https://soundcloud.com/sputnjik-srbija
Ratko Dmitrović
| 18. decembar 2015. 21:28 |
Niko Srbe nije porazio dublje i dalekosežnije nego što su to uradili komunisti, a Latinka Perović je poslednje veliko ime iz operativne grupe jugoslovenskih komunista koji su provodili drezdenski nalog iz 1928. po kom se i danas radi
To može da se nazove obilazak gradilišta po okončanju radova, vožnja počasnog kruga, ples pobednika na mestu zločina... kako kome drago, ali da se radi o pobedniku, likovanju, odocnelom sladostrašću, u to nema sumnje. Reč je o Latinki Perović i jednom programu napisanom i usvojenom 1928. godine, u Drezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ. Taj program nikada nije odbačen, povučen, revidiran. On je i danas na stolu, po njemu se i danas radi (ne padajte u zabludu zbog činjenice da KPJ formalno ne postoji, da su komunisti poraženi), ostalo je još ponešto za rabotu na gradilištu zvanom Jugoslavija.
Podsećam, na Četvrtom kongresu KPJ usvojen je program čija osnovna postavka glasi: razbiti Jugoslaviju, formirati samostalne države Sloveniju, Hrvatsku, Crnu Goru i Makedoniju, odvojiti Vojvodinu od Srbije, podržati Albance da naprave državu u čiji bi sastav ušle sve teritorije na kojima oni čine većinu i konstantno, kaže program, voditi borbu protiv "srpskog hegemonizma".
Sve je urađeno, ili gotovo sve. Oko Vojvodine postoje određene poteškoće, ali radi se na tome. Posebni pritisci nas tek čekaju. Nema ovde prostora da se podsetimo kako je, s kim, pod kojim uslovima program iz 1928. godine realizovan, što na kraju krajeva i nije preterano važno: realizovan je. Borba protiv "srpske hegemonije" nije prekidana čak ni malim odmorima. Svi nacionalizmi su opasni (kao), ali srpski je najopasniji.
Latinka Perović je poslednje veliko ime iz operativne grupe jugoslovenskih komunista koji su provodili drezdenski nalog. Bila je sekretar Saveza komunista Srbije 1968-1972. godine, a poslednjih godina "drugosrbijancima" je zamena za Tita, Ivu Lolu Ribara, Kardelja, Stambolića, Koču... za sve što smo podvodili pod pojam Jugoslavija, sa pokrajinama osakaćenom i višestruko uslovljenom Srbijom.
Latinka je napisala knjigu "Dominantna i neželjena elita"; trinaest portreta ličnosti po njenom izboru, kojima je dala prefiks elitnih. Svi osim jednog imaju pozitivnu konotaciju a onaj jedan je, pogađate, Dobrica Ćosić. Knjiga je do sada promovisana u Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Zagrebu, Tuzli... Ostali su Skoplje, Ljubljana i Priština pa da se zatvori taj počasni krug pobednika.
Na promociji u Zagrebu glavni je bio Budimir Lončar, poslednji šef diplomatije Titove Jugoslavije, a glavna teza da je Jugoslaviju srušio srpski nacionalizam, s Ćosićem na čelu. Hrvatski nacionalizam, kao takav, za Latinku i bratiju oko nje ne postoji. Na istoj promociji, Mika Tripalo i Savka Dabčević Kučar predstavljeni su kao branitelji Jugoslavije od srpske hegemonije.
Niko Srbe nije porazio dublje i dalekosežnije nego što su to uradili komunisti.
Александар Микавица
„Телеком" је, бар за сада, остао наш. Економиста Бранко Драгаш, један од противника да се прода национална телекомуникациона компанија, сматра да су за то нарочито заслужне жене. Може бити да је ангажман српских жена на друштвеним мрежама у одбрани „Телекома" утицао на чланове владе да једнодушно гласају против његове продаје. Aкo je таквог „женског покрета отпора" било, упућени тврдe да су његове вође биле две жене. Професорке Александра Смиљанић, бивша министарка телекомуникација и Јасмина Вујић, прва жена шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на чувеном калифорнијском универзитету Беркли, челнице су Иницијативног одбора „Телеком је наш" – врховног штаба одбране ове „српске сребрнине".
Али, добијена битка у одбрани компаније од стратешког значаја за народ и државу, не значи да је добијен и рат. Може ли се „Телеком" одбранити – да остане само наш?
Саговорнице „Политике" остају при тврдњи да „Телеком" никако не треба продати, јер би штета била неупоредиво већа од сваке суме новца која би се добила.
Александра Смиљанић противник је продаје „Телекома" још од првог покушаја 2011. године.
– Финансијски извештаји „Телекома" казују да добро послује – каже Смиљанићева.
– У поређењу са регионалним оператерима сличне величине, у самом је врху по профитабилности и међу најмање задуженим, упркос томе што је купио неколико компанија, укључујући и својих 20 одсто од ОТЕ. И oвој наш има профит, приход и инвестиције веће него сви остали оператери у Србији заједно.
Слаже се да његово пословање мора да буде транспарентније.
– Није добро када повереник за информације од јавног значаја, или Савет за борбу против корупције кажу да „Телеком" неће да објави детаље свог пословања – каже наша саговорница.
– Законом треба утврдити обавезу и других оператера који послују у Србији на јавност и детаљне годишње извештаје. Без обзира што је реч о приватним или фирмама у власништву других држава.
Смиљанићева подсећа да сва три значајна оператера – „Теленор", ВИП и СББ – користе ограничене државне ресурсе: фреквентне опсеге и „Телекомову" инфраструктуру под повољним условима. Напомиње да СББ и ВИП годинама пријављују велики приход и нулти профит, и „било би важно испитати о чему се ради".
Према подацима Агенције за привредне регистре „Телеком" је прошле године имао добит од 140 милиона евра. „Теленор" је имао добит од 87 милиона евра, док су ВИП и СББ били у губитку. Минус ВИП-а на крају 2014. године био је 44 милиона евра, а СББ 20 милиона евра.
Како оцењује залагање за довођење професионалног менаџмента?
Судећи по финансијским резултатима, сматра да менаџмент добро ради. Одбијање пословодства да обавештава јавност о детаљима резултата, казује јој да вероватно има места за побољшања. Замера менаџменту што није пружио отпор продаји компаније:
– То ми говори или да менаџмент не разуме значај телекомуникација и штету која би продајом „Телекома" настала, што је забрињавајуће, или менаџмент ради и одлучује под притиском власти, што такође није добро. Прича да менаџмент мора да слуша владу, јер је држава власник, не стоји. Није влада власник „Телекома", већ грађани.
Смиљанићева тврди да би и продаја мањинског пакета водила „коначној капитулацији".
– Продајом мањинског, стиже се до продаје већинског пакета акција, само спорије – сматра Смиљанићева. – Купци мањинског пакета онда притискају државу да прода свој удео. Продајом било ког дела, губи се контрола над компанијом, као и део профита. С друге стране, новац од продаје акција не може да се уложи у нешто профитабилније, јер су телекомуникације најпрофитабилнија привредна грана.
Не усуђује се, каже, да тврдњама о вишку запослених угрожава нечију егзистенцију, нарочито када иза таквих тврдњи не стоје озбиљне анализе. Они који тврде да у „Телекому" има много више запослених него у „Теленору", а имају приближан број мобилних корисника, немају у виду да „Телеком" има веома велику и разгранату фиксну мрежу, која захтева већа улагања и компликованије одржавање од мобилне.
– Треба знати и да се кроз „Телекомову" фиксну мрежу преноси телекомуникациони саобраћај ВИП-а, „Теленора" и СББ-а, и то по повољним ценама према директивама Европске комисије. Дакле, велики број запослених у „Телекому" ради за друге оператере по ниским ценама – напомиње Смиљанићева.
Кад Јасмину Вујић питају зашто је против продаје „Телекома", она исприча следећу анегдоту:
– У филму „Згодна жена" Ричард Гир и Џулија Робертс разговарају о томе чиме се он бави. Он каже да купује компаније, па их онда распарчава на делове и продаје, зарађујући тако огромне паре. Она на то одговара: „А, разумем. Ти радиш као лопови који краду аутомобиле, растуре их, продају делове и тако зараде много више".
Вујићева каже да су се као могући купци „Телекома" помињали и амерички „хеџ" фондови. Да су се они докопали „Телекома", завршио би као украдени аутомобил. Отпустили би раднике, поделили компанију на делове, продали би је уз велики профит – и отишли из Србије.
Вујићева је убеђена да је добро што „Телеком" није продат, јер ће наставити да пуни буџет, куповаће домаћу опрему и софтвере, помагати културу, спорт и улагати у развој мање развијених подручја.
Синдикалци „Телекома" су пре три дана славили. Частили су ручком све оне који су допринели да се „Телеком" не прода. Јамина Вујић и Александра Смиљанић нису биле позване.
МИНИСТАР ОДБРАНЕ ОТВОРЕНО: Јачи смо од Хрвата!
БЕОГРАД – Једно светско истраживање недавно је показало да је Хрватска и те како војно јача од Србије, а комшије се наоружавају балистичким ракетама. Министру одбране Братиславу Гашићу ова поређења нису лако пала. На питање ко је јачи, испаљује: „Србија је, после Румуније, друга војна сила у региону!" Потпредседник Српске напредне странке је причао и о томе ко бројним аферама покушава да уздрма Србију и зашто, како функционише штаб за одбрану премијера и каква је ситуација с његовом безбедношћу… Интервју Братислава Гашића листу „Ало" преносимо у целости.
Братислав Гашић (Фото: Јутјуб)
Ближи се крај године, време да се сведу рачуни. Какви су резултати вашег министарства, на шта сте поносни, а шта је могло боље?
– Сумирамо резултате које ћемо ускоро представити на конференцији за новинаре. Они показују велики напредак у готово свим областима, почев од обуке и вежби, међународне војне сарадње, учешћа у мировним мисијама, модернизације и ремонта средстава наоружања и војне опреме, попуне ратних војних резерви, сређивања војних објеката, страмбеног збрињавања, одбрамбене индустрије Србије… Оно што издвајам је рекордан број припадника Војске Србије у мировним операцима широм света, такође рекордан одзив за добровољно служење војног рока под оружјем, магацини хране, после много година, пуни су, а одличне извозне резултате бележи и домаћа наменска индустрија. У овој години имамо извоз од 750 милиона долара, а већ је уговорен извоз у наредној години у вредности од 400 милиона долара, који у високом проценту упошљава производне капацитете.
После Хрватске, и Србија набавља ново наружање. Докле се с тим стигло?
– Не бих да коментаришем „ново" наоружање Хрватске. То војни експерти јако добро знају. А ми смо током године модернизовали и ремонтовали велики број средстава наоружања и војне опреме. Влада је определила додатна средства од 600 милиона динара за набавку резервних делова, ремонт и продужетак века употребе авиона „миг 29" и „миг 21". Војску смо опремили с више од 20 нових средстава наоружања и војне опреме. Набавили смо нове камионе, нове вучне возове, униформе, чизме, а почетком следеће године очекујемо испоруку два вишенаменска хеликоптера „ми 17В5".
Недавно је једно светско истраживање Србију ставило испод Хрватске. Ко је јачи?
– Истраживања, као што сами знате, јесу посебна прича. О нелогичностима у самом истраживању и фактичким неслагањима нема сврхе полемисати. Како то да имамо више и војника и наоружања, а да истраживање показују да су они јачи! Чињеница јесте да је Србија друга војна сила у целом региону. Испред нас је само двадесетомилионска Румунија, једина земља у окружењу с којом у историји нисмо ратовали.
Појавила се вест да ће бити смањене дневнице за војнике? Колико људи из војног сектора мора да оде у 2016. због захтева ММФ-а?
– Министарство одбране је благовремено и узимајући у обзир препоруке Владе Србије, међународних финансијских институција и целокупну ситуацију у друштву, током целе године водило планску кадровску политику и на тај начин, без великих потреса, испунило захтеве Владе када је реч о рационализацији персоналних трошкова. Сада су дневнице у Војсци изједначене са МУП-ом.
Почело је сређивање срушених зграда Генералштаба. Зашто се толико чекало?
– Заиста више не могу да се бавим и решавам заоставштине претходне власти. Шта су чекали, то само они знају. Морам признати да се претходни министар Родић потрудио да почне с рашчишћавањем порушених зграда. Као што знате, девастирани простор испред зграде Б старог Генералштаба настојали смо да најрационалније оплеменимо, тако да нас сада није срамота да прођемо поред њега. А после спроведеног поступка јавне набавке, изабран је извођач радова на рушењу дела блока А старог Генералштаба, наложеног од Завода за заштиту споменика. Желимо да задржимо предњи део и везу с нашим старим Генералштабом. Процењена вредност радова износи око 84 милиона динара, а предвиђено је рушење површине од око 5.000 квадрата. Радови треба да буду завршени у мају и добићемо објекат који поново можемо да користимо за наше активности.
Шта се дешава с пресудама за аферу „хеликоптер"?
– Као што знате, много тога је на мене пало и примио сам то. Уз безбројне спекулације. Понављам, то заиста треба препустити надлежним органима, без било каквог прејудицирања.
Могу ли жене раме уз раме с мушкарцима у Војсци?
– Наглашавам да жене у Војсци карактерише њихова добра обученост и знање. Довољно је рећи да су најбољи кадети и најбољи стрелац у Војсци – жене! Оне заиста јесу, као што ви пишете, ојачале строј Војске Србије. У децембарском упутном року у центре за обуку упућено је 600 кандидата за добровољно служење војног рока с оружјем, а пријавило се 1.359 кандидата. Учешће жена износи 10,7 одсто. Ово је рекордна година по одзиву кандидата за добровољно служење војног рока.
„Јумко" ће шити одећу за Војску. Да ли је домаће и најбоље?
– У протеклом периоду „Јумку" смо дали 2,1 милијарду динара и то је оправдано квалитетом одеће на светском нивоу. То је потврдио и Технички опитни центар, који је месецима испитивао укупни квалитет тканине на низ променљивих природних фактора. Успели смо да, првенствено задовољавајући потребе Војске Србије, вратимо „Јумко" у живот. Управо смо склопили уговор вредан 213 милиона динара, што ће значајно подићи производњу те фабрике у наредном периоду.
Црна Гора је ушла у НАТО. Како на то гледате?
– Немамо ништа против тога јер је то њихов избор. Апсолутно се у то не мешамо. Уосталом, ми смо неутрални, а у Партнерству за мир имамо широку лепезу сарадње с НАТО, у којој за нас има довољно простора за даљу сарадњу. Али нам наш избор омогућава и сарадњу с Русијом, Кином и више од 60 земаља у свету. И генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг је приликом недавне посете Србији истакао да су односи са Србијом никад бољи, да је сарадња Војске Србије и Кфора одлична, а све то омогућило је потпуну релаксацију ваздушне зоне безбености, успостављену 1999. године.
СНС ће у јануару имати страначку скупштину? Да ли ће сви задржати своје фотеље?
– СНС је једна од највећих странака на Балкану, с више од пола милиона чланова. Као човек с терена, који јако добро познаје ситуацију, могу рећи да се у тако великом броју поједини одбори не придржавају страначког кодекса, па чак ни статута. Улажемо доста напора да то исправимо и будемо још јачи. Зато ће сигурно доћи до одређених промена, а наше једино мерило у том процесу су резултати рада. Њих ће, сигуран сам, председник странке Александар Вучић правилно оценити.
Као потпредседник највеће странке, чијим радом нисте задовољни? Да ли су поједини функционери кршили страначки кодекс?
– Оцену појединачног рада даће председник Вучић.
Владу често дрмају различитим аферама. Одакле ти напади долазе и зашто?
– Признаћете да Србија сада на првом месту гледа себе и своје националне интересе, што до сада није био случај. Наравно, то мултиплицира број непријатеља. Да ли сматрате да се неке ствари дешавају случајно! Не бих рекао. Како који потез ка бољитку Србије и њених грађана урадимо, тако исплива понека афера. Центри моћи се нису променили. Али се променио начин рада Владе, којој је, наглашавам, на првом месту Србија.
Али они то не могу без помоћи унутра?
– Наравно! Зато и имамо отпоре оних који губе привилеговане позиције, а користили су их за личне интересе.
Изашли те у сусрет Партизану и дали му нову шансу да плати грејање. Да ли редовно измирују обавезе?
– Нажалост, не измирују. Ја разумем ситуацију у којој се они налазе, али се ми морамо држати прописа јер то од нас очекују порески обвезници. Желим успех Партизану у Евролиги иако сам звездаш (осмех). Ваљда ће након тога имати да плате грејање.
Недавно сте упозорили да је премијер угрожен. Формирали сте и посебан штаб за његову безбедност?
– Штаб у смислу тима који, осим осталих, сачињавају људи из ВБА, ВОА, војне полиције и јединице специјалне намене „Кобре" постоји одраније и они редовно процењују степен ризика, претњи и угрожености штићених личности, па тако и премијера. Чињеница јесте да је због опште ситуације степен безбедности дигнут на виши ниво. С обзиром на то да су у обезбеђењу припадници посебних служби и елитних јединица Војске Србије, способни су и спремни да у сваком тренутку заштите премијера и друге личности за чију су безбедност задужени. Њихова дужност је и заштита од сваког и свачијег снајпера.
Да ли сте и ви добијали претње?
– Не.
Како ћете провести Нову годину? Спрема ли се дочек у Крушевцу?
– Нову годину ћу традиционално провести са својим Крушевљанима на градском тргу. С нама заједно биће и Цеца Ражнатовић.
Синови су недавно обележили славу без вас. Колико имате времена за породицу?
– За породицу имам све мање времена, али су они моја велика подршка. Без њих не бих био ово што јесам. Ево и славу су ми синови славили. н Спремате ли се за синовљеву свадбу?
– Као што и славу славим и цркву градим по старим српским обичајима и традицији, тако ће бити и за синовљеву свадбу. Од упознавања с пријатељима, веридбе до црквеног венчања и весеља.
Дошли сте авионом с генералом Лазаревићем. Откуд то да два министра оду у Хаг по осуђеника?
– Генерал Лазаревић је то својим ставом и држањем пред Хашким трибуналом заслужио. Неки генерали на вишој дужности од његове нису се тако односили. Чули сте генералову изјаву по слетању у Ниш, да није осуђен ни за једно конкретно недело, његово или било ког припадника Приштинског корпуса, у коме је било више од 70.000 бораца, већ зато што је наводно помогао тројици оптужених из његовог предмета у протеривању албанског становништва и то без иједног доказа.
Фонд стратешке културе: Горан Јевтовић: Генерал Лазаревић – повратак команданта
Фонд стратешке културе
Након скоро једанаест година тамновања поново је на слободи генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса. После рата командант Треће армије а затим и први човек Копнене војске. Оне Војске која то заиста беше… Несуђени начелник Генералштаба.
Уклоњен је вољом НАТО моћника. Егзекутор – Борис Тадић. Подршка – Мило Ђукановић.
Током суђења у Хагу прошло је небројено сведока одбране. Командант је, одмах по завршетку сведочења, свакоме понаособ, преко адвоката, слао краћа писма захвалности. Садржај је био различит, обраћао се лично и писао их је својом руком. Љубоморно смо чували писма и поносили се њима. И још увек их чувамо.
Коначно је дошао тренутак да их обелоданимо. У писму које је мени упутио, између осталог стоји:
„…Било је мушки, јуначки, зарад оних којих више нема, зарад истине…! Поздрави све наше… Уз Божју помоћ да се видимо на другом месту! Желим ти све најбоље!
Хашка тамница, 16.01.2008.године, Владимир Лазаревић"
Изнео сам садржај писма не самохвале ради и не због нас живих, већ, како стоји у писму „зарад оних којих више нема" – хероја одбране, погинулих косовских јунака… И „зарад истине" која је угушена у окупираној Србији.
Онако како је командант оставио у аманет. И захтевао да не заборавимо велику борбу. Борбу на живот и смрт, за част и славу. За слободу, коју ћемо поново освајати, јер, то нам је судбина.
Е, то је био – и сада је – Владимир Лазаревић. У неколико речи све стане. Генерал достојан славних српских војвода, ненадмашни војни стратег, храбри командант и изнад свега човек великог срца и душе православне.
Био је на челу седамдесет и нешто хиљада ратника, јунака Приштинског корпуса и водио жестоку битку на главном правцу напада најјаче војне силе у историји света. Несразмерно веће солдатеске, која га није поразила и којој је показао како се ратује.
Вратио се достојанствено, онако како је и отишао. Није се предао како су појединни смутљивци годинама тврдили, од којих неке спазих јуче на нишком аеродрому. Напротив, Лазаревић се, онако како је то учинио и генерал Павковић – жртвовао за отаџбину. Сетимо се оне психолошко-пропагандне харанге: „…од сарадње са Хагом зависи европска будућност Србије и Црне Горе…" Шта су тада могли, осим да себе ставе на олтар?
Пролазе хиљаде и хиљаде предратних и ратних слика…
Дошао је тихо у Приштински корпус на дужност начелника Штаба, као пуковник, и врло брзо ушао у легенду. И би тако у реалном времену. Заиста. Сви смо га волели. Поготову ми на Истуреном командном месту у Ђаковици – Котур, Пешић, Мосић, Николић, Ђорђевић, Трајковић, Мидовић, Тасић, Илић и многи, многи други.
Иако је био строг, темељан, упоран, захтевао је велики рад и залагање, прецизност. Али, изнад свега је био хуман, широкогруд, праштао је грешке, учио нас, показивао нам колико је маштовитост важна и неретко пресудна у борби. Машта и таленат, то су они шрафови који недостају северноатлантској дружини. Бодрио нас је и онда када су поједине ситуације изгледале попут немогуће мисије.
Туговао је заједно са нама за сваким изгубљеним животом, за сваким рањеником… Никада их није заборавио.
… Деветог априла ратне 99-те године, у раним јутарњим сатима почела је копнена операција удружених снага НАТО, ОВК и Албанске армије, на правцу караула – „Кошаре", „Морина", „Маја Зез" и „Маја Чобан". До тада невиђени удар. Вијетнам у малом. Невероватно али истинито – снаге НАТО у страховитој ваздухопловној, копненој, диверзантској и ракетно-артиљеријској подршци пешадији – шиптарским терористичким бригадама, које надиру из правца Тропоје и Бајрам Цурија.
Негде у поподневним сатима коначно је из рејона Приштине, од стране команде корпуса, успостављена раније изблокирана радио-релејна веза са Истуреним командним местом у Метохији – са нама у првом борбеном ешелону. Јављају се генерали Лазаревић и Павковић. Заједно су на истом радио уређају. Одзвања „Космос 223, јави се, овде Космос 220, да ли се чујемо…"
Не траже да им поднесем борбени извештај о стању на фронту на војнички начин, нема обавезне строгоће, нема кодираног разговора, устаљених шифри, нема издавања задатака…. Све им је јасно, прочитали су писани извештај… Мени је лакнуло. Значи, курир је ипак стигао.
А написао сам да су рањени пуковник Трајковић, потпуковник Томић, мајор Шљиванчанин… Командујем одбраном границе као најстарији по чину а не зато што сам најпаметнији. Десно је мајор Димчевски, лево мајор Ромић, по дубини потпуковник Цокић, везу одржава мајор Тодоровић… по непријатељској авијацији туче пуковник Ђошан са својом бригадом… Божа Делић је далеко и чува царски Призрен… Влатко Вуковић држи „Ћафа Прушит" и лево крило на правцу главног удара…
Претпоследња реченица коју сам склепао у том ванредном борбеном извештају, а који су Лазаревић и Павковић прочитали (не знам ни дан данас како ми је пала на памет и како сам смео да је напишем, јер је било невероватно тешко), дословно гласи:
„Борбени морал на високом нивоу. Границу ћемо одбранити по сваку цену!"
С њихове стране, иде кратко, људски, очински „…јесте ли живи!… шта вам треба?… шаљемо појачања и авионе… стижу Живановић, Ђурковић, Бачевић, Милићко… издржите, не дајте се, покажите им шта знате…. ви браните част отаџбине… пренеси поздраве свим борцима, охрабри их и чувај… долазимо…"
Лазаревићу дрхти глас, али се не да… Мени иду сузе. Од радости, што знам да су ту, што идејна веза није покидана и што нас нису оставили… Битка може да се настави свом силином. И би тако. Ромићу наређујем да распали из свих хаубица и тенкова… Нема назад!
Водник Васојевић држи „Маја Главу" са дванаест својих граничара, а онда креће у јуриш који му нисам одобрио и уз громогласно „урааа" зауставља скоро три стотине елитних црнокошуљаша… већину је „положио" на пропланку дуж границе… на десном крилу десетар не пушта стару караулу „Кошаре" и не одступа. Терористичке хорде су у чуду док извлаче своје рањене и погинуле…
Наши МиГ-ови, двадесетјединице, долећу за непуних пола сата. Испрепадаше нас више него комплетна НАТО авијација. Лете на педесетак метара изнад глава. Авакси не могу да их виде. Подигоше нам борбени морал, гори и небо и земља! Свака част браћо пилоти – одјекује дуж фронта….
Команданти су одржали реч! Хвала вам господо генерали…
Нисмо попустили и нисмо се предали до последњег дана рата. Епопеја. Неиспричана прича…
Приштински корпус је одавно избрисан. Људство је демобилисано и разбацано на све стране. Једва преживљава. Нема више чувене Команде и Штаба корпуса, угашене су херојске бригаде, пукови, самостални батаљони и чете. Уништена је логистика, борбена техника, оружје и муниција… Све борбене књиге су архивиране…
Али није уништен борбени дух и борбени морал!
И не знају, они који су нас окупирали, да је преживео један елеменат борбеног распореда – оно чувено, „Истурено командно место". Не знају ни где је, ни ко га чини, ни када ће поново бити у функцији… И симболично и стварно.
Остао нам је још један задатак – да се вратимо на Космет… И извршићемо га!
Убеђен сам да ће неко од нас, тамо негде у Метохији, на Планику рецимо, предати рапорт генералу Лазаревићу, отприлике овако – команданте, корпус је запосео матичне гарнизоне… граничари су на својим местима… губици минимални, борбена ситуација под контролом!
Поуздано знам да је то животна жеља Владимира Лазаревића.
Добро нам дошао генерале и жив нам био!
(Фонд стратешке културе)
Из колијевке у Јасеновац - латиницом
уторак, 01. децембар 2015. | КМ Новине 0
Јеврејском културном центру „Арие Ливне" је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац" аутора Милана Дашића.
Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина".
На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући својју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу. Затим је Ранко Павловић, који је уједно и рецензент овом издању, рекао како књига осим картонских, има и поетске корице, јер почиње са стиховима Боре Капетановића, а завршава са поемом Стојанка мајка Кнешпољка, Скендера Куленовића.
Добили смо објашњење да се „идејно рјешење не може још увијек видјети (?!), док не буде постављена изложба, а да ће потом услиједити и јавна расправа, те да ће одлуку о даљем развоју радова у спомен подручју Јасеновац - Доња Градина морати усвојити Народна скупштина РС".
Ливне: Има пара за све, само нема за Јасеновац
Затим је Арије Ливне рекао, како он неће бити тако умјерен, јер је он холокауст преживио и да нема те књиге која то може описати, али како не разумије „зашто увијек има новца за све, само нема за Јасеновац".
У свом обраћању рекао је како мора да похвали свој народ, јер су Јевреји сјећање на страхоте холокауста обиљежили музејем Јад Вашем, али да се чуди српском народу јер из године у годину у Доњу Градину, као дио логора смрти Јасеновац, долази веома мало људи, а међу њима још мањи број младих.
„Младима то нико није објаснио. Њих занимају Најки и Адидас. Сваке године одлазим тужан са Градине. Гдје је црква? Не може се направити једна црква. У сваком селу може, али у Градини не може."
Арије је врло брзо потом напустио скуп, јер га је очекивало путовање у Представништво РС у Израелу, али је његов говор нешто што никада нисмо чули из уста било ког званичника Српске, који је уз то српског поријекла. Тако се слободно може рећи да је Ливне постидио све своје колеге из инстиуција власти и опозиције.
О књизи је говорио и историчар и професор на Филозофском факултету Жељко Вујадиновић, који је указао на опасност „виртуалне историје", која је служила за забаву историчарима, а да историчари на нашим просторима почињу такође историју да стварају, умјесто да је проучавају. У таквим околностима историја престаје да буде наука, те да је такав тренд, када је сјећање на Јасеновац у питању, посебно опасан.
Зашто о Јасеновцу по закону Анте Павелића?
Милан Дашић је рекао да је при објави књиге наилазио на велике финансијске проблеме, те се пожалио на новинске редакције, између осталог и јавни медијски сервис Републке Српске, које су обећале доћи на промоцију, а да то нису учиниле.
У књизи је још једном објављен поименичан списак 19.429 дјеце уморене у овом систему логора смрти Независне Државе Хрватске, као и 150 фотографија, научни текстови многих аутора, те књижевна дјела која су као тему имала Јасеновац.
На питање Фронтала зашто је књига штампана латиницом, аутор је дао одговор који би био све, само не задовољавајући. Никако није јасна логика, по којој због тога што књига има и дијелове на енглеском језику, она на српском бива штампана латиницом „као први пробој у свијет", а да би у евенуталној варијанти са руским језиком, она била штампана и ћирилицом. (?!?)
Милан Дашић, аутор. Фото: Фронтал |
Ово је још несхватљивије, уколико се у обзир узме да је НДХ одмах по оснивању, раме уз раме са расним законима по којима су Срби и Јевреји проглашени грађанима другог реда, односно нижом расом, издате и законске одредбе о забрани ћирилице. Оваквим потезом, прије свега институција које су финансирале штампање књиге, а за циљ им је изграђивање културе сјећања на геноцид почињен над српским народом, те очување културног идентитета Срба, заправо су послале поруку да је власт Анте Павелића и седамдесетчетири године након својих иницијалних настојања да истријеби ћирилицу – у томе на концу и успјела.
Крајње је вријеме да институције Републике Српске, од којих добар дио користи латиницу у свакодневном раду без икакве задршке или осјећаја одговорности, престану да финансирају публикације на српском језику које се штампају латиничним писмом. Поготово када је у питању тема као што је Јасеновац, гдје је истребљење ћирилице било у истој колони са биолошким истребљењем српског народа.
Срећом: Биће јавна расправа о комплексу Јасеновац – Доња Градина
Искористили смо присуство помоћнице министра просвјете и културе Републике Српске, Милице Котур, да је питамо зашто јавност још увијек није видјела идејно рјешење које је комисија којој је била на челу, усвојила за меморијални центар у Доњој Градини? Ово све, наравно, будући да је устаљена пракса да у Бањој Луци и остатку Српске споменици ничу преко ноћи и без јавне расправе. Што даје катастрофалне и слободно се може рећи срамотне резултате, као што је то случај са спомеником за 12 беба или споменику Стефану Немањи. Потоњи, осим што ликовно изгледа заиста непримјерено и готово дилетантски, постављен је у доба предизборне ћутње, о чему је Фронтал већ писао.
Ово ће свакако умирити све оне који су свјесни значаја Јасеновца за читав српски народ, поготово уз свијест да је 2010. године оборено рјешење за изградњу спомен-комплекса у Доњој Градини, из разлога што није предвиђао програм и план ексхумације жртава, те сахрану њихових посмртних остатака на начин достојан човјека, најмање 70 година након њиховог убиства.
Фронтал још једном понавља да јаме нису гроб! Такође, указујемо на то да се Одбрамбено-отаџбински рат завршио прије 20 година, те да се жрве са самог почетка рата ископавају и данас, идентификују, класификују, те сахрањују. Зашто би имали другачији третман према жртвама које су им претходиле? Према мучки убијенима које је комунистички режим настојао да гурне под тепих и због изградње лажног братства и јединства угуши сјећање српског народа, због чега се страдање истог још једном поновило у 20. вијеку.
У крајњу руку, када неко копа темељ за кућу и пронађе људске кости, истог трена се прекидају радови и зове се полиција. Седамдесетогодишња је срамота Срба у цјелини, што нечији очеви, мајке, сестре, дједови, браћа, стричеви, тетке... и даље леже у јамама гдје су их бацили усташки џелати. Џелати који су у Блајбургу ексхумирани под будним оком ресорног министра из Владе Неовисне Републике Хрватске.
Позивамо све грађане Српске, да узму учешћа у јавној расправи о начину на који ћемо обиљежити сјећање на најважнији топоним српског народа у 20. вијеку. Макар да му име не буде, као са друге стране Саве, исписано латиницом.
http://www.kmnovine.com/2015/12/53994.html
Горан Јевтовић - Столтенберг и српско „војнонеутрално" и „релаксирано" НАТО „стадо" | Фонд Стратешке Културе
Горан ЈЕВТОВИЋ
Срби имају надалеко познати бренд – погача и со – којим традиционално дочекују пријатеље. Али, као што видесмо и оне друге. Оне који су нам побили неколико хиљада људи и бар дупло толико израњавали. То су они који су нас частили са једно петнаестак тона уранијумско-плутонијумског коктела и са тричавих стотинак милијарди долара ратне штете. И отели нам територију Космета.
Срби имају и („војно неутралну") Гарду. Гледасмо је у свечаном шпалиру на аеродрому, испред и у Палати „Србија" и по разноразним државним холовима, где год да је Столтенбергова нога крочила. То је јединица која наставља традиције Гардијске бригаде. Један број њених припадника је побила НАТО авијација и сваке године се полажу венци на Топчидеру.
У континуитету се бавим окупацијом Србије – оном нескривеном на територији Космета и оном такозваном меком над остатком Србије. Уколико неко до сада није знао како се и са којом понизношћу дочекује окупациони газда или бар по рангу један од најважнијих изасланика окупационих власти, била је ово одлична прилика да се увери.
Не би то било страшно, баш напротив, само када бисмо званично, строго према међународном праву, прогласили, односно прихватили стање „ратне окупације" дела или целокупне територије. Сви проблеми би нестали у трену. Али, коме то зборити? Марионетама из властитог табора и небројеним дежурним помагачима који су се угњездили у свим могућим кабловским и осталим системима?
Генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, обраћајући се одабранима на Факултету Политичких наука у Београду[i] током другог дана званичне посете Србији, изрекао је неколико реченица од којих једна најбоље одсликава о каквом се лицемерном и преварантском савезу ради: „Наш циљ је био да зауставимо недопустиве акције Милошевићевог режима и употреба силе била је крајње средство после неуспешних политичких преговора".
Е, сада, то што због „недопустивих акција Милошевићевог режима" током 1998. године, када је изведена највећа противтерористичка операција од завршетка Другог светског рата строго према међународним конвецијама, у Хашком суду нико од државног, војног и полицијског врха није осуђен, већ искључиво за наводни удружени злочиначки подухват тек када је кренула агресија '99-те, то за челника Алијансе, наравно да ништа не значи.
Проблем је што тако нешто не знају нити желе да сазнају многи такозвани српски интелектуалци, па им то такође ништа не значи, као и Столтенбергу. Њима су и даље преговори у Рамбујеу били „о.к.", иако је до сада светло дана угледало више стотина доказа да се радило о отвореној и понижавајућој намештаљки, као и у случају Рачак, који је, као такав, чак одбачен од поменутог трибунала. Важно је да су они Генсека дочекали са усхићењем. И нека су. Како би се другачије показале „зверке" уколико „снег не би прекрио брег".
Осврћући се у свом излагању на Русију, потенцирао је „неопходност конструктивног односа са том земљом који мора да се заснива на неким основним принципима, а један од њих је да сваки народ мора да поштује суверенитет и територијални интегритет других земаља, укључујући, наравно, и њене суседе. И то је био проблем у Украјини, Русија није поштовала суверенитет и територијални интегритет те земље."
Када овако нешто – да се мора поштовати суверенитет и територијални интегритет – изјави први човек НАТО савеза који нам је оружаном агресијом и потоњом перфидном игром отео Космет, и то пред председником српске Владе, пред деканом и професорима ФПН и студентима, а сви заједно су (част изузецима у сали) поодавно својеврсни еталон улизиштва и евроатлантске заслепљености, и на све то баш нико од њих не реагује, онда мора да се ближе последња времена. Бар за нас Србе.
Но, да баталимо емоције. То препуштам онима накнадно „просвећенима", који се ових дана утркују у борбеном моралисању, а понеки и у писању отворених писама челнику Алијансе. Један од њих истиче[ii] „па и ја сам био против тог (Милошевићевог) режима." Ја бих додао – е, па када си се борио противу тог режима и то након агресије, ћути и трпи пријатељу. И уживај сада у плодовима своје борбе. Или можда ниси приметио да је у досманлијским колонама те двехиљадите, било европских и застава чланица НАТО и њихова нескривена политичка и сваковрсна подршка? А вероватно ни до дана данашњег ниси дознао да је у „твоју" борбу уложено једно стотинак милиона марака, тадашњих седамдесетак милиона долара?
Да прозборимо коју стручну реч о дометима неуобичајено садржајне и, за западне стандарде, дуге посете генералног секретара НАТО.
Као бомба је одјекнула његова изјава да је НАТО (а не Савет безбедности који је Резолуцијом 1244 формирао КФОР и требало би да руководи тамошњом Командом), донео одлуку да „релаксира Ваздушну зону безбедности" и дозволи српској војној и цивилној авијацији да је користи. Премијер Србије умало се у неколико наврата није заплакао на отвореној сцени од среће поводом тога. Побогу, коначно ћемо из ваздуха и са радара „видети" Врање, Лесковац (са све пластеницима и вредним раденицима), Прешево, а о Куршумлији и Пролом Бањи да не говоримо.
То што су представници Војске Србије предвођени начелником Генералштаба симболично (и пропагандно подешено баш за тај дан!) у Приштини потписали са командантом КФОР-а следећи документ: „Споразум о привременим оперативним процедурама након пуне релаксације Ваздушне зоне безбедности",[iii] мало ко је схватио како треба. И/или није желео, односно није смео.
Тежиште у споразуму је на следећем – (1) „релаксација", а то значи да није реч о укидању Ваздушне зоне безбедности и (2) „привремене оперативне процедуре", где се јасно наглашава привременост, а не сталност. Но, добро, ово је иначе земља у којој процедуре, поготову оне војне, играју минорну улогу. Видели смо то у случају пада хеликоптера.
Столтенберг нас је, заједно са глобалистичком „Гладио" бирократијом размештеном у Бриселу (и којекуде), частио нечим иза чега се, према процени аутора, крије опасна симболика, која ће највероватније врло брзо бити, односно, већ је прерасла у реалност.
Привремена релаксација тзв. Ваздушне зоне безбедности је, ако се мало удубимо у тај потез и завиримо иза кулиса, својеврсно омеђивање независног „Косова" и то тако што се наставља девастирање или још боље – размекшавање Резолуције 1244, као последње бране. Нема Ваздушне зоне од 25 километара (а пре тога ни Копнене од 5 километара), нема ни пуне улоге Савета безбедности. Па ће тако и КФОР, који сада броји једва нешто изнад четири хиљаде припадника (а кренули су са преко четрдесет), временом престати да постоји. И то зависи, на нашу жалост, искључиво од воље НАТО и никог другог.
Најпрецизније – омеђује се државна граница између Србије и независног „Косова". Јер, каква би то држава била уколико нема своју прецизну граничну линију, коју самостално штити. Макар на папиру. Ко их добро познаје (а аутор је један од тих), одлично они то раде и у пракси. Да не буде забуне, видимо како се боре за сваку ливаду на граничној међи са Црном Гором. Или не видимо?
Ради оних којима није познато, да поменемо да се према међународноправној дефиницији – под државном границом подразумева вертикална раван која се простире у ваздушни простор и у подземље и дели територију две државе. Па надаље – копнене границе су замишљене линије које спајају одређене тачке на површини земље, утврђене споразумом између граничних држава.
Обратимо пажњу на термин „споразум". Шта нам налаже запад већ неколико година? „Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине". А недавно, врло директно – Србије и Косова.
И зато, уколико су врховници Алијансе желели да буду галантни и широкогруди, изнад свега искрени, ако су одушевљени кооперативношћу српске стране и достигнутим нивоом пријатељских односа, због чега нас нису обрадовали, рецимо, одлуком да вратимо на Космет оних хиљаду војника, полицајаца, цариника и осталог особља? Тај део Војно-техничког споразума из Куманова је био у истој равни са клаузулама о Ваздушној и Копненој зони безбедности.
Е, сада, неко ће рећи – па побогу, шта је лоше у томе да контролишемо тај део нашег неба? Примаћићемо се Косову (Метохија је далеко одатле) и то ће бити ударац за шиптарске сепаратисте?
Тачно, то би заиста било тако, али када би времеплов вратили тамо негде, на почетак 2001. године, када смо још увек далеко од НАТО покривача под називом „Партнерство за мир", када нисмо „интероперабилни" и у НАТО концепту „оперативних способности", када смо страшно далеко од ИПАП-а, СОФА, ПАРП-а, када немамо НАТО канцеларију у врху система одбране, када располажемо са преко 100 хиљада бораца у миру и око 450 хиљада у ратним јединицама, када имамо 150 борбених авиона, 1.100 тенкова, 4.000 артиљеријско-ракетних оруђа и када су још увек у животу и у пуној снази легендарне армије, корпуси и стотине мирнодопских бригада и пукова. Без морнаричке Флоте.
Без свега тога, никаква је вајда од релаксације Ваздушне зоне безбедности (чак и да занемаримо наведену, врло вероватну практичну симболику). Овакви какви смо војно, а поготову ваздухопловно (у којем су нам најважнији команданти, командири и пилоти школовани у америчким и осталим колеџима), глатко су могли да нам дају и приштински аеродром на коришћење. И да мирно спавају.
А сада мало о „војној неутралности". О, вероватно, најлукавијој превари српског народа за последњих бар сто година, која је, као што смо и претпоставили, била „камен темељац" разговора како се Срби не би досетили.
И генерални секретар НАТО и премијер Вучић и особито тандем, познати двојац ИПАП-СОФА министара: Дачић-Гашић, просто су се утркивали да у свакој другој реченици наглашавају „војну неутралност" Србије. Вучић и Столтенберг, као, је л' те, геополитички далековидији, чак су и изменили реторику, па се могло чути у пар наврата само „неутралност", без префикса „војна". То је свакако новина. О, Боже помагај, благослови мудрост како би им доакали и широку јавност Србије упознали са позадином и суштином ове опасне лажи.
'Ајмо по ко зна који пут – такозвана „војна неутралност" нам је уденута као субверзивни део сценарија управо преко експерата НАТО. Онда када се припремало проглашавање и фуриозно признавање независности „Косова", примарно од стране водећих чланица тог савеза и њихових бројних марионетских држава широм света. Требало је уљуљкати српску јавност, скренути пажњу са Алијансе чији су органи увелико, баш у то време приводили крају војно разбијање Србије. Да тај посао нису завршили, баш некако о Видовдану 2007. године, никада не би кренули у отворену сепаратистичку (анексиону) операцију, односно ампутацију Космета и брутално гажење Резолуције 1244 чији су гаранти.
„Војна неутралност" је вешто смишљена флоскула коју не препознаје међународно право. Ни у једној Хашкој и осталим бројним конвенцијама, декларацијама, протоколима, анексима, допунама. Нема је ни у Повељи ОУН као најважнијем међународном документу.
Поред тога, Србија је на одбрамбеном и војном пољу, прихватила да се „реформише" апсолутно према НАТО стандардима и оперативним и осталим политичко-безбедносним процедурама. И не само то. Србија је под потпуним, непрестаним и непосредним мониторингом (још прецизније – под командом) Алијансе. О томе сведоче бројни горе наведени (али и ненаведени) обавезујући програми и подпрограми са прецизним уговорним клаузулама, као и „иницијативе", затим, обука кадра и јединица, коришћење војне инфраструктуре и инсталација и другог, у оквиру највишег стадијума „Партнерства за мир".
И најжалосније и најопасније – Србија има бројчано врло малу и у одбрамбеном смислу неадекватну, професионалну (плаћеничку) Војску, која не само да је немоћна да одбрани територију државе (о повратку Космета не вреди ни писати), већ није моћна ни да се ишчупа из НАТО загрљаја уколико би власт и покушала да примени стварни међународноправни институт – неутралност. Не постоје шансе ни у промилима.
Каква је то „војна неутралност" ако смо као држава политички и на сваком другом пољу, а посебно на плану спољне и безбедносне политике опредељени и на путу за Европску унију, која је најважнији савезник (и саделатник) НАТО савеза? Може ли се, дакле, бити војно неутралан а политички (државно) сврстан?
Ако смо „војно неутрални", зашто смо реформисали Војску искључиво према НАТО стандардима, зашто се њихова „Војна канцеларија за везу" налази усред Министарства одбране, а ако је тако, зашто не постоје и канцеларије за везу осталих, макар најачих земаља света које нису под кишобраном Алијансе, или канцеларија савеза под називом ОДКБ? Равноправности (и искрене неутралности) ради.
Не постоји „војна неутралност" и такав назив је у колизији чак и са логиком и здравим разумом. Који ће нам враг, што би рек'о паметан српски сељак, војска која је неутрална? За шта таква војска служи?
Међународно право познаје и третира „неутралност". Али, не војну или неутралност војске, већ државе у целини. Са свим полугама и одредницама. Постоје две врсте „неутралности" – „стална" и „привремена". Сталну и признату неутралност има само једна држава – Швајцарска. Она друга – Аустрија, којој је волшебно на завршетку Другог светског рата, наметнута „стална неутралност", последњих двадесетак година је потпуно девастирана и може се сматрати у пракси непостојећом.
Неутралност неке државе међународно право третира као однос према рату који је у непосредној припреми односно пред почетком или у ратним дејствима која су кренула између две или више држава. Неутрална држава (било она која има „сталну", или она која тада проглашава „привремену неутралност"), обавезна је да се у том сукобу понаша тачно према правилима којима су регулисане углавном бројне забране и наметнуто да се мора односити према сукобљеним странама идентично. То јест равноправно и подједнако. Без било каквих права мешања у оружани сукоб на једној или на другој страни.
Има ли нас у овој причи? Наравно да не. Оно што марионетска врхушка уз „артиљеријску" подршку својих верних аналитичара и „експерата" упорно крије од српске јавности, јесте још један предуслов – да би „неутралност" државе у целини а не само војске, имала међународноправну верификацију, потребно је да тако нешто званично признају све стране у сукобу, а особито најаче светске силе, чланице Савета безбедности. Је ли имамо такав докуменат или неки други доказ? Немамо.
Хоће ли Русија признати нашу (непостојећу) војну неутралност уколико, хипотетички, у евентуалном сукобу са НАТО, поједини делови евротлантских трупа крену са српске територије (сетимо се СОФА споразума) где су се претходно, рецимо, логистички снабдели или користили за тренинг и припреме капацитете базе „Југ", Центра АБХО у Крушевцу, поједине аеродромске писте, радио-релејна чворишта, центре везе и другу инфраструктуру? Наравно да неће. Државни врх Руске Федерације одлично познаје међународно право, видимо то у случају Сирије, и разуме шта је стварна „неутралност", а шта лажна „војна неутралност".
Ко ми не верује нека се распита шта сваке године, ако се не варам најмање у два наврата, ради српски начелник Генералштаба на састанцима Војног комитета НАТО и Војног комитета ЕУ? Током последњег боравка прихватио је (наравно према налозима политичке врхушке Србије и према НАТО агенди) учешће наше Војске не само у мировним већ и борбеним мисијима. За почетак у оквиру Европске уније. Која је, не заборавимо, друга страна потпуно исте медаље. За тако нешто немамо скупштинску одлуку. И то се крије.
Но, добро, ни по јада бајке о Ваздушној зони безбедности и „војној неутралности". Јад и туга су комплетирани једном „необичном" иницијативом (тачније свршеном одлуком) током сусрета врховника НАТО и наше земље, када нам је транспарентно саопштено како ће наши евроатлантски партнери, тачније америчко-канадско-европска глобалистичка суперкоропорација, наставити да нам помажу и у „релаксацији" наших недовољно, од муниције и разноразних пројектила, испражњених магацина.
Добро, има ту заиста и веће количине „џебане" којој је поодавно истекао рок, али, смем да се кладим да ће бити уништено и много тога што је у року. Хоћемо ли дознати истину? Никада. И још нешто – срамота је да нам уништавање (дакле, не производњу) муниције и артифиција организује и финансира НАТО. Или можда није. Све у складу са политиком страних инвестиција и фискалне консолидације?
Међутим, у вези са тим боде очи нешто друго. Разлика, ни мање ни више него у хиљаду и нешто тона. Неко је погрешио или намерно извитоперио (или крије) истину. И ту се можда налази решење ребуса из претходног пасуса – шта ће и колико бити уништено под покровитељством наших „пријатеља".
Обратимо пажњу – на званичном сајту Војске Србије дословно стоји следеће[iv]: „Он је (Столтенберг), такође, најавио оснивање новог фонда који ће помоћи Србији да уништи 200 тона вишка муниције."
На сајту Министарства одбране се износи податак о 2.000 тона, као и на званичном сајту НАТО[v] и ево тог дела:
„This offers a new opportunity to strengthen dialogue, understanding and cooperation," Mr. Stoltenberg said. He pointed to the start of a new trust fund to help Serbia safely dispose of up to 2,000 tonnes of surplus ammunition" (…)
Чудна нека игра бројки – пар хиљада тона горе или доле. И, мало ли је и 200 и 2.000 тона?
Током дводневне посте разговарало се између осталог и о усавршавању припадника наше Војске по НАТО центрима, колеџима, камповима, полигонима, што је, како је оцењено, веома важно за унапређење функционалних и оперативних способности наших снага.
Мало је до сада ишколовано и искурсирано НАТО „јаничара". Треба број повећати. Нема бриге и има довољно времена. Проћи ће сви до једног третман испирања мозга и промене свести.
Само да се ратосиљамо „вишкова" муниције и још оно мало преосталих ратних кадрова. Како би „војна неутралност" била чиста као суза и на изворним НАТО принципима, стандардима, процедурама…
Ипак, све бајке (ово ће пре бити басна) имају свој крај. Дочекаћемо га, овако или онако.
Историја вековног српског мучеништва нам о томе сведочи.
УПУТНИЦЕ:
[i] http://www.nato.int/cps/en/natohq/photos_124912.htm
[ii] http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/otvoreno-pismo-generalnom-sekretaru-nato-vratili-ste-nam-srpsko-nebo-a-kad-cete-srpsko-kosovo.html
[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Dikovic-u-Pristini-na-potpisivanju-sporazuma-sa-Kforom.sr.html
[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=ddf7ff38-8f8f-11e5-a394-00163e135009
[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_124970.htm
Ненад Зорић: Отворено писмо генералном секретару НАТО - вратили сте нам "српско небо", а кад ћете вратити српско Косово?
Ненад Зорић
Отворено писмо генералном секретару НАТО алијансе од грађанина Србије који је преживео бомбардовање и бившег студента факултета који је посетио.
Поштовани Јенсе,
Ту где си ти јуче седео, баш у том амфитеатру Факултета политичких наука, седео сам и ја од октобра 1998. У то време свакодневно сам читао и слушао о претњама да ће алијанса на чијем си сада челу бомбардовати моју земљу. Долазио је Ричард Холбрук, разговарао са Слободаном Милошевићем у неколико наврата, па смо те године ипак мирно спавали.
Тог октобра био сам прва година студија које су прекинуте шест месеци касније. Ако ниси знао, кад бомбе падају на главу, нема студирања. А тада је, као што знаш, у марту 1999. један од твојих претходника Хавијер Солана наредио бомбардовање Србије.
Пошто ти за НАТО кажеш „ми", ономе ко ме је ударао по глави не могу да персирам. Зато се надам да нећеш замерити на овом личном односу који никако није интимизирање и изостанак дистанце, али ко памти не заборавља — па не могу другачије.
На неки начин смо и земљаци, провео си детињство у Београду, где је твој отац службовао као амбасадор, па и тако не ваља персирати. Сад си опет дошао у Србију, одакле си као дете отишао.
Опростити можемо, заборавити никако
Ако си дошао. Видиш како смо гостопримљиви. Понудили смо те сољу и хлебом. Кад си већ ишао до Факултета политичких наука, могао си и да прошеташ до оближње пeкаре „Краљица" — имају одличне кифле, а бурек им се топи у устима. Мада, можеш и следећи пут кад налетиш. Ово „налетиш", није да стварно налетиш оним твојим авионима, немој то, тако ти оне погаче са аеродрома, но је то код нас израз за свраћање успут.
Рекоше медији (ја сам имао нешто прече, па не дођох) да су те студенти дочекали аплаузом. Па то је мој факултет, то је ФПН, ми смо господа. Тако нас учили професори, баш иза те катедре за којом си ти седео.
Одмах да ти кажем, не заноси се. Тај аплауз је гест пристојности, а не љубави. Али те и не мрзимо. Постали смо некако равнодушни, што ти баш не иде у прилог јер значи да смо, што се тиче НАТО-а, оперисани од било које врсте емоција. Плус, брзо учимо, па смо и од вас нешто научили. И сам знаш да је тамо код вас на Западу нормално да се човеку смешкаш у фацу, а да му о фамилији мислиш све најгоре.
Кажем, лепо је што си свратио. Лепо је што смо се међусобно смешкали. Шта ћеш, политика је… Али, осим смешкања некако ред налаже да барем пробаш да покажеш поштовање према домаћинима.
Е, ту си омануо. Зато ти све ово пишем.
Ми Срби смо ти хришћани, православци, па у складу са принципима вере опростимо. Е сад, са заборављањем ипак имамо проблем. Не иде, земо наш некадашњи, никако. Превише сте нас бре урнисали, па нас годишњице смрти страдалих, нове болести које нас стижу и разрушени објекти поред којих пролазимо, сваки пут изнова сете на злочин твоје алијансе. Мој додатни проблем је што нас гледаш у очи и говориш полуистине. Јако ме то љути.
Радиш ти свој посао, мој премијер Вучић ради свој посао, али морам и ја свој. Посао ми, за разлику од вашег, није да говорим дипломатски, већ да попу кажем поп, а бобу боб. И да не дозволим да бомбардовање буде само реч, јер то није истина. Јенсе, бомбардовање није само реч, а ни „Ринге, ринге, раја" које си понео из београдског детињства.
Гађали сте грађане Србије, не само Слобу
Али, вратимо се у амфитеатар. Рече ти у тој академској институцији како схваташ да је НАТО „контроверзан". Тако је. Ми овде кад користимо тај термин обично описујемо личности и организације које имају послове на граници са законом или са оне стране закона. Све оно што је твоја алијанса радила 1999. је са оне стране закона.
„Ваздушна кампања коју је НАТО покренуо 1999. никад није била против грађана Србије, већ за заустављање недопустивих акција Милошевићеве владе које је осудила међународна заједница", рече ти. Рече и да је ваш (НАТО) циљ био да се спречи губитак невиних живота, али да знаш да је до тога и овако дошло. „Те године је било губитака и то је трагедија. Жао ми је због тога и нудим своје најдубље саучешће породицама које су изгубиле најближе и вољене", цитирам те.
Добри мој Јенсе, ако се већ извињаваш и жалиш за нечим, онда жали као човек. Или ћути. Нико те не бије по ушима да се извињаваш. Имаш онолико бирократских фраза о „борби против тероризма", о „напорима" да се не-знам-шта, о… Ма причај и о временској прогнози, само немој да нас потцењујеш.
Па човече, причаш људима у амфитеатру Факултета политичких наука. Ти људи разумеју шта је политика. Разумеју и шта је реал политика. Разумеју да Србија не може да игнорише НАТО постојање, а ни НАТО постојање Србије. Разумеју да наши политички представници треба да комуницирају са вама. Али свакако разумеју и кад им неко продаје циглу. Живео си у Београду, знаш шта то значи. Понављам, немој потцењивати грађане Србије. На крају крајева, лично ме много срди кад ми неко вређа интелигенцију.
Чујеш ли себе кад кажеш да НАТО ваздушна интервенција —како је ти зовеш, или агресија — што стварно јесте била и како је ја и моји сународници зовемо, није била уперена против грађана него против режима? Па и ја сам био против тог режима. Али сам био још више против твоје агресије. Милошевић Слободан није седео у згради телевизије у Таковској 10, али јесте 16 мојих колега које су на радном месту убиле бомбе НАТО-а, на пример. Да не наводим све злочине и све, како сте их називали, колатералне штете за 78 дана неспавања, страха, убистава, разарања.
Кад је престао рат и ко га је зауставио
„НАТО интервенција је зауставила године насиља и сукоба на Балкану", опет морам да те цитирам.
Обрати пажњу на овај део, молим те.
Процес мирне интеграције подручја источне Славоније, Барање и западног Срема у уставно-правни поредак Хрватске започео је 1995. у Ердуту. Тај, Ердутски споразум припремили су и у њему посредовали амерички велепосланик у Хрватској Питер Галбрајт и допредседник Међународне конференције у бившој Југославији Торвалд Столтенберг. Да, твој отац.
Исте године потписан је Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину, који данас обележава пуних 20 година.
Још пре тога, у августу исте године, Хрватска је извела војну операцију „Олуја", током које је протерано 250.000 Срба, који су били конститутивни народ Хрватске. Још раније, у мају 1995, покренута је војна акција „Бљесак" у Западној Славонији, одакле је протерано око 15.000 Срба. Твоји НАТО претходници прстом нису мрднули. Међународне снаге, које су биле стациониране на простору Републике Српске Крајине, а и у Западној Славонији, такође прстом нису мрднуле.
Дакле, те 1995. године — што војним акцијама, што потписивањима мировних споразума — прекинут је рат на простору бивше Југославије. НАТО агресија је била четири године доцније, па није могла, како ти рече, зауставити „године насиља". Знам да ти мислиш да је НАТО свемогућ, али ни НАТО не може зауставити оно што је већ било заустављено.
Та Међународна заједница, на коју се позиваш, третирала је тада Слободана Милошевића као фактор стабилности и мира на Балкану. Чињеница да је поменути Ричард Холбрук седео и фотографисао се — изувен — са терористима ОВК, које је његова влада ставила па скинула са списка терористичких организација, није грешка и срамота нас грађана Србије.
Исте термине и описе, као ономад за Милошевића, користиш и данас кад говориш о Србији. Не усуђујем се да направим поређење. А данас је Аранђеловдан, новинарска слава, па нећу инсистирати и закерати на свим детаљима.
Само још ово. Ако већ донесе вест да можемо да контролишемо небо у некадашњој Копненој зони безбедности, да те приупитам за онај договор о контингенту српске војске и полиције који ће моћи да се врати на Косово и Метохију. Шта је са тим?
Не мораш одмах да одговориш. Види, распитај ми се то, па кад следећи пут дођеш, да ми кажеш. А ја ћу, заузврат, да водим на бурек у „Краљицу".
Ај, па тако. Здраво био. И, да се не љубимо.
(Спутњик)
Саво Штрбац: Како сам сведочио за Младића
19.11.2015. - Унакрсна испитивања имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота
Почетком новембра ове године обрео сам се у Хагу по трећи пут за годину и по дана. Први пут сам био у марту прошле године за време главног претреса пред МСП у спору по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у ком предмету сам имао улогу експерта на српској страни, а други пут у октобру прошле године када сам био сведок одбране у случају Хаџић. Сада сам ишао као сведок одбране у случају Младић.
Овог пута сам путовао помало оптерећен сазнањима да се Хаџић одмах по завршетку мог сведочења тешко разболео с најгором могућом прогнозом, и да је половином октобра ове године у хотелу у којем ћу боравити изненада преминуо београдски вештак за судску медицину Душан Дуњић, вештак одбране у случају Младић.
Тек четвртог дана по доласку у Хаг почео сам сведочити. Почетак сведочења сведок чека у посебној соби у друштву са особом из Одељења за подршку сведоцима од које добија инструкције о понашању у судници, које су се у мом случају свеле на упозорења да на било који начин не комуницирам са оптуженим. У Младићевом случају једна сесија траје по сат времена, након чега следи пауза од 20 минута, за које време се сведок враћа у ту собу.
Као сведок одбране првог дана одговарао сам на питања Младићевог браниоца Бранка Лукића. Иако није уобичајено, испитивање је више пута прекидао председавајући судија Ори, упозоравајући и браниоца и мене да мање причамо о контексту, а више о конкретним чињеницама пошто сам и најављен као сведок о чињеницама, а не као вештак. Стојички смо поднели сва упозорења и завршили пре истека унапред одобреног времена. Оптужени је повремено коментарисао моје одговоре углавном добацујући "тачно" или климајући главом.
У трећој сесији првог дана тужилац почиње унакрсно испитивање. Тужилац је извјесни Амир Зец, Бошњак из БиХ. Испитује ме на енглеском, јер тужиоци, како ми рекоше, морају да говоре на једном од два службена језика.
Иначе, унакрсна испитивања пред овим судом имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота. Примера ради, уместо да ме пита о мојим ставовима о уједињењу РСК и РС, тужилац на екран стави неки мој интервју дат у току рата некој страној агенцији, те из њега прочита пола реченице и постави питање "је ли тако", и ако не одговорим са "да" или "не" направи се права драма коју онда покушавају решити судије. У једној таквој ситуацији умеша се и судија Молото и подучава ме како на једноставно питање треба да дам и једноставан одговор и наведе три могућа одговора. А кад му ја кажем да не волим када ми се сугеришу одговори, он одговара да ни он не воли када му се сугерише како питања да поставља. А кад је поново инсистирао да на неко једноставно питање једноставно и одговорим, одговорио сам да је један мој професор говорио да се не пада на питањима, већ на одговорима.
Молото ме више није питао, а председавајући Ори је закључио да ја преко мог професора заправо упућујем критику судији Молотоу, што је ионако било очигледно. Ваљда је то понукало председавајућег судију да ми натукне да расправу води он и његово веће, а не ја.
Или, тужилац ми предочи једну наредбу коју је потписао Младић као комадант Книнског корпуса и пита ме видите ли да је у тачки 1. наређен напад на Шибеник, Задар, Дрниш, Сињ, Врлику... а ја кажем видим да то пише, као што видим да у наставку пише да се то ради због деблокаде касарни ЈНА, а судија Ори интервенише и каже - одговорите на питање тужиоца, а на овај други део ћете одговорити када вас буде питао бранилац. Заиста глупо. А што ако ме бранилац не пита, мислим у себи и са сетом се присећам правила кривичног поступка по којем сам водио расправе док сам био судија и питам се зашто смо наше добро и миленијумима старо континентално право подредили "приглупом" англосаксонском.
На крају другог дана сведочења поново ме испитивао бранилац Лукић и поново смо буљили у исте документе и њему сам одговарао на онај други део реченице. Једно од последњих питања браниоца је било да ли знам ко је био председник Председништва СФРЈ 1991. Када сам изговорио име Стипе Месић, Младић је поприлочно гласно добацио "усташа".
Био сам задовољан својим сведочењем, понајпре због тога што ми је пружена шанса да изнесем нашу истину о рату у Хрватској, која се очито није уклапала у већ формирана мишљења "часних" судија, затим и због тога што верујем да ће бити од користи оптуженом у хрватском делу оптужнице и, на крају, што нисам пристао на улогу сведока идиота.
По подне ми је бранилац предао писмо исписано ћириличним краснописом на пуних осам страница са датумом 10. и 11. новембар 2015.
Писмо почиње овако:
"Помоз Бог брате Саво, на незгодном месту се данас "састасмо" у Сатрапани бр. 1 Адског суда у Хагу - који је "ударна песница" НАТО армије која се као губа шири по свету, про Балкана, тамани и гута Србе и наш народ!"
А завршава:
"Пуно сам Вам захвалан за изврсно и истинито сведочење! Хвала Вам на свему! Ваш пријатељ и саборац Ратко Младић".
Саво Штрбац, Документационо-информациони центар "Веритас",Новости
Кључне речи: Хаг, Младић, права,
НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ
АНТОНИЋ: Вучић влада апсолутистички, а још се додворава колонизаторима
20.11.2015
„МАЗОХИЗАМ ЈЕ, ИЛИ МАКАР ШИЗОФРЕНИЈА, ОВО ШТО ПРЕМИЈЕР РАДИ ПОВОДОМ ПАРИЗА"
Волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи - да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!
С којим је правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији?
С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?
Нажалост, Вучић готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ
Пише: Слободан АНТОНИЋ, Фонд Стратешке културе
„ММФ би нам дозволио да више повећамо плате и пензије него што сам мислио, али ја то нећу. Ето, нећу!", рекао је премијер.
Десетак дана доцније тај исти човек је објавио одлуку да се Сребреници додели пет милиона евра. Упитан да ли се тиме Србија одрекла неког пројекта, Вучић је одговорио да „Србија много штеди и, поред плана да три године нема повећања плата и пензија, данас имамо драстична повећања плата и пензија".
Међутим, то „драстично" повећање плата и пензија, како је баш премијер објавио, било је: 4% у просвети, 3% у здравству 2% у војсци и полицији и 1% за пензионере. Стварно драстично!
Такође, просветари, који су због смањења плата у овој години имали 60.000 мање на годишњем нивоу, добили су једнократну помоћ од 7.000 динара, а премијер је рекао „да та помоћ није мала и да мисли да су они (просветари) радосни због тога".
Просветари, међутим, уопште нису због тога били „радосни", јер су имали потписан споразум с владом да ће, у замену за прекид штрајка (најдужег међу просветарима код нас), од владе добити 40.000 динара помоћи. Иако су, очигледно, били изиграни, премијер је ипак био уверен да ће они бити „радосни".
У парламенту пак на критике опозиције, Вучић је одговорио да то њега не погађа јер „народ види ко и колико ради, ко ради десет, дванаест сати, а ко су лезилебовићи који не раде ништа и само гледају шта ће да кажу против своје државе". Када је опозициони посланик Јанко Веселиновић протестовао што је премијер назвао посланике лезилебовићима, председница Скупштине, Маја Гојковић, искључила му је микрофон, а премијер је то поздравио речима: „Никоме нећу да дозволим да дезавуише нечији тежак рад и нечије успехе!".
Када је, такође, опозициона посланица Александра Јерков подсетила да је договор с просветарима био помоћ од 40.000, а не од 7.000, напредњачки посланик Владимир Ђукановић је, додворавајући се премијеру, замерио што и њој није искључен микрофон, јер је „ово вређање народа лажном бригом за просветне раднике". Проблем је, наравно, био у томе што је опозиција питала зашто оних пет милиона поклоњених Сребреници није дато просветарима, чиме би њихово повећање било макар 10.000. Но, управо то је оно што се није смело чути по Србији.
Када од ових слика склопимо мозаик, видећемо да уместо парламентарне демократије добијамо приказ личног режима, готово апсолутизма, у коме Његово „ја хоћу" или „ја не дам" постаје јаче од свих закона, правила и договора између цивилизованих (уљудних, пристојних) људи.
Слично је било и након масакра у Паризу. „У знак жалости и солидарности са Француском у Србији ће, по налогу премијера Александра Вучића у наредна три дана на свим државним институцијама заставе бити спуштене на пола копља", објавила је штампа. „По налогу премијера Александра Вучића три дана солидарности са Француском"?
Као каква колонија, Србија је, по одлуци премијера, спустила своје државне заставе на пола копља три дана због „метрополе" која је Србију пре 16 година бомбардовала, а која је само пре недељу дана извела терористички напад на српску и хришћанску цивилизацију, гласавши да наша културна добра буду предата на милост и немилост исламистичкој и терористичкој „држави Косово".
Поштовање свакој жртви, сваком човеку пострадалом у париском масакру! Али, волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи; да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!
Грделичка клисура 1999.
С којим је, уопште, правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији? С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?
Да ли Србија, само зато што се то свиђа нашем премијеру, мора да буде „солидарна" са државом која је косовског губернатора Бернара Кушнера наградила местом министра иностраних дела, и то управо оног човека под чијом се управом догодио егзодус 200.000 косовских Срба и, што је још срамније, човека који је на питање новинара о трговини органима у случају „жута кућа", одговорио: „Да ли сте болесни? Шта је то жута кућа?".
Наравно да се морају жалити жртве тероризма у Паризу! Али, за све оне Србе чије памћење не допире само до јуче поподне, убијени Парижани су једно, а држава Фрацуска је, ипак, нешто сасвим друго. Пошто спадам у оне који ипак имају памћење нешто боље него код кокошке, не могу да заборавим не само експлозије које су ми развалиле врата од балкона после погађања оближњег РТС-а - и то, док сам успављивао двомесечног сина у наручју.
И дегутантно ми је било да видим, као резултат премијеровог „ја хоћу", бојење српског парламента и других наших јавних зграда у француску тробојку. Јер су, не заборавимо, и француски авиони доносили смрт у ову земљу и убијали нашу децу. Зграде „српско-NATO пријатељства" и данас стоје такве - разрушене - усред Београда. Странци их обавезно фотографишу. Искрено, не могу а да не увидим готово несразмеран контраст између тих слика и плаво-бело-црвено пребојених: моста на Ади, палате Албанија и Скупштине. Ако то није мазохизам, или макар шизофренија, онда стварно не знам ништа о психо-патологији.
И кога је, уопште, премијер питао да из српског буџета месту на граници Србије, али које Србији не припада, поклони пет милиона евра, док, истовремено, српским просветним радницима узима 60.000 динара годишње? Он, свакако, има право да из свог новчаника даје новац коме жели, као и да у својој кући маше заставом земље која је бомбардовала Београд, признала сецесију „Косова" и гласала да српске светиње преузму њихови главни рушитељи - али, нека то не ради с нашим новцем, нити у име свих нас.
Само по себи је гротескно када у једној „демократској" земљи, која има устав, парламент и законе, њен премијер влада апсолутистички, као да је у 18. веку. Али, још је више гротескно, за сваког ко има елементарног достојанства и мрвицу патриотизма, када се тај исти премијер додворава колонизаторима.
Нажалост, он готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ.
