Страшни суд

Страшни суд

Српска јавност је много више очекивала, док је албанска стрепила од извештаја главног тужиоца Еулекса Клинта Вилијамсона који је предводио истрагу о злочинима припадника ОВК од завршетка рата на Косову 1999. године. Иако није споменуо ниједно име одговорних за злочине над Србима, Ромима и нелојалним Албанцима, у изјави којом је у Савету Европе најавио свој запечаћени извештај, Вилијамсон је дубоко узнемирио косовске политичке лидере, посебно оне који су били на оперативним функцијама 1999. године. Мање је бринуо да не разочара српска очекивања за постизање правде.

Српску јавност Вилијамсон би задовољио само да је јуче саопштио да има довољно доказа да подигне оптужницу због „жуте куће" и трговине органима отетих Срба и неалбанаца. Када је Американац међутим саопштио да није пронашао довољно доказа да поткрепи тврдње из извештаја специјалног известиоца Европског парламента Дика Мартија из 2011. године, Срби су били резигнирани. Поготово што Вилијамсон ни споменуо није Хашима Тачија кога је Марти ипак именовао, мада само као шефа криминалне организације ОВК која је трговала дрогом и организовала убиства.

За српску јавност је најиритантнија била констатација да је „само шачица" – њих мање од 10, како је новинарима појаснио Вилијамсон у Бриселу, била жртва таквих злочина. Колико год да је било отетих, Вилијамсонових „мање од 10", 100 или 500, страшна судбина коју су доживели ваљда је завредила посебан напор истражитељског тима. Нико не може да тврди да су сви Срби чији посмртни остаци до данас нису пронађени били у „жутој кући", али и ако нису тамо завршили, кад ће се појавити истражитељ који ће утврдити да су били жртве ратног злочина.  

Како је Вилијамсонова изјава у Савету Европе пре имала елементе политичког говора него речи тужиоца који је три године имао на располагању тим за прикупљање доказа, рекавши да лично верује да је било таквих случајева, он је оставио отвореном могућност да се до оснивања суда и подизања оптужница (почетком идуће године) пронађу докази који поткрепљују такве наводе. Тиме је Србима оставио мало наде да се још понешто може ишчепркати од доказа за трговину органима и утешну и извесну оптужницу за „високо позициониране представнике бивше ОВК за ратне и злочине против човечности".

Од сада па до подизања прве оптужнице, цела ратна гарнитура ОВК биће у стању страшног ишчекивања.

Посебну горчину косовских Албанаца изазива то што су их Американци натерали да сами изгласају закон који ће њихове ратне лидере уклонити са политичке сцене. И то како би биле доведене нове политичке снаге којих се Американци неће морати да стиде.

Биљана Митриновић

објављено: 30.07.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Strasni-sud-uvodnik-Biljana-Mitrinovic.sr.html

Нови „хладни рат" између Русије и Запада дуго ће трајати

Вести | 27.07.2014 | 17:56

ВАШИНГТОН ПОКУШАВА ДА ПРИНУДИ РУСИЈУ ДА ПОНОВО ПРАТИ ГЕНЕРАЛНУ ЛИНИЈУ ПОЛИТИКЕ САД И ЊИХОВИХ САВЕЗНИКА   Русија је данас једина земља, једина сила која креира своју мисију и која располаже довољним ресурсима за рушење пројекта униполарног света. Ево зашто су догађаји у Украјини послужили само као окидач сукоба Русије и Запада који је одавно сазрео Мислим да се први пут испољио након говора председника Русије Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. године Русија и Запад су се суштински разишли у виђењу садашњости, у прогнозирању и планирању будућности, као и у избору основних циљева и вредности           Пише: Олег ЈУРЈЕВ, члан Зиновјевљевог клуба           ТЕШКО да су они који су планирали, организовали и реализовали кијевски Мајдан могли претпоставити да ће ствар доћи до крвавог грађанског рата, до река избеглица и балансирања Украјине и Русије на рубу ратног сукоба.           Чак и кад су догађаји кренули по том сценарију, ни кијевске власти, ни њихове западне газде нису се зауставиле.             Зато нису потребни додатни докази да актуелни догађаји показују нову стратегију Запада према Русији – стратегију која се у односу на нашу земљу може окарактерисати као принуђивање Русије да прати генералну линију политике САД и њихових партнера која је усмерена на одржавање пројекта униполарног света.           Не ради се само о хегемонији Сједињених Држава на међународној арени. Сви видимо и осећамо да је успостављени међународни поредак настао после Другог светског рата престао да буде стабилан и предвидљив и да даје безбедан ток историји.              Осећање хаоса у светском развоју појачано је након распада Совјетског Савеза и глобалне кризе 2008. године.             Русија је данас једина земља, једина сила која креира своју мисију и која располаже довољним ресурсима за рушење пројекта униполарног света. Ево зашто су догађаји у Украјини послужили само као окидач сукоба Русије и Запада који је одавно сазрео.           Мислим да се први пут испољио након говора председника Русије Владимира Путина на конференцији о безбедности у Минхену у фебруару 2007. године.           Сада се тај процес развија како у форми политичког сукоба, тако и у форми информативног рата. Највероватније ће се, пре или касније, жестина сукоба смањити па ћемо се са САД и другим земљама Запада на неки начин договорити око Украјине. Ипак, у односима Русије и Запада неће бити потпуног мира.              Русија и Запад су се суштински разишли у виђењу садашњости, у прогнозирању и планирању будућности, као и у избору основних циљева и вредности.           Данас се могу извући полугодишњи биланси информативног рата поводом Украјине.             Остварили смо успех када је реч о подршци руског друштва ставу и политици председника Русије Владимира Путина и генерално руској држави. То прилично убедљиво потврђују истраживања јавног мњења.           Оволиког степена консолидације руског друштва није ни близу било, на пример, за време првог чеченског рата.           Међутим, ми губимо информативни рат ван граница Русије, у међународним размерама.           Овде се не ради о томе да ми свој став саопштимо међународној заједници и светској јавности. Ту ствари добро стоје.           Ради се о томе да смо далеко од стратешке победе у информативном рату.           Та победа подразумева освајање симпатија значајног дела становника Украјине и земаља Запада.             Нисмо успели да свету пошаљемо своју поруку. Тренутно у Русији видимо највиши - за читаве њену историју, још од времена Петра Великог - степен идејне и моралне оскудности.           Релативно недавно имали смо Лава Толстоја, Фјодора Достојевског, Фјодора Тјутчева, Николаја Данилевског – мислиоце светског формата. После Октобра 1917, наша земља је постала посредник алтернативног комунистичког пројекта уређења света који је у свету такође наилазио на одзив. Данас још нисмо у стању да кажемо нешто сувисло – ни себи, ни човечанству.           Владимир Путин је позвао на интензивније тражење и формисање националне идеје. Међутим, тешко да ће се она у догледној будућности појавити, обзиром да се такве идеје не смишљају, да их рађа сам живот, а у нашим животима се засад ништа не дешава што би већина руског друштва доживела као продор, као уздизање на квалитетно нови ниво развоја.           Штавише, имамо најважније – понекад освешћено, а чешће интуитивно - осећање онога шта чини смисао живота.           То је управо оно наше руско стремљење органској пуноћи човековог начина живота који не своди на материјално благостање и свакодневни комфор. Таква стремљења и осећања народи Запада су у значајној мери изгубили. Када то кажем, не желим да их увредим или понизим. Они су једноставно, за разлику од Русије, изабрали други пут развоја.           Не ради о повратку на идеје и праксу реалног социјализма које је оличавао Совјетски Савез. То време и те реалности заувек су нестали. Али, нису нестали идеали који су увек били блиски Русији и њеном народу.           Русија и Запад чине два светска пола. Радјард Киплинг је писао: „Запад је Запад, Исток је Исток, и никад се то двоје неће састати". Истина, он је писао да се под одређеним условима и то може десити.           Да, то се – у случају Русије и Запада - може десити само ако Запад буде спреман на комуникацију и дијалог, разумевање, равноправну и узајамно корисну сарадњу. У овом тренутку - он на то није спреман. То значи да ће информативни рат између Русије и Запада бити озбиљан и дуг.           Он неће увек бити оволико суров. Наши односи ће осцилирати од „хладног рата" различитог степена усијања до савремених примера „пражњења" који ретко прелазе у ограничену сарадњу. Али, то ће ипак бити рат.             Зато не треба имати илузије. Међутим, бољи је рат идеја, „хладни" рат, него рат армијама, односно „врући" рат.             Превео: Горан ШИМПРАГА http://fakti.org/rossiya/novi-hladni-rat-izmedju-rusije-i-zapada-dugo-ce-trajati

 

Због чега разумемо Русе, а не разумемо Немце?

Борис АЛЕКСИЋ | 14.07.2014 | 10:02

Напредњаци су својевремено напали Тадићеву спољну политику која се декларативно ослањала на „четири стуба" (ЕУ, Русију, САД и Кину) тврдњом да Србија мора имати пријатеље широм света и то у свакој чланици УН. Тадићева политика је била „егоцентрична" изјавио је Томислав Николић.[1] Упркос томе у настојању да избегне економску катастофу која прети држави, републичка влада је своје спољнополитичке приоритете у последња два месеца усмерила ка Берлину и Москви. Александар Вучић је најпре посетио Немачку где се заклео у ЕУ „вредности". Међутим уместо инвестиција у посрнулу српску економију, Ангела Меркел му је издиктирала списак старих и нових услова. Иако су се упињали из петних жила да немачке захтеве представе као разумне, доминантни прозападни медији у Србији нису успели да извуку позитивне поруке из ове посете. Бивши амбасадор у Немачкој професор Иво Висковић је малте не, израдио елаборат о осмесима Ангеле Меркел, које је она „упутила Вучићу." „Важно је истаћи да се немачка канцеларка ретко смеје, а током Вучићеве посете она је била више пута насмејана" (!) пренела су средства јавног информисања у (измученој) Србији. Да је то „изузетан спољнополитички успех" штампа је потврдила призивањем слике намрштене немачке канцеларке и Бориса Тадића која је објављена августа 2011. године.[2] Иако је актуелни премијер поручио да „нема нових услова", он није демантовао постојање старих ултиматума Берлина. „Правна држава, Косово, привреда" а ваљало би, и блокада Јужног тока, само су неки захтеви које Београд мора да испуни, пренели су нешто отворенији немачки медији.[3] Немци су поново замрачили српско политичко небо. Чак ни Ангелин осмех то није успео да промени! После Берлина, Вучић је отпутовао у Москву где је у разговору са руским премијером и председником добио много више од осмеха. „Веома сам задовољан резултатима посете, и срдачношћу коју су показали наши домаћини, посебно председник Путин", рекао је Вучић новинарима испред резиденције руског председника где су око два сата разговарали иза затворених врата. Разговарало се о енергетској безбедности и Јужном току, унапређењу српске економије, повластицама за српска предузећа, безбедности итд. „Такође желим да кажем да смо све што је било на путу потписивању уговора о Јужном току завршили и све дилеме отклонили", истакао је Вучић. Веома је значајна и иницијатива руске стране да крак Јужног тока ка Македонији иде из Србије, а не како је планирано из (вероломне) Бугарске, чиме би економске и друге везе Београда и Скопља додатно ојачале.[4] Иако лидер напредњака, заклет да испуни све захтеве Берлина, није то поменуо, остаје могућност да се Немци и бриселски комесари задовоље бугарским блокирањем магистралног гасовода, што би дало могућност Београду да „опере руке", јер како поручује министарка Зорана Михајловић „цеви Јужног тока морају прво да прођу кроз Бугарску." Вучић је након састанка са Владимиром Путином истакао и да ће се даље повећавати ниво трговинске размене две земље, која је за прва четири месеца ове године порасла за девет одсто, а прошле године - за 15 процената.[5] Руси су заинтересовани за Железару Смедерево коју је (чувено) предузеће из САД (USSteel)пошто је извукло сав профит из ње, оставило у губицима. Током разговора у Москви покренуте су и теме руских улагања у српске железнице, Петрохемију, Азотару итд. Колику корист од економске сарадње са Русијом могу да имају грађани Србије најбоље показује пример НИС-а. Ово предузеће је од губиташа постало највећа потпора српском буџету. Та руско – српска компанија је у буџет Србије, на име пореза, уплатила 24,15 милијарде динара у првом кварталу ове године, што је за 20 одсто више него претходне године. На име различитих пореза у 2013. години НИС је у буџет Србије унео око 120,6 милијарди динара, што је око 30 посто више него годину раније. Нафтне индустрије Србије је према Пореској управи дала највећи допринос српском буџету, са учешћем од 14 одсто![6] Дакле уз осмехе Руси Србима шаљу и најзначајније економске инвестиције. Наравно, Москва пружа подршку Београду и у вези најважнијег питања – територијалне целовитости Србије, јер највиши представници Русије на међународној сцени свима јасно поручују: Косово и Метохија су део Србије!  Одмах након повратка у Београд, Вучићу је у госте стигла (контролна) немачка делегација коју су чинили високи представници владајуће Демохришћанске партије. За разлику од своје шефице (Меркелове) они нису били насмејани, већ веома „оштри" и непријатни. Андреас Шокенхоф и Ханс Јоаким Фаленски су поручили да прва поглавља у преговорима о приступању ЕУ неће бити отворена све док Бриселски споразум у потпуности не буде примењен и док не буду пронађени и санкционисани одговорни за паљење Амбасаде Немачке у фебруару 2008. године.[7] Берлин тражи да Србија (потпише капитулацију) званично призна независност КиМ и утамничи људе који су бацили пар бакљи на немачку амбасаду, након једнострано проглашене независности КиМ (коју су Немци спонзорисали и подржали). Ови захтеви који се ослањају на ултиматум из 2012. године (седам услова Србији) имају се испунити „без даљег губљења времена". Нешто веома слично су Срби слушали и раније у својој историји, прво из Беча а затим из Берлина. Шокенхоф је у Београду, стигао и да нападне Русију и њену политику у Украјини.[8] Бандитски ултиматум Берлина је очигледно увреда за здрав разум. Подсетимо се да је Немачка (уз САД) прво извршила злочин против мира разбијајући СФРЈ и убацујући у Југославију оружје, инструкторе и наоружане банде. Затим су Немци учествовали у агресији на СРЈ. Данас Немачка подржава украјинску хунту чији су вандали бацали молотовљеве коктеле на полицију и који су запалили центар Кијева. Неонацисти у украјинској власти су по вољи Немаца. Након свих ових неразумних порука из Берлина и разумних из Москве, видимо да се није много тога променило од древних времена када су заједнички преци Руса и (балканских) Срба називали Германе (Алемане, Дојчландере) Немцима. Они су Немци (неми) јер причају неразумљиво и неразумно а најчешће „говоре"путем оружја, док мирољубиви Словени - слове (говоре) разумљиво и разумно. Због тога и данас Срби разумеју браћу Русе, а не разумеју Немце. [1] rts.rs [2] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Kako-nam-je-postala-vazna-mimika-Angele-Merkel.sr.html [3] http://www.dw.de/merkel-pravna-dr%C5%BEava-kosovo-privreda/a-17700018 [4] http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/08/srbiia-postaie-regionalno-chvorishte-iuzhnog-toka-krakovi-za-kosovo-i-makedoniiu.html [5] http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/09/vuchih-dva-sata-sa-putinom-ruski-predsednik-do-kraia-godine-stizhe-u-beograd.html [6] http://www.nis.eu/prescentar/vesti/izvestaj-konsolidovani-za-2013 [7] http://www.danas.rs/danasrs/politika/nemci_bili_vrlo_ostri_.56.html?news_id=285215 [8] http://www.pravda.rs/2014/07/11/a-sad-i-zvanicno-uslov-za-eu-potpuno-odricanje-od-kosova/  и http://www.danas.rs/danasrs/politika/nemci_bili_vrlo_ostri_.56.html?news_id=285215

http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/14/zbog-chega-razumemo-ruse-a-ne-razumemo-nemce.html

TITO I DRAZA

TITO I DRAZA

http://www.youtube.com/watch?v=6u0IPoTBMdk&sns=em

IGOR MAROJEVIĆ Roman o Hugu Bossu koji šije ustaške uniforme moj je obračun sa 20. stoljećem

Autor: Goran Šikić

Objavljeno: 11.07.2014

inShare1

Marojević je roman 'Schnitt', koji je upravo dobio i hrvatsko izdanje, smjestio u endehaziju i dio je njegova ciklusa o Balkanu

Na nedavnom predstavljanju hrvatskog izdanja romana "Schnitt" srpskog pisca Igora Marojevića, među ostalim rečeno je kako se radi o jednom od najznačajnijih pisaca u regiji. "Schnitt", izvanredno pitko napisan roman s radnjom smještenom u Zemunu, gdje Marojević živi, može se čitati kao "domaća" verzija "Casablance". Umjesto ekspoziture višijevske Francuske, ovdje imamo ustašku endehaziju, područje pod njemačkim vojnim protektoratom kao što je to bio slučaj i u Maroku. Samo što je HB u Marojevićevom romanu Hugo Boss, dok je u kultnom filmu to s istim inicijalima bio Humphrey Bogart, kojeg jedan od likova romana u nastojanju da pokaže privrženost Trećem Reichu komentira: "S njim ni za isti sto ne bih seo".

VEZANE VIJESTI

Vijesti

• SRAMOTNA ISTINA O HUGO BOSSU Russell Brand izbačen sa zabave jer je optužio dizajnera za pomaganje Hitleru
• NACI ŠALA BRITANSKOG KOMIČARA ODJEKNULA POPUT BOMBE 'Nisam htio uništiti tvrtku Hugo Boss'

Sadašnjost kroz prošlost

U mimikriji izvještaja raznovrsnih ustaških, četničkih, nacističkih i partizanskih propagandističkih glasila sapleli ste priču o boravku modnog kreatora Huga Bossa u Pavelićevoj Hrvatskoj. Koliko u romanu koristite povijesne činjenice? Hugo Boss, za kojeg je poznato da je proizvodio nacističke uniforme, u Zemunu kroji ustaške uniforme?

- "Schnitt" je moj jedini roman s izraženim fantastičkim elementima. On treba da otvori finalnu verziju "Etnofikcije" da bismo stigli do gotovo sasvim realističko-historijskog kraja, ako je to moguće kad se tematizira pomjerenost Balkana. Ako u formalno fantastičkom "Schnittu" postoji lik Nevidljivog partizana kojeg nacionalsocijalisti ne mogu da vide ne samo zato što je visok oko 1,50 nego i što po arijskoj tipologiji on spada u niža bića, može i Boss doći u Zemun da kroji nove ustaške uniforme jer su stare plagijat njegovih, pa srpski novinari provociraju hrvatske za nošenje plagijata. Dobar dio ostalog čine historijske činjenice.

Zanimljiv je motiv njemačkog "tajnog glasila", opisanog u romanu, koji se u Zemunu dijeli samo Nijemcima i svaki se primjerak tog "Objektivnog promatrača" nakon čitanja vraća i spaljuje u krugu redakcije. Ovaj kafkijanski motiv može se čitati kao odgovor na poziciju današnjih masovnih medija?

- I to je, naravno, jedan od fantastičkih elemenata, a odgovor na vaše posljednje pitanje apsolutno je afirmativan. Uvijek pišem (i) o sadašnjosti, bilo da je izmještam u prošlost kao u svojim etnofikcijskim romanima, bilo da je ona prikazana direktno, kao na primjer u mojoj aktualnoj knjizi "Beograđanke".

Najavljivali ste da će romani "Žega", "Šnit" i "Majčina ruka" činiti petoknjižje "Etnofikcija". O kakvoj se ideji radi?

- To je neki moj skromni obračun sa 20. vijekom. Nekoliko evropskih naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma doživjeli izolaciju diljem tog stoljeća opjevani su u njemu u raznim ulogama. Na primjer, Nijemci su u "Schnittu" agresori, a u "Majčinoj ruci" žrtve komunističkog pogroma u Vojvodini neposredno poslije Drugog svjetskog rata. U "Etnofikciji" su opisani i Španjolci i Srbi kao još dva evropska autoizolacionistička naroda u nekom trenutku 20. stoljeća. E sad, gdje su Srbi, tu blizu su i Hrvati, Crnogorci, Albanci, kao bitna kontrolna instanca i narodi s kojima su Srbi imali bliske, nekad i krvavo bliske odnose. "Etno" osim "etnocentrizma" znači i drugost s obzirom na razne multikulturalne predstave, a fikcija dokaz da se ne radi o teorijskom radu, što bi se moglo zaključiti po ovim mojim rečenicama. Sljedeći roman, koji ću nastaviti pisati kad mentalno izađem iz "Beograđanki" koje trenutno predstavljam, dovodi do kraja vijeka, bombardiranja "SR Jugoslavije" i uvodi Španjolsku kao egzil ali i kao sjećanje na Građanski rat, svojevrsni peting Drugog svjetskog. Petim dijelom "Etnofikcije" sve bi trebalo da se poveže.

Nepovjerenje na djelu

Koliko su politički odnosi Hrvata i Srba iz vremena opisanog u romanu danas drukčiji?

- Teško se mogu uporediti hipermilitarizirana društva s makar donekle demilitariziranim, što su današnje Srbija i Hrvatska. Bitna razlika je i u tome što danas most između dvije nacije pokušavaju uspostaviti u pravilu pojedinci iz velikih urbanih centara, dok su te spone četrdesetih građene zahvaljujući ilegalcima odasvud. Sličnost je u tome što, iako dva najsličnija naroda, veliko nepovjerenje među njima je nažalost i dalje na djelu.

Živeći u Španjolskoj, prevodili ste djela Roberta Bolańa, i prijateljevali s tim svjetski slavnim piscem? Kako je došlo do toga?

- Pomalo je pretjerano reći i da smo prijateljevali i da smo drugovali, mada se o tome sve više priča što je Bolańo posthumno popularniji. Razumijem tu potrebu. Uglavnom, kada sam u Barceloni došao do njegove knjige priča, oduševio sam se ne samo njegovom prozom nego i saznanjem da je moja donekle slična njegovoj, iako ga do tada nisam čitao. Da bih vratio dug tome što mi se snaga duha vremena tako oslikala kroz njegovu prozu, počeo sam da prevodim njegove knjige. Poznavali smo se lično, komunicirali, bili naklonjeni jedan drugom, željeli da osnujemo fan klub Moane Pozzi kao junakinje o kojoj smo obojica pisali ne znajući jedan za drugog, ali je prerana smrt presjekla i njegove mnogo značajnije projekte.

Marginalizirani pisci

Kako vidite položaj i ulogu pisca danas, posebno u Hrvatskoj i Srbiji?

- Prilično je nebitna, što je s druge strane možda i dobro, jer čovjek može da napiše šta god hoće, dok su u društvima u kojima je književnost bila izuzetno značajna, literate i zbog običnih aluzija redovito slate u zatvor, a u nekima, čak, i pod zemlju.

Medijski ste prilično eksponirani, sudjelujete u javnim polemikama, u svojim romanima bavite se tabuima, aktivni ste na Facebooku i Twitteru, radite kao urednik u najvećoj izdavačkoj kući u Srbiji... Kako stižete sve to?

- Radim od kuće, kvalitetno sam oženjen i uglavnom sam prestao da izlazim, što mi štedi dobar dio vremena. Komuniciram uglavnom preko e-maila i društvenih mreža. Radim mnogo jer jedino tako uspijevam da se opustim. Valjda je to to.

http://www.jutarnji.hr/u-romanu-o-hugu-bossu-koji-sije-ustaske-uniforme-obracunavam-se-sa-20--stoljecem/1205420/

...ALE I VRANE

ALE I VRANE

Izvor: Politika, 10.07.2014; Strana: A5

 

UVODNIK

Ljiljana Smajlović

Boris Tadić i Tomislav Nikolić politički su antipodi čija je jedina sličnost to da su za medijske savetnike uzeli ljude s čudnovatim shvatanjem slobode medija.

Tadić je glavnoj urednici „Politike" 2008. pisao sa zahtevom da „nadležnim organima u najhitnijem roku" otkrije izvore za članak koji se Tadiću nije dopao. Posle se pravdao da je pisao kao građanin koji je naučio da čita iz „Politike", mada nije objasnio zašto je pismo građanina Tadića u redakciju stiglo na memorandumu predsednika  Republike.

Nakon što je „sredio situaciju u medijima", kao što je u noći izbornog trijumfa iste godine i obećao oduševljenim pristalicama, u Srbiji nije ostao niti jedan opozicioni medij (sa izuzetkom nedeljnika „Pečat").

Za razliku od Tadića, Tomislava Nikolića mediji nisu štedeli ni posle izbora za predsednika Srbije. Posebno ga je zabolelo kada su „Blic" i „Alo" objavili da je pekao rakiju dok se Srbija davila u poplavama, ali reagovao je kao običan građanin. Umesto da organizuje smenu urednika preko Mihaela Ringijera, kao što je to uradio njegov prethodnik, Nikolić se obratio Savetu za štampu i zatražio ocenu etičnosti tog uređivačkog poteza.

Bio bi to sjajan primer uzornog odnosa vlasti prema medijima da je njegov kabinet bio u stanju da prihvati nepovoljnu odluku tog samostalnog regulatornog tela. Umesto toga, predsednikova medijska savetnica napisala je dva pisma puna ličnih uvreda predsednici Saveta za štampu i glavnoj urednici „Politike".

A zatim je, iako se Savetu za štampu žalio građanin Nikolić, tu pogrešnu procenu razaslala medijima na memorandumu predsednika države, sa prostačkim aluzijama tipa „vrana vrani oči ne vadi".

Čitalac jednog sajta rekao je na to da „i iznad Džesi ima Džesi". Bila je to aluzija na nekadašnju novinarku u kabinetu Borisa Tadića koju je bio glas da noću zove glavne urednike i menja im naslovne strane.

Ali nije „Džesi" ta koja nije razumela ulogu medija u demokratiji, već njen šef. To se sada vidi po uvredljivom napadu Borisa Tadića na list „Danas", koji po njemu izigrava kurira jednom konobaru (što je redakcija ispravno protumačila kao aluziju na Vladimira – Bebu Popovića). Umesto evropskih standarda o kojim je Tadić samo pričao, već pomalo zaboravljena medijska gospodarica je primenjivala samog Tadića. Nije to bila njena, već Tadićeva medijska politika, što se da videti i po tome što je u međuvremenu prešla u suprotni tabor.

Kada je predsednik građanin, a građanin predsednik, za to koga on i zašto zapošljava da ga savetuje o medijima – javnost može, ali i ne mora previše da mari. Ali bi morala da zna kakva je medijska politika Tomislava Nikolića.

A Stanislavu smo upoznali.

Autor: LJILJANA SMAJLOVIĆ

 

Бриселске битанге и Косовски јунаци

Борис АЛЕКСИЋ | 01.07.2014 | 09:08

Читајући приче о немачкој култури и цивилизацији имали смо прилике да научимо и колико често се у немачком језику користе речи „bitte" (молим) и „danke" (хвала). „Гостујући радници" (гастарбајтери) чак препоручују чешћу употребу ових речи у српском језику, како би се Срби брже приближили Западу.i Читајући између редова могли би да закључимо како је ово потребно да би се Срби „цивилизовали". Са друге стране, сви се сећамо немачких похода који су тежили увођењу њихових, „виших" правила међу „примитивне" и „ниже" народе. Два таква подухвата су довела до избијања светских ратова. Ипак, без икаквог комплекса и жеље да се умањи значај велике немачке културе, чији прваци су својевремено до звезда уздизали српску народну поезију, ваља истаћи да Срби већ одавно користе реч у којој су сједињене „bitte" и „danke." Предање Реч „битанга" је по предању настала давно, када су немачки „гостујући радници" радили у српским рудницима, а Срби учили немачке владаре како да користе прибор за јело, и када им је њихово „молим" и „хвала" постало, помало досадно. Војници немачког цара Фридриха Барбаросе који су пролећа 1189. године били у крсташком походу, пролазећи кроз Србију често су молили за храну користећи „bitte". Добивши намирнице они су се захваљивали са „danke". Тако је и скована реч „битанга."ii Ни током Првог светског рата Аустријанци нису заборавили на „молим" и „хвала". Након претрпљених пораза у сукобу са Српском војском, заробљени аустроугарски војници, познати по стравичним масакрима извршеним над српским цивилима, сетили су се и „bitte" и „danke." „Опет ове битанге" – говорили су тада, очигледно милостиви Срби. Уосталом, како каже још једно „предање", Аустроугари су се борили за „част" а Срби за слободу, јер свако се бори за оно што нема. Бриселске битанге Међутим историја се за Србе 2000. године потпуно окренула (ресетована је) јер је на сцену ступила марионетска, прозападна власт. Иако кроз различите партије, она до данас покушава да програмира српски народ тако да он поверује како не може опстати без немачке и ЕУропске милостиње. Али да би добили ту цркавицу Срби морају да се одрекну Косова и Метохије (по бившем немачком амбасадору Андреасу Цобелу још и Војводине и Рашке) али и целокупне своје историје. А онда ће макар по обећањима, доживети „незамисливо благостање" и рај на земљи, који овладаше нпр. Румунијом и Бугарском, када оне приступише ЕУ... Времена су се променила па сада српски политичари, моле за милостињу у Бриселу, Вашингтону и Берлину. „Немачка је најважнија земља за Србију" рече Александар Вучић. Србија ће се „озбиљно и одговорно понашати и дати све од себе да буде поуздан партнер Немачке" да би постала чланица ЕУ, објаснио је лидер напредњака суштину свог програма.iii Велика „трема" и страх су савладали Вучића пред сусрет са канцеларком Ангелом Меркел,0 којој је понизно изнео свој „епохални" план. При том је „почаствован" сусретом, премијер подвукао да „сви који га познају добро знају да се не улизује никоме."iv Шта би са оних 16 година полтронисања Шешељу, питају се они који га заиста познају. Таквом увек треба доминатор, да би уопште могао да функционише. У Вучићевом случају изгледа да је сада то Меркелова. Међутим, његово „bitte" и „danke" у Берлину није помогло Србији. Срби (они из предања) су своје „битанге" барем нахранили. Вучић је морао о трошку српких пореских обвезника, после сусрета са Меркеловом да пије пиво, и једе „традиционалне" кобасице са каријем (!) и куване коленице.vТако после „јагњећих бригада" у цивилизованој Немачкој, Србима открише ЕУропске „коленичке и кобасичке бригаде". Уместо новца Србија предвођена Вучићем добила је задатак да испуни све ултиматуме гордог Запада. Они укључују доста тога. Од усвајања новог закона о раду, након којег ће многим грађанима Србије „закрчати црева", до стварања велике Албанију. После усвајања противуставног Бриселског споразума, званични Београд је недавно одбио да стави вето на чланство приштинских сепаратиста у Процесу сарадње у Југоисточној Европи (SEECP).vi На тај начин је настављено успостављање добросуседских односа са Тачијевим и Харадинајевим трговцима људским органима, и то симболично пред Видовдан. Уместо да створи сопствену стратегију опоравка државе српска власт распродаје државну територију, профитабилна предузећа и задужује генерације које долазе. Уместо да се цео систем прилагоди опоравку Србије, он се усвајањем стотина хиљада страна, бесмислених прописа, усклађује са законодавством ЕУ. За тако нешто Србији није потребна скупа влада и скуп парламент. Да крчми имовину и задужује народ може било ко, за много мање пара. У одбрану Бриселског споразума и гажењу Устава Србије, пред Уставним судом Србије, укључили су се и Вучићеви „правници" Никола Селаковић, Дејан Ђурђевић и Александар Мартиновић. По њима Уставни суд није надлежан за оцену уставности Бриселског споразума јер је тај акт „политички" те као такав ван његовог домашаја.vii Правдајући се да њихова влада не признаје независност КиМ ови „правници" су се упињали из петних жила да измисле аргументе којима би спречили Уставни суд да оконча (правни) живот Бриселског споразума (макар у Србији) чијим се провођењем ствара велика Албанија.viii Добивши милостињу од Вучића, добро плаћене позиције и продужене политичке каријере, његови „правници" су изневерили струку, погазили Устав, а тиме и Србију. Остало им је само да пред Вучићем понове „bitte" и „danke". Не заборавимо Томислава Николића који је на овогодишњем свечаном обележавању Видовдана извиждан. Присутни Срби на Газиместану, већином нису имали разумевање за председника Србије који је себи чак дао слободу да се упореди са Кнезом Лазаром и Косовским јунацима!ix А и како би, када је заједно са Вучићем направио договор са шиптарским злочинцима? Као што видимо историја речи „битанга" је дуга и занимљива. Некад давно она се (по предању) односила на „скитнице" Фридриха Барбаросе, затим на аустроугарске окупаторе, а данас се с правом може користити за све издајнике Косова и Метохије.     i http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Nemacka-kultura.sr.html ii http://www.dw.de/moderni-srpsko-nema%C4%8Dki-ma%C4%8Dak-hoh%C5%A1tapler/a-6458731-2 iii http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Vucic-Nemacka-je-najvaznija-zemlja-za-Srbiju.sr.html ivrts.rs   v http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:497920-Spijunka-Legla-im-kolenica vi http://www.nspm.rs/hronika/danas-kosovo-postalo-clanica-seecp-uz-odobrenje-srbije.html vii http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Selakovic-Ustavni-sud-da-se-proglasi-nenadleznim-za-Briselski-sporazum.sr.html viii Види: http://srb.fondsk.ru/news/2014/06/27/drzhava-u-dechachkim-rukama-ili-shta-nam-ie-pokazala-ustavnosudska-rasprava-o-briselskom-sporazumu.html ixhttp://facebookreporter.org/2014/06/28/%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B