fakti.org

Да ли је Србија суочена са ултиматумом или власт за ултиматум продаје оно на шта је пристала?

ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ: У НАСТАВЉАЊУ „ВУЧИЋЕВИМ ПУТЕМ" ИЛИ У „НАСЛОНУ НА РУСИЈУ"?

 

• Славко СТЕВАНОВИЋ: Наши преговарачи су се из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности. На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен
• Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ: Није ултиматум у питању. Све произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада. За разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо. Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција
• Бранко ПАВЛОВИЋ: Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев. Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили
• Жељко ЦВИЈАНОВИЋ: Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан. Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву
• Рајко ПЕТРОВ НОГО: Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени. Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију

        СЕВНУ из Брисела оно што се одавно очекивало. Заправо, оно што су су одавно очекивали сви трезвени у Србији и опомињали власт у Београду да ће се све тако завршити. А и још тужније и ружније.

        Вучићев бриселски преговарач Марко Ђурић објавио је да и Приштина и Брисел траже имовину Телекома у јужној покрајини. Да је, у суштини смарају приштинском, шиптарском.

        Ђурић је објавио да је „изненађен и увређен" и да он на то не би пристао, али да одлуку препушта великом и мудром премијеру којем он, наравно, безгранично верује.

        Али, да ли је ово ултиматум или Приштина и Брисел само траже од Београда оно на шта је пристајао још од времена владавине Бориса Тадића?

        Не продаје ли власт Србији за ултиматум оно на шта је (још у Борисово време) сама пристала, па то сада Србији мора представити као ултиматум (јер, сила Бога на моли!)?

        Ко је већи проблем за Србију и њену будућност - Београд или Брисел?

        Где је излаз? У настављању Вучићевог пута или у „наслону на Русију", као што су говорили неки српски државници?

Стижу плодови онога што је власт сејала последњих неколико година

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Скупштине АП Косова и Метохије

 

• Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН. И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен

 

        ПРВО, говорим са позиције председника Скупштине АП Косово и Метохија.

        Сваком грађанину, а мислим и влади и овом премијеру, јасно је да сада само убирају плодове чије су семе сејали пре неколико година. Ми смо им указивали на грешке, а они су тражили да им верујемо. Ми им нисмо поверовали!

        Онда су поставили привремена већа.

        Од оног момента кад смо им дали царину, укинули институције, суд и цивилну заштиту, шта смо могли друго да очекујемо него да ће да нам траже имовину. А и чија је то имовина? Ако не можемо да користимо нашу имовину и да уђемо на Косово и Метохију, како је то онда наша имовина? А то су потписали.

        Укинуте су нам институције, а сада, видим, упућен је позив да четири општине направе заједничку седницу. И питам: на чијим изборима су изгласане, ко је те изборе расписао, по чијим законима су спроведени?

        Подсетићу да су се наши преговарачи из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности.

        На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен. Али, заиста страхујем да је то раније договорено и да се сада тражи начин да се то оправда.

        У име грађана Косова и Метохије и покрајинске Скупштине им поручујем: нека то не раде. Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН.

        И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен.

Приштина нас и понижава, неће позивни број из наше руке, хоће га од Албаније или директно

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, уредник НСПМ

 

• Одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао

 

        НИСМО сада пред ултиматум, већ смо то одавно и што је најгоре, а за разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо.

        Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција.

        Другим речима, одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао.

        Наравно да треба одбити и прекинути бриселске преговоре и одустати од њихове примене. Али, ако пажљиво слушате о чему се овде ради, видећете да смо већ прихватили међународни телефонски број за Косово, а сад се само цењкамо да ли ћемо ишта добити за узврат или не. Приштина нас још додатно понижава и одбија да добије тај број из наше руке, него од Албаније или директно.

        Ако ми дозволите: прво бих да констатујем да стварно није ултиматум у питању. Све то произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада.

Од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

 

        ДАНАС све већи број Вучићевих пратилаца није спреман да се саможртвује за великог вођу, па последице Бриселских споразума испливавају у јавности као „ултиматуми".

        Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев.

        Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили, а били су нам "обећали" да када жртвујемо имовину Телекома, онда смо тиме заштитили осталу имовину.

        А никад ништа слично нити пише у Бриселским споразумима нити би нам са Запада икада тако нешто обећали.

        Укратко, од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега, а све, од судова и полиције до имовине, иде у корист Приштине.

Прави циљ бриселског ултиматума је - забијање клина између Београда и Москве

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, уредник Новог Стандарда

 

• Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир

 

        СМИСАО бриселског ултиматума, као и оног који ће тек да уследи - да Београд уведе санкције Додику и окрене леђа Српској - има више циљева и више нивоа значења. Основни је забијање клина између Москве и Београда.

        Наиме, ако се Србија одрекне своје имовине на Косову и Метохији и права да она да позивни телефонски број Приштини, а не да јој га да нека друга земља (Аустрија), још више, ако се одрекне својих права и обавеза у Српској - она више неће бити ни кредибилан партнер ни неко ко може да чини простор руског утицаја на Централном Балкану.

        Далеко од тога да би тада Русија окренула леђа Србији, али своје активности овде свела би на минимум, док би агенти западног утицаја ликовали како нам Русија никад, па ни сад, није помогла. Таква тактика свакако је много ефектнија од притиска да Београд Русији уведе санкције, јер, кад би се то догодило, Русија би у очима Срба остала велика, док, у случају да смањи присуство у Србији, постаје темом сумњичења.

 

        То значи да, ако се одрекнемо имовине на Косову, не само да остајемо без баснословних економских ресурса већ и без шансе да одбранимо остатак своје независности. Речју, тада Србија упада у дуго ропство, и искључује се из европских и светских процеса ресуверенизације земаља, какав видимо широм света.

        Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан.

        Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву. Уверен сам да је управо на тако нешто мислио некадашњи амерички функционер Роберт Гелбард, који је 90-тих година предвидео да ће последњи чин распада Југославије бити грађански рат у Србији.                            

        Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир.

Од првих преговора и уступака се очекивало да ће рачун доћи на наплату

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник и академик

 

        ТАЈ пут је одавно беспуће.

        Већ од првих преговора и уступака очекивало се да ће једанпут рачун бити испоручен.

        Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени.

        Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију, као и ви.

        Диана Милошевић

 

Пад Алепа – опрезно до истине

Сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД

Аутор: Бранко Павловић

субота, 08.10.2016. у 09:10

 

Алеп ових дана (Фото La–croix.com)

Поводом текста „Пад Алепа - упозорење за Москву", „Политика" од 4. октобра

У „Политици" 4. октобра, на трећој страни, у рубрици „Свет", новинар Владимир Вукасовић у тексту „Пад Алепа – упозорење за Москву", између осталог, пише:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као 'западњачка пропаганда'", али, наставља аутор „и тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу", уз позивање и на УН по којима напади „...руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу..."

Питања која желим да отворим на страницама „Политике" су:

1. Коју „половину" пропагандних тврдњи о „грозотама" које чине руске снаге су избацили из анализе? Који су то догађаји за које новинар сматра да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам ово аутора због тога што из наставка текста имам утисак да је управо он прихватио највеће пропагандне лажи Запада као истините.

2. О ком извештају УН Вукасовић говори као о крунском доказу за тврдње које износи? Осим ако не мисли на изјаве Бан Ки Муна. Али онда би могао да се ослони и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме Вукасовић говори? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерији која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста наведено је да је погинуло једно дете. Кад би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро све медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледамо снимке, на које се Вукасовић такође позива, онда ћемо уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експлозије би били убијени.

4. Одакле „Политикином" новинару идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације скоро сваког другог дана објављују билтене из Сирије са извештајима о томе колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено. Шта од тога није тачно? Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији, у континуитету, па зашто би онда уништавала те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Вукасовић мисли да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како је аутор дошао до тога да, опреза ради, треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, пред Конгресом и пред камерама лагао је цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији, итд. Како онда медијима у САД, када су у питању војне интервенције те велике силе, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који смо на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999. године.

6. Да ли новинар мисли да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мисли да када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава него током борбе против њих. Погледајмо само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору, бежећи од тероризма, па ћемо одмах лако израчунати да све те „грозоте" у вези са ослобођењем источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се да ово напишем зато што сам стекао утисак да аутор текста о којем је реч уопште није злонамеран, него да, по мом мишљењу, нема довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се Запад служи и зато сам помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике", а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика" у мојој породици чита од 1904. године и такорећи „генетски" смо имуни на пропаганду било које врсте.

Адвокат

http://www.politika.rs/scc/clanak/365162/Pogledi/Pad-Alepa-oprezno-do-istine

novosti.rs

Dragomir Anđelković: Pritisak Zapada zbog Moskve

Dragomir Anđelković, politički analitičar

| 01. oktobar 2016. 16:22 |

Komentara: 2

Nadam se da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse

Stav Beograda prema Moskvi predstavlja test odnosa prema srpskim interesima. Rusija nam je ključni saveznik u odbrani državnosti Srpske i preostalih pozicija na KiM. Ako se udaljavamo od Rusije ili nju teramo od sebe, to znači da smo već uskočili ili se spremamo da uskočimo, u ponor potpunog nacionalnog samozatiranja. Uz sve crne slutnje, nadam se da nije baš tako. Kako god bilo - stvari će uskoro biti jasnije.

Zapad od nas arogantno zahteva da - (1) budemo pasivni (osim na rečima) u vezi sa nastojanjem da eliminiše Dodika i nametne centralizaciju BiH; (2) prihvatimo jednostranu interpretaciju Briselskog sporazuma i damo sve što Albanci od nas traže, a dobijemo "šarenu lažu" za javnost; (3) prekinemo dalji razvoj odnosa sa Rusijom. Nominalno se traži više ali se zasada ne insistira. Pragmatični Zapad računa da će kasnije i to dobiti. Srbija se sa Rusijom dogovorila nekoliko stvari, od dobijanja velike donacije za naše vazduhoplovstvo do davanja Rusima - u simboličkim razmerama kako bi očuvali kakav-takav balans sa NATO (koji je dobio mnogo više) -"diplomatskog statusa" za neke službenike u niškom humanitarnom centru.

Beograd - stiče se utisak da Kremlj to već pomišlja - izbegava ili oteže realizaciju onoga što je dogovorio. Tako celu stvar na "tehničkom nivou" obesmišljava. To može da bude plod strašne ucene Zapada u okolnostima kada je shvatio da vlast namerava da povuče produktivne poteze u domenu unapređenja rusko-srpskih veza i naših odbrambenih kapaciteta. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse. Potka svega je nada da će Moskva prestati da aktivno asistira u vezi sa odbranom KiM i RS, što bi bio osnov za potpuno slamanje naših tamošnjih odbrambenih pozicija ili izgovor za dizanje ruku službenog Beograda od njih. Kapitulirali bismo, a neki bi vikali da su za to krivi Rusi koji su nas, navodno, izdali.

Druga varijanta se svodi na to da vladajući budu prisiljeni da na aktivan način, na srpsku štetu, sami urade sve pomenuto. Prema tom scenariju, rusko-srpski odnosi principijelno se, površinski gledano, zamrzavaju na sadašnjem nivou, odnosno bez obzira na to što se dubinski kvare (što se krije od javnosti), veze formalno ostaju kakve su sada (bez realizacije dogovorenog). Uporedo, Beograd obavlja svoj destruktivni domaći zadatak: prepušta RS samoj sebi, a na KiM okončava primenu modifikovanog Briselskog sporazuma. Pravi se da ne vidi juriš na RS, a Prištini daje sve što želi u domenu telekomunikacija i energetike, kao što je dobila kada se radi o tablicama i još mnogo čemu drugom, dok Srbi dobijaju totalno sterilnu Zajednicu opština.

Ako i tada Rusija ne bi dala bilo kakav izgovor da se optuži za zahlađenje odnosa, ono što ide u tom smeru krivicom Beograda - kao i sve negativno u vezi RS i KiM - bilo bi dok je moguće prikrivano, kako srpska većinski patriotska javnost ne bi bila revoltirana. Štaviše, kako bi bilo dovoljno vremena da ona, po principu postepenog ispiranja mozgova, bude amortizovana. Stvarala bi se nejasna i komplikovana situacija u kojoj se manipulativno simulira nacionalna borba Beograda i rušilačka akcija Zapada protiv vlasti, da bi se iz svega izrodila totalna kapitulacija Srbije. Naravno, umotana u neku ambalažu koja omogućava da se drsko tvrdi da nije to.

U tim planovima Zapada kako da prisili službenu Srbiju da radi protiv srpskih interesa, za njega i one koji bi pristali da igraju na toliko antisrpsku muziku - postoji veliki faktor rizika. A to je da Rusija ne upadne u zamku te da umesto da ljutito okrene glavu od Srba, samostalno a još energičnije počne da deluje u prilog naših interesa. Vlast je jedno i ona se menja, a nacija je nešto drugo. U tom svetlu Rusija bi verovatno od Srbije potpuno preuzela podršku RS i nastavila da principijelno vodi, koliko to može, kosovsko-metohijsku bitku. Podrazumeva se i medijsko i svako drugo aktiviranje u Srbiji. Čak i bez fokusiranja na vlast sa ciljem njenog rušenja (što neki ruski faktori - što me raduje - danas u Crnoj Gori pokazuju da znaju da rade), a samo na osnovu insistiranja na istini o opisanoj (nadam se tek hipotetički) politici Beograda, vlastodršci bi osetili drastične posledice po svoj rejting. Može da prođe defetizam u vezi sa Kosovom ali ne i na svim poljima!

Sadašnja vlast, ma koliko koketirala sa nekim drugosrbijanskim krugovima, ipak se oslanja na nacionalno orijentisan (dominantan) deo biračkog tela. Ono je svesno da se nalazimo u zoni prevlasti onih koji su na nas izvršili niz agresija i otimaju nam Kosovo, pa nevoljno toleriše određene kompromise na našu štetu. Shvata ih kao plaćanje reketa NATO nasilniku ali ako bi se u tome otišlo predaleko (i javnost to shvatila) posledice po režim bile bi drastične. On i Zapad to znaju, pa se u skladu sa tim stilizuje politika. Međutim, nadam se (a nada umire poslednja) da to nije presudno tj. da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji i da zbog sebe ne žrtvuje nas. Tekućim manevrima pokušava da prevari zapadne postmoderne okupatore a ne Ruse i većinsku Srbiju. Sledstveno, da će iz raznih, naizgled konfuznih cik cak poteza, proizaći okončanje aranžmana sa Moskvom i na tim osnovama jačanje Srbije. Odlučna podrška RS se u toj varijanti podrazumeva. Da li je tako ili ne - brzo ćemo znati. Mnogo će nam reći karakter najavljene posete Medvedeva ili pak njeno odlaganje, odnosno čak i otkazivanje. Na raznim stupnjevima tog (geo)političkog stepeništa kriju se modaliteti odgovora na pitanje - kuda aktuelna vlast vodi Srbiju?