Горан Јевтовић - Столтенберг и српско „војнонеутрално“ и „релаксирано“ НАТО „стадо“

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Столтенберг и српско „војнонеутрално" и „релаксирано" НАТО „стадо" | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

 

Срби имају надалеко познати бренд – погача и со – којим традиционално дочекују пријатеље. Али, као што видесмо и оне друге. Оне који су нам побили неколико хиљада људи и бар дупло толико израњавали. То су они који су нас частили са једно петнаестак тона уранијумско-плутонијумског коктела и са тричавих стотинак милијарди долара ратне штете. И отели нам територију Космета.

Срби имају и („војно неутралну") Гарду. Гледасмо је у свечаном шпалиру на аеродрому, испред и у Палати „Србија" и по разноразним државним холовима, где год да је Столтенбергова нога крочила. То је јединица која наставља традиције Гардијске бригаде. Један број њених припадника је побила НАТО авијација и сваке године се полажу венци на Топчидеру.

У континуитету се бавим окупацијом Србије – оном нескривеном на територији Космета и оном такозваном меком над остатком Србије. Уколико неко до сада није знао како се и са којом понизношћу дочекује окупациони газда или бар по рангу један од најважнијих изасланика окупационих власти, била је ово одлична прилика да се увери.

Не би то било страшно, баш напротив, само када бисмо званично, строго према међународном праву, прогласили, односно прихватили стање „ратне окупације" дела или целокупне територије. Сви проблеми би нестали у трену. Али, коме то зборити? Марионетама из властитог табора и небројеним дежурним помагачима који су се угњездили у свим могућим кабловским и осталим системима?

Генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, обраћајући се одабранима на Факултету Политичких наука у Београду[i] током другог дана званичне посете Србији, изрекао је неколико реченица од којих једна најбоље одсликава о каквом се лицемерном и преварантском савезу ради: „Наш циљ је био да зауставимо недопустиве акције Милошевићевог режима и употреба силе била је крајње средство после неуспешних политичких преговора".

Е, сада, то што због „недопустивих акција Милошевићевог режима" током 1998. године, када је изведена највећа противтерористичка операција од завршетка Другог светског рата строго према међународним конвецијама, у Хашком суду нико од државног, војног и полицијског врха није осуђен, већ искључиво за наводни удружени злочиначки подухват тек када је кренула агресија '99-те, то за челника Алијансе, наравно да ништа не значи.

Проблем је што тако нешто не знају нити желе да сазнају многи такозвани српски интелектуалци, па им то такође ништа не значи, као и Столтенбергу. Њима су и даље преговори у Рамбујеу били „о.к.", иако је до сада светло дана угледало више стотина доказа да се радило о отвореној и понижавајућој намештаљки, као и у случају Рачак, који је, као такав, чак одбачен од поменутог трибунала. Важно је да су они Генсека дочекали са усхићењем. И нека су. Како би се другачије показале „зверке" уколико „снег не би прекрио брег".

Осврћући се у свом излагању на  Русију, потенцирао је „неопходност конструктивног односа са том земљом који мора да се заснива на неким основним принципима, а један од њих је да сваки народ мора да поштује суверенитет и територијални интегритет других земаља, укључујући, наравно, и њене суседе. И то је био проблем у Украјини, Русија није поштовала суверенитет и територијални интегритет те земље."

Када овако нешто – да се мора поштовати суверенитет и територијални интегритет – изјави први човек НАТО савеза који нам је оружаном агресијом и потоњом перфидном игром отео Космет, и то пред председником српске Владе, пред деканом и професорима ФПН и студентима, а сви заједно су (част изузецима у сали) поодавно својеврсни еталон улизиштва и евроатлантске заслепљености, и на све то баш нико од њих не реагује, онда мора да се ближе последња времена. Бар за нас Србе.

Но, да баталимо емоције. То препуштам онима накнадно „просвећенима", који се ових дана утркују у борбеном моралисању, а понеки и у писању отворених писама челнику Алијансе. Један од њих истиче[ii] „па и ја сам био против тог (Милошевићевог) режима." Ја бих додао – е, па када си се борио противу тог режима и то након агресије, ћути и трпи пријатељу. И уживај сада у плодовима своје борбе. Или можда ниси приметио да је у досманлијским колонама те двехиљадите, било европских и застава чланица НАТО и њихова нескривена политичка и сваковрсна подршка? А вероватно ни до дана данашњег ниси дознао да је у „твоју" борбу уложено једно стотинак милиона марака, тадашњих седамдесетак милиона долара?

Да прозборимо коју стручну реч о дометима неуобичајено садржајне и, за западне стандарде, дуге посете генералног секретара  НАТО.

Као бомба је одјекнула његова изјава да је НАТО (а не Савет безбедности који је Резолуцијом 1244 формирао КФОР и требало би да руководи тамошњом Командом), донео одлуку да „релаксира Ваздушну зону безбедности" и дозволи српској војној и цивилној авијацији да је користи. Премијер Србије умало се у неколико наврата није заплакао на отвореној сцени од среће поводом тога. Побогу, коначно ћемо из ваздуха и са радара „видети" Врање, Лесковац (са све пластеницима и вредним раденицима), Прешево, а о Куршумлији и Пролом Бањи да не говоримо.

То што су представници Војске Србије предвођени начелником Генералштаба симболично (и пропагандно подешено баш за тај дан!) у Приштини потписали са командантом КФОР-а следећи документ: „Споразум о привременим оперативним процедурама након пуне релаксације Ваздушне зоне безбедности",[iii] мало ко је схватио како треба. И/или није желео, односно није смео.

Тежиште у споразуму је на следећем – (1) „релаксација", а то значи да није реч о укидању Ваздушне зоне безбедности и (2) „привремене оперативне процедуре", где се јасно наглашава привременост, а не сталност. Но, добро, ово је иначе земља у којој процедуре, поготову оне војне, играју минорну улогу. Видели смо то у случају пада хеликоптера.

Столтенберг нас је, заједно са глобалистичком „Гладио" бирократијом размештеном у Бриселу (и којекуде), частио нечим иза чега се, према процени аутора, крије опасна симболика, која ће највероватније врло брзо бити, односно, већ је прерасла у реалност.

Привремена релаксација тзв. Ваздушне зоне безбедности је, ако се мало удубимо у тај потез и завиримо иза кулиса, својеврсно омеђивање независног „Косова" и то тако што се наставља девастирање или још боље –  размекшавање Резолуције 1244, као последње бране. Нема Ваздушне зоне од 25 километара (а пре тога ни Копнене од 5 километара), нема ни пуне улоге Савета безбедности. Па ће тако и КФОР, који сада броји једва нешто изнад четири хиљаде припадника (а кренули су са преко четрдесет), временом престати да постоји. И то зависи, на нашу жалост, искључиво од воље НАТО и никог другог.

Најпрецизније – омеђује се државна граница између Србије и независног „Косова". Јер, каква би то држава била уколико нема своју прецизну граничну линију, коју самостално штити. Макар на папиру. Ко их добро познаје (а аутор је један од тих), одлично они то раде и у пракси. Да не буде забуне, видимо како се боре за сваку ливаду на граничној међи са Црном Гором. Или не видимо?

Ради оних којима није познато, да поменемо да се према међународноправној дефиницији – под државном границом подразумева вертикална раван која се простире у ваздушни простор и у подземље и дели територију две државе. Па надаље – копнене границе су замишљене линије које спајају одређене тачке на површини земље, утврђене споразумом између граничних држава.

Обратимо пажњу на термин „споразум". Шта нам налаже запад већ неколико година? „Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине". А недавно, врло директно – Србије и Косова.

И зато, уколико су врховници Алијансе желели да буду галантни и широкогруди, изнад свега искрени, ако су одушевљени кооперативношћу српске стране и достигнутим нивоом пријатељских односа, због чега нас нису обрадовали, рецимо, одлуком да вратимо на Космет оних хиљаду војника, полицајаца, цариника и осталог особља? Тај део Војно-техничког споразума из Куманова је био у истој равни са клаузулама о Ваздушној и Копненој зони безбедности.

Е, сада, неко ће рећи – па побогу, шта је лоше у томе да контролишемо тај део нашег неба? Примаћићемо се Косову (Метохија је далеко одатле) и то ће бити ударац за шиптарске сепаратисте?

Тачно, то би заиста било тако, али када би времеплов вратили тамо негде, на почетак 2001. године, када смо још увек далеко од НАТО покривача под називом „Партнерство за мир", када нисмо „интероперабилни" и у НАТО концепту „оперативних способности", када смо страшно далеко од ИПАП-а, СОФА, ПАРП-а, када немамо НАТО канцеларију у врху система одбране, када располажемо са преко 100 хиљада бораца у миру и око 450 хиљада у ратним јединицама, када имамо 150 борбених авиона, 1.100 тенкова, 4.000 артиљеријско-ракетних оруђа и када су још увек у животу и у пуној снази легендарне армије, корпуси и стотине мирнодопских бригада и пукова. Без морнаричке Флоте.

Без свега тога, никаква је вајда од релаксације Ваздушне зоне безбедности (чак и да занемаримо наведену, врло вероватну практичну симболику). Овакви какви смо војно, а поготову ваздухопловно (у којем су нам најважнији команданти, командири и пилоти школовани у америчким и осталим колеџима), глатко су могли да нам дају и приштински аеродром на коришћење. И да мирно спавају.

А сада мало о „војној неутралности". О, вероватно, најлукавијој превари српског народа за последњих бар сто година, која је, као што смо и претпоставили, била „камен темељац" разговора како се Срби не би досетили.

И генерални секретар НАТО и премијер Вучић и особито тандем, познати двојац ИПАП-СОФА министара: Дачић-Гашић, просто су се утркивали да у свакој другој реченици наглашавају „војну неутралност" Србије. Вучић и Столтенберг, као, је л' те, геополитички далековидији, чак су и изменили реторику, па се могло чути у пар наврата само „неутралност", без префикса „војна". То је свакако новина. О, Боже помагај, благослови мудрост како би им доакали и широку јавност Србије упознали са позадином и суштином ове опасне лажи.

'Ајмо по ко зна који пут – такозвана „војна неутралност" нам је уденута као субверзивни део сценарија управо преко експерата НАТО. Онда када се припремало проглашавање и фуриозно признавање независности „Косова", примарно од стране водећих чланица тог савеза и њихових бројних марионетских држава широм света. Требало је уљуљкати српску јавност, скренути пажњу са Алијансе чији су органи увелико, баш у то време приводили крају војно разбијање Србије. Да тај посао нису завршили, баш некако о Видовдану 2007. године, никада не би кренули у отворену сепаратистичку (анексиону) операцију, односно ампутацију Космета и брутално гажење Резолуције 1244 чији су гаранти.

„Војна неутралност" је вешто смишљена флоскула коју не препознаје међународно право. Ни у једној Хашкој и осталим бројним конвенцијама, декларацијама, протоколима, анексима, допунама. Нема је ни у Повељи ОУН као најважнијем међународном документу.

Поред тога, Србија је на одбрамбеном и војном пољу, прихватила да се „реформише" апсолутно према НАТО стандардима и оперативним и осталим политичко-безбедносним процедурама. И не само то. Србија је под потпуним, непрестаним и непосредним мониторингом (још прецизније – под командом) Алијансе. О томе сведоче бројни горе наведени (али и ненаведени) обавезујући програми и подпрограми са прецизним уговорним клаузулама, као и „иницијативе", затим, обука кадра и јединица, коришћење војне инфраструктуре и инсталација и другог, у оквиру највишег стадијума „Партнерства за мир".

И најжалосније и најопасније – Србија има бројчано врло малу и у одбрамбеном смислу неадекватну, професионалну (плаћеничку) Војску, која не само да је немоћна да одбрани територију државе (о повратку Космета не вреди ни писати), већ није моћна ни да се ишчупа из НАТО загрљаја уколико би власт и покушала да примени стварни међународноправни институт – неутралност. Не постоје шансе ни у промилима.

Каква је то „војна неутралност" ако смо као држава политички и на сваком другом пољу, а посебно на плану спољне и безбедносне политике опредељени и на путу за Европску унију, која је најважнији савезник (и саделатник) НАТО савеза? Може ли се, дакле, бити војно неутралан а политички (државно) сврстан?

Ако смо „војно неутрални", зашто смо реформисали Војску искључиво према НАТО стандардима, зашто се њихова „Војна канцеларија за везу" налази усред Министарства одбране, а ако је тако, зашто не постоје и канцеларије за везу осталих, макар најачих земаља света које нису под кишобраном Алијансе, или канцеларија савеза под називом ОДКБ? Равноправности (и искрене неутралности) ради.

Не постоји „војна неутралност" и такав назив је у колизији чак и са логиком и здравим разумом. Који ће нам враг, што би рек'о паметан српски сељак, војска која је неутрална? За шта таква војска служи?

Међународно право познаје и третира „неутралност". Али, не војну или неутралност војске, већ државе у целини. Са свим полугама и одредницама. Постоје две врсте „неутралности" – „стална" и „привремена". Сталну и признату неутралност има само једна држава – Швајцарска. Она друга – Аустрија, којој је волшебно на завршетку Другог светског рата, наметнута „стална неутралност", последњих двадесетак година је потпуно девастирана и може се сматрати у пракси непостојећом.

Неутралност неке државе међународно право третира као однос према рату који је у непосредној припреми односно пред почетком или у ратним дејствима која су кренула између две или више држава. Неутрална држава (било она која има „сталну", или она која тада проглашава „привремену неутралност"), обавезна је да се у том сукобу понаша тачно према правилима којима су регулисане углавном бројне забране и наметнуто да се мора односити према сукобљеним странама идентично. То јест равноправно и подједнако. Без било каквих права мешања у оружани сукоб на једној или на другој страни.

Има ли нас у овој причи? Наравно да не. Оно што марионетска врхушка уз „артиљеријску" подршку својих верних аналитичара и „експерата" упорно крије од српске јавности, јесте још један предуслов – да би „неутралност" државе у целини а не само војске, имала међународноправну верификацију, потребно је да тако нешто званично признају све стране у сукобу, а особито најаче светске силе, чланице Савета безбедности. Је ли имамо такав докуменат или неки други доказ? Немамо.

Хоће ли Русија признати нашу (непостојећу) војну неутралност уколико, хипотетички, у евентуалном сукобу са НАТО, поједини делови евротлантских трупа крену са српске територије (сетимо се СОФА споразума) где су се претходно, рецимо, логистички снабдели или користили за тренинг и припреме капацитете базе „Југ", Центра АБХО у Крушевцу, поједине аеродромске писте, радио-релејна чворишта, центре везе и другу инфраструктуру? Наравно да неће. Државни врх Руске Федерације одлично познаје међународно право, видимо то у случају Сирије, и разуме шта је стварна „неутралност", а шта лажна „војна неутралност".

Ко ми не верује нека се распита шта сваке године, ако се не варам најмање у два наврата, ради српски начелник Генералштаба на састанцима Војног комитета НАТО и Војног комитета ЕУ? Током последњег боравка прихватио је (наравно према налозима политичке врхушке Србије и према НАТО агенди) учешће наше Војске не само у мировним већ и борбеним мисијима. За почетак у оквиру Европске уније. Која је, не заборавимо, друга страна потпуно исте медаље. За тако нешто немамо скупштинску одлуку. И то се крије.

Но, добро, ни по јада бајке о Ваздушној зони безбедности и „војној неутралности". Јад и туга су комплетирани једном „необичном" иницијативом (тачније свршеном одлуком) током сусрета врховника НАТО и наше земље, када нам је транспарентно саопштено како ће наши евроатлантски партнери, тачније америчко-канадско-европска глобалистичка суперкоропорација, наставити да нам помажу и у „релаксацији" наших недовољно, од муниције и разноразних пројектила, испражњених магацина.

Добро, има ту заиста и веће количине „џебане" којој је поодавно истекао рок, али, смем да се кладим да ће бити уништено и много тога што је у року. Хоћемо ли дознати истину? Никада. И још нешто – срамота је да нам уништавање (дакле, не производњу) муниције и артифиција организује и финансира НАТО. Или можда није. Све у складу са политиком страних инвестиција и фискалне консолидације?

Међутим, у вези са тим боде очи нешто друго. Разлика, ни мање ни више него у хиљаду и нешто тона. Неко је погрешио или намерно извитоперио (или крије) истину. И ту се можда налази решење ребуса из претходног пасуса – шта ће и колико бити уништено под покровитељством наших „пријатеља".

Обратимо пажњу – на званичном сајту Војске Србије дословно стоји следеће[iv]:  „Он је (Столтенберг), такође, најавио оснивање новог фонда који ће помоћи Србији да уништи 200 тона вишка муниције."

На сајту Министарства одбране се износи податак о 2.000 тона, као и на званичном сајту НАТО[v] и ево тог дела:

 „This offers a new opportunity to strengthen dialogue, understanding and cooperation," Mr. Stoltenberg said. He pointed to the start of a new trust fund to help Serbia safely dispose of up to 2,000 tonnes of surplus ammunition" (…)

Чудна нека игра бројки – пар хиљада тона горе или доле. И, мало ли је и 200 и 2.000 тона?

Током дводневне посте разговарало се између осталог и о усавршавању припадника наше Војске по НАТО центрима, колеџима, камповима, полигонима, што је, како је оцењено, веома важно за унапређење функционалних и оперативних способности наших снага. 

Мало је до сада ишколовано и искурсирано НАТО „јаничара". Треба број повећати. Нема бриге и има довољно времена. Проћи ће сви до једног третман испирања мозга и промене свести.

Само да се ратосиљамо „вишкова" муниције и још оно мало преосталих ратних кадрова. Како би „војна неутралност" била чиста као суза и на изворним НАТО принципима, стандардима, процедурама…

Ипак, све бајке (ово ће пре бити басна) имају свој крај. Дочекаћемо га, овако или онако.

Историја вековног српског мучеништва нам о томе сведочи.

УПУТНИЦЕ:

[i] http://www.nato.int/cps/en/natohq/photos_124912.htm

[ii] http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/otvoreno-pismo-generalnom-sekretaru-nato-vratili-ste-nam-srpsko-nebo-a-kad-cete-srpsko-kosovo.html

[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Dikovic-u-Pristini-na-potpisivanju-sporazuma-sa-Kforom.sr.html

[iv] http://www.vs.rs/index.php?news_article=ddf7ff38-8f8f-11e5-a394-00163e135009

[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_124970.htm

 

Отворено писмо генералном секретару НАТО - вратили сте нам "српско небо", а кад ћете вратити српско Косово?

nspm.rs

Ненад Зорић: Отворено писмо генералном секретару НАТО - вратили сте нам "српско небо", а кад ћете вратити српско Косово?

Ненад Зорић

Отворено писмо генералном секретару НАТО алијансе од грађанина Србије који је преживео бомбардовање и бившег студента факултета који је посетио.

 

Поштовани Јенсе,

 

Ту где си ти јуче седео, баш у том амфитеатру Факултета политичких наука, седео сам и ја од октобра 1998. У то време свакодневно сам читао и слушао о претњама да ће алијанса на чијем си сада челу бомбардовати моју земљу. Долазио је Ричард Холбрук, разговарао са Слободаном Милошевићем у неколико наврата, па смо те године ипак мирно спавали.

 

Тог октобра био сам прва година студија које су прекинуте шест месеци касније. Ако ниси знао, кад бомбе падају на главу, нема студирања. А тада је, као што знаш, у марту 1999. један од твојих претходника Хавијер Солана наредио бомбардовање Србије.

Пошто ти за НАТО кажеш „ми", ономе ко ме је ударао по глави не могу да персирам. Зато се надам да нећеш замерити на овом личном односу који никако није интимизирање и изостанак дистанце, али ко памти не заборавља — па не могу другачије.

На неки начин смо и земљаци, провео си детињство у Београду, где је твој отац службовао као амбасадор, па и тако не ваља персирати. Сад си опет дошао у Србију, одакле си као дете отишао.

 

Опростити можемо, заборавити никако

Ако си дошао. Видиш како смо гостопримљиви. Понудили смо те сољу и хлебом. Кад си већ ишао до Факултета политичких наука, могао си и да прошеташ до оближње пeкаре „Краљица" — имају одличне кифле, а бурек им се топи у устима. Мада, можеш и следећи пут кад налетиш. Ово „налетиш", није да стварно налетиш оним твојим авионима, немој то, тако ти оне погаче са аеродрома, но је то код нас израз за свраћање успут.

 

Рекоше медији (ја сам имао нешто прече, па не дођох) да су те студенти дочекали аплаузом. Па то је мој факултет, то је ФПН, ми смо господа. Тако нас учили професори, баш иза те катедре за којом си ти седео.

Одмах да ти кажем, не заноси се. Тај аплауз је гест пристојности, а не љубави. Али те и не мрзимо. Постали смо некако равнодушни, што ти баш не иде у прилог јер значи да смо, што се тиче НАТО-а, оперисани од било које врсте емоција. Плус, брзо учимо, па смо и од вас нешто научили. И сам знаш да је тамо код вас на Западу нормално да се човеку смешкаш у фацу, а да му о фамилији мислиш све најгоре.

Кажем, лепо је што си свратио. Лепо је што смо се међусобно смешкали. Шта ћеш, политика је… Али, осим смешкања некако ред налаже да барем пробаш да покажеш поштовање према домаћинима.

Е, ту си омануо. Зато ти све ово пишем.

Ми Срби смо ти хришћани, православци, па у складу са принципима вере опростимо. Е сад, са заборављањем ипак имамо проблем. Не иде, земо наш некадашњи, никако. Превише сте нас бре урнисали, па нас годишњице смрти страдалих, нове болести које нас стижу и разрушени објекти поред којих пролазимо, сваки пут изнова сете на злочин твоје алијансе. Мој додатни проблем је што нас гледаш у очи и говориш полуистине. Јако ме то љути.

Радиш ти свој посао, мој премијер Вучић ради свој посао, али морам и ја свој. Посао ми, за разлику од вашег, није да говорим дипломатски, већ да попу кажем поп, а бобу боб. И да не дозволим да бомбардовање буде само реч, јер то није истина. Јенсе, бомбардовање није само реч, а ни „Ринге, ринге, раја" које си понео из београдског детињства.

 

Гађали сте грађане Србије, не само Слобу

Али, вратимо се у амфитеатар. Рече ти у тој академској институцији како схваташ да је НАТО „контроверзан". Тако је. Ми овде кад користимо тај термин обично описујемо личности и организације које имају послове на граници са законом или са оне стране закона. Све оно што је твоја алијанса радила 1999. је са оне стране закона.

 

„Ваздушна кампања коју је НАТО покренуо 1999. никад није била против грађана Србије, већ за заустављање недопустивих акција Милошевићеве владе које је осудила међународна заједница", рече ти. Рече и да је ваш (НАТО) циљ био да се спречи губитак невиних живота, али да знаш да је до тога и овако дошло. „Те године је било губитака и то је трагедија. Жао ми је због тога и нудим своје најдубље саучешће породицама које су изгубиле најближе и вољене", цитирам те.

Добри мој Јенсе, ако се већ извињаваш и жалиш за нечим, онда жали као човек. Или ћути. Нико те не бије по ушима да се извињаваш. Имаш онолико бирократских фраза о „борби против тероризма", о „напорима" да се не-знам-шта, о… Ма причај и о временској прогнози, само немој да нас потцењујеш.

Па човече, причаш људима у амфитеатру Факултета политичких наука. Ти људи разумеју шта је политика. Разумеју и шта је реал политика. Разумеју да Србија не може да игнорише НАТО постојање, а ни НАТО постојање Србије. Разумеју да наши политички представници треба да комуницирају са вама. Али свакако разумеју и кад им неко продаје циглу. Живео си у Београду, знаш шта то значи. Понављам, немој потцењивати грађане Србије. На крају крајева, лично ме много срди кад ми неко вређа интелигенцију.

Чујеш ли себе кад кажеш да НАТО ваздушна интервенција —како је ти зовеш, или агресија — што стварно јесте била и како је ја и моји сународници зовемо, није била уперена против грађана него против режима? Па и ја сам био против тог режима. Али сам био још више против твоје агресије. Милошевић Слободан није седео у згради телевизије у Таковској 10, али јесте 16 мојих колега које су на радном месту убиле бомбе НАТО-а, на пример. Да не наводим све злочине и све, како сте их називали, колатералне штете за 78 дана неспавања, страха, убистава, разарања.

 

Кад је престао рат и ко га је зауставио

 „НАТО интервенција је зауставила године насиља и сукоба на Балкану", опет морам да те цитирам.

 

Обрати пажњу на овај део, молим те.

Процес мирне интеграције подручја источне Славоније, Барање и западног Срема у уставно-правни поредак Хрватске започео је 1995. у Ердуту. Тај, Ердутски споразум припремили су и у њему посредовали амерички велепосланик у Хрватској Питер Галбрајт и допредседник Међународне конференције у бившој Југославији Торвалд Столтенберг. Да, твој отац.

Исте године потписан је Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину, који данас обележава пуних 20 година.

Још пре тога, у августу исте године, Хрватска је извела војну операцију „Олуја", током које је протерано 250.000 Срба, који су били конститутивни народ Хрватске. Још раније, у мају 1995, покренута је војна акција „Бљесак" у Западној Славонији, одакле је протерано око 15.000 Срба. Твоји НАТО претходници прстом нису мрднули. Међународне снаге, које су биле стациониране на простору Републике Српске Крајине, а и у Западној Славонији, такође прстом нису мрднуле.

Дакле, те 1995. године — што војним акцијама, што потписивањима мировних споразума — прекинут је рат на простору бивше Југославије. НАТО агресија је била четири године доцније, па није могла, како ти рече, зауставити „године насиља". Знам да ти мислиш да је НАТО свемогућ, али ни НАТО не може зауставити оно што је већ било заустављено.

Та Међународна заједница, на коју се позиваш, третирала је тада Слободана Милошевића као фактор стабилности и мира на Балкану. Чињеница да је поменути Ричард Холбрук седео и фотографисао се — изувен — са терористима ОВК, које је његова влада ставила па скинула са списка терористичких организација, није грешка и срамота нас грађана Србије.

Исте термине и описе, као ономад за Милошевића, користиш и данас кад говориш о Србији. Не усуђујем се да направим поређење. А данас је Аранђеловдан, новинарска слава, па нећу инсистирати и закерати на свим детаљима.

Само још ово. Ако већ донесе вест да можемо да контролишемо небо у некадашњој Копненој зони безбедности, да те приупитам за онај договор о контингенту српске војске и полиције који ће моћи да се врати на Косово и Метохију. Шта је са тим?

Не мораш одмах да одговориш. Види, распитај ми се то, па кад следећи пут дођеш, да ми кажеш. А ја ћу, заузврат, да водим на бурек у „Краљицу".

Ај, па тако. Здраво био. И, да се не љубимо.

(Спутњик)

 

Саво Штрбац: Како сам сведочио за Младића

vostok.rs

Саво Штрбац: Како сам сведочио за Младића

19.11.2015. - Унакрсна испитивања имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота

Почетком новембра ове године обрео сам се у Хагу по трећи пут за годину и по дана. Први пут сам био у марту прошле године за време главног претреса пред МСП у спору по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у ком предмету сам имао улогу експерта на српској страни, а други пут у октобру прошле године када сам био сведок одбране у случају Хаџић. Сада сам ишао као сведок одбране у случају Младић.

 

Овог пута сам путовао помало оптерећен сазнањима да се Хаџић одмах по завршетку мог сведочења тешко разболео с најгором могућом прогнозом, и да је половином октобра ове године у хотелу у којем ћу боравити изненада преминуо београдски вештак за судску медицину Душан Дуњић, вештак одбране у случају Младић.

Тек четвртог дана по доласку у Хаг почео сам сведочити. Почетак сведочења сведок чека у посебној соби у друштву са особом из Одељења за подршку сведоцима од које добија инструкције о понашању у судници, које су се у мом случају свеле на упозорења да на било који начин не комуницирам са оптуженим. У Младићевом случају једна сесија траје по сат времена, након чега следи пауза од 20 минута, за које време се сведок враћа у ту собу.

Као сведок одбране првог дана одговарао сам на питања Младићевог браниоца Бранка Лукића. Иако није уобичајено, испитивање је више пута прекидао председавајући судија Ори, упозоравајући и браниоца и мене да мање причамо о контексту, а више о конкретним чињеницама пошто сам и најављен као сведок о чињеницама, а не као вештак. Стојички смо поднели сва упозорења и завршили пре истека унапред одобреног времена. Оптужени је повремено коментарисао моје одговоре углавном добацујући "тачно" или климајући главом.

У трећој сесији првог дана тужилац почиње унакрсно испитивање. Тужилац је извјесни Амир Зец, Бошњак из БиХ. Испитује ме на енглеском, јер тужиоци, како ми рекоше, морају да говоре на једном од два службена језика.

Иначе, унакрсна испитивања пред овим судом имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота. Примера ради, уместо да ме пита о мојим ставовима о уједињењу РСК и РС, тужилац на екран стави неки мој интервју дат у току рата некој страној агенцији, те из њега прочита пола реченице и постави питање "је ли тако", и ако не одговорим са "да" или "не" направи се права драма коју онда покушавају решити судије. У једној таквој ситуацији умеша се и судија Молото и подучава ме како на једноставно питање треба да дам и једноставан одговор и наведе три могућа одговора. А кад му ја кажем да не волим када ми се сугеришу одговори, он одговара да ни он не воли када му се сугерише како питања да поставља. А кад је поново инсистирао да на неко једноставно питање једноставно и одговорим, одговорио сам да је један мој професор говорио да се не пада на питањима, већ на одговорима.

Молото ме више није питао, а председавајући Ори је закључио да ја преко мог професора заправо упућујем критику судији Молотоу, што је ионако било очигледно. Ваљда је то понукало председавајућег судију да ми натукне да расправу води он и његово веће, а не ја.

 

Или, тужилац ми предочи једну наредбу коју је потписао Младић као комадант Книнског корпуса и пита ме видите ли да је у тачки 1. наређен напад на Шибеник, Задар, Дрниш, Сињ, Врлику... а ја кажем видим да то пише, као што видим да у наставку пише да се то ради због деблокаде касарни ЈНА, а судија Ори интервенише и каже - одговорите на питање тужиоца, а на овај други део ћете одговорити када вас буде питао бранилац. Заиста глупо. А што ако ме бранилац не пита, мислим у себи и са сетом се присећам правила кривичног поступка по којем сам водио расправе док сам био судија и питам се зашто смо наше добро и миленијумима старо континентално право подредили "приглупом" англосаксонском.

На крају другог дана сведочења поново ме испитивао бранилац Лукић и поново смо буљили у исте документе и њему сам одговарао на онај други део реченице. Једно од последњих питања браниоца је било да ли знам ко је био председник Председништва СФРЈ 1991. Када сам изговорио име Стипе Месић, Младић је поприлочно гласно добацио "усташа".

Био сам задовољан својим сведочењем, понајпре због тога што ми је пружена шанса да изнесем нашу истину о рату у Хрватској, која се очито није уклапала у већ формирана мишљења "часних" судија, затим и због тога што верујем да ће бити од користи оптуженом у хрватском делу оптужнице и, на крају, што нисам пристао на улогу сведока идиота.

По подне ми је бранилац предао писмо исписано ћириличним краснописом на пуних осам страница са датумом 10. и 11. новембар 2015.

Писмо почиње овако:

"Помоз Бог брате Саво, на незгодном месту се данас "састасмо" у Сатрапани бр. 1 Адског суда у Хагу - који је "ударна песница" НАТО армије која се као губа шири по свету, про Балкана, тамани и гута Србе и наш народ!"

А завршава:

"Пуно сам Вам захвалан за изврсно и истинито сведочење! Хвала Вам на свему! Ваш пријатељ и саборац Ратко Младић".

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар "Веритас",Новости

Кључне речи: Хаг, Младић, права,

Коментари (0) Додај коментар

---

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

 

 

АНТОНИЋ: „МАЗОХИЗАМ ЈЕ, ИЛИ МАКАР ШИЗОФРЕНИЈА, ОВО ШТО ПРЕМИЈЕР РАДИ ПОВОДОМ ПАРИЗА“

fakti.org

АНТОНИЋ: Вучић влада апсолутистички, а још се додворава колонизаторима

20.11.2015

 

„МАЗОХИЗАМ ЈЕ, ИЛИ МАКАР ШИЗОФРЕНИЈА, ОВО ШТО ПРЕМИЈЕР РАДИ ПОВОДОМ ПАРИЗА"

 

      Волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи - да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!

      С којим је правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији?

      С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?

      Нажалост, Вучић готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ

 

Пише: Слободан АНТОНИЋ, Фонд Стратешке културе           

 

        „ММФ би нам дозволио да више повећамо плате и пензије него што сам мислио, али ја то нећу. Ето, нећу!", рекао је премијер.

        Десетак дана доцније тај исти човек је објавио одлуку да се Сребреници додели пет милиона евра. Упитан да ли се тиме Србија одрекла неког пројекта, Вучић је одговорио да „Србија много штеди и, поред плана да три године нема повећања плата и пензија, данас имамо драстична повећања плата и пензија".

        Међутим, то „драстично" повећање плата и пензија, како је баш премијер објавио, било је: 4% у просвети, 3% у здравству 2% у војсци и полицији и 1% за пензионере. Стварно драстично!

        Такође, просветари, који су због смањења плата у овој години имали 60.000 мање на годишњем нивоу, добили су једнократну помоћ од 7.000 динара, а премијер је рекао „да та помоћ није мала и да мисли да су они (просветари) радосни због тога".

        Просветари, међутим, уопште нису због тога били „радосни", јер су имали потписан споразум с владом да ће, у замену за прекид штрајка (најдужег међу просветарима код нас), од владе добити 40.000 динара помоћи. Иако су, очигледно, били изиграни, премијер је ипак био уверен да ће они бити „радосни".

        У парламенту пак на критике опозиције, Вучић је одговорио да то њега не погађа јер „народ види ко и колико ради, ко ради десет, дванаест сати, а ко су лезилебовићи који не раде ништа и само гледају шта ће да кажу против своје државе". Када је опозициони посланик Јанко Веселиновић протестовао што је премијер назвао посланике лезилебовићима, председница Скупштине, Маја Гојковић, искључила му је микрофон, а премијер је то поздравио речима: „Никоме нећу да дозволим да дезавуише нечији тежак рад и нечије успехе!".

        Када је, такође, опозициона посланица Александра Јерков подсетила да је договор с просветарима био помоћ од 40.000, а не од 7.000, напредњачки посланик Владимир Ђукановић је, додворавајући се премијеру, замерио што и њој није искључен микрофон, јер је „ово вређање народа лажном бригом за просветне раднике". Проблем је, наравно, био у томе што је опозиција питала зашто оних пет милиона поклоњених Сребреници није дато просветарима, чиме би њихово повећање било макар 10.000. Но, управо то је оно што се није смело чути по Србији.

        Када од ових слика склопимо мозаик, видећемо да уместо парламентарне демократије добијамо приказ личног режима, готово апсолутизма, у коме Његово „ја хоћу" или „ја не дам" постаје јаче од свих закона, правила и договора између цивилизованих (уљудних, пристојних) људи.

        Слично је било и након масакра у Паризу. „У знак жалости и солидарности са Француском у Србији ће, по налогу премијера Александра Вучића у наредна три дана на свим државним институцијама заставе бити спуштене на пола копља", објавила је штампа. „По налогу премијера Александра Вучића три дана солидарности са Француском"?

        Као каква колонија, Србија је, по одлуци премијера, спустила своје државне заставе на пола копља три дана због „метрополе" која је Србију пре 16 година бомбардовала, а која је само пре недељу дана извела терористички напад на српску и хришћанску цивилизацију, гласавши да наша културна добра буду предата на милост и немилост исламистичкој и терористичкој „држави Косово".

        Поштовање свакој жртви, сваком човеку пострадалом у париском масакру! Али, волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи; да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!

Грделичка клисура 1999.

        С којим је, уопште, правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији? С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?

        Да ли Србија, само зато што се то свиђа нашем премијеру, мора да буде „солидарна" са државом која је косовског губернатора Бернара Кушнера наградила местом министра иностраних дела, и то управо оног човека под чијом се управом догодио егзодус 200.000 косовских Срба и, што је још срамније, човека који је на питање новинара о трговини органима у случају „жута кућа", одговорио: „Да ли сте болесни? Шта је то жута кућа?".

        Наравно да се морају жалити жртве тероризма у Паризу! Али, за све оне Србе чије памћење не допире само до јуче поподне, убијени Парижани су једно, а држава Фрацуска је, ипак, нешто сасвим друго. Пошто спадам у оне који ипак имају памћење нешто боље него код кокошке, не могу да заборавим не само експлозије које су ми развалиле врата од балкона после погађања оближњег РТС-а - и то, док сам успављивао двомесечног сина у наручју.

        И дегутантно ми је било да видим, као резултат премијеровог „ја хоћу", бојење српског парламента и других наших јавних зграда у француску тробојку. Јер су, не заборавимо, и француски авиони доносили смрт у ову земљу и убијали нашу децу. Зграде „српско-NATO пријатељства" и данас стоје такве - разрушене - усред Београда. Странци их обавезно фотографишу. Искрено, не могу а да не увидим готово несразмеран контраст између тих слика и плаво-бело-црвено пребојених: моста на Ади, палате Албанија и Скупштине. Ако то није мазохизам, или макар шизофренија, онда стварно не знам ништа о психо-патологији.

        И кога је, уопште, премијер питао да из српског буџета месту на граници Србије, али које Србији не припада, поклони пет милиона евра, док, истовремено, српским просветним радницима узима 60.000 динара годишње? Он, свакако, има право да из свог новчаника даје новац коме жели, као и да у својој кући маше заставом земље која је бомбардовала Београд, признала сецесију „Косова" и гласала да српске светиње преузму њихови главни рушитељи - али, нека то не ради с нашим новцем, нити у име свих нас.

        Само по себи је гротескно када у једној „демократској" земљи, која има устав, парламент и законе, њен премијер влада апсолутистички, као да је у 18. веку. Али, још је више гротескно, за сваког ко има елементарног достојанства и мрвицу патриотизма, када се тај исти премијер додворава колонизаторима.

        Нажалост, он готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ.

        Фонд Стратешке културе

 

 

Српски народ је један и недељив

rs.sputniknews.com

Српски народ је један и недељив

Sputnik

Историографија, социологија и политикологија су далеко одмакле  у истраживању најновије историје српског народа, али није постојала синтеза која би целовито представила историју Републике Српске и Срба у БиХ, па је то, како каже аутор, био основни разлог за настанак овог дела.

Антић подвлачи да су се Срби у БиХ нашли у чудном положају да немају целовиту историју ни рата ′90-их ни Републике Српске.

„Српски народ у БиХ се еманциповао од Босне и Херцеговине на начин на који су се Хрвати поставили према Југославији, а тим отклоном су се на неки начин одрекли доброг дела сопствене прошлости. Тако да је у прегледима историје српског народа из БиХ он углавном поистовећиван са Србијом и са Србима из Србије. За то време Бошњаци, и делом Хрвати, преузели су средњовековну историју Босне малтене као своју", каже Чедомир Антић на почетку интервјуа.

На шта конкретно мислите кад кажете: одрекли су се сопствене историје?

— То значи да је осим раздобља под Турцима и 20. века у принципу све остало запостављено. Друго, сваки преглед историје РС почињао је са 1990. годином и парламентарним изборима. Зато што одржавамо привид југословенског и српског јединства из доба Југославије и не стварамо неку нову идеју националне интеграције и кад, притом, имамо специјалне везе и кад мање-више функционишемо као једно друштво по много чему — свим тиме идемо у прилог онима који су на полузнању или незњају о БиХ заснивали политику великих сила. Било је, наиме, политичара из САД и земаља ЕУ који су тврдили да Срби треба да оду у Србију, да не треба да живе у Босни.

Према томе, питање аутохтоности Срба у БиХ, које је несумњиво у историографији, није било поново потврђено у некој синтези о историји. Несумњиво је да је српски народ један и недељив, а да је српска нација јединствена. Али, такође је несумњива чињеница да су Срби полицентричан народ, да је било више центара, и да је била велика грешка у прошлости кад смо ту чињеницу пренебрегавали.

Дакле, то није само историја последњих 20 година?

— То је историја земље, тих области и кад није постојала Република Српска, то је историја народа, пре свега српског, али и других који су ту живели. Дали смо преглед историјског развоја, првенствено становништва и друштва на тим територијама од старијег каменог доба до терористичког напада у Зворнику, априла ове године.

Рекосте да је српски народ један и недељив. Да ли се историја Републике Српске у нечему разликује, и ако се разликује у чему се разликује, од историје Србије?

— У Србији је до поделе између елита и народа дошло тек осамдесетих година 19. века, а у БиХ је до тога дошло много раније. У међуратном периоду Срби су као најбројнији у БиХ имали две подједнако моћне странке, од којих једна представља народ а друга елиту. То је довело до тога да Срби све до Другог светског рата и до геноцида, немају јединствену политику. После геноцида су, захваљујући исходу светског и грађанског рата, приграбили комунизам, да би онда са стварањем све самосталније Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, били маргинализовани.

Срби у БиХ су, за разлику од свих других крајева где су се борили за своја права, радикално променили политику. У свим другим областима Срби су прихватили југословенски модел. У Хрватској су до јануара 1992. и до Венсовог плана, и српски народ и елите мислили да ће преузети власт и да ће се поновити 1945. У Републици Српкој су, да би спасили народ и део земље на којој тај народ живи, били спремни да поднесу велике жртве. Да жртвују Југославију, да чак прихвате независност Босне — што су учинили Кутиљеровим планом, и коначно, прихватили су да се одрекну Сарајева, највећег српског града после Београда. То је био знак спремности на прагматичну политику и на опстанак. То нисмо бранили ни у Црној Гори, ни на Косову, ни у Хрватској. Зато смо на тим просторима и пропали.

Да ли сте се, као историчар, бојали сувише мале дистанце од 1992. кад сте правили ову историју?

— Желео бих да ми овај посао наставимо тако што бисмо га проширили, јер Република Српска то заслужује и њој је потребна велика синтеза, а ово досад је класична историја. Управо због питања дистанце било је битно да се напише и нешто опширније. Тамо где нисмо били сигурни, где нисмо имали изворе, односно нисмо имали свежа документа, тамо смо представили шта се зна. Треба рећи да класична дистанца није ни потребна, с обзиром на чињеницу да о временској дистанци говоримо пре свега због архивских докумената. Међутим, кад је реч о раздобљу до 1995. године, сви ти документи су отворени због Хашког трибунала. Кад је реч о раздобљу после 1995, морали смо да представимо политички живот Републике Српске који је јако буран, али смо настојали да стварима приступимо несензационалистички и непристрасно.

Доживели смо да и Милошевићеву биографију и историју Србије у доба Милошевића напишу прво социолози и политиколози, па тек онда стидљиво историчари. Ја сам британски ђак и један мој професор је говорио да је прошлост све оно о чему говоримо и да постоји легитимно право историчара да о томе пишу. Ово је време у коме ако не пишемо о историји, нестаће историја.

Како ћете одговорити онима који ће рећи да ово није историја и дело историчара већ да је у сврху политичке агенде Милорада Додика, председника Републике Српске?

— У првој половини 19. века Пушкин је написао књигу „Историја Пугачова". Читава јавност је била шокирана. Говорили су како је могуће да један такав разбојник и побуњеник може да има своју историју. Пушкин је сматрао да може, и историја му је дала за право. Дакле, Република Српска је реалност. Босна и Херцеговина је вештачка. Та реалност је просто више од 80 одсто капацитета једне државе. Теже би било написати историју Босне и Херцеговине, а да притом не пишете историју Републике Српске и Федерације БиХ. Албански народ на Косову и Бошњаци су пошли у рат са оваквим књигама, ми ову пишемо без таквог оптерећења. Ова књига није књига мржње и писана је на потпуно научној методологији. Отворена је и неко може да напише противкњигу. А оно што знам да не може нико, јесте да негира Републику Српску. Ово је још једна потврда стварности.

 

Emil Vlajki: U knjizi "izdajem" Dodika, za njegovo i srpsko dobro!

U knjizi "izdajem" Dodika, za njegovo i srpsko dobro!

 

15.11.2015. • 12:47h • Press / Saša Bižić

 

Emil Vlajki, potpredsjednik Republike Srpske u periodu od 2010. do 2014. godine, doktor političkih nauka i profesor emeritus Univerziteta u Banjaluci, nedavno je objavio novi roman "Druga Judina izdaja"!

 

Foto: Emil Vlajki

 

Ova knjiga poznatog intelektualca sigurno će privući značajnu pažnju javnosti, a zasad se može pronaći u banjalučkim knjižarama "Kultura" i "Libra". Izdavači su Partija ekonomske i socijalne pravde, čiji je Vlajki lider, te banjalučka "Besjeda" i frankfurtske "Vesti".

Za čitaoce će posebno atraktivna biti činjenica da se Vlajkijev novi roman odnosi na dvije ličnosti koje on ima u sebi i koje se međusobno ne slažu, zatim na predsjednika Republika Srpske Milorada Dodika, te na Isusa i Judu. Upravo zbog toga, razgovor za Press započeo je pitanjem u kakvoj vezi je njegova podijeljena ličnost sa proteklom decenijom postojanja RS, ključnim figurama Srpske i događajima iz Svetog pisma.

- Dobro ste primijetili da u meni postoje bar dvije ličnosti. Jedna je racionalna, naučna, "luciferska", faustovska. Druga je puna obzira prema bližnjem svom, bez obzira na razlike u obrazovanju, socijalnom statusu, nacionalnosti i vjeri. U svakodnevnom životu, moja druga, idealistička ličnost prevladava nad onim što je najvažnije u ovom društvu, nad profitnom racionalnošću. Drugim riječima, nema tih para na svijetu kojima bih mogao da budem kupljen i korumpiran, tako da odustanem od svojih ubjeđenja i da radim nešto nečasno, nemoralno, a isplativo. Zbog toga sam bio i ostao siromašan kao "crkveni miš". Za vrijeme mog mandata kao potpredsjednika RS, u više navrata bio sam izložen pokušajima političke i materijalne korupcije, što sam, naravno, odbijao. Kao takav, "neprilagodljiv", bio sam blaćen i vrijeđan sa svih strana - kaže Vlajki.

 

·       Ko vas je i zbog čega osporavao dok ste bili potpredsjednik RS?

- Bošnjaci su me vrijeđali jer sam se borio protiv političke islamizacije ovih prostora, dakle ne protiv islama kao vjere. Hrvati su to isto radili jer nisam pripadao katoličkim i HDZ-ovskim strukturama i njihovom načinu mišljenja. Vladajuće srpske strukture u RS napadale su me jer sam oštro kritikovao njihovu socijalnu i ekonomsku politiku. "Međunarodna zajednica" nije mogla da me smisli jer sam razotkrivao njenu imperijalističku politiku, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou, posebno onu protiv srpskog naroda. Sve u svemu, nisam nikom odgovarao, pa sam konačno bio politički eliminisan. I Isusov lik, gledajući istoriju, nije nikada nikome bio po volji, iako su se svi uvijek kleli u njegova načela.

Možda moje vrijeme tek dolazi!

 

·       Vidimo da je vaša književna aktivnost u punom zamahu. S druge strane, da li je, završetkom vašeg mandata potpredsjednika RS, okončana i vaša politička karijera, ili je to samo "zatišje pred buru"?

- Nemojte me provocirati i tjerati me da sam sebe previše hvalim. Vi znate da se unutar političke elite u RS ističem svojim kvalitetima, poštenjem, obrazovanjem, idealizmom, kao i međunarodnom prepoznatljivošću, budući da se moje naučne knjige nalaze u oko 250 biblioteka širom svijeta. Za vrijeme mog mandata, narod se uvjerio da sam bio potpredsjednik svih građana RS i ljudi me zbog toga cijene. Osim toga, znam kako efikasno izaći iz ekonomske i socijalne bijede u kojoj se nalazimo. Ne šalim se kada to kažem, ja to "čudo" mogu da postignem. Polit-ekonomista po obrazovanju, ja sam strateg, razmišljam globalno, građanski, socijalkapitalistički, i potrebna mi je jedino dobra ekipa, "trust mozgova" koji bi mogao realizovati moje zamisli. U sadašnjem patološkom, bolesnom, banditskom, feudalnom sistemu, apsolutno sam beskoristan. Ali ko zna? Možda moje vrijeme tek dolazi.

 

·       Budući da živimo u politički oštro polarizovanom društvu, šta u "Drugoj Judinoj izdaji" mogu da nađu oni koji očekuju apologetski odnos prema prvom čovjeku RS, a šta oni koji pretpostavljaju da je riječ o kritici iz (ne)očekivanog pravca?

- Bio sam i ostao "apologeta" Dodikove spoljne politike usmjerene protiv američkog "novog svjetskog poretka", kao i napora Milorada Dodika za jačanje i osamostaljivanje RS u smislu izvornog Dejtona. S druge strane, osuđivao sam njegovu unutrašnju, počesto štetnu ekonomsku i socijalnu politiku i njegov nedostatak strategije za ovaj entitet. Istovremeno, protiv sam onog dijela opozicije koja, paktirajući sa antisrpskim Zapadom i ekstremnim bošnjačkim krugovima, (ne)svjesno ruši RS, a mogu se složiti sa mnogim njenim kritikama Dodikove unutrašnje politike. Napominjem da ovo društvo jeste pljačkaško i banditsko, ali za to su odgovorne sve političke elite, od Dejtona do danas, koje su šurovale sa strancima i sa mafijom. Tragično je, međutim, što taj dio opozicije pokazuje neukusno sluganstvo.

 

·       Možete li da takvu tvrdnju ilustrujete konkretnim primjerima?

- Nedavno je, zamislite, britanski ambasador došao iz Sarajeva u Banjaluku da bi promovisao neki petparački film o Džejmsu Bondu! U stvari, on je tu došao da simbolički pokaže britansku moć koja će, u vidu poznatog britanskog špijuna, srušiti srpsku "Spectru", dakle "zlu RS" i Dodika, koji se opiru "humanom" Zapadu. Pritom je ambasador pozvao dio političke elite, posebno viđenije opozicionare, da prisustvuju ovoj svinjariji, dakle projekciji filma. I umjesto da pozvani bojkotuju taj poziv, dajući Britancima na znanje da ne smiju da se miješaju u unutrašnje stvari RS, pogotovo nakon njihovog pokušaja da se u UN Srbi proglase genocidnim narodom, oni su, naivno ili ne, pogazili svoj ponos i time naznačili sadašnjim antisrpskim mešetarima na ovim prostorima da se na njih uvijek može računati. Da bi vam bilo jasnije, zamislite situaciju da su Britanci u UN pokušali da Hrvate prikažu kao ustaško-genocidne. Da su, nakon toga, u Zagrebu organizovali projekciju istog filma i pozvali probranu političku elitu da tome prisustvuje, ko bi im od Hrvata došao na tu projekciju?!

 

·       Bez želje da čitaocima otkrivamo zaplet romana, pitamo vas: kakvu ulogu ima tema žrtvovanja u vašoj novoj prozi, a kakvu težinu može imati u neizvjesnim danima i mjesecima bliske političke budućnosti u RS?

- Dodik će, svakako, otići 2018. godine, ali bi bilo dobro za RS, pa i za njega, da ode prije tog roka. Ne zato što je, kako tvrdi opozicija, on pljačkao ovu zemlju: nisam ni policija, ni tužilaštvo da bih nešto takvo mogao da tvrdim. Jednostavno, zemlja je blokirana stvorenom političkom netrpeljivošću iz koje se ne vidi izlaz, a narod, bez obzira na to ko je kriv za tu blokadu, predstavlja najveću žrtvu takvog stanja.

U mom romanu, dakle fikciji, izmišljenim događajima, ja "izdajem" Dodika kako za dobro naroda, tako i za njegovo dobro. Čini mi se, naime, da će u najskorijoj budućnosti uslijediti hapšenja bliskih Dodikovih saradnika da bi se ubrzao njegov pad. Po meni, bolje je da on ne doživi takav kraj. Pa ako je, simbolično posmatrano, potrebno da ja kao Juda, budem kriv za sve nevolje RS, a da on koliko je to moguće, što časnije ode i da na taj način, uz moju žrtvu, ujedini srpski narod, ja sam i na to spreman. Smatram da je, u jednom takvom scenariju, apsolutno nužno sljedeće: oni koji su stvarali RS, dakle izvorni SDS i borci, zajedno sa inteligencijom, kojima će se priključiti svi rodoljubi iz svih stranaka, moraju se politički organizovati da bi, nakon njegovog odlaska, preuzeli rukovođenje ovom zemljom.

 

·       U realnosti, vrh Republike Srpske, bar deklarativno, ide prema referendumu o Sudu i Tužilaštvu BiH. Da li predstojeći rasplet te situacije ima sudbinsko i prelomno značenje, baš onakvo kakva je i atmosfera vaše knjige, ili postoji mogućnost da to bude tek još jedan dnevnopolitički "hit za jednu sezonu"?

- Vi ste, Saša, bili i ostali Nevjerni Toma. Što se mene tiče, daj bože da referenduma bude. Ako ništa drugo, a ono zbog toga da srpski narod, makar i simbolično, povrati samosvojnost i čast. Da svojim prkosom pokaže stranom okupatoru u vidu OHR-a i visokog predstavnika, da Srbi nisu obične marionete stranaca, te da mogu samostalno da odlučuju o svojoj sudbini.

 

·       U "Drugoj Judinoj izdaji", tzv. međunarodnu zajednicu, što je čest naziv za Vašington i njegove satelite, sarkastično zovete SS-om, uvodeći skraćenicu za navodni "slobodni svijet". Da li su se na toj adresi umorili od Srba s obje strane Drine ili su u proteklom periodu samo "punili baterije" za nove eksperimente nad RS i Srbijom, koje ćemo uskoro moći vidjeti?

- Iskreno se nadam da se takozvani slobodni svijet, SS-ovski po zlodjelima, umorio od Srba koje je bombardovao, satanizovao, ucjenjivao i otkidao im teritorije, tako da se konačno više nikada ne pojavi u srpskom vidokrugu. Ali to su, nažalost, puste želje, jer nakon SS-ovskih poraza u Ukrajini, Iranu, Siriji i njihovih poraza u nametanju sankcija Rusiji, teško da će oni htjeti da ispuste "lagan srpski zalogaj". Bili bi zauvijek osramoćeni, a to neće dozvoliti, osim ako ne budu prisiljeni.

 

·       Ima li SS alternativu, i u vašoj knjizi i u realnom životu? Da se poslužimo biblijskim metaforama: mogu li Srbi, kao Jevreji u Egiptu pod vođstvom Mojsija, da politički, a ne doslovno, krenu na istok? Šta ih čeka tamo, ako analiziramo odnos Moskve prema Banjaluci i Beogradu tokom posljednjih godina?

- Ljudi mi često kažu da su Rusi ovakvi i onakvi, da su nepouzdani i da im ne treba vjerovati. Sigurno u tome ima istine. Ali nisu, kao Zapad, bombama ubijali nevine srpske civile, uništavali dječja obdaništa, škole, vodovode, električna postrojenja i stambene objekte, niti su silom otkidali srpske teritorije. Naprotiv, Rusi u UN ne dozvoljavaju da samoproklamovano Kosovo uđe u ovu svjetsku organizaciju, ne dozvoljavaju da UN osudi Srbe kao genocidan narod, širom otvaraju svoje tržište srpskim proizvodima itd. Dakle, Srbi imaju izbor između jalove ideologije ljudskih prava i evroatlantskih integracija "bez alternative", što može da koristi tek uskom krugu elite, i jasne, konkretne ruske pomoći u svim važnim domenima života, što je od koristi čitavom srpskom narodu.

 

·       Ko aktuelnom predsjedniku RS najviše "radi o glavi", u smislu političke sudbine: vi kao autor "Druge Judine izdaje", njegova politička konkurencija iz opozicije, Sarajevo, Zapad ili "mangupi iz sopstvenih redova"?

- Bože, kako ste pametni! Vi u pitanju dajete odgovor, a ja treba da to potvrdim, pa da ispadne kao da sam ja to rekao. U nečem ste se ipak prevarili. Između svih nabrojanih, ja sam jedini koji mu ne radi o glavi i koji ga i dalje podržava u spoljnoj politici. S tim da u vaš nabrojani spisak treba da ubacite i njega samog, jer ponekad svojim nesmotrenim javnim nastupima i te kako škodi sam sebi. Daću vam najnoviji primjer. Na nedavnoj proslavi 40. godišnjice Univerziteta u Banjaluci, on ne samo da se nije pojavio, što može da bude opravdano, nego, kao predsjednik RS, nije čak ni poslao pozdravni telegram, što se ne može ni na koji način opravdati. Što se mene tiče, ponavljam, htio bih da on ostane u svijesti i postupcima mnogih u RS kao kohezioni faktor, čime će biti nastavljena borba za osamostaljivanje i jačanje RS. Čitava moja knjiga ide u tom pravcu.

 

http://pressrs.ba/info/vijesti/u-knjizi-izdajem-dodika-za-njegovo-i-srpsko-dobro-14-11-2015 http://pressrs.ba/info/vijesti/u-knjizi-izdajem-dodika-za-njegovo-i-srpsko-dobro-14-11-2015