's invitation is awaiting your response

would like to connect on LinkedIn. How would you like to respond? Confirm you know You received an invitation to connect. LinkedIn will use your email address to make suggestions to our members in features like People You May Know. Unsubscribe If you need assistance or have questions, please contact LinkedIn Customer Service.

I'd like to add you to my professional network on LinkedIn

Miroslav Antić would like to stay in touch on LinkedIn. I'd like to add you to my professional network on LinkedIn. - Miroslav Confirm that you know Miroslav Miroslav Antić Nuclear Operator at Ontario Power Generation Ontario, Canada You received an invitation to connect. LinkedIn will use your email address to make suggestions to our members in features like People You May Know. Unsubscribe Learn why we included this. If you need assistance or have questions, please contact LinkedIn Customer Service.

ЏОН ПИЛЏЕР..........ИСТОРИЈА ГЕНОЦИДА ЗА КОЈЕ ЈЕ ОДГОВОРАН ЗАПАД

ОД ПОЛА ПОТА ДО ИДИС: ИСТОРИЈА ГЕНОЦИДА ЗА КОЈЕ ЈЕ ОДГОВОРАН ЗАПАД

 

 

ЏОН ПИЛЏЕР

Проливена крв ће почети да се суши тек пошто „ми сами" препознамо ратне злочинце у сопственом окружењу

Преносећи наређења председника Ричарда Никсона у вези са „масовним" бомбардовањем Камбоџе 1969, Хенри Кисинџер је изговорио и ово: „Све што лети (нека се обруши) на све што мрда". И, док Барак Обама, пошто му је додељена Нобелова награда за мир, потпаљује свој седми рат против муслиманског света, данашња оркестрирана хистерија и лажи чине да се просто са носталгијом присећамо ове убиствено искрене Кисинџерове изјаве.

Будући да сам и сâм био сведок људских последица ваздухопловног дивљања – укључујући обезглављене жртве и деловима њихових тела искићено околно дрвеће и пољане – ни најмање ме не изненађује овакво поновљено непоштовање историјског памћења. Очигледан пример тога је успон на власт Пола Пота и његових Црвених Кмера, које је имало пуно великих сличности са успоном данашње Исламске државе у Ираку и Сирији (ИДИС). И они су такође били немилосрдни средњевековни крволоци, зачети као мала и сасвим безначајна секта. И они су, такође, били производ апокалипсе „made in America", само тог пута у Индокини.

Према казивању самог Пол Пота, његов покрет се састојао од „мање од 5.000 слабо наоружаних герилаца са неубедљивим стратегијом, тактиком, лојалношћу и вођством". А, кад су Никсонови и Кисинџерови Б52 бомбардери покренути као део „Операције мèни" (Operation Menu), тадашњи врхунски демон Запада није могао да поверује колика га је срећа одједном задесила.

Американци су у периоду од 1969. до 1973. на руралне делове Камбоџе сручили експлозива у количини еквивалентној за пет бомби бачених на Хирошиму. Читава села би сравнили са земљом, једно за другим, па би се потом вратили да новим бомбама заспу исте те рушевине и лешеве у њима затрпане. Кратери бомби би били поређани као ниска језивих перли уништења, па су многи и дан данас из ваздуха јасно видљиви. Ужас је био незамислив. Један бивши официр Црвених Кмера описао је како су „преживели били као замрзнути у ужасу који их је затекао, па би унаоколо изгубљени и без гласа лутали наредних неколико дана. Ужаснути и напола слуђени, били су спремни да поверују у било шта што би им тада било речено… А то је и било оно што је Црвеним Кмерима тад омогућило да их за себе лако придобију."

DALJE…………………http://www.standard.rs/svet/30894-??-????-????-??-????-????????-????????-??-????-??-?????????-?????

 

 

Амерички рат против Европе

Борис АЛЕКСИЋ | 13.01.2015 | 08:02

Едвард Сноуден је објавио читав низ докумената којима је доказао да америчка обавештајна заједница контролише власт у Сједињеним државама, да  широм света руши изабране владе које јој се супротстављају, убија без пресуде и оптужнице, изводи терористичке операције, изазива ратове и прислушкује све. Са њом сарађују службе безбедности потчињених земаља – сателита Вашингтона. Амерички Конгрес и владе низа западних држава су покренуле иницијативе да се, по свему судећи неограничена овлашћења тајне полиције сузе. А онда су агенти решили да узврате. Широм Запада догодили су се терористички напади, који имају за циљ да прекину процес потчињавања америчке обавештајне службе закону и тим злочинцима дају одрешене руке. Нимало случајно ове операције су извршене на територији обавештајног савеза „Пет очију" који према Сноудену поред САД чине и Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. „Они понекад иду још даље од НСА" упозорио је бивши агент ЦИА. У октобру 2014. године Мајкл Зехаф-Бибо (32) убио је једног канадског војника и упао у зграду парламента у Отави пре него што је убијен. Он се од раније налазио на „листи осумњичених терориста" и одузет му је пасош да не би отишао у иностранство ради учествовања у борбама.[1]Затим су средства јавног информисања јавила у децембру да је троје људи - отмичар и двоје талаца - убијено, док су четири особе рањене када је полиција након вишесатне опсаде упала у кафе "Линт" у центру Сиднеја, у којем је од раних јутарњих сати држано седамнаесторо талаца. Представници аустралијске владе су дали изјаве у којима оптужују Исламску државу за терористичке нападе. Пре тога у априлу 2013. године одјекнуле су бомбе у Бостону када су по истом кључу оптужена браћа Царнајев, на које је руска обавештајна служба упозорила Вашингтон још 2011. године и који су били праћени од стране Американаца. По званичним извештајима троје људи је погинуло а 260 рањено, јер „ЦИА, ФБИ и локална полиција нису имали добру комуникацију"! [2] Додајмо овде да су руски аналитичари на интернету објавили значајне доказе који указују на то да су у терористички напад у Бостону умешани уговорци (плаћеници) ЦИА и НСА који су у пуној опреми били присутни на маратону где су и снимљени. После Канаде и Аустралије напади су се догодили и у Француској. Браћа Шериф (32) и Саид (34) Куаши су 7. јануара у упали у просторије сатиричног листа Шарли ебдо и убили 12 људи. Они су ликвидирани у акцији француске полиције, а иста судбина задесила је и трећег терористу Амедија Кулибалија (32), који је у продавници кошер-хране у Паризу убио најмање четворо грађана. Истог дана браћа су повезана са Исламском државом да би затим уследио марш милиона „одговор слободног, космополитски и демократски настројеног света на крвави пир муслиманских фанатика у Паризу" када је и педесетак светских званичника прошетало престоницом Француске док су стотине хиљада грађана узвикивали „Ми смо Шарли". Повод за терористички напад је наводно била карикатура Мухамеда која је објављена на насловној страни Шарли ебдоа. Међутим први проблем овог измишљеног мотива је тај што је спорна карикатура објављена 2009. године. Поред тога Шарли ебдо је само пренео скарадни цртеж данског листа „Jilands Posten" које је разбеснео муслимане широм света јер се на њему вређа пророк у којег верују. [3] Други проблем је што се у експертским анализама јавља сумња да је снимак терористичког напада монтиран. Зато су двојица руских стручњака за безбедност изашли су у јавност са тврдњом да је напад на редакцију Шарли Ебдо исцениран. Члан председништва Удружења руских официра и ветеран специјалне јединице „Алфа" Игор Шевчук у интервјуу за телевизију „LifeNews" изјавио је да је снимак убиства полицајца у Паризу намештен. Исто тако, Андреј Максимов тврди да иза инцидента у Паризу не стоје браћа Куаши. Он је рекао да дешавања у Паризу задовољавају интересе САД, а да је  вероватно све ипланирано од стране америчких обавештајних служби. [4] Поред свега инспектор задужен за истрагу масакра у редакцији магазина Шарли ебдо, Ерлик Фреду извршио је самоубиство због наводне депресије. [5] Додајмо и да је министар спољних послова Турске Мевлут Кавусоглу потврдио да је Хајат Бумедијен (26) коју француска полиција тражи због саучесништва у терористичким нападима у Паризу, из Турске сасвим слободно прешла у Сирију којом хара Исламска држава (ИС). Управо је Анкара по налогу Вашингтона обучавала и наоружавала припаднике ИС-а како би оборили сиријску владу. У настојању да што боље искористе ситуацију представници савеза „Пет очију" су поручили Паризу да се могу очекивати нови терористички напади. Тако је наводно НСА захваљујући прислушкивању припадника ИС-а (које је ЦИА наоружала и опремила) пре напада у Паризу добила информацију да исламисти планирају операције у Европи. [6] Можда би Оланд због свега требао да повери безбедност Француске америчкој обавештајној служби? Можда би ДСТ требао да постане део савеза „Пет очију" и можда би цела Европа требала да закука испред врата Ленглија – спасите нас? Као што видимо по званичној верзији догађаја целокупну француску безбедност су на колена бацили аматери - два младића и једна девојка које нико није могао да заустави. Шта би им тек урадили добро обучени професионалци? Или боље рећи шта су им у ствари урадили професионалци? Они су успели да надиграју поред осталих и две моћне француске службе Дирекцију за надгледање територије (ДСТ) и Генерално обавештавање (РГ) које су се још 2007. године ујединиле како би се ефикасније бориле управо против исламског екстремизма. Овакву операцију може да изврши америчка обавештајна служба и њој потчињен тајни комитет НАТО пакта задужен  за извођење терористичких операција у Европи (према професору Данијелу Ганзеру). У овом тајном телу Северноатлантског савеза нема консензуса већ одлуке доносе само Американци. Комитет је и направљен да би Европу држао потчињеном. Мотив је јасан. Сједињене државе припремају рат са Русијом одавно, већ деценијама тј. још од оснивања НАТО пакта који се сваке године приближавао руским границама. Вашингтон је запалио Украјину и у њој изазвао крвопролиће а на власт довео нацисте спремне да јуришају на руски народ. ЦИА је организовала обарање малезијског Боинга МХ17, а умешаност Беле куће у тероризам није никаква новост. Она је најгоре терористе и трговце људским органима довела на власт у окупираној Приштини. Професор  Ноам Чомски, један од најпознатијих интелектуалаца на Западу, сматра да су напади америчких дронова и ратови које је изазвао Вашингтон били највећи терористички напади у људској историји. [7] Санкције против Русије штете целој Европи али не и Сједињеним државама. Зато је Оланд два дана пре терористичких напада у Паризу предложио укидање санкција Москви. Напад на Шарли ебдо је оживео од америчке елите брижљиво гајену идеологију новог светског поретка. Запад се ових дана идентификује са часописом који је вређао и Христа и Мухамеда, а то је изгледа највиши домашај западне демократије. Заборавите Алексиса де Токвила и његова „наклапања" да су САД постале велике због својих цркава. Данас у тој земљи „предводници слободног света" сатанисти имају право да дижу споменике Луциферу и деле деци своје памфлете за Божић! [8] Вашингтон је у правима изједначио хришћане и сатанисте - добро и зло. Исто је у ЕУ где је као врхунска демократска вредност заштићено право педофилија (Холандија) [9] или дечија еутаназија, због депресије или анорексије (Белгија). Америчка елита сања обезбожену Европу. Са друге стране Русија и православље могу да оживе Стари континент. На крају можемо да закључимо сасвим слободно да Европа јесте нападнута, али не од стране муслимана већ од Сједињених држава - њене терористичке мреже и њене безбожничке идеологије. [1] tanjug.rs [2] dw.de [3] dw.de [4] pravda.rs [5] novosti.rs [6] vesti-online.com [7] novosti.rs [8] rt.com [9] fakti.org

http://srb.fondsk.ru/news/2015/01/13/americhki-rat-protiv-evrope.html

Чедомир Антић....Права Срба?

Чедомир Антић

Права Срба?

После две и по године владавине данашње коалиције јасно је да је питање државне политике према српском народу изван граница Србије стављено по страни и плански занемарено

Нова година најављена нам је као политички важна и економски кључна. Нема међутим оних тако познатих препрека и условљавања... Представници САД и ЕУ, хегемона савременог Балкана, као да су блажи према влади Вучића, Николића и Дачића него према Милошевићу када је издао РСК, Ђинђићу када је противно закону испоручио Милошевића хашком руглу, Коштуници када се искрено борио за очигледан пораз, Тадићу када је био у фази извињавања... Питам се само да ли је то зато што су садашње власти „шампиони реформи" или зато што за разлику од свих побројаних „нису националистичке"?

Пошто су партије у Србији систематски кварене, јасно је да су претходне владе (можда са делимичним изузетком Коштуничине), када су понекад деловале мимо жеља Вашингтона и Брисела, то чиниле пре свега у страху од народне већине. Данашња влада нема тај проблем. Пре промене имена, програма и идентитета она је екстремизмом и неразумом за дуже време онемогућила формирање не само националистичке већ било какве опозиције посвећене одбрани националних и државних права...

Напредни клуб од 2008. систематски посматра стање политичких права српског народа у региону. Током 2010. и 2011. било је чак и неког институционалног напретка у Србији, а сам наговештај систематске државне политике имао је одмах утицаја на терену – у осам суседних и околних држава у којима српски народ живи од давнина и имао је или има некакав политички статус. Данас је, нажалост, другачије... Праскозорје се претворило у нову ноћ...

После две и по године владавине данашње коалиције јасно је да је питање државне политике према српском народу изван граница Србије стављено по страни и плански занемарено. Уставне обавезе, законски оквири и слова стратегије остали су, кад је реч о државној политици према заграничним српским земљама, празно слово на папиру. Српска влада се данас мање бави и сразмерно мање улаже у 1,8 милиона Срба у региону него пре три године. Тада је радила забрињавајуће мало, неуједначено и несистематично. Данас ради мање и слабије. Поред слабог рада владе и државних установа, надлежно министарство је прво претворено у канцеларију, а канцеларија је потом укинута и припојена српској дипломатији. Чак је на Дипломатској академији МСП-а после две године укинут и курс посвећен српском народу у региону...

Недавни сусрет др Младена Иванића, председавајућег Председништва Босне и Херцеговине, једног од вођа опозиције у Републици Српској са председником и премијером Србије прошао је а да га домаћини нису упитали какав је то споразум његова коалиција потписала са СДА. Да ли можда постоји опасност да о двадесетој годишњици Дејтонског споразума буде умањена аутономија Српске? Српски политичари из РС – то Милошевићу није било јасно, а Тадићу и Вучићу никако да постане јасно – не служе само да буду употребљавани у сврху сопствене власти.

У праву је Борис Тадић када каже како су садашње власти у најбољим односима са Црном Гором а да притом нису решиле ниједан од отворених проблема између две државе. Да ли је могуће да је од судбине 200.000 обесправљених Срба из Црне Горе важнија каријера једног или групе људи које хуманисти из Подгорице, бивши Милошевићеви другари и клонови, не желе да виде пред судом за организовани криминал? Где су ћириличне табле у Вуковару? Није председник Србије саветник Јосиповићу да му сугерише како треба да промени законе које не може да поштује. Ми смо велики пријатељи са Хрватском, а да ли смо с њом решили макар један отворени проблем? Пошто питање несталих грађана Хрватске злоупотребљавају како би одржавали тензије у хрватском народу... Хајде и ми да питамо: шта је са несталим Србима? Правосуђе из кога је потекао судија који на суђењу за ратне злочине честита хрватској репрезентацији, данас се осорно односи према српском специјалном суду. Хајде нека међу њиховим осуђенима буде свега 10 одсто злочинаца над Хрватима и нека ставе у врх тужилаштва етничког Србина... Па да видимо колико ће још остати на Марковом тргу и колико ће после дуго поживети.

Шта је са архиепископом Јованом Шестим у Македонији? Он је једини политички затвореник у данашњој Европи... Шта је Србија урадила у вези с тим? Али, важно је да ли су македонски вино и ракија бољи од наших. Да ли је неко питао Едија Раму када ће да дозволи Србима из Албаније да врате и имена и презимена која су им дали родитељи и носили њихов преци? Наш премијер, међутим, иде код амбасадора да их пита да ли је пренаглио када је црвенео пред провокацијама неваспитаног шовинисте који заузима положај премијера државе чија је „европска перспектива" јаснија од наше.

Докле тако?

*Напредни клуб

Чедомир Антић

објављено: 09.01.2015

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Prava-Srba.sr.html

Vučiću, tvoja ekipa u pravosuđu gora od ebole

 Šta je advokat Vladimir Gajić rekao na protestu advokata ispred Ustavnog suda Srbije

Vučiću, tvoja ekipa u pravosuđu gora od ebole

Alal Vam vera advokati na strpljenju, na čvrstini i postojanosti, na pravdoljubivosti, i što je najvažnije od svega, alal Vam vera na građanskoj hrabrosti koju pokazujete već tri i po meseca. Da vidimo kako stoje stvari posle skoro 120 dana protesta.

Ministar Selaković je svoju borbu protiv nas nekoliko puta menjao i prilagođavao. Počeo je kao što se sećamo sa omalovažavanjem, vređanjem i pretnjama advokaturi Srbije.

Onda, kada to nije pomoglo, aktivirane su jače snage u državi. Aktiviran je naš kolega sada na privremenom radu u državnoj službi, da organizuje u javnosti poznate advokate da idu kod ministra i premijera na kanabe kako bi stvorili lažni utisak u javnosti kako vlast pregovara sa advokaturom. Pa se prešlo na osnivanje AKUS-a, unije krivičara Srbije koja je kao podržavala obustavu rada, ali je tražila minimum procesa rada samo u pritvorskim predmetima zbog besramno lažne borbe za ljudska prava pritvorenika, a u stvari u predmetima gde im je bio interes da opravdaju angažovanje koje je naplaćeno. Zatim se prešlo na osnivanje jednog Društva advokata sa tri člana od kojih je glasnogovornik jedan pravni mediokritet, a jedan osuđivan kao prevarant koji se građanima koje je varao predstavljao kao ministar.

Sve vreme, paralelno, jedna mala grupica advokata pristajala je da krši obustavu rada uz obećanje ministra Selakovića da neće imati posledice i da će ih Upravni sud vraćati u advokaturu. Među tim advokatima su povezana lica između sebe, rodbinskim vezama, tazbinskim srodstvom... Vuk Ranković, Gile Vukašinović i Ivan Ristić. U tom trouglu između advokata i kabineta ministra policije obezbeđivali su se branioci po službenoj dužnosti. Nemojte sumnjati da su u potpunosti plaćeni za te odbrane, ali mi im odavde poručujemo svima bez razlike, više nikada nećete biti advokati u Srbiji. Nikada.

Ministar je onda prešao na diplomatiju, na pregovore... počelo je da teče med i mleko... konstruktivni razgovori, napreduje se svakim danom... Ali odmah je počeo sa malim i sitnim prevaricama. Kao član tzv. stručnog tima postavljena je Nela Kuburović, koja je i sama položila javnobeležnički ispit, a za šefa tog tima... niko drugi nego On, Mefisto javnog beležništva u Srbiji, profesor Dejan Đurđević. To je onaj profesor koji ima deset plaćenih državnih funkcija, to je onaj profesor koji je pripremio izmene zakonskih propisa u setu zakona, to je onaj profesor koji je dao odgovor na pitanje razrešenja problema koji je postavio ministar proletos propagirajući notarijat po Srbiji, kako posao javnog beležnika nije atraktivan prema postojećim propisima. I onda se profesor dao na izmene zakona kako bi posao postao profitabilan, tako da u Srbiji nikada nije postojalo zanimanje koje je profitabilnije od posla javnog beležnika. Dali smo dokaze o zaradama notara u prva dva meseca rada. Dali smo dokaze o tome koliko novca je od ove notarske pljačke izgubio pravosudni budžet, obavestili smo javno republičkog javnog tužioca Zagu Dolovac, koja ne izlazi iz mišije rupe u koju su je gurnuli, o korupciji koja je pratila ceo postupak oko izbora javnih beležnika.

Prozivali smo ovaj ovde Ustavni sud, u kojem ima i onih koji su se proslavili kao prevaranti i kao otmičari advokata, da odvoje pola sata i odluče o našim inicijativama. Tišina... oni čekaju da se mi dogovorimo konstruktivno, pa da ne moraju da rade svoj posao.

Treba biti pošten, da bi mogao da budeš hrabar... govorio je Jovan Dučić i mi danas ovde pozivamo sudije Ustavnog suda Srbije da rade svoj posao za koji su izabrani i za koji su plaćeni od građana ove zemlje i odluče, jer su i oni najodgovorniji što Srbija nema sud tri i po meseca i što ga neće imati još ko zna koliko.

Selaković je poslao Đurđevića da spašava posao notarima. To je jedini njihov cilj, da probaju da nas omame, da nas anesteziraju... kako bi kontrolisanjem štete odbranili najvitalnije interese svog novog biznisa.

Premijer Vučić, koji je na vlast došao na talasu obećanja kako nema zaštićenih i kako će uništiti korupciju u Srbiji, kaže pre neki dan kako je vlada radila pošteno i kako je otela državu iz ruku razbojnika. E pa mi mu sa ovog mesta poručujemo da se osvrne malo oko sebe, oko svog najužeg okruženja, oko svog prvog prstena saradnika i onda kada razmisli, kaže nam ponovo da li stvarno veruje u to što govori. Da li stvarno veruje da je sve oko notarijata u Srbiji prošlo čisto i bez korupcije? Da li je možda zamolio policiju ili tužioca da naprave neki korak i provere ono što cela Srbija zna? Mi smo advokati, a ne krdo ovaca kako on izgleda zamišlja, koji neće da sede skrštenih ruku i koji neće da klimaju glavom na svaku njegovu reč. Aleksandre Vučiću, okružen si korupcijom, tvoja ekipa pajtosa u pravosuđu deluje kao ebola u Africi... ostavljaju pustoš iza sebe gde god se pojave... On je nama, advokatima Srbije, suprotstavio jednog pravnog balavca, jednog neznalicu, jednog nastavnika istorije, koji je na Vladu Srbije stavio predlog da stavi van snage naše interno uputstvo u vezi sa obustavom rada. On je tako sebi dozvolio da ministar ponizi Vladu Srbije. On nam je suprotstavio profesora koji je poznat po svemu sem po naučnom radu, a o tome neka se raspita kod studenata Pravnog fakulteta u Beogradu koji će mu reći šta je najvažnije kod tog njihovog profesora. On nama suprotstavlja članove kabineta ministra pravde koji su svi od reda položili notarski ispit i koji u niskom startu čekaju dan kada će napustiti svoje položaje i preći u notare. On je javno skinuo kapu jednom našem kolegi... pitamo se zbog čega je ta kapa skidana... sem ako nije skidana zbog sramnih pokušaja da se uništi naš opravdani protest. Ali zato izgleda da premijer još uvek nije stigao da primeti da nema nijednog profesora, nijednog imena od ugleda u našem društvu, koji je podržao ministra pravde. Izgleda da još nije primetio podršku sudija diljem Srbije koji sem nečasnih izuzetaka odlažu suđenja. Izgleda da još nije primetio šta je o svemu rekao Savet za borbu protiv korupcije, kojem se on kada je došao na vlast zahvaljivao na razotkrivanju mehanizama korupcije u Srbiji. To je njegov, to je Vladin Savet... Pokojna Verica Barać je platila zdravljem svoju borbu... ali njen je duh i dalje prisutan u Srbiji na sreću. On nije primetio da njegov ministar pravde kaže da država može bez advokature po čemu će ući u anale izrečenih gluposti sa javnog mesta. Advokatura je svetska profesija, gospodo, a u Srbiji ima dužu tradiciju od Vlade Srbije, gospodo.

Na kraju svih taktika... Selaković se pre neki dan vratio na početak. U međuvremenu je na šibicarski način sproveo jednu izmenu zakona i četiri puta smanjio tarifu javnim beležnicima, da bi im nezakonito oteo dodatnih 30 odsto od prihoda zbog čega će država jednog dana biti tužena i izgubiti spor u vezi tog parafiskalnog nameta. Vratio se na početak i opet počeo da nam preti. Ne vredi, ministre... ništa nije vredelo od onoga što si pokušao. Ima samo jedan način da se ovo završi, a to je na prvom mestu tvoja smena.

Čuveni britanski premijer, u već poodmakloj starosti, bio je pozvan da se povodom nekog jubileja obrati učenicima čuvenog Itona, čiji je i sam bio đak kada je bio dečak. Taj govor Vinstona Čerčila se smatra za jedan od njegovih legendarnih govora. Prozvan, polako, uz pomoć štapa, popeo se na govornicu, i dva puta rekao tadašnjim itonovcima, budućoj eliti Britanije: Nikada ne odustajte, i još jednom... Nikada ne odustajte. Da bi time okončao govor i sišao sa govornice.

Naša čista pobeda zavisi isključivo od nas advokata. Ako izdržimo koliko bude trebalo da se izdrži... uspećemo i to će biti i podstrek ovom ojađenom i obeznanjenom narodu da shvati da je najvažnije od svega da svako bude građanin i da za svoj pristojan život i za svoju pristojno organizovanu državu mora da pruži neki doprinos. Život u laži, nasuprot surovoj realnosti, nije vredan čoveka.

Morate sami da imate snage i pogledate se u oči.

 

 

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/vucicu_tvoja_ekipa_u_pravosudju_gora_od_ebole_.1118.html?news_id=295125

 

__,_._,___

Владимир Путин и завера медиокритета

Владимир Путин и завера медиокритета

 

Станко Церовић

среда, 31. децембар 2014.

"Тако говори Путин" По чему је неко велики државник? Ма колико било чудно, филозофи, историчари, а још мање политичари, на то питање немају одговора. И ту се обично призива поређење са великим умјетницима: имају неког демона у себи, тј. нешто што ни они не знају шта је. подједнако су ријетки, једни и други. Познаваоци скоро једногласно сматрају Бизмарка највећим државником модерног времена. Углавном се слажу и да је Де Гол највећи државник двадесетог вијека. Већ по овоме што је до сада урадио (и како је урадио) извјесно је да је Путин доминантна политичка фигура двадесет првог вијека Има само једна процјена из моје новинарске каријере на коју сам поносан. Није прошло ни неколико недјеља од кад се појавио у политичком животу Русије, у јесен 1999. године, а ја сам написао да је Владимир Путин изузетан човјек. Како сам знао? По начину на који је дочекан у западним медијима. Одмах су се појавили едиторијалисти и експерти који су почели жестоко да га нападају – прије него је ишта урадио. Знајући да су ови људи директно везани за креаторе западне империјалне политике из деведесетих година, процијенио сам да западне тајне службе знају о коме се ради, што ће рећи да се ради о некоме ко није купљен и ко је спреман да се супротстави њиховој политици у Русији. Кад су услиједили чеченски атентати у самој Москви, којима је циљ био да спријече ову промјену у Русији која је била на кољенима, и када је Путин показао да неће устукнути, више сумње нијесам имао. Наравно, нијесам знао да се на свјетској сцени појављује државник какав се рађа једном у вијеку, али ето, препознао сам прве тонове. Од тада до данас уживам посматрајући рад Мајстора. Велики државник је исто таква тајна као велики умјетник: ради нешто што свак одмах препознаје као изузетно, али нико не разумије како му полази за руком да уради то што нико други не може. А кад он то уради, све изгледа лако и једноставно. И ово, већ у пољу мистике: изгледа као да му околности иду наруку, као да има среће, воли га његово вријеме. Јер политичари се највише жале на неповољне околности, стално их историја изненађује и изневјерава, они су управо смислили нешто врло паметно, али ето, деси се ово и оно, и не може се. Са великим државницима је правило: историја их не изненађује, напротив, изгледа као да они знају куда ће она сјутра проћи и чекају је тачно гдје треба, као да имају уговорен састанак. Тако да кад после гледате шта су урадили, чини вам се да је то било лако, малтене се само тако удесило. (...) Де Гол је био великан без дјела достојног њега. Нико као он није осјећао реалност "хладног рата". Нико, али баш ниједан мислилац, није схватио тако непогрешиво као Де Гол суштину Совјетског Савеза и Сједињених Држава, њиховог односа снага кад се свијет вртио око њих. "Јер и то је чудо: велики државници су увијек добронамјерни и морални" (Слика: Шарл де Гол) Сви су у Де Голу видјели великана, али романтичног, нешто као занесењака који из личних разлога не воли Америку, а са друге стране потцјењује опасност од комунизма и Совјетског Савеза. Наравно, сви су други били занесењаци, а само је Де Гол био у срцу историјске реалности. Он је дакле говорио овако: Совјетски Савез није ни опасност ни сила, комунизам је пролазна ствар (значи илузија), реална је само Русија и руски народ, са њим треба да одржавамо односе као увијек, чекајући да се околности промијене; а највећа опасност за човјечанство је неупоредива америчка моћ која не осјећа никакве границе, и модерни либерални систем који може да уништи цивилизацију. Тако је могао себи дозволити да каже оно што је буквално звучало као лудило и што су сви отписивали на Де Голове "мушице": да је Кина можда последња нада човјечанства. Рећи то шездесетих година, у вријеме Мао Це Тунга и кинеске културне револуције, могао је само неко ко се бави гатањем или призивањем духова. Или геније. Педесет година касније то је баналност. То је примјер великог државника на дјелу: осјећање за дубоку реалност, одбацивање илузија иако у том часу сви у њих вјерују, јер он посједује храброст да слиједи свој унутрашњи глас који му говори гдје је истина. Зато се понашао као да су Совјетски Савез и Кина већ оно што ће постати неколико деценија касније. Све је урадио као велики државник, али није могао да промијени околности хладног рата. Извео је Француску из НАТО-а, развио односе са Москвом и Пекингом, позвао Њемачку да му се придружи и да направе од Европе велику самосталну силу "од Атлантика до Урала", али нико није могао да га прати. Тада је рекао: нема ништа од Европе, остаће само тржиште. Путин је његов једини наследник. Али не зато што би га имитирао – то се у политици одмах види, јер имитатору фали снага да оствари идеје које је преузео од других – него зато што су на истом нивоу реалности, не могу се разминути, морају се срести. И наравно препознати. Де Гол и Путин стоје на истој тачки. Иста им је визија Европе, исти песимизам у односу на потрошачко друштво и његове безвриједне вриједности, у односу на слабости људи пред изазовима који их чекају. Ова посебна веза са реалношћу чини да велики државници личе у неким цртама које изгледају искључиво личне. Говоре увијек на сличан начин. Тј., увијек говоре о реалности. Зна се да политичари воле празне фразе, лажи, ласкање, једном ријечју неподношљиви су и кад ћуте, а поготово кад говоре. И правдају се својим послом: то, наводно, тражи политика. То тражи срамотна политика, политика кловнова и халапљивих бонвивана и лопова, а не политика државника. Напротив, велики државници никад не лажу, они више него ико говоре о "тврдој" реалности. Сваку Путинову изјаву, интервју, конференцију за штампу, треба читати помно. Нигдје друго данас не можете научити о свијету толико као слушајући Путина. Ако се вратите на Де Голове говоре од прије шездесет година, и даље је исти шок: свака ријеч стоји, нема муљања, нема фолирања, све је јасно и стварно, чврсто укоријењено у реалности. Путин никад не фразира, увијек је једноставан и директан, стоји иза сваке ријечи. Зато слушаоцима, који су навикли на дипломатско увијање, говор правих државника често звучи непристојно, сирово, скоро простачки. Истовремено, такав говор људе привлачи, јер осјећају присуство истине, али их и плаши: овдје се открива нешто сувише живо, ово ремети уобичајени ток ствари, ово свакако доводи у питање каријере медиокритета и привилегије елите.   "Велики државници могу да ураде нешто сурово, да би спасили друштво" Тако говори Путин. Тако је говорио Де Гол, иако је он одрастао у церемонијама елите. И у његовом држању, као и у ријечима, било је нечег напетог и простачког, скоро пријетећег – онако повијен напријед кад сједи, а кад стоји прав и дигнуте главе, са цигаретом која му виси између усана. Бизмарк је такође тако говорио, кажу да је на дипломатским сусретима псовао као кочијаш. Путина је уживање слушати. Без икаквих биљежака, смишљених формула и савјетника, може сатима да разговара са стотинама познавалаца политике и Русије из цијелог свијета, концентрисан и прецизан, и увијек добронамјеран. Јер и то је чудо: велики државници су увијек добронамјерни и морални. Можда зато што знају какве опасности чекају људе, па их жале. Они могу да ураде нешто сурово, да би спасили друштво, као на примјер Денг у Пекингу у вријеме побуне на Тргу Тјенанмен, али Денг је не само у праву политички, него је и дубоко моралан кад силом смири побуну: да је тада дозволио да се Кина дестабилизује, прошла би као Русија у вријеме Јељцина, а овако… У томе се види државник: мора се на страшном мјесту постојати; мора се бранити држава мимо тренутних мода и притиска јавног мњења. (...) Цео текст можете прочитати у новогодишњем броју „Времена" (Време)