Milovan Danojlić - Škola na popravnom ispitu

 

Извор : недељник „ПЕЧАТ" бр.252 25.01.2013.

 

ШКОЛЕ НА ПОПРАВНОМ ИСПИТУ

Колумне | Милован Данојлић | januar 25, 2013 00:30

---

 

Пише Милован Данојлић

Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани

Пита Циганче оца у чему је разлика између бесплатно и џабе. Са висине животног искуства родитељ одговара:
„Школовање ти је, на пример, бесплатно, а школујеш се џабе."

Овај духовити парадокс, настао из померене употребе синонима, изражава једно широко распрострањено разочарање. Од образовања се премного очекивало, а премало добило. На први поглед, ништа. Са знањем стеченим у основној школи, колико год било неопходно, ништа се озбиљно не да започети. Од њега ни сујета нема вајде. А тек је гимназија, реална и неусмерена, у безваздушном простору. Обученост у читању, писању и рачунању, олакшава општење у државним установама, у трговинама и банкама, омогућава читање новина и упутстава за коришћење беле технике. За уживање у великим делима класичне и модерне књижевности хоће се друга врста духовне радозналости и интелектуалне предспреме. Оно што нам утуве у детињству и у раној младости, и напабирчени отпаци опште културе, не обезбеђују пристојно запослење. Отуда горчина у процени да се школујемо џабе. Сасвим џабе? Описмењени дечак из ромске заједнице је, ипак, у нешто бољем положају од свог скроз неписменог рођака: постао је равноправан припадник милионске армије незапослених у којој ће се борити за преживљавање.

*

Пред нашим очима замиру једна мала, и једна велика нада. Малу су донедавно гајили појединци очекујући да ће им школа, без обзира на ниво и усмерење, помоћи у друштвеном напредовању. Она друга, велика нада, гајена је на широком, историјском плану. Она је рачунала да ће се, освајањем како практичних, тако и непрактичних знања, народне заједнице и потлачене друштвене класе извући из неразвијености, односно заосталости. Обе наде су се изјаловиле. Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани. Незапослени лингвиста, песник или филозоф наћи ће утеху у достојанству духовности, што је незапосленом инжењеру ускраћено. Не живи се само од хлеба: ову узвишену мисао свакако није изрекао човек празна стомака.

Идолатрија образовања, негована од ренесансе и века просвећености, крунисана увођењем   обавезног школовања, дала је лепе резултате на које смо огуглали; у индустријској епохи, она је открила ограничења која се не дају превазићи. Визија је ишла у висину, и у ширину, да се расплине у бескрају. Наше време тражи сужавање фокуса, усредсређивање,  специјализацију.  Универзалност је експлодирала, распала се на основне састојке, на дисциплине и струке. Преовлађујући тип зналца је фах-идиот. Са укидањем бесплатног режима у делу виших просветних завода одбацује се замисао о школи као сигурносном вентилу који би требало да ублажи оштрину друштвене неједнакости. Свако је, по тој замисли, уз одређени труд и вољу имао изгледа да савлада ограничења наметнута рођењем у нижој класи. Прилику сv искористили изразито даровити; осталима је дато да се теше некорисним дипломама и привидном успешношћу. Способни ђаци из сељачких и радничких породица би се,  завршетку студија, придруживали владајућој класи, учвршћујући поредак неједнакост. Покушај јачања друштвене кохезије прошао је и на теоријском, и на практичном плану. Почетком 20. века распон између највиших и најнижих примања у индустријској призводњи износио је, отприлике, 30:1; данас иде и до 300:1.

Верна својој хуманистичкој традицији, Европа је дуго одбијала да се помири са чињеницом да школа није за свакога. Демократизација образовања даје многе нежељене учинке: снижен је квалитет наставе, уводи се описно оцењивање, већ се истављају захтеви да разред могу понављати само они ђаци чији родитељи на то пристану. Срозавањем наставе лоши ђаци, сем мале варке, ништа не добијају, а добри много губе. У делу виших школа одавно је заведена хијерархија: зна се који факултети вреде, а који служе за самообмањивање и одлагање суочавања са животном збиљом. У Америци, која не пати од егалитаристичких искушења, ова раслојеност је чак извор поноса. Склона хипокризији, Европа одвраћа очи од истине, а у пракси следи прагматизам Новог света.

Два века напредовања, да би се стигло у тачку из које се пошло... Шта све Доситеј, у Животу и прикљученијима, није очекивао од просвете, а шта би видео кад би данас пропешачио Европом! Калуђери, против којих је онолико грмео, на лествици друштвених зала заузимају неважно и невидљиво место; Црква иде у ред ретких установа којих се не стидимо. Велики просветитељ се надао збраћењу јужнословенских народа, држећи да је незналаштво узрок верских подела и међунационалне мржње. Тамо, у мрачној прошлости, није било толико братоубилаштва и крвопролића колико их је, на југу Европе, донео просвећени 20. век. Варвари, који су у том веку два пута прегазили наш континент, нису изаврли из балканских гудура, ни из афричких џунгли, него са простора који је дао Баха, Шопенхауера и Гетеа. Култура је једно, цивилизација друго, а технички прогрес нешто треће.

*

Кад већ поменух културу, цивилизацију, и творца Фауста... Прочитавши, године 1827. Бановић Страхињу, Гете се нашао, у недоумици: зар је могућно да се, у једној варварској средини, испева песма такве истанчаности? Није ли разрешење драме предложио немачки преводилац, да би угодио укусу просвећене домаће публике? Или се опроштај љуби неверници даде објаснити варварском својеглавошћу (barbarishen Willkuhr)? У писму пријатељу Гете вели да би волео провирити у збирку „доброг Вука" (in des guten Wuks Gedichten), да упореди превод ca изворником.

Варварин из малене Бањске покрај Ибра поседовао је, такође, извесну културу, то јест вековима нагомилавану мудрост свог племена, као што се, на другој страни, цивилизовани аријевци - што видесмо у прошлом веку - нису ослободили тевтонског дивљаштва и расне ароганције.

Школа нам помаже да развијемо и артикулишемо оно што већ носимо у себи; она не бира ни појединачне могућности, ни заједничке приоритете. Уметност, лепе вештине, морално и религиозно васпитање, класични језици, филозофија, оно што се некад звало humanitates, на чему смо градили свој културни идентитет, изгубили су повлашћено место у образовном систему. У Бриселском уставу се не помињу хришћанске основе европске цивилизације. Сам појам идентитета је у немилости. У либералном капитализму идеални грађанин је створење без завичаја, без памћења, без националне припадности. Северноамерички meltingpot би да сједини и поништи све те посебности. Филозофија, грчки и латински су препуштени маргиналцима и чудацима. Професори обучавају професоре, да се сачува семе.

Школство се престројава, за њ ће се неко место увек наћи. Висока култура је у деликатнијем положају, она се лакше жртвује, поготово у раздобљима кризе. Па опет, утисак да се врхови освојени у бољим временима обрушавају и снижавају вероватно је у вези са ширењем опште културне базе. Врхови се теже уочавају, масовна култура је замаглила видике. Деветнаести век је дао Доситеја. Вука, Стерију, Даничића, Бранка, Његоша. и још понеког. Око њих се ширила пустиња крепке неписмености. Великана је, и у нашем времену, отприлике толико - десетак. Они су се уздигли у плићаку полуписмености.

Faraoni i fukare

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Faraoni i fukare

 

Smjenjuju se naši faraoni na vlasti. Hoće i treće mandate. Tako bi sa Miloševićem, Tadićem, a sada bi i Vujanović da faraoniše. Valjda će i on proći, kao i prva dvojica. Bilo je prije njih i većih faraona: kralj Aleksandar Ujedinitelj, Broz. Zarad njihove faraonske vladavine ginule su naše patriote, a potom su ponižavane, jer Crnogorci i Srbi su imali, a i danas imaju, na vlasti one koji se izruguju sopstvenoj istoriji na osnovu Džordž Orvelove misli: „Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumijevanje sopstvene istorije". Oko toga se zdušno trude Tadić, Gospodar, Filip, Dačić, a to je činila i dinastija Karađorđevića. Broza nema među nabrojanima, jer oni su još gori od njega, pošto on nije uništavao svoj narod, kao ovi, već Srbe i Crnogorce, tjerajući ih na golootočki kamen i pucajući na njih sa Bežanijske kose, kao austrougarski domobran. Svaka ideologija i dinastija brisala je sve prethodne da bi uzdigla sebe na nedostojan način, te su svi oni isti, što se raje tiče.

Karađorđevići su maltretirali genijalnog vojskovođu, vojvodu Živojina Mišića. Dva puta ga penzionisali, natjerali ga da živi i u bijedi, a potom ga vadili iz naftalina, kada god bi zagrmjelo. No, on i nije prošao tako loše, kao vojvoda Petar Bojović iz roda Vasojevića. Njega je posluga podbrozičkog đenerala Kapidžića pretukla u devetoj deceniji života, 20. januara 1945, prilikom prinudnog iseljenja iz njegove kuće u Beogradu, pošto je išutirala njegovu šapku srpskog vojvode. Zbog toga je umro, a podbrozice su na Radio Beogradu objavile da će svako ko dođe na sahranu biti uhapšen.
Doživio je poniženja i major Dragutin Gavrilović, koji je, u odbrani Beograda, 7. oktobra 1915, od iste ove napasti koja bi danas da nas evropeizuje, naredio srpskim vojnicima: „Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, raznijeti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živio kralj! Živio Beograd!" Međutim, dok je major Gavrilović bio u nacističkom logoru u Nirnbergu,
podbrozičke vlasti kažnjavale su njegovu porodicu. Kćerke nijesu mogle da dobiju posao, jer se otac „nije vratio iz emigracije". Na povratku iz logora pretučen je na ulici, u Beogradu, i umro 19. jula 1945, u krajnjoj bijedi, a žena i djeca nijesu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina.

Karađorđevići su se sramno ponijeli, poslije Prvog rata, prema ratnim vojnim invalidima (baš kao i današnje vlasti prema ratnim invalidima naših boraca iz zadnjih ratova), a ugušili su u krvi bunu srpskih ratnih veterana, koja je izbila zato što im je Aleksandar Ujedinitelj nametnuo za komandante dojučerašnje poražene neprijatelje, austrougarske oficire, koji su ih ponižavali u službi.

Dačić i Gospodar se rukuju sa Hašiš Zmijom, specijalistom za vađenje srca živim Srbima, dok časni general Vladimir Lazarević čami u haškom kazamatu, čiji se predsjednik Teodor Meron cinično smije na pitanje srpskog ministra pravde Nikole Selakovića: „Ko je ubijao Srbe?"

Boris i Gospodar poslaše u Hag srpske generale koji su branili zemlju zadnjih dvadeset godina, jer kod nas uvijek najgore prođu junaci sa prvih linija fronta, a poslije rata isplivaju budale i fukare. Baš kao što reče Ivo Andrić: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati".

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2013-01-30&clanak=365261&naslov=%20Faraoni%20i%20fukare

R. Lončar, J. Arsenović - Vesti| foto: A. Čukić

veličina teksta:+-

 

Kralja Petra oteli dijaspori

Komentara 3

4

Prevoz posmrtnih ostataka poslednjeg srpskog monarha kralja Petra Drugog iz Amerike u Srbiju izazvao je negativne reakcije nekih članova porodice Karađorđević i kralju bliskih osoba koje su mu bile odane do kraja života. Niko od njih, naravno, nema ništa protiv što će kralj svoje poslednje počivalište napokon naći u otadžbini, ali su nezadovoljni i razočarani načinom na koji su njegovi posmrtni ostaci napustili Libertivil u Americi.

 

Posmtrni ostaci kralja Petra Drugog preneti u Srbiju

 

Među prvima reagovala je princeza Eva Marija - Mica Anđelković (Mici Lou), poslednja supruga kraljevića Andreja kojoj je kralj Petar Drugi za života mnogo toga ispričao i kojoj je saopštio i svoje poslednje želje.

Među nezadovoljnima se našao i princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja, koji sa suprugom princezom Brigitom živi u Nemačkoj. Prema njegovim rečima, njegovu maćehu, princezu Mici Lou je njen advokat iz Beograda obavestio tek kad su kraljevi posmrtni ostaci već napustili Ameriku.

 

 

Princ Vladimir Karađorđević
i princeza Brigita

O celom događaju koji ga je veoma ražalostio princ Vladimir je ekskluzivno za "Vesti" rekao da on ima razumevanje da je kralj Petar prestolonasledniku Aleksandru otac, ali da nema razumevanje za činjenicu da mnogim kraljevim pristalicama u Americi nije pružena šansa da dostojno isprate svoga kralja kojem su celog života ostali odani i verni.

- Princeza Eva Marija nazvala me je telefonom i rekla da je u šoku jer su je kao izvršioca testamenta kralja Petra Drugog izostavili iz celog toka prenosa njegovih posmrtnih ostataka. Bilo bi logično da je bila i pratilac prenosa do Srbije. Rekla mi je i to da je nemoralno što Srbima koji su kraljev grob godinama negovali nije pružena šansa da ga dostojno isprate, a tamo žive i neki koji su sa kraljem zajedno napustili otadžbinu Jugoslaviju - priča za "Vesti" razočarani princ Vladimir.

On razume da članovi porodice nalaze da je lepo što je kralj sada kod kuće, ali ističe da se "nažalost mora reći i to da su se ovih dana otvorila i neka neprijatna pitanja".
- Bilo bi lepo da su ovog veoma značajnog momenta u Beogradu bili prisutni i drugi članovi porodice Karađorđević. Ja kao najstariji sin kraljevića Andreja ne mogu da sakrijem svoje razočaranje, ali naglašavam da je kralj Petar Drugi, otac prestolonasledniku Aleksandru i da on sam treba da zna šta je učinio i da s tim izađe načisto - završava princ svoju priču.
 

Rasejanje osiromašeno Po nezvaničnoj verziji, o prenosu posmrtnih ostataka nije se pričalo na velika zvona uoči samog događaja jer je dvor želeo da izbegne bilo kakvu vrstu osporavanja i političku ikonografiju koja ne bi priličila ovom činu. Na neki način, razumevanje za reakciju dijaspore pokazao je i patrijarh Irinej u govoru posle opela, kada je konstatovao da su naši iseljenici u Americi na neki način postali siromašniji, a narod u Srbiji i RS bogatiji kada su zemni ostaci tri velika Srbina - svetog Nikolaja Žičkog, pesnika Jovana Dučića i sada kralja Petra Drugog - prebačeni u otadžbinu.

 
Prestolonaslednik: Očev testament nije validan

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je i u obraćanju novinarima, a i u govoru u kapeli nakon služenja opela više puta naglasio da je njegov otac kralj Petar uvek kada je bio sa njim govorio o svojoj želji da se vrati kući. Za testament po kome je počivši kralj navodno tražio da ni u kojoj varijanti ne bude sahranjen u Srbiji, već u manastiru Sveti Sava u Libertivilu on kaže da nije validan jer je sačinjen nekoliko dana posle operacije koju je imao.

- Po američkom zakonu, dokument koji se potpiše 30 dana nakon veće operacije nije važeći. Mnogi su radili protiv mog oca, to neću zaboraviti, ali im opraštam - rekao je prestolonaslednik.

Za člana Krunskog veća Dušana Babca nema spora da su čin ekshumacije i prenosa zemnih ostataka učinjeni legalno.

- Niko nije prenos obavio preko noći, a dobijene su sve saglasnosti države Ilinois neophodne u ovakvim slučajevima. Ni naš konzulat ne bi mogao da izda nikakvu saglasnost ukoliko nije prethodno pribavljena dozvola domicilne države - objašnjava za "Vesti" Babac, navodeći i primer dirljive poruke razumevanja za ceo događaj koja mu stigla od čika Steve Piroćanca iz Milvokija, starine koja se borila u Drugom svetskom ratu za kralja, koji mu je verno služio i koji ga je i sahranio.

Kako saznajemo, svu adminstraciju s američkim vlastima odradili su srpski konzul u Čikagu Desko Nikitović i vladika Longin, a značajan doprinos dao je i Branko Tupanjac iz Čikaga.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/287009/Kralja-Petra-oteli-dijaspori

Kralj Petar Drugi od danas u Srbiji

Kralj Petar ponovo u Belom dvoru

B. HADŽIĆ - M. LOPUŠINA | 21. januar 2013. 20:58 | Komentara: 6

Posmrtni ostaci kralja Petra Drugog Karađorđevića iz Čikaga preko Ciriha stižu u Srbiju. Doček na aerodromu. Opelo u kapeli Belog dvora služiće patrijarh. Građani pozvani da odaju počast

Kralj Petar II

Izdvajamo iz teksta

Srpske svađe su pretile da se sahrana kralja Petra pretvori u pravi rat, ali je vladika Irinej učinio sve da kralj Petar Drugi počiva u miru, svedoči princeza Eva Marija Karađorđević

AVIONOM na redovnoj linije Cirih - Beograd, u utorak u 14 časova, zemni ostaci poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića, u pratnji njegovog unuka princa Aleksandra dolaze u domovinu. Vest o kojoj su "Novosti" pisale prethodnih dana, u ponedeljak je zvanično saopštila i porodice Karađorđević.

Telo kralja koje je ekshumirano prošlog četvrtka iz Manastira u Libertvilu u Čikagu, na aerodromu u Beogradu dočekaće prestolonaslednik Aleksandar II, princeza Katarina, prinčevi Petar, Filip i Aleksandar, i predstavnici države Srbije koja je i organizovala povratak kraljevih ostataka iz SAD.

 

JELISAVETA: PRESREĆNA SAM POSEBNO me obradovala vest o povratku posmrtnih ostataka kralja Petra u Srbiju. Žao mi je što nisam u Beogradu u trenutku kada iz Ciriha stižu posmrtni ostaci poslednjeg jugoslovenskog monarha. Kralju je mesto u Srbiji kao i svim Karađorđevićima. Ovo je veličanstven trenutak za našu porodicu i poštovaoce imena i dela Karađorđevića - rekla je za "Novosti" princeza Jelisaveta koja je na putu u Londonu.

- Dočeku će prisustvovati i premijer Srbije Ivica Dačić, član Komiteta za prenos posmrtnih ostataka članova kraljevske porodice prof. dr Oliver Antić, savetnik predsednika Republike Tomislava Nikolića, kao i predstavnici Vojske, navodi se u saopštenju kraljevske porodice.

Posle dočeka, posmrtni ostaci kralja Petra Drugog biće preneti u kapelu na kraljevskom dvoru na Dedinju, gde će patrijarh srpski Irinej u 15 časova služiti svetu zaupokojenu liturgiju i parastos. Posle toga vrata kapije kompleksa na Belom dvoru biće otvorena za građane koji će moći da odaju počast poslednjem jugoslovenskom monarhu. U kapeli će telo kralja Petra Drugog biti sve do sahrane na Oplencu, koja se očekuje na jesen.

Na Belom dvoru porodica Karađođević se u ponedeljak užurbano pripremala za doček kovčega. Za istorijski čin kralja koji je zemlju napustio u aprilu 1941. spremaju se i na Oplencu. Tamo će njegovi zemni ostaci biti sahranjeni u porodičnoj kripti Crkve Svetog Đorđa, uz sve državne počasti kada u zemlju budu preneti i posmrtni ostaci njegove majke kraljice Marije, supruge kraljice Aleksandre i brata kraljevića Andreja. Iz muzejske arhive na Oplencu uzeta je zlatna sablja kralja Aleksandra sa dijamantima, da bude izložena pored tela pokojnog kralja u kapeli na kraljevskom dvoru.

- Ova sablja, poznata kao dimiskija, poklon je hercegovačkog naroda kralju Aleksandru Karađorđeviću. Poznata pod nazivom dijamanstka sablja, jer ima 47 dijamanata i dva rubina. Simbol državne i vladarske moći, simbol duhovnog mača i narodne pravde, ali i simbol kontinuiteta kraljevske porodice Karađorđević često je bila u rukama kralja Petra Drugog, koji ju je nosio tokom službenog protokola, ali i na prijemima - kaže Dragan Reljić iz Zadužbine na Oplencu.

Ekshumacija iz Manastira Sveti Sava u Libertvilu koja praktično izvedena u tajnosti, izazvala je ogorčenje dela srpske emigracije u Čikagu.

Oni prenošenje tela kralja Petra Drugog, bez ispraćaja i poslednjeg pozdrava njegovih saboraca, smatraju nepravednim i nipodoštavanje emigracije. Zaboravljaju da kralj Petar pripada i njima, navodi se u reakcijama objavljenim na sajtovima američke dijaspore.

 

EKSHUMACIJA NA SAHRANI kralja Petra Drugog u Manastiru Sveti Sava u Libertivilu 1970. godine prisustvovalo je više od 30.000 Srba. Među njima i predstavnici američke države i više od 400 američkih pilota koje su spasli kraljevi četnici tokom Drugog svetskog rata. Četiri decenije kasnije, prilikom ekshumacije posmrtnih ostataka prisustvovalo je svega desetak ljudi - iguman manastira, Tom Karadžić, advokat porodice Karađorđević, Dušan Đorđević, vlasnik pogrebnog preduzeća "Sveta Gora" sa radnicima i poznati srpski patriota i biznismen Branko Tupanjac.

Život u emigraciji poslednjeg jugoslovenskog kralja bio je praćen protivurečnostima, provokacijama, sumnjivim podelama i raskolima, ali i ličnom dramom. Kada je proteran iz Jugoslavije kralj Petar Drugi se sa majkom sklonio u Englesku, gde se 1944. oženio sa grčkom princezom Aleksandrom i naredne godine dobio sina, princa Aleksandra. Rastavio se od kraljice i sina početkom šezdesetih i prešao u SAD.

Tada mu je grupa ravnogoraca, čiji je bio vrhovni komandant, obećala da će dobiti dvor u Njujorku. Ništa od tog obećanja nije bilo, jer su se ravnogorci i ljotićevci posvađali, pa je kralj Petar Drugi bio prinuđen da živi od skromnog nasleđa i emigrantske milostinje.

O njemu koji je bio oboleo od ciroze su neko vreme u Kaliforniji brinuli gospođa Mici Lou i njen bivši muž, lekar Frenki Lou. Operacija presađivanja jetre u Denveru nije uspela i kralj je preminuo posle nekoliko nedelja.

Dok je Petar umirao u jesen 1970. u denverskoj bolnici, za njegovo telo su se otimale frakcije -federalci i raskolnici iz podeljene srpske crkve u Americi.

Princ Tomislav je hteo telo pokojnog kralja da odnesu u London i tamo sahrane pored majke kraljice Marije. Kraljevo telo u crkvi u Arkadiji, u Kaliforniji, gde je bilo izloženo pre sahrane, Srbi raskolnici su čuvali pištoljima koje im je dao FBI..

Srpske svađe su pretile da se sahrana kralja Petra pretvori u pravi rat, ali je vladika Irinej učinio sve da kralj Petar Drugi počiva u miru svedoči princeza Eva Marija Karađorđević, supruga pokojnog princa Andreja i bivša kraljeva prijateljica.

 

SPREMNA DVORSKA KAPELA

MAJSTORI su u ponedeljak preko dana radili na osvežavanju kapele pri kraljevskom dvoru u kojoj će od utorka počivati telo poslednjeg jugoslovenskog monarha.

Zamenjeni su drveni delovi, čistio se ikonostas, očišćen je mesing, stari svećnjaci su zamenjeni novim... Kapela, iako je preživela "komunističku renesansu" (kada je pretvorena u magacin) danas izgleda identično kao i kada je izgrađena 1923. godine. Ipak, na zidu i dalje stoji rupa od metka koji je ruski vojnik ispalio u lik Isusa Hrista 1945. godine.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:415990-Kralj-Petar-ponovo-u-Belom-dvoru

Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

12.01.2013 09:04 | Сандра Кљајић

Орден заставе Републике Српске са златним венцем који ми је доделио председник РС Милорад Додик, велико је признање, које ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности.

Рекла је то у интервјуу "Гласу Српске" шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на америчком универзитету Беркли Јасмина Вујић, један од најутицајнијих српских научника у свијету.

* ГЛАС: Предсједник РС Милорад Додик одликовао Вас је поводом 9. јануара, Дана и крсне славе РС орденом заставе Републике Српске са златним вијенцем?

ВУЈИЋ: То је заиста велико изненађење за мене и велика част. Веома захваљујем председнику РС Милораду Додику на огромној почасти коју ми је указао. Посебно ми је драго што се моје име нашло поред имена амбасадора Руске Федерације Александра Боцан Харченка, великог пријатеља српског народа, и Новака Ђоковића, првог тенисера света, и најбољег амбасадора српског народа у свету! Ово велико признање ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности. Наставићу да радим на повезивању наших младих људи широм света, на омогућавању да се најбољи студенти образују у свету, али и да не забораве одакле су потекли и да кад тада врате тај дуг свом народу. Такође ћу наставити да радим на повезивању и сарадњи Бањалучког универзитета са Калифорнијским универзитетом у Берклију, на размени студената и професора, као и на побољшању квалитета образовног система и истраживачког рада.

* ГЛАС: Како изгледа рад на Берклију?

ВУЈИЋ: Беркли је универзитет пун живота, енергије, хиљаду ствари се дешава у исто време: курсеви, предавања, семинари, испити, конференције, радионице, врхунски истраживачки пројекти у свим областима. Квалитет је најбитнији: само се најбољи студенти примају, курсеви су прве класе, најбољи уџбеници, а истраживачки рад је на првом месту. Професори су главни носиоци и квалитета наставе, и квалитета научно-истраживачког рада. Сарадња са другим универзитетима, домаћим и страним лабораторијама и институтима, са индустријом, владиним установама и научним фондацијама је приоритет. Сасвим је уобичајено да на Берклију видите и слушате власнике великих компјутерских компанија (Гугл, Мајкрософт, Епл, Интел, ..) Силицијумска долина је такође у Сан Франциско заливу као и Беркли, тако да је на око сат времена вожње. Много студената који су дипломирали на Берклију не само да раде у Силицијумској долини, већ су и међу главним носиоцима иновација, патената, развоја. На Берклију можете у сваком моменту да се "сударите" са државницима и дипломатама из целог света, са познатим књижевницима и новинарима, режисерима, Нобеловцима и врхунским научницима. Један од основних задатака који се постављају пред професоре, поред образовног рада, је и доношење истраживачких пројеката. На техничким факултетима просек по професору се креће од пола милиона долара до неколико милиона долара годишње. Из тих средстава се финансирају постдипломци који раде на истраживачким пројектима, односно њихове школарине и стипендије, купује се модерна лабораторијска опрема, инструментација, кластери компјутера. Квалитет истраживачког рада се наравно цени и великим бројем објављених истраживачких радова и публикација, који су такође основа даљег напредовања професора.

* ГЛАС: Какве шансе студенти са ових простора имају за упис на престижне универзитете попут Берклија?

ВУЈИЋ: Као Калифорнијски државни универзитет, Беркли је до пре две године морао да даје приоритет домаћим студентима из Калифорније на редовним студијама, јер су школарине биле знатно ниже него на приватним америчким универзитетима. Ситуација се променила, тако да је проценат страних студената који се примају на прву годину редовних студија повећан на 10 одсто са један одсто. На жалост, истовремено је повећана и школарина, тако да за стране студенте износи близу 40 хиљада долара за годину. Последипломске студије су још скупље, али су постдипломци на техничким наукама финансирани из истраживачких пројеката професора, тако да најбољи студенти свакако да имају шансу да буду примљени.

* ГЛАС: Колико је на Берклију српских студената и колико су успјешни?

ВУЈИЋ: Има и оних који су дошли директно из Србије и Републике Српске (то су углавном постдипломци), као и оних који су рођени у САД. Број се разликује од године до године. Наравно да су то јако добри студенти, јер су критеријуми за упис на Беркли изузетно високи. Има и одређени број студената који су добили "спортске" стипендије као изузетни спортисти, а који су Србији донели много медаља на европским и светским такмичењима. На Берклију су, на пример,  дипломирали српски репрезентативци Милорад Чавић (пливање), Ђорђе Вишацки (веслање), Иван Рацков и Лука Шапоњић (ватерполо), Ива Обрадовић (веслање) и Милица Вукадиновић (кошарка), а овде су сада веслачи Лука Ћорђевић, Игор Лучић, Јован Јовановић, Иван Остојић, Сава Поповић, и ватерполисти Алекса Шапоњић, Лука Ивановић, и Никола Липовац, док је његов старији брат Лука Шапоњић остао у својству помоћника тренера. Српски четверац  – Лука, Игор, Јован уз Александар Филиповића, је 2012. освојио златну медаљу за Србију на Светском првенству за сениоре до 23 године у Литванији, док је Алекса Шапоњић као српски репрезентативац у ватерполу освојио златну медаљу на Европском првенству и бронзу на Олимпијади у Лондону 2012. године. Наши студенти на Берклију имају своју студентску организацију ( Berkeley Organization of Serbian Students - BOSS ), која је веома активна у организовању културних и  спортских догађаја, предавања, као и осталих видова дружења. Прошлог семестра су довели младог режисера Бориса Малагурског, који је приказао свој филм "Тежина ланаца", а у фебруару су организовали српско културно вече, тј. Светосавску академију.  Шапоњић се тада управо вратио са Европског првенства, те је на крају програма цела сала од преко 200 људи могла да се диви новоосвојеној златној медаљи за српску репрезентацију. Желим да поменем и остале српске студенте који су врло активни у студентској организацији: Катарину Вајт из Чачка, која је прошле године била председник организације српских студената на Берклију (иначе студира славистику и историју), Лазара Супића из Гацка (завршава докторат из нуклеарне технике), Марка Ристића који управо дипломирао, Милутина Јањића из Прњавора, који завршава докторат на Православном институту и ради као предавач за српски језик, Милоша Јорговановића, Небојшу Милосављевића и Душана Степановића из Београда (који раде докторате из електронике), Душана Ћосу (који завршава докторат на Машинском факултету), као и Игора Марића, Николу Радновића и Сандру Ђекић, који су сви веома активни у студентској организацији. У јануару стиже код мене на докторске студије још један студент пореклом из РС. Његово име је Мирослав Поповић, он је из Бањалуке и летос је добио и стипендију Министарства науке и технологије РС.  И ове године се припрема много догађаја, укључујући и Светосавску академију и српске културне вечери. Наши студенти се надају да ће чувени режисер Емир Кустурица прихватити њихов позив да у фебруару буде главни гост на Светосавској академији на Берклију.

* ГЛАС: Од 1. јула 2009. године налазили сте се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у САД?

ВУЈИЋ: Била сам на челу овог удружења годину и настојали смо да утичемо на амерички Конгрес и Сенат, да се настави са даљим развојем у нуклеарној енергетици. Ту смо били успешни, тако да се наставља развој реактора мале снаге који ће имати много боље сигурносне и економске предности. Избор на ову функцију од стране мојих колега је представљало велико признање и част за мене.

* ГЛАС: Стручњаци годинама воде дискусије о предностима и манама нуклеарне енергије?

ВУЈИЋ: Свет се суочава са великим изазовима у настојањима да истовремено очува животну средину и обезбеди довољно енергије, имајући у виду да скоро трећина становништва нема приступ електричној енергији, и да неразвијене земље као и земље у развоју углавном користе фосилна горива као главне енергенте. Идеални енергетски извори не постоје: можемо увек да дискутујемо о ризицима по становништво и околину од којих ни један енергетски извор није имун, о њиховој ефикасности, о производној цени, о штетним емисијама или о количини произведеног штетног отпада. Многољудне земље које желе енергетску сигурност и мању зависност од фосилних горива окрећу се нуклеарној енергетици. Нуклеарна електрана, при нормалном раду, не емитује никакве штетне емисије у околину. Чак ни несрећа на три реактора електране Фукушима, која је проузрокована страховитим земљотресом и цунамијем, није проузроковала ниједан смрти случај. Кина тренутно гради близу 30 нових нуклеарних реактора. У САД тренутно ради 104 нуклеарна реактора, који производе око 20 одсто електричне струје у САД и производна цена је међу најнижим. Приоритет истраживања у области нових генерација нуклеарних реактора, нарочито после нуклеарне несреће у Фукушими, су побољшање сигурности и безбедности реактора, уграђивање пасивних сигурносних мера у модерне реакторске дизајне, повећавање њихове ефикасности, продужавање животног века, смањивање укупне количине произведеног отпада, прераде и рециклирања истрошеног нуклеарног горива, и проналажења решења за дугорочно одлагање радиоактивног отпада. Француска, где 59 нуклеарних реактора производе близу 80 одсто електричне енергије, је већ развила систем прераде и рециклирана истрошеног нуклеарног горива, и планирају да до 2020. године имају такозвани "затворени" горивни циклус, са веома малом количином отпада који ће се складиштити под земљом.

* ГЛАС: Шта су тренутне  активности струковног удружења електроинжењера којег чине људи са простора бивше Југославије, који живе у САД? Каква је сарадња са Србијом и Републиком Српском?

ВУЈИЋ: Процена је да има више од 2.000 електроинжењера расутих по свету који су завршили електротехничке факултете у Србији и РС. У овој групи ћете наћи професоре водећих светских универзитета, научнике и стручњаке који раде у врхунским истраживачким лабораторијама у свету, у компанијама у Силицијумској долини, многи су власници патената у областима телекомуникација и развојних софтверских програма, аутори уџбеника и књига, власници компанија. Да бисмо их окупили, пре десетак година нас троје колега (др Света Ђурић, Мита Поштић и ја) смо основали америчко непрофитно стручно Удружење електроинжењера (ЕТФ–БАФА), и ја сам неколико година била први председник овог удружења, које сада броји неколико стотина чланова. Успели смо у више наврата да пошаљемо компјутере и опрему за школе, факултете и болнице. Иван и Јелена Рашовић из Лос Анђелеса својом великом донацијом преко нашег Удружења су омогућили изградњу лабораторијског блока за студенте између Машинског и Електротехничког факултета у Београду, који данас носи њихово име. И пре три године смо организовали и превоз најмодерније опреме у области ласерске технологије (вредне преко пола милиона долара) коју је поклонио др Бранислав Симић Главашки из Кливленда. Опрема је отишла Институту за физику и Електротехничком факултету у Београду. Такође смо набавили компјутере за информатички кабинет Основне школе "Свети Сава" из Прњавора. Ово су само неки примери. Сада је у току акција прикупљања средстава да би се набавили компјутери за Вишу електротехничку школи у Гњилану, као и за Основну школу Свети Сава у Косовској Митровици.

* ГЛАС: Који су Ваши даљи планови?

ВУЈИЋ: Поред редовних предавања које држим на Берклију, носилац сам два велика научно-истраживачка пројекта у које је укључено неколико америчких универзитета и четири америчке нуклеарне лабораторије. Пројекти су везани за нуклеарну безбједност и дизајне нових нуклеарних енергетских система. То су милионска средства, из којих сам организовала два научно-истраживачка центра на Берклију. Имам и веома развијену научну сарадњу са колегама из целог света. У ближој будућности не видим да ће се ишта мењати на том плану.  У Србију долазим сваког лета, а и до Бањалуке ћу такође да свратим. Настојим да успоставим сарадњу и са Београдски универзитетом, као и са Бањалучким универзитетом. Радим на томе да се потпише споразум о сарадњи измећу Универзитета у Бањалуци и Беркилија. У сваком случају сам спремна да помогнем својим знањем и искуством, нарочито у областима високог образовања и науке.

Тесла заслужује више

* ГЛАС: Свијет обиљежава 70 година од смрти Николе Тесле. Да ли се Теслино име данас достојно слави?

ВУЈИЋ: Ове године се обележава 70 године од Теслине смрти низом манифестација - од конференције у Њујорку, до отварања Центра за космолошке студије "Никола Тесла" у Београду, чији је оснивач др Велимир Абрамовић. Такође је ревитализовано Друштво и фондација "Никола Тесла" у Београду, чији је дугогодишњи председник био професор Александар Маринчић. Брачни пар Роберт и Симонида Јут из Вашингтона планирају да заврше други део чувеног документарног филма "Тесла – господар муња" који је у протеклих десет година приказан на америчкој телевизији велики број пута и веома допринео томе да се о Тесли много више зна у САД. Ја ипак сматрам да Тесла заслужује далеко више и надам се да ће ова година бити искоришћена за промовисање Теслиног имена и проналазака који су променили свет.

Биографија

* ГЛАС: Предајете на престижном америчком факултету, прва сте жена декан Факултета за нуклеарну технику, при Берклију. Како је изгледао Ваш пут?

ВУЈИЋ: Увек наглашавам да сам своје образовање стекла на Електротехничком факултету у Београду, где сам дипломирала и магистрирала. Зато ми је веома драго што је ове године и Београдски универзитета ушао на Шангајску листу 500 најбољих универзитета на свету. После завршетка студија сам добила посао у Институту за нуклеарне науке у Винчи, где сам радила осам година. На Мичигенском универзитету сам докторирала у области нуклеарних наука. Прво сам добила посао истраживача у америчком нуклеарном институту Аргон код Чикага, а после неколико година понуду за место професора на Берклију. На чувеној Шангајској листи од 500 најбољих универзитета на свету, Беркли је био на другом месту 2010. године, а 2012. је укупно четврти, док је на другом месту у природним наукама и хемији, на трећем месту у техничким наукама, математици, физици, и компјутерским наукама, на четвртом у економији. Имајући у виду то да је број Нобеловаца један од главних критеријума по којима Шангајска листа вреднује светске универзитете, напоменућу да је укупно 22 професора на Берклију добило Нобелове награде, и данас их је на Берклију девет, а да је укупно 28 Нобеловаца завршило студије на Берклију.

http://www.glassrpske.com/plus/intervju/Jasmina-Vujic-Studenti-iz-Srbije-i-Srpske-osvajaju-Berkli/105982.html

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА

 

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА

Нови стандард, субота, 12 јануар 2013 00:49

Резолуција којом не брани ништа највише је што је Србија могла у овој политичкој парадигми. Наравоученије: променити парадигму!

Одмах да се разумемо о две ствари: прво, резолуција за коју ће у суботу гласати парламент можда је добра за хиљаду ђавола и још толико људи, али за Косово и Метохију није. И друго, у оквиру постојеће политичке парадигме, у којој се креће већи део српске политичке сцене и, још више, овдашњих елита, она није ни могла да буде боља. Идемо редом.

Резолуција коју су са неједнаким ентузијазмом потписали Тома Николић и влада, дакле, не брани ни Косово ни било какву идеју о Косову, што ће рећи ни царство земаљско ни царство небеско. Не брани чак ни оно што би од Србије остало после Косова. Она чак и не покушава да штити било какав државни и територијални интерес Србије у покрајини; она је таква да је није лако поправити ни амандманима нити је чак неопходно улазити у дубинске анализе текста да би се закључиле две капиталне ствари. Прва, да српски врх захтева сагласност скупштине да очување целовитости државе подреди европским интеграцијама. И, друга, да заштиту Срба са Косова не третира у оквиру уставног поретка и унутар граница државе, одакле се они тамо више не помињу као грађани Србије, већ као „српска заједница". Што постоји и у, рецимо, Бечу, Чикагу, чак и у Скадру.

Преведено на српски, резолуција легитимише ситуацију према којој више неће бити тог услова из Брисела који се тиче Косова а да у Београду неће бити испуњен. Она, једнако томе, очитује сагласност Србије да се њене институције повуку са севера, и да буду замењене локалним институцијама Срба, које ће бити у уставном поретку Приштине. Отуда, ко год каже како је из неког разлога морао да пристане на то, па и да му се поверује, али свако ко каже да таквом резолуцијом штити интересе државе и нације – тај опако лаже, тај подцењује интелигенцију грађана и тај жртвује судбине Срба са Косова зарад сопствених политичких пројекција – и свему томе лека нема у овом животу.

Истини за вољу, има ту – посебно у преамбули и образложењу резолуције – и елемената који би целу ствар требало да држе у оквиру српског устава и резолуције 1244, помиње се и територијални интегритет и сл. Све то, наравно, јесте у јасној контрадикцији са два поменута суштинска момента као и са експлицитно изреченим ставом да ће се спровести бриселски договори Борка Стефановића, који подразумевају границу између Косова и Србије и косовско држављанство за тамошње Србе.

Проблем је, наравно, што се та чаша јасније види као полупразна него као полупуна, колико год нас Дачић уверавао да је не само пуна већ је и с пеном. Наиме, кад се та контрадикција сагледа у контексту политичких снага на терену – где је Србија очигледно слабији партнер – тада је јасно да се њен интерес може штитити само тиме да у резолуцији нема поменутих елемената дезинтеграције државе, као што се не може штитити тиме да уз такве елементе постоје и они интегративни. Једноставније, кад се неки српски преговарач позове на то да су у том документу поменут устав Србије и резолуција 1244, друга страна ће му рећи да је то тачно, али да у том истом папиру, који је сам писао, стоји и да су му ЕУ интеграције важније и од Косова и од живота тамошњих Срба, као и да се сагласио са аутономијом за север унутар приштинског поретка. А то ће све скупа рећи да би овако написана резолуција, када би однос снага био другачији, вероватно Србима давала и боље изгледе. Или, још једноставније, ако сте слабији партнер, тада покушавате да у одређивању пропозиција за двобој извучете више за себе него за противника, не сумнајући да ће он своје адуте у самом двобоју искористити пре него ви своје. Србија, међутим, чини управо супротно.

Отуда, Србија својом резолуцијом не игра на победу, не игра ни на нерешено, ни на одлагање двобоја, већ безглаво улази у меч који губи већ у одређивању пропозиција, које она широком руком ставља у корист свог противника. Зато она својом резолуцијом у њеној коначној форми која ће се појавити пред посланицима, за разлику од њене прве верзије, не брани ништа, већ само ствара утисак о две реалности, о којима се излануо Николићев саветник Марко Ђурић. Елем, према том концепту, Приштина ће себе звати државом, Србија ће је звати аутономијом, док ће се цео свет, укључујући и Србију, према Косову понашати као према држави. И то би било све о томе шта косовска резолуција јесте и шта значи.

ШИРИ ПЛАН Ако, међутим, ствари поставимо у нешто шири план од самог текста резолуције, лако ћемо доћи до закључка да она – с обзиром на однос снага, стање државе, и посебно у оквиру политичке парадигме у којој се креће већи део српске политичке класе и друштвених елита – и није могла да буде боља. О томе доста поуздано сведочи и уздржано незадовољство њоме које очитују и Брисел и Вашингтон, који опет, уз пословичну потребу да Београд држе у страху и стрепњи, шаљу једноставну поруку: не заносите се, ипак сте ви на терену више легли на руду него што сте спремни да у резолуцији признате. Речју, политичка парадигма у којој се креће Београд налаже да је ова резолуција максимум, па и нешто преко тога.

Ако бисмо на овај начин хтели да амнестирамо Николића, Дачића и Вучића, можда би нам и пошло за руком уколико бисмо добили позитиван одговор на неколико питања. Да ли ће, наиме – када уочи јуна Немци за давање датума за почетак преговора са ЕУ испоруче услов да Србија са Косовом потпише уговор о добросуседским односима и пружи сагласност за улазак Приштине у УН – Србија бити јача и спремнија него данас да се одупре и каже не? Хоће ли је њена данашња косовска резолуција учинити спремнијом да се одупре онима који јој буду тражили Војводину или ће признати границе северне покрајине уз тврдњу да је то последња црвена линија и да даље од тога не може? Хоће ли се можда у оквиру те парадигме супротставити захтевима за широку аутономију Рашке области или ће захтевати аутономију за „српску заједницу" у оквиру „независног Санџака"? Хоће ли после ове резолуције моћи да се ефикасније супротстави онима који Србији не дају да промени економски модел, који је, уз аплаузе странаца и целе њене елите, тера у 19-вековно сиромаштво?

Не, не постоји ништа, ниједна тачка у оквиру постојеће политичке парадигме – а та парадигма одређена је Србијом окренутом ка ЕУ – чему ће земља моћи да се супротстави странцима кад јој поново буду тражили, ништа чему ће се успротивити више него што се данас супротставља суштинској државности Косова. Отуда, чињеница да се у оквиру постојеће политичке парадигме није могло више са косовском резолуцијом може да послужи тек за разумевање ствари, али тешко да може да послужи као оправдање политичке класе или као разумевање неког њеног блиставог плана са одложеним дејством. Нема плана, само пуко преживљавање.

Питање је дакле по чему би овај пристанак на косовску државност, могао, као смислен тактички потез, да у будућности окрепи Србију толико да она за шест месеци или годину дана постане јача и да са више одлучности брани Војводину, Рашку област или своје право да економију устроји како мисли да је за њу најбоље? Шта је то чему се Србија нада? Шта чека? Због чега би пристанак на косовску државност био смислена исплатива жртва, а не израз инерције и ноторне слабости? Хоће ли у међувремену Србија постати јача парама од Шеикове куповине српског пољопривредног земљишта? Или од Шеикове Звезде у Барију 2021. године? Или од тезе којом се истичу овдашње учене будале како ће Србија све изгубљене територије вратити чим економски ојача, заборављајући само мали одговор на још мање питање – а за чије је бабе здравље до сада економски слабила?

Тачно је дакле да у оквиру постојеће политичке парадигме Србија није могла да има бољу резолуцију, тачно је да у том оквиру сутра неће моћи да има бољу резолуцију ни за Војводину ни за Рашку област, тачно је да у тој парадигми Србија данас не може ни да се поштено наједе. Али, дођавола, шта онда Србија ради у тој политичкој парадигми у којој не може ништа да уради за себе, ни данас ни у перспективи?

ЈОШ ШИРИ ПЛАН Да би се одговорило на то питање, потребно је ствари поставити у још шири план. Наиме, док, са једне стране, Вашингтон и Берлин Београду испоручују своје косовске захтеве, са друге, на Србију шаљу тајфун, који прети да ће реконфигисати целу политичку сцену. Сам утисак да ће на њој многи заспати веома моћни, а пробудити се молећи за милост створио је прву несигурност, која је данас ескалирала у стање хистерије широм политичке сцене. Управо је зато Вучићу дато да ухапси Мирослава Мишковића, што је била порука за све. Јер, ако је ухапшен Мишковић, који је много крив и много моћан, зашто не би био ухапшен и неко ко је исто толико крив и много мање моћан, и зашто, на крају, не би био ухапшен и неко ко је потпуно невин ако је мање моћан од Мишка. Претња да нико није сигуран појачана је вађењем Дарка Шарића из неког америчког нафталина, дакле човека који је посејао милијарде прљавих евра по Србији, о које су се огребали толики да од те игре великих бројева не могу бити безбедни чак ни они ретки који се огребали нису (ако се разумемо).

Механизам тог ширења страха од политичког тајфуна налаже да се сви понашају исто: и они који су криви, и они који то нису; и – што је још важније – и они којима разлози за живот леже у банци и они којима је то исто у глави. Отуда тај механизам који је од Вучића направио најопаснијег човека у Србији брише све границе – између лопова и поштених, између патриота и издајника, између нормалних и лудака, између неба и земље, чак и између оних који хапсе и оних који ће бити хапшени. Тај механизам финално кретенизује политичку Србију претварајући је у густу, монолитну смрдљиву кашу – у њој је једнако логично да се Чеда Јовановић изјашњава о „новом патриотизму", колико је и логично да погубљени свет по порталима Коштуницу оптужује за издају; у том свету нема разлике између Соње Бисерко и Томе Николића; у њему би многе обрадовала вест да је ухапшен патријарх; у њему су издаја Косова и борба против корупције једнојајчани близанци, које не разликује ни рођена мајка.

У том сасвим излуђеном свету један Ивица Дачић – човек за кога бих рекао свашта пре него да је глуп – замера Србима на Косову зашто су се, дођавола, уопште качили за Србију уместо да су одмах направили институције своје аутономије на северу. У том полому народа и ума као једина правилност функционише то да што ујутро новине више прозову функционера Ивицине странке за станове, сатове, њиве и ланчиће, то се исти ти увече утркују који ће понудути више Тачијевом Косову. И отуда ће – држите ме за реч – у суботу у скупштини највише за резолуцију кидати они; кидаће као да им је задње, јер им и јесте задње.

И ту више ништа није прескупо, ништа није ненормално: чак ни то да влада, која је парламенту послала усаглашену везију своје и Николићеве резолуције, на своју руку из ње избаци договорени део у коме се помиње усвајање закона о суштинској аутономији Косова. У таквом степену окупације, која би се у својој посуновраћености лакше дала поредити са екстатичном Зафрановићевом „Окупацијом у 26 слика", него са ироничним „Строго контролисаним возовима" Јиржија Менцла, отуда је важно разумети најважније. Србија мора да изађе из своје ЕУ политичке парадигме, уз све ризике да изван ње може да погине, али и уз – то би морало да утиче на одлуку – нула шанси да унутар ње преживи. И то показује и ова и све будуће декларације: унутар ЕУ парадигме Србија данас не може ништа, и не постоји ништа од чега она није слабија.

Наравно, важно је и разумети да одупирању свакој окупацији претходи политичка одлука, али да само постојање такве одлуке не значи прекид окупације, утолико пре што је и овако кукавној Србији данас још увек много више храбрих него мудрих. А отуда би можда било добро знати још неколико ствари.

Прво, иако због резолуције и још којечега не треба престајати критиковати и притискати ову власт, она није главни инструмент окупације. Тај инструмент су српске друштвене елите, и зато антиокупацијски покрет мора да има веома широк захват уз свест о томе да смена ове власти не значи крај окупације, док ће смена елита значити управо то.

Друго, нису сви исти, чак ни међу онима који нам се не допадају, чак ни међу онима који нам се уз много разлога гаде.

Треће, међу онима који разумеју окупационе прилике има и оваквих и онаквих, и корисних и штетних, али су међу онима који не разумеју сви штетни.

Четврто, они који хоће да преживе по сваку цену често се понашају исто, али међу њима има оних који би преживели јер имају план да потроше паре и оних који би то исто да би нешто покушали да ураде.

Пето, ако не умете да их разликујете, само се распитајте који је међу њима лопов.

Шесто, не падајте у искључивост да поверујете свакоме ко није лопов.

Седмо, српски патриоте којима је губитак и луда погибија једини доказ љубави за отаџбину, посебно они који на то позивају друге, живе са кредом да је само мртав Србин добар Србин, по чему прилично личе на усташе.

Осмо, окупљањима искључиво према методама борбе, а не према циљевима склони су углавном глупаци, а то ће рећи штеточине.

И, на крају, зашто све то пишем. Зато што би се ова резолуција могла показати као рђав папир за одбрану Косова и добра прилика за окупљање поред осталог и за одбрану Косова. Уверен сам да ћемо се изненадити ко ће све тамо бити. И ко неће.

 

 http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-rezolucija.html

Борба генерала Младића за бољи и праведнији свет

Борба генерала Младића за бољи и праведнији свет

Борис АЛЕКСИЋ | 12.01.2013 | 13:51

На наставку суђења у Хашком трибуналу, у четвртак 10. јануара 2013. године, генерал Ратко Младић је поново упозорио јавност на тешке здрваствене проблеме са којима се сусреће у највећој светској тамници за Србе.   „Ја се здравствено врло лоше осећам и мени треба болница и лечење. Ослабио сам у последњих 10-15 дана, немам апетит... Ја ово не могу издржати. Боље да идем тамо да легнем, да умирем, него овде да слушам будалаштине НАТО пропаганде"[1] изјавио је Младић након што је сат времена слушао „вештака оптужбе за снајпере" Патрика ван дер Вејдена, који је понављао од речи до речи, унапред припремљен текст, изговорен још приликом његовог сведочења на суђењу Радовану Караџићу 2010. године. Генерал је реаговао сасвим оправдано јер се Вејденова „експертиза" снајперских дејстава „српских снага" око Сарајева заснива на његовом обиласку главног града муслиманско – хрватске федерације и 17 локација на том подручју, током 2006. и 2009. године тј. 11 и 14 година од завршетка рата.[2] Међутим, председавајући судија Алфонс Ори, је једва дочекао ову прилику и покушао лукаво да Младића елиминише са суђења. Одмах пошто је генерал обавестио судско веће о свом лошем здравственом стању које се сваким даном погоршава, холандски судија га је муњевито упитао да ли сеодриче права да буде присутан у судници, чиме би се отворила могућност да се процес настави у његовом одсуству. Младићево удаљавање са суђења би Хашком трибуналу омогућило комотан и експресан поступак, као и брзо доношење пресуде српском генералу за наводни геноцид у Сребреници. Младић је Орију, прозревши његову игру узвратио „ја ћу покушати да седим овде у овој столици, па макар у њој и умро... Не одричем се права да се до последњег тренутка браним од НАТО лажи и вашег назови суда. Ви нисте суд, ви сте корумпирана група...". И заиста, Хашки трибунал у својим рукама има жртву коју ни по коју цену неће испустити и којој мора, што пре, док још увек дише, да изрекне унапред припремљену пресуду, која ће њиховим креаторима из САД и НАТО пакта омогућити да „оправдају" злочине које су чинили над Србима, као и да у наредним годинама и даље сатанизују Републику Српску, Србију и највећу жртву рата, али и њиховог највећег непријатеља - српски народ. Корумпирана група о којој говори генерал Ратко Младић данас броји 800 запослених, који су само за период од 2012. до 2013. године потрошили више од 250 милиона долара из основног буџета Уједињених нација.[3] Овде нису урачунате донације појединих заинтересованих држава и невладиних организација попут Сорошевог Фонда за отворено друштво, чији је лидер отворено подстрекивао на агресију против СРЈ. Наравно, највећи део тих средстава троши тужилаштво. Тужиоци Хашког трибунала су данас милионери. Функционерима тужилаштва Трибунала у Хагу, од којих су већина према тврдњама Флоренс Артман, сарадници и агенти америчке и британске обавештајне службе, није стало до доброг здравља утамничених Срба, па ни генерала Ратка Младића који је до хапшења 2011. године преживео три мождана удара. Уосталом, у оквиру тајне операције „Ћилибарска звезда" коју је спроводио НАТО пакт, ликвидирано је више Срба оптужених од стране Хашког трибунала. Такође, управо су агенти западних тајних служби тровали генерала Ратка Младића пред почетак агресије на Републику Српску Крајину 1995. године, када је он преживео први мождани удар. Годину дана пре тога, исти злочинци су режирајући самоубиство, убили усред Београда, генералову ћерку Ану, која је имала само 23 године. Вашингтон и Лондон су по сваку цену желели да зауставе човека који је својом часном, бескомпромисном и успешном борбом утемељио Републику Српску и спречио Запад да у Босни и Херцеговини реши српско питање на начин на који га је решио у РСК. Данас агенти истих западних служби, пишу оптужнице и изводе наводне доказе у Хагу против генерала Младића. Колико далеко су након 5. октобра ишле власти у Београду у борби против славног генерала, извршавајући налоге из Вашингтона и Брисела, говоре подаци да је тајна полиција под влашћу ДС-а у притвору мучила јатаке хашких оптуженика, док је тужилаштво покретало монтиране поступке против чланова генералове породице. Генерал Ратко Младић је у својој борби за Српство и Српску преживео најпрљавије и најтеже нападе са свих страна, па и из сопственог народа.Међутим, он се и данас, иако озбиљно нарушеног здравља, као војник Отаџбине, на новом фронту у Хашком трибуналу, свим срцем и свом својом снагом бори за истину и правду о Србима, Републици Српској и Србији. Лажни геноцид у Сребреници, који се без икаквих доказа о геноцидној намери, битном елементу овог злочина и упркос важећој Конвенцији о спречаванју и кажњавању злочина геноцида, пресудама Хашког трибунала ставља на терет српским политичарима и војницима, представља опасност за цео српски народ, али и за међународно право и цео свет. За убиства српске деце, жена и стараца у РСК, РС и КиМ, са очигледном (геноцидном) намером уништења српског народа, злочинци попут Туђмана, Изетбеговића, Готовине, Харадинаја итд. се ослобађају одговорности или се против њих никад није ни покренуо поступак пред Трибуналом у Хагу, док се за наводни геноцид у Сребреници оптужује генерал Младић који је омогућио муслиманским женама и деци да безбедно стигну на територију под контролом муслимана. На овај начин се противправно мења важећа дефиниција геноцида, да би се за потребе Трибунала у Хагу користила против Срба. Међутим, једног дана исту праксу ће неки други привремени судови, на основу преседана, користити против других народа - противника Запада. Русија није заборавила генерала Ратка Младића и у њој се данас многи стручњаци јавно оглашавају и устају у његову заштиту. Крајем 2012. године на веома значајном месту, у руској Думи формиран је Комитет за одбрану Ратка Младића на чијем челу је угледни руски посланик Павел Дорохин, док се у чланству налазе познати експерти и јавне личности.[4] Значај ове организације је велик и показује на још једном битном плану, јасну намеру Русије да помогне Србији, Републици Српској и српском народу. Деловање Комитета је посебно важно у ситуацији у којој је приоритет званичног Београда чланство у ЕУ, што за последицу има потпуно потчињавање Србије одлукама Хашког трибунала, њену помоћ тужилаштву и њен рад против утамничених Срба, што је сасвим супротно од оног што раде Хрвати, муслимани и Шиптари, који отворено помажу своје сународнике у Хагу. По питању генерала Ратка Младића чије је здравствено стање веома тешко, нема никаквог смисла тражити да Хашки трибунал поштује међународне стандарде јер ће он чинити све да би га што пре осудио у унапред режираном поступку. Потребно је затражити хитно укидање овог привременог суда и отказати му било какав вид помоћи, јер је његово деловање супротно Повељи УН, док у њему уместо независних тужилаца стратегију кривичног гоњења контролишу агенти западних обавештајних служби. Једино би потпуни нестанак ове креатуре САД и НАТО пакта, са светске позорнице, могло да поврати углед међународном праву и Уједињеним нацијама. [1]  http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Mladic-Vrlo-lose-se-osecam-treba-mi-bolnica-i-lecenje.sr.html [2]  http://www.sense-agency.com/tribunal_%28mksj%29/karadzic-ni-tracnice-nisu-gdje-su-nekad-bile.25.html?cat_id=1&news_id=12026 [3]  http://www.icty.org/sid/325 [4]  Види: http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/25/rusiia-he-shtititi-generala-mladiha.html http://srb.fondsk.ru/news/2013/01/12/borba-generala-mladiha-za-boli-i-pravedniii-svet.html

 

Ratko Dmitrović ....Bez reversa

Piše: Ratko Dmitrović

veličina teksta:+-

 

Bez reversa

Komentara 14

5

Sve je kod Srba drugačije nego kod drugih naroda; dok drugi stoje pred zidom i razmišljaju šta im je činiti Srbin odmah udara glavom pa šta pukne; jal zid, jal glava, njemu svejedno.

 

Dok drugi narodi, mali, kao i Srbi, bez skoro ikakvog značaja na širokim svetskim drumovima i u velikim bitkama, traže zaklon, čekaju, love trenutak kad će se znati pobednik, pa da pritrče sa zastavom pobednika u ruci, Srbi ne kalkulišu ni sekund; zaleću se i ulaze u sukob ma kakav god im bio protivnik, koliko god bio snažan; ako je za odbranu opšte vrednote i svetih principa (na koje, inače, niko više u svetu ne daje ni žutu banku) Srbin ne postavlja pitanje: može to da bude turska, nemačka, austrijska, ugarska carevina, može da bude Musolini, Hitler, NATO... svejedno je. Hendikep u biološkoj matematici Srbinu ne predstavlja problem, kao ni snaga oružja.
Drugim narodima je svaka glava važna, Srbima nije problem da prilože i milion svojih glava samo ako se ukaže prilika za tako nešto. Posle to opevavaju uz gusle, i plaču.
 

Dok drugi neguju svoju prošlost, modeliraju je, falsifikuju, ulepšavaju ili u potpunosti brišu godine i vekove koji im ne služe na čast, Srbi svoju istoriju dele okolnim narodima kao semenski krompir: Nemate svoj jezik?, nije problem evo vam naš, srpski. Hoćete da ga zovete po svome?... pa dobro. Nemate svoje junake? Uzmite naše, imamo mi toga ohoho.
 

Najveći albanski junak poznat je kao Skenderbeg, to mu je nadimak, sa Albancima ima veze samo utoliko što je rođen i živeo ( u15. veku) na prostoru današnje Albanije. Zvao se Đurađ Kastriotić, bio je Srbin, u jednom periodu života prihvatio je islam, borio se na strani Turaka, a kad mu se učinilo da Otomanska imperija gubi snagu, napustio je sultanovu vojsku i vratio se u hrišćanstvo. Njegovi najbliži, otac i brat, sahranjeni su u manastiru Hilandar, gde su okončali ovozemaljski život kao monasi Srpske pravoslavne crkve. Ništa to Albancima ne smeta da ovog Srbina vazdižu u nebesa, ali kao Albanca. Po tom pitanju Beograd se nikada nije oglasio.
 

Čakavski jezik, delimično i kajkavski, bio je hrvatski jezik sve do 1850. godine. Što rekao Ivan Kukuljević, do tada je hrvatska inteligencija govorila latinski, po uglednim hrvatskim kućama sporazumevalo se na nemačkom a hrvatsko selo govorilo je čakavski i kajkavski.
 

Shvativši savršenstvo srpske štokavice, nekoliko pametnih Hrvata, na čelu sa Ljudevitom Gajom i Ivanom Mažuranićem, uspeva sredinom 19. veka da nagovori Vuka Karadžića i Đuru Daničića na sporazum kojim je srpski jezik postao i hrvatski. Tako su Hrvati progovorili srpskim jezikom ali taj jezik danas zovu hrvatski jezik. Srbi ćute, ne bune se. U stvari, ne buni se srpska država koje, uzgred rečeno, nema još od 1918. godine. Današnja Srbija tek treba da postane srpska država.
 

Svojevremeno su Austrijanci pokušali da jezik kojim govore (a govore nemački) nazovu austrijski jezik, ali im Nemci nisu dali. Ameri govore engleski, istina, na pomalo čudan način, ali nikome ne pada na pamet da to zove američkim jezikom.

 

Međunarodna lingvistika kaže da se jednim jezikom smatraju jezici istovetni, podudarni, na procentu od najmanje 75 odsto. Srpski i hrvatski jezik istovetni su u preko 98 odsto. Novorođene "jezike"; crnogorski i bošnjački, od srpskog ne deli apsolutno ništa, potpuno su identični, ali Crnogorci i Bošnjaci hoće da divane na "svom jeziku". Službeni Beograd i ovde ćuti. Uskoro u nekim školama Raške oblasti (Sandžak) kreće nastava na "bošnjačkom jeziku".
 

Ovo su samo neki, od više stotina primera, koji govore o Srbima i koji objašnjavaju zašto je taj narod danas u situaciji u kojoj jeste. Videćemo hoće li u 2013. godini sledbenici Svetog Save imati makar zrno pameti više od svojih predaka. Prilika će biti nekoliko. Prva velika je već ovih dana.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/281604/Bez-reversa