Пише: Драган Милосављевић |
18 октобар 2011 |
Вук Драшковић и Чедомир Јовановић Све што нам безочно отимају, Косово,Војводину, Санџак и југ Србије, (пре)даје се низашта, наводно за почетак преговора око пријема у ЕУ Дакле за фатаморгану Тадића „без алтаренативе". Када дође време, ову кулу од карата рушиће без напора државе са територијалним претензијама према српским просторима. Како је то већ најавила Мађарска. Имамо, дакле, прегршт необоривих доказа Србија је до грла у вучијим временима и има третман плена за прихрану неофашистичких и неоимперијалних апетита А иза тог глобалног концепта, чији је Србија полигон већ две деценије, ових дана стварањем „револуционарног„ хаоса преко Викиликса, подарује се и она незадовољна опљачкана Европа. Каква сличност са далеком 1968, када је рушен државотворац и последњи велики лидер Европе Де Гол под слоганом „ give peace a chance", дајте шансу миру.". Није него. А управо се група овдашњих учесника тог првог глобалног циркуса некада маоиста и титоиста, сада новодемократа који контролишу спољну политику, кључни штампани медиј, дијаспору и цркву, приљежно „денацификују" Србију, легитимише да су до грла у улози асистента поробљивачке стратегије глобалне интернационале. Иза пламених наслова на њиховим билбордима „људских права" фактички одобравају сецесије. На знак корбача својих ментора, политиком подршке фактичком парчању Србије у „име реализма" а аконто њеног до краја наизвесног уласка у Европу, ових дана прелазе у „галоп тројанске коњице". Можда најбоља дијагностика самомржње ових ликова што „морају„ да живе као Срби и међу Србима, не кријући притом презир према традицији ове нације, према њеним коренима је недавна карикатура на насловници најстаријег листа на Балкану. Тамо је „довитљви цртач „док голоруки Срби бране Север Косова пред очима равнодушног Београда, приказао Косово и Метохију као спаљену рупу на карти Србије. То стратиште и светилиште српске историје, прошле и садашње, описано је као место колективног фантомског жала за нечим сто је ампутирано. Не постоји. А ипак боли. То је екстаза цинизма постојећег режима који контролише медије и директно асоцира намерно и радосно на причање вица о „конопцу у кући обешеног". Рекло би се да је то школски пример понашања оних који уживају у патологији зла које чине, што дакако провејава и у коментарима њихових аналитичара, како у штампаним тако и електронским медијима. Ипак, најупечатљивији лик тих (ново) крсташа западне алијансе, а улози парадигме новоевропејства је играч козарачког кола, шездесетосмаш, па индиго верзија Драже и својевремено заштитни лик опозиционог депоса, а од октобра кукавних „транзиционих„ ДОС владала Србије. Он данас набеђује Србе са севера Косова за агресију. Ни мање ни више, него их именује за нападаче на вазда „мирољубиви" и „мироточиви" НАТО . И гле, баш његову две деценије контраверзну биографију не обрађују Викиликс депеше. Нема у оптицају итекакао важног податка да је овај званично љути противник, а повремено коалициони партнер Милошевића, жестоко претио тим истим Шиптарима. Уочи бомбардовања 1998. гарантовао је ће на Косову иза сваког жбуна стајати његов комита и пуцати на агресоре. Таквих салта има до миле воље у четничкој, родољубивој фази хронологије прве од две деценије, колико политички вук, сада у пригодном ЕУНАТО руну, од „комитске„ до проатланске, од кокарде до НАТО бусоле, пустоши по торовима српске политике. Мада, наравно, изливи оперетског патриотизма, баш као шприцер, били су повремено пресецани (кад затреба) прагматизмом утирања пута ка сумињивим политичким иницијативама. Рецимо 1996. учешће у „интренационализацији питања Косова" у Валдорф Асторији" у друштву са Демаћијем, а под патронатом Олбрајтове. Или „визионарским„ предлогом исте године да се што пре укључимо у НАТО и амерички план за југоисточну европу. Ту секвенцу заокрета према агресору успешно је одрадио као други по реду, после Свилановића, министар послова спољних, а са унутрашњим погубним последицама. „Свилени" сада прежива синекуру у ЕУРО хладовини, мудро обезбеђен са пристојне раздаљине. „Краљу тргова" како то тврде поједини аналитичари (на сајту Нови стандард) то не дају јер је наводно једном ногом пред оптужницом због неких неплаћених рачуна из „родољубиве" фазе своје политичке каријере.. А ми, опет са закашњењем, знамо да је тај НАТО пројект пропао још за Милошевића, који је у НАТО безуспешно, по изјави на ТВ Војводина једног од лидера СПС, хтео да уђе 1992. У Рамбујеу је сазнао од Ворена Кристофера, државног секретара САД; да не постоји списак услова за интеграцју Србије на запад. Само празан лист на коме се може уписати сваког тренутка листа бесконачних условљавања. А управо то доживљавамо. У међувремену, Турска, преко зелене трансверзале, од Сарајева, преко Новог Пазара и Приштине, враћа се на Балкан. Управо ових дана Турци мире, у улози незаобилазних посреднка, две исламске заједнице, очито плански ових година нахушкаване у политичко верском игроказу, ради стварања тензија у Санџку. Ту је да помогне тим западних амбасадора, радо виђен у Новом Пазару. Најављено је потписивање споразума о јединственој исламској заједници у Србији. Поред осталих, биће ту и потпис у име Турске, њеног верског поглавара Мехмеда Гомеза, па борбеног верског поглавара БИХ Мустафе Церића, а затим и „помирених" муфтија Зукорлића и Зилкића. У надзорној, шесточланој комисји за спровођење споразума о нечему што би требала бити унутрашња ствар Србије, биће и представник Турске. Ето нас корак по корак до резултата Декларације из Истанбула. А као идемо у Европу. Такав правац догађаја могло би објаснити видно интерсовање и ДС и СНС за расплет у Санџаку. А за то је у припрећеној „интернационализацији" питања Санџака важан фактор милитантни лидер муслимана, који је својевремено додао гласове за мандат Тадићу, сада се смеши Томи. Све то налик је црногорском сценарију брисања српства и отцепљења Црне Горе уз кључни допринос несрпских мањина политичким амбицијама атлантистичких партија, бивших комуниста. Њихова девиза је очување власти по цену даљег растакања српства и државе. Уосталом, никада Србију и нису доживљавали као своју домовину и државу. Иначе је не би делили по потреби грађанским ратовима, и оружаним и политичким . Одрађује се њиховим доприносом и почетак пројекта румелизације Србије, као логичан наставак оног процеса из Њујорка 1966, када је са лидерима ГСС и СПС, под притиском Мадлен Олбрајт, лидер СПО покренуо ваљак историје у близини Кипа слободе, а на штету Србије и Срба. Практично тада је започело утирање пута ка будућој независности Косова. Били су ту присутни водећи кадрови из СПС, ГСС и НС. Ђиндић је мудро заобишао овај скуп, не желећи да остави сопствене отиске прстију у овој работи. Чаробна реч за све сецесионисте, „интернационализација", са којом сад машу у Војводини и где им се привиђају уместо већинских староседелаца Срба, некакви Војвођани, нови југословени Србије, изговорена је још пре деценију и по. Сада њене реалне консеквенце, сецесије, треба довести до краја у виду сценарија распада (кон)федерације већинског народа са мањинама у Србији, у чему су видимо присутни како ДС у Војводини, тако и Г17 кроз такозвану регионализацију Србије За сада се у том послу као помагачи јавно легитимишу Будимпешта и Анкара, али у позадини конце вуче Берлин по принципима нове балканске Јалте. Али то, подсећа историја, није крај, већ почетак нечега што је присутно вековима и увек надвлада када је Србија слаба, подељена и још лишена савезника. Последњих десет година све иде предвиђеним редом наших непријатеља. Него, јер тај Демаћи из Њујорка ових дана у друштву једног „малађеца" аналитичара неког новог вука ваљда рече да је „Косово препрека у добрим односима Србије и Албаније". Да не верујеш. Лично се сећам излагања господина Демаћија у Дому омладине, тада госта „Београског круга", коме се аплаудрирало уз звуке сирена бомбардованог Беогарда. Заиста, биће материјала за писање историје какву свет још није запамтио. Историје како је „елита" термита, наводно проевропских, до кости оглодала сопствени народ и државу. Отварајући, притом , врата свакој вуцибатини и сецикеси којој се нешто прохтело од Србије. А ова им је дала своје гласове за демократизацију, поводећи се за певањем разноразних демо и брадатих сирена. Тек ће анализе једног (лепог) дана, за које данас нема и медијског простора и воље међу посленицима проатлантистичког новинарства и историграфије, показати колико добрих трагова у селектованим извештајима и ЦИЕ о збивањима од 1963 до слома Милошевића, понуђених још пре Викиликса на интернету У тим доступним материјалима је инетересантна и не баш за анализе занемарљива тврдња да су у сценарију „ усмеравања " Милошевића на позицију непопустљивог преговарача и тврдог противника мирног распада Југославије, главни ликови били кумови оперетског четништва. Бивши приљежни чланови СК са посебим задацима и добро пројектованом улогом. Како тврде аналитичари ЦИЕ жестоки „национализам" новопечених четника и њихово кочоперно србовање са шубарама, кокардама и ножевима у зубима, увек радих да изађу пред камере ЦНН, ишао је дотле да су неки за појасом носили заденуте и „зарђале виљушке". Цела та армија, заједно са вођама булаићевских искарикираних команданата, остатака краљевске војске у отаџбини, имала је задатак да Слободану наметне „патриотско" надметање око престижа тврдог и непопустљивог у догађању национално „пробуђене" Србије. И, како тврди ЦИА, Милошевић је том изазову (који су жетоко за своје потребе демонизације целог српства користиле НВО), да буде баш толико радикалан колико је kazus beli за планиране потезе цепања Југославије, а потом Србије било неопходно, Немачкој , а потом Америци и Британији. У том контексту, новолансиране приче о родољибивом Ђнђићу који брани Косово, а пре тога је позивао НАТО, могу се читати и као дупло дно сличне технологије манипулације јавним мнењем за потребе избора. Ништа другачије није ни са дублером чиче чије вешто манипулисање српским емоцијама везаним за полом краљеве војске, буквално сатрте сарадњом Тита и „његових Срба и запада, коме је наивна монархија била привржена, указујуе на исто британско америчко семениште паклених идеја одакле су потекле све велике операције над Србијом. Не заборавимо, притом , да су Американци преко 10.000 заробљених есесоваца спасили и укључили у свој послератни апарат ЦИЕ. То доказује уосталом и британска кључна асистенција у хватању и пресуђивању правог Чиче. Оног коме се потоњи министар вешто увукао под кокарду. Све док је њему и креаторима целе ове паклене балканске поморанџе то било потребно. Јер тешко да ће ико икада после учинка кумова у оживљавању оног и онаквог четништва и „војвода", какве смо гледали упарених са парапатриотским „тигровима", са легитимацијама страних и домаћих служби, више посегнути за монархистичким и традиционално српским патриотским адутима у одбрани Србије. Толико су темељно у овој дводеценијској кампањи намештаљки и колаборације они обезвређени. Могло би се рећи да је заједно са 9. мартом 1991, који је Србију увео у паклену идеју да треба да је бране овакви „добровољци", гардисти, плаћеници, затвореници преобучених у униформе патриота (а синови официра ЈНА су први стругнули у Мађарску) коштао скупо. Јер, без таквог „регрутовања" олоша и криминалаца у „патриоте" са лажном моралном легитимацијом, готово би биле неизводљиве намештаљке наводне геноцидности целог српског корпуса. А неке су кулминирале играма око геноцида у Сребреници што је парламент са 126 климоглаваца историјски неодговорно прогутао. Јер морао је то на страну интервенцију у политичком врху. Ради одбране фотеља и синекура. А редом су сви српски наводни злочини од Меркала, Рачка , па до Сребренице били одрађени по наруџби ЦИЕ а у сарадњи са псима рата који лутају сртатиштима издате и разваљене Југославије. На којима су бивши комунисти сладострасно потпаљивали грађанске ратове. И притом делили плен, територије . Оне које су по цену 1.200.000 побијених Срба ослобођене и одбрањене ратовима на Церу, Солуну, Кајмакчалану. А четнички глумци, чланови јагњећих бригада са Равне горе, костимиране у светилиште спектакла и статисти те приче, добро припремљене у бироима завере, гурнути су у међувремену у неке сасвим нове представе јаловог странчарења и мутних комбинација. До суза комичних или тужних, како хоћете, у садашњем парламаентарном циркусу. И гле чуда, овдашње реалности, сви медији редом „краља тргова" и бившег министра јадних послова, виде као пoлитичара јединог данас спремног да народу открије истину.Коју по реду ? |
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=19686:galop-trojanske-konjice&catid=37:politika
Нема коментара:
Постави коментар