

„Јер Србија то није, већ је апсолутно стабилизирајући фактор, што је потврдио и Ескобар, и по питању РС, и у другим стварима", рекао је Вучић.

Ако неко жели да се Србија одрекне свог народа, како би постала стабилизирајући фактор, председник Вучић је поручио да он на то не пристаје.

„Као председник Србије, бићу уз наш народ, не кршећи права ниједне земље, не мешајући се у права других земаља. Али, ми морамо да подржимо право нашег народа да буде свој на своме, да има право на своје писмо, језик, веру. Ако је то дестабилизујуће - немам проблем са тим", поручио је Вучић.

Поручио је да је Србија увек чувала мир, стабилност и на сваки начин доприносила очувању мира, развоју, очувању добрих економских односа.

Он је додао да је писмо потписало неколико конгресмена Демократске странке, готово једнопартијски.

„Видећете у наредних месец и по дана, много више конгресмена ће да потпише српску резолуција, да се види колико пријатеља Србија има у америчком Конгресу", најавио је Вучић.

Осим тога, каже, са свима ће се разговарати како би се указало на то ко је заиста корумпиран, и ко има рачуне по свету.

„Они не позивају на бомбардовање, ко год да је то тумачио погрешио је, јер њих Србија не занима, ни бомбардована, ни небомбардована. Једино што њих интересује је долазак на власт, преузимање државних ресурса у сопствене руке", рекао је Вучић коментаришући интересе такозване тајкунске опозиције.

View article...

Enclosures:

160z120_Tan2021-11-7_114612100_0.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_11//160z120_Tan2021-11-7_114612100_0.jpg

 

iskra.co

„Хоћемо ли учити српску или НАТО историју": Порука студената поводом прогона Милоша Ковића

5-6 minutes

---

„Хоћемо ли учити српску или НАТО историју": Порука студената поводом прогона Милоша Ковића

01.11.2021. - 17:32

Милоша Kовић (Фото: Sputnik /Лола Ђорђевић)

Протест „Стоп прогону професора Милоша Kовића" одржан је данас у 11 сати испред Филозофског факултета у Београду. Више стотина студената, професора и грађана окупило се у знак подршке српском историчару јер верују да му, уместо академског напредовања у звање редовног професора, прети избацивање с факултета због, како кажу, вишегодишњег прогона.

Студенти су поручили да стручну комисију факултета чине професори који су у сукобу интереса, јер су против Kовића поднели кривичне и прекршајне тужбе, и затражили да они буду изузети како би Kовић остварио права на непристрасну комисију која ће да објективно процени његова научна и педагошка достигнућа.

Ако захтев не буде испуњен, студенти организатори скупа су најавили да ће наставити да протестују. Kовићу, иначе, у јуну истиче звање ванредног професора, а он испуњава све услове за избор у звање редовног професора на Филозофском факултету.

Протест у знак подршке Милошу Kовићу

Студент мастер студија историје Филозофског факултета Ђорђе Николић рекао је да су се окупили да изразе солидарност и подигну глас против неправедног прогона Милоша Kовића и додао да то није први пут да се професори протерују с Филозофског факултета.

„У року од три године, из наставе на Филозофском факултету су удаљени професори Александар Фотић, Маја Николић и Небојша Шулетић. И тада смо апеловали на јавност, али сада смо одлучили да подигнемо све на виши ниво и не допустимо да се квалитетан научни кадар избаци с Филозофског факултета. Тражимо од декана да реагује сходно Закону и прописима Статута Факултета и да, с обзиром на мутну ситуацију на Одељењу за историју, узме ствар у своје руке и именује независну комисију", казао је Николић.

Марија Мијовић, дипломирани политиколог Факултета политичких наука, сматра да је Kовић нечасно и незаконито дискриминисан и да је мета прогона, као и да је дужност студената да буду на протесту да би одбранили истину, домовину и Универзитет.

„Неко од нас би то могао да буде сутра. Данас је срамота бити Србин и патриота. Не бих волела да наша деца уче историју коју им пропагирају присталице НАТО-а, већ праву српску историју коју сви треба да знамо", истакла је Марија Мијовић.

Зоран Јовановић, који је дипломирао на Одељењу за историју Филозофског факултета, а који је, како је рекао, због прогона професора који су се тамо догађали прешао на Одељење за класничне науке, нагласио је да су се окупили да, осим Kовића, подрже и његове студенте, који такође, како је напоменуо, трпе тортуру.

„До сада смо имали неколико случајева у којима су његови докторанди, с написаном докторском дисертацијом, због тога што је Никола Самарџић наметао своју комисију, морали да напусте Филозофски факултет Универзитета у Београду и да се пребаце на неки други универзитет у Србији", рекао је Јовановић.

Студент Филолошког факултета Милош Милићевић дошао је да искаже подршку у име свих студената који нису с Филозофског факултета:

„Дошао сам да подржим да се такве ствари не допусте, да један квалитетан професор, који је оксфордски ђак, с аутентичном српском идејом, који на педагошки и сваки други начин представља пример интелектуалца, буде злостављан од стране једне одређене групе".

Факултет на потезу

Kовић је на скупу за „Спутњик" рекао да се доценти и ванредни професори последњих година систематски одстрањују с Филозофског факултета и да је сада дошао ред на њега.

„Овде је реч о сукобу интереса који у потпуности одговара ономе у Kодексу професионалне етике Београдског универзитета или Закону о општем управном поступку. Овде је можда основни проблем што имате једне критеријуме за професоре Филозофског факултета, а потпуно друге за Милоша Kовића. Ово је школски пример дискриминације. Лопта је сад у дворишту управе Факултета и декана Данијела Синанија", истакао је Kовић.

Седница кадровске комисије Филозофског факултета биће одржана у уторак. На интернету је покренута и „Петиција подршке Милошу Kовићу" коју је до сада потписало више од 2.000 људи.
Подсетимо, Kовић тврди да група професора, предвођена Николом Самарџићем, покушава да осујети његов избор у редовног професора иако за то испуњава све услове и наглашава да је реч о политичком прогону.

„Овде је реч о томе каква ће се историја предавати нашој деци. Да ли ће у школама и на универзитетима слушати НАТО историју српског народа, или хашку интерпретацију српске историје, како ја то понављам већ годинама, или оно што је права историја која је наука, која је ствар струке", рекао је Kовић раније за „Спутњик".

rs.sputniknews.com