Ко је запалио Еулекс

Ко је запалио Еулекс

Шест година је било довољно да најскупља мисија Европске уније потроши кредибилитет и милијарду евра европских пореских обвезника да би један косовски Албанац јуче јавно рекао да је бившем Еулексовом судији Франческу Флорију дао 270.000 евра за ослобађање свог брата од кривичног гоњења.

У исто време „Политика" је открила да је тужилац у случају Оливера Ивановића, да ли због немара или с лошом намером, кривотворио доказе у оптужници за наводне ратне злочине. Само који дан раније британска тужитељка Еулекса Марија Бамије прикупила је доказе против тужиоца Јарославе Новотне и поменутог судије Флорија да су примали мито и састајали се са посредницима окривљених како би зауставили кривичне процесе против високих функционера у косовским институцијама (међу њима и против Фатмира Лимаја). У све је наводно умешан и донедавни заменик главног тужиоца Џонатан Рател који је спречавао истраге у вези са тим доказима. Tужитељка Бамије је суспендована и прете јој смрћу.

А када је Косово једнострано прогласило независност и када је требало убедити Србију да ће сви проблеми које имају Срби на Космету нестати када се замене приоритети, односно када се реши статус пре стандарда, Еулекс је представљан као добитна комбинација међународног интервенционизма: најскупља, најбоља мисија ЕУ икада направљена која ће стандарде у правосуђу, царини и полицији на Косову довести барем на ниво од кога се пристојним људима неће дизати коса на глави.

Како би девалвирали Унмик, који је и сада једина веза са Резолуцијом 1244, плашили су нас биографијама Унмикових дипломата и генерала, који су уз ретке изузетке били корумпирани и склони пороцима свих врста. Сетите се само америчког генерала у Унмику Стивена Шука који је оптужен за криминал, корупцију и одавање идентитета и места где се налази заштићени сведок у процесу против Рамуша Харадинаја (коме је сада саветник).

Србима на Космету наравно неће бити ништа боље ни када се сасвим раскринка најскупљи пројекат европске безбедносне и спољне политике, јер ће његов крах само убрзати пренос надлежности на косовске органе власти. Осим ако се неким чудом не активира замрли Унмик који је сада задужен само за писање тромесечних извештаја за СБ УН.

И док из Приштине свакодневно стижу нови детаљи, из Брисела поручују да је Еулекс невин док се не докаже да је крив. А невиност би, барем како каже известилац европског парламента за Косово Улрике Луначек, требало да доказује неко „спољно независно тело". Не знамо на кога је мислила Луначек, можда на Американце, Русе? А можда би и Савет безбедности могао да прочешља Еулексове папире и намештенике. Када смо већ код ревизије, зар не би требало да неко независно тело ван ЕУ процени како се догодио масакр у Одеси или снајперска ватра на кијевском Мајдану.

Биљана Митриновић

објављено: 01.11.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Ko-je-zapalio-Euleks.sr.html

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Svetlana Živanović - VLAST

 

Светлана Живановић

 

ВЛАСТ

 

Пре много година, тамо негде у данашњој Шумадији, постојало је село чије име нико није знао. А име му нико није знао зато што оно није ни имало име. Око села простирале су се шуме и кроз њих Турци никада нису прошли, тако да се у селу мирно и безбрижно живело. Становници су редовно скупљали намирнице и по куриру слали у град, Турцима да однесе. Нису желели да освајачи дођу у село и сами да скупе харач.

 

Земља је била плодна, производили су довољно хране за своје житеље, а оно што би преостало трговци су носили у околне градове, а из градова доносили оно чега у селу није било.

 

Од кад се прва породица доселила у ту шумску забит, на сваких неколико година бирали су вођу, а вођа је бирао своје помоћнике. Вођа је морао да буде паметан, способан и поштен, а становници су морали да га поштују.

 

Временом се број становника повећао па је посао вође постао напоран. Тешко је било држати све конце у рукама, увек би се нашао неко да критикује и саботира одлуке и планове вође. Неки су се и пре одређеног рока повлачили и тражили да се изабере нови вођа. А опет, посао вође био је примамљив, јер имао је много привилегија: добио би најлепшу кућу, најплоднију земљу, најлепше жене, најбоље коње и право да, с времена на време, отпутује у неке далеке земље. Дође тако време, па многи пожелеше да владају.

 

Поделише се и окупише људи најжељнији власти око својих представника. Договарали су се данима како да убеде становнике да баш за њих гласају. Кад дође дан избора, вође испричаше своје планове, обећаше разноразних лепота које ће за село учинити, надмудриваше се и китише своја обаћања све док читаво село у машти бирача не засија златним сјајем. Изабраше они вођу, кад после пар месеци: пљас!

Ништа од обећаног не би учињено, само се стомаци и гроници вођа повећаше. Да бирамо другог вођу, рекоше сељани. То и учинише. Пљуштала су обећања, још примамљивија од претходних. Изабраше становници вођу и опет: пљас!

 

Ништа од сјајних обећања не би. Хајде још једном да бирамо, уздахнуше сељани. Почеше кандидати да се надвикују обећањима. Све су то била већ улудо изречена обећања, али људи их саслушаше. Смешкали су се удобно лешкарећи на трави. Чим последњи говорник заврши својубајку,једанод бирача рече да сада они желе дакажу неколико речи.

 

Најстарији упаде и саопшти да онај којег данас изаберу неће моћи да се повуче с власти наредних пет година. А после ће морати да седне на клупу за саслушање и да са бирачима размотри шта је од обећања испунио, а шта није. Па ако се закључи да су обећања била лажна, има да се одведе са својим помагачима у шуму и да опану везани за дрво док их вукови не рапргну. Уколико би се закључило да је вођа испунио обећања, моћи ће да се повуче с влапи или да напави владавину. Кад то чуше, кандидатима почеше главе да се спуштају међу рамена. Чуло се само накашљавање и дуго не рекоше ни реч. Бирачи хтедоше да гласају, али један по један кандидат, покуњене главе и погледа прикованог за ножне прсте рекоше да не желе да владају. Остао је само један кандидат. Све очи биле су приковане за њега.

 

- Обећавам да ће живот тећи мање више као и што је до сада текао. Како ћете живети, зависи од вас. Нећете умирати од глади, али нећете имати злата као турски султан, нећете умрети од зиме, али нећете имати хаљине као султаније, деца вам неће бити ни много паметнија ни много глупља од вас, бићете здрави онолико колико будете знали да чувате здравље и мораћемо сви много да учимо да бисмо живели.

Испричао је и попао вођа. У селу замре похлела за влашћу. Свако је радио свој посао. Учили су и научили да је живот тежак и кратак и да нема времена за себично грабљење, за свађе и за лажи. Пробудити се ујутру, велики је успех, погледати сунчеве зраке што се преко попеље преливају лепота је сама no себи, чути глас вољене особе како те дозива блаженпво је које ниједна влап, ниједан султан ни товари злата не могу заменити.

 

 

--

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Dragan J. Vučićević - U Srbiji na delu produženi državni udar ( VIDEO )

Dragan J. Vučićević - U Srbiji na delu produženi državni udar (28.10.2014.)

Vraćen pasoš i ukinuta mera napuštanja boravišta Miroslavu Miškoviću, Marku Miškoviću i Milu Đuraškoviću - U Srbiji na delu produženi državni udar

 

https://www.youtube.com/watch?v=fz_wt0BrZ1E

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

Zašto je Ranković smetao Titu

RAZGOVOR - Svetko Kovač, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA), napisao knjigu „Slučaj Ranković – Iz arhiva KOS-a"

Zašto je Ranković smetao Titu

Autor: Aleksandar Roknić

Beograd - Svetko Kovač, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA), zajedno sa istoričarem Bojanom Dimitrijevićem i Irenom Popović Grigorov napisao je knjigu "Slučaj Ranković - Iz arhiva KOS-a".

Promocija knjige biće održana sutra, 23. oktobra, u 15 časova u Centralnom domu Vojske Srbije. Tim povodom Kovač za Danas govori o smeni Aleksandra Rankovića, "dvorskim igrama", prisluškivanju Tita i Jovanke Broz, spornom belom telefonu u sobi Jovanke Broz...

Zašto ste se opredelili za ovakav naslov knjige?

- Aleksandar Ranković je događaje oko Brionskog plenuma, čiji je on bio glavna tema, jednostavno nazivao "moj slučaj". Čak je i vreme merio rečima "pre mog slučaja" i "posle mog slučaja". Drugi deo naslova vezan je za činjenicu da je arhiv Vojne kontraobaveštajne službe (KOS) bio glavni izvor za pisanje ove knjige, ističe Kovač.

Da li ste imali neki konkretni cilj?

- Kada smo pisali monografiju Vojne službe bezbednosti, videli smo da u arhivu ove službe postoji veliki broj dokumenata koji se odnosi na događaje pre, u toku i posle Brionskog plenuma. Smatrali smo da i taj materijal treba da učinimo dostupnim javnosti kako bismo dali doprinos boljem razumevanju Brionskog plenuma i posebno razloga i načina smene Aleksandra Rankovića. Bavili smo se i istraživanjem da li je postojalo prisluškivanje i kako je stvorena afera prisluškivanja, a u centru pažnje je uvek bio Aleksandar Ranković.

Da li ste dali decidiran odgovor na ovo pitanje?

- Kroz celu knjigu smo navodili argumente i činjenice i prezentovali veliki broj dokumenata i fotografija na osnovu kojih čitalac može sam zaključiti da li je ili nije bilo prisluškivanja. U desetom poglavlju, koje praktično predstavlja zaključak, to smo vrlo jasno i nedvosmisleno rekli.

Koji su argumenti za optužbe da je bilo prisluškivanja?

- Kao argumenti su korišćene činjenice da su u službenim prostorijama nekih rezidencijalnih objekata pronađeni mikrofoni, ali je izostavljena činjenica da su ti mikrofoni postavljeni po zahtevu i u cilju tačnog reprodukovanja razgovora sa raznim sagovornicima. Zloupotrebljena je i činjenica da su mnogi objekti bili ozvučeni za vreme Beogradske konferencije. Međutim, kao najvažniji argument navodi se telefon koji je bio u spavaćoj sobi Jovanke Broz i koji je navodno bio pripremljen za prisluškivanje ne samo razgovora koji su preko njega vođeni nego i onih koji su vođeni u prostoriji u kojoj se nalazio. Neobično je da je komisija primetila oštećenja na tom telefonu i zbog toga upravo njega kontrolisala. Čak i da je neko nešto ugrađivao, ne verujem da bi ostavio takve tragove.

Kako je taj telefon dospeo u spavaću sobu Jovanke Broz?

- To je sledeći problem u vezi sa ovim telefonom. Zna se da ga je priključio tehničar iz Garde i tu nije ništa sigurno, ali se ne zna poreklo tog telefona - da li je kupljen i gde ili je dobijen i od koga. Ono što je takođe bitno jeste da je komisija konstatovala da u momentu vršenja kontrole telefon nije bio u funkciji. Ova činjenica je izostavljena u jednom od izveštaja kako bi se stvorila slika da je on zaista bio u funkciji prisluškivanja.

Neko misli da je komisija ili neko pre komisije ozvučio taj telefon?

- Istraživali smo i u tom pravcu, ali nismo došli do podatka da je to neko konkretno uradio. Posebno su nas interesovali podaci da je neka komisija radila i pre Vojnotehničke i Državno-partijske komisije, na čijem je čelu bio Krsta Crvenkovski, a koje su formirane 16. juna. Pronašli smo nekoliko dokumenata koji potvrđuju da je komisija koju su činili stručnjaci iz Hrvatske i Slovenije na Brionima vršili ispitivanja od 14. do 19. juna. A Božo Rašeta iz Hrvatske je čak i pre njih na Brionima radio određena istraživanja. Rašeta je to istraživanje obavljao pre 16. juna i u rezidenciji u Užičkoj 15, a kasnije je bio i član Vojnotehničke komisije.

Šta je bio cilj afere prisluškivanja?

- Cilj je bio da se skloni Ranković i da se kompromituje savezna i UDBA Republike Srbije, za koje je procenjeno da su njegove glavne poluge moći. Postojao je strah i od reakcije srpskih komunista, ali su u okviru dvogodišnjih priprema stvoreni uslovi da taj otpor bude simboličan.

Zašto je Ranković smetao?

- Objašnjenju ovog problema posvetili smo celo jedno poglavlje u knjizi i mislim da smo dali odgovore na mnoge dileme. Mislim da je suština u koncepcijskim razlikama u odnosu na unutrašnje uređenje tadašnje Jugoslavije, odnosno da li će ona ići u pravcu federacije ili konfederacije. Ovo pitanje je bilo postavljeno i na jednoj od najdramatičnijih sednica IK CK SKJ (Izvršnog komiteta CK SKJ) u martu 1962. Tada su Tito i Ranković bili na istoj strani. Tito je od tada do 1964, posle VIII Kongresa SKJ, a definitivno 1966. promenio odluku i u Rankoviću video glavnu pretnju.

Da li se Ranković zaista spremao da nasledi Tita?

- Mislim da nije. Ovo pitanje su posle rata pokretali neki strani mediji, a domaći šaputali po kuloarima. Ranković je o tome imao jasan stav i nije preduzimao nijedan korak u tom pravcu. Neki su namerno podgrevali Titovu sujetu da bi mogao izgubiti vlast i ukazivali na Rankovića kao naslednika. Posebno je značajna Jovankina uloga u tome, pogotovo ako se zna da skoro dve godine pre plenuma nije govorila sa Rankovićem.

Koje su bile najteže optužbe na račun Rankovića?

- Najteže i najneosnovanije optužbe iznela je Komisija SIV-a, koja je formirana u septembru 1966. godine. i predsednik te komisije Avdo Humo u ekspozeu na sednici Saveznog veća Savezne skupštine 9. decembra 1966, koji je rekao da je "pučistička zaverenička grupa okupljena oko Aleksandra Rankovića" pokušala putem zavere da sruši ustavni poredak i uzme vlast u svoje ruke.

Da li je Vojnotehnička ili neka druga komisija SIV-a došla do tih podataka?

- Do ovakvih podataka nije došla ni Vojnotehnička ni Istražnotehnička komisija SSUP-a. Državno-partijska komisija je iznosila slične, ali mnogo blaže optužbe. Njen predsednik Krste Crvenkovski je odmah na početku rada rekao da je to pravi trenutak da se napravi istorijska prekretnica i da se paralelno sa razbijanjem centralizma i unitarističkih tendencija radi na punoj afirmaciji republika.

Zašto je to smetalo Rankoviću?

- Ranković je otvoreno tražio od Tita da se izjasni šta je veća pretnja očuvanju Jugoslavije, republički separatizam ili centralizam. Jasno je u čemu je Tito video veću opasnost, zajedno sa još nekim razlozima koje smo objasnili u knjizi.

Da li je neko od srpskih rukovodilaca podržavao Rankovića?

- Jedino je Dragi Stamenković ispoljavao velike rezerve prema iznetim optužbama. Petar Stambolić je imao kompleks Rankovića i vršio je pritisak da se Ranković uhapsi.

Jedna od čestih dilema bila je kako bi izgledao Brionski plenum da je bio živ Slobodan Penezić Krcun. To smo posebno objasnili u knjizi. Naveli smo primere i mišljenja mnogih da je Krcun bio jedan od retkih koji je smeo Titu da udari šakom po stolu i da mu se suprotstavi kada je mislio da su ugroženi interesi Srbije.

Može li se poverovati da je Ranković kao tako svemoćan čovek bio iznenađen onim što mu se dve godine spremalo?

- On je slepo verovao Titu u partiji i bio je siguran da Tito neće dozvoliti, kako sam kaže, "podvale i podmetanja". Ranković kaže da je neke promene u odnosu Tita prema njemu uočio "veoma, veoma kasno", a da nekim povremenim reagovanjima nije pridavao značaj, smatrajući ih "trenutnim i prolaznim".

Da li je moguće da mu niko nije ukazao na to?

- U novembru 1965. Tito je pozvao Dobricu Ćosića i rekao mu da se plaši Rankovićeve i Kardeljeve frakcije, ali je srpski pisac shvatio da Tito u Rankoviću vidi najopasnijeg protivnika. Ne znajući za ovo, Ranković je 2. januara 1966. pozvao Ćosića u Dobanovce i nagovestio mu sukob sa Titom. Posle dva-tri meseca ponovo ga je pozvao i rekao da je sve u redu.

Tito je u februaru 1966. na Brionima rekao Stamboliću i Veselinovu da Ranković "zna da se prisluškuju Titovi telefoni. Stambolić je sugerisao Veselinovu da o ovom ne upoznaje Rankovića, ali je to Veselinov ipak uradio. Međutim, Ranković nije reagovao ni na ovo upozorenje. U knjizi smo naveli sve indikatore postojanja sukoba i Rankovićeve reakcije na njih, pošto je i on mnoge uočio, ali im je kasno pridavao značaj.

Uloga Moskve, CIA i MI6

Kakvu ulogu je imala Moskva u slučaju Ranković, a kakvu obaveštajne službe - CIA i MI6?

- Događaje u vezi sa Rankovićevom smenom pažljivo su pratile tadašnje obe supersile, Sovjetski Savez i Amerika. Naravno, to nije bilo neinteresantno ni za druge velike države, Englesku, Nemačku, Kinu i druge. Te događaje su pratili diplomatskim kanalima, ali i linijom obaveštajnih službi. Pozicija tadašnje Jugoslavije bila je vrlo značajna i najmanji interes jednih i drugih bio je da se Jugoslavija ne približi suprotnom paktu, a krajnji cilj bio je pokušaj njenog približavanja nekom od blokova. Ranković je uživao veliki ugled u socijalističkim zemljama i zato su neke od njih otvoreno iznosile svoje želje da Ranković nasledi Tita.

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/zasto_je_rankovic_smetao_titu_.1118.html?news_id=291157#sthash.wr4IL8fz.dpuf

 

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

 

Nove pretnje iz EU: Šta nam Zapad ustvari sprema?

19. октобар 2014. 14:19·1 Comment

9

Piše: Dragomir Anđelković

Šta Srbiji i Republici Srpskoj evroatlantski moćnici spremaju za sledeću godinu i kako se sa tim valja nositi?

Početkom oktobra 2014. godine Evropska komisija objavila je izveštaje o napretku Srbije i drugih zemalja našeg regiona na polju ispunjavanja standarda od kojih zavise evrointegracije. Ti izveštaji ne predstavljaju samo neku vrstu ocene do sada učinjenog, odnosno aktuelnog stanja, već i ukazuju na politička dešavanja u narednim godinama. A za nas je najzanimljiviji, uz Izveštaj o napretku Srbije, onaj koji se odnosi na BiH i Republiku Srpsku.

POLITIČKE KALKULACIJE

Izveštaji Evropske komisije imaju naglašenu političku konotaciju. Ne radi se tu, kao što se tvrdi, o neutralnoj, tehničkoj oceni ispunjavanja određenih evropskih kriterijuma, već se u sve unose, za svaku zemlju posebno definisani, par excellence politički uslovi. Njihovo ispunjavanje donosi pohvale iako ne funkcioniše mnogo toga što bi moralo u iole civilizovanim zemljama.

Ovo vidimo i po tome što su neke zemlje primane u EU kada su se nalazile na mnogo nižem nivou nego mi sada, i to posmatrano iz perspektive tzv. „evropskih vrednosti", sistemske uređenosti.

Korupcija, kriminal u okvirima državnih institucija, medijske neslobode – sve to je sekundarno spram vojno-političkih interesa evroatlantske elite, koja ima ključnu reč u EU.

Pa da se onda podsetimo i na osnovu najnovijeg izveštaja šta ona hoće od nas i šta nam potencijalno sprema.

Naši mediji su stavili akcenat na to što je Srbija, kao nikada ranije, dobila aplauze. Evropska komisija pohvalila je oficijelni Beograd da je na dobrom putu, ali je i istakla da se on mora još znatno energičnije usredsrediti na ključne oblasti – gde se još uočavaju ozbiljni nedostaci – a to su „vladavina prava, uključujući slobodu izražavanja, reformu državne uprave, uporedo s dobrim ekonomskim upravljanjem".

Iskazani odnos pohvala i kritika je za nas nesumnjivo povoljan. Makar površinski. Ali ako se stvari posmatraju dublje, naziru se ozbiljne pretnje. I to kako u samom izveštaju tako i u svetlu njegovih interpretacija te na osnovu njega baziranih poruka od strane nekih zvaničnika iz EU i njenih ključnih država članica.

Najopasnije je, kada se radi o Srbiji, isticanje nedovoljne usklađenosti njene spoljne politike sa EU. Uz to ide i ispoljavanje nezadovoljstva što u mnogo većoj meri jednostrano nismo ispunili svoju stranu ustupaka u vezi sa „Briselskim sporazumom". Konačno, nagoveštava se ozbiljnije otvaranje tzv. „Sandžačkog pitanja".

Drugim rečima, od nas se traži da se što pre distanciramo od Rusije (uvođenje sankcija, odustajanje od „Južnog toka") i da u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije potpuno kapituliramo, tj. Prištini damo sve što je za nju izvučeno „Briselskim sporazumom", ne vezujući to za ustupke koje čak i prema njemu ona zauzvrat mora da učini. Još nam se i, za sada diskretno, napominje da bismo mogli da dobijemo i novo Kosovo na zapadu Srbije. Jasno, ako ne budemo slušali!

Što se Bosne i Hercegovine i u okviru nje Republike Srpske tiče, tu je kritički akcenat na tome da „još nema opipljivog napretka u uspostavljanju funkcionalnih i održivih institucija", uz čiju pomoć bi se obezbedila „efikasnost vlasti na svim nivoima". Uz to se negoduje zbog međuetničkih previranja, usled kojih je rad parlamenta usporen.

Sve u svemu, stvar se svodi na jednu jedinu reč: centralizacija! Kada ne bi bilo etničkog ključa i nacionalnog veta te bi, s druge strane, Sarajevo dobilo veća ovlašćenja, BiH bi, navodno, postala rajska dolina.

LATINSKE IGRE

Ukratko, u redovima heterogene briselske birokratije glavnu reč i dalje vode oni koji nameću radikalnu antisrpsku politiku usmerenu ka svođenju Republike Srpske na puku formu i okončanju okupacije teritorijalno umanjene Srbije. A njihovi stari glasnogovornici, do sada već mnogo puta dokazani kao neprijatelji našeg naroda, i sada su najglasniji u kritici Srbije.

Već više puta pominjana Tanja Fajon – ona poslanica Evropskog parlamenta što je početkom ove godine vodila kampanju podsticanja SAD na snažnu kampanju protiv državnosti RS – tako je, primera radi, i ovaj put među onima koji najglasnije nariču zbog navodnog medijskog mraka i ugroženosti manjina u Srbiji.

Takvi tonovi će postati još snažniji posle posete Vladimira Putina Beogradu. Za mnoge u Briselu i Vašingtonu to je „crvena marama". No, iz toga ne treba izvoditi zaključak da će frontalno krenuti na Srbiju. Naprotiv! Reprezentativna poseta ruskog predsednika Srbiji simboliše naše proširene geopolitičke mogućnosti.

Osnaženi srpsko-ruski odnosi i narasla uporedna spremnost Moskve da energično brani svoje interese Srbiji pružaju realnu mogućnost da otpočne geopolitičku preorijentaciju. To je, ne treba se zavaravati da nije tako, u ovoj fazi globalne tranzicije moći još rizično. Međutim, na snažni pritisak se neretko odgovara hrabrim potezima.

Da bi njih izbegli, zapadni centri moći će postupati „latinski". Ne da će prema Srbiji da zahladni njihov odnos već će, naprotiv, delovati prema nama popustljivije i predusretljivije. S druge strane, usiljeno će početi da jačaju sve svoje unutrašnje mehanizme u našoj zemlji – od političkih preko medijskih do NVO – kako bi u pogodnom momentu mogao da otpočne efikasan udar po državnom vrhu

Tek tada će sinhronizovano ojačati i spoljni pritisak od strane onih za koje neki u zvaničnom Beogradu misle da su naprasno postali evropski prijatelji Srbije. Proporcionalno takvim uverenjima i nespremnosti da se blagovremeno deluje protiv evroatlantskog propagandnog aparata, smanjivaće se šansa sadašnje vlasti da opstane.

A kako treba postupati sa zapadnim predstavnicima i njihovim lokalnim jurišnicima, ona najbolje može da vidi na primeru Milorada Dodika. On sme da uradi ono što mnogi u Beogradu ne smeju ni da pomisle. Raznim drskim ambasadorima i slične vrste inostranim političarima on vrlo jasno stavi do znanja da u Srpskoj odlučuju Srbi.

Zatrese se posle toga gora, i ništa. Prošla su vremena kada su lako bacane bombe i ispaljivane rakete na nepokorne Srbe. Sada se računa na našu paralisanost strahom i domaću „petu kolonu".

Prvog na vrhu vlasti u Banjaluci nema a drugog ona ne toleriše. Stoga su London, Berlin, Vašington nesrećni što je Dodik ponovo pobedio i štaviše, osigurao vlast svoje stranke. Predstojeći pokušaji centralizacije BiH, to je nesumnjivo, naići će na čvrst srpski odbrambeni bedem.

Nadam se da će bar donekle tako biti i u Srbiji u vezi sa predstojećim jurišem na ono malo naših preostalih pozicija na Kosovu i Metohiji, odrednice Ustava koje se odnose na našu južnu pokrajinu (u prvom redu preambulu) status Vojvodine i Raške oblasti (Sandžaka) itd.

KONKRETIZACIJA NAMERA

Da se posle svega rečenog vratimo na ono što je pomenuto na početku teksta: izveštaj Evropske komisije o napretku neke zemlje mnogo je realnije posmatrati kao nagoveštaj onoga što će razne evroatlantske strukture u vezi sa nama raditi sledeće, 2015. godine nego kao ocenu dosadašnjih poteza dotične zemlje.

Ocene su proizvoljne, pa i pune laži, ali su zato posredno kroz izveštaje ukazani predstojeći potezi EU, koje treba shvatiti ozbiljno. Zapravo, radi se o izveštajima o ciljevima i na njih fokusiranim sredstvima Brisela, a ne o politici Srbije, BiH ili neke druge zemlje, koje su kandidati za članstvo u Uniji.

Prošlogodišnji izveštaj Evropske komisije za BiH bio je pun priča o lošem ekonomskom položaju građana, neefikasnosti državnih institucija, korupciji, nezainteresovanosti političara da išta menjaju.

Ne može se reći da toga tada nije bilo, kao i da je svega toga i ranije bilo u BiH (što se previđa), kao što je slučaj i sa sadašnjim stanjem tih devijacija u nekim drugim državama regiona koje su bile i ostale pošteđene negativnih ocena te vrste. One se ne nalaze pod udarom za razliku od RS, radi čijeg rušenja je potpaljena „narandžasta revolucija" u muslimanskom delu BiH, sa namerom da se prenese i u srpski entitet.

Da je baš onaj segment Izveštaja za BiH iz 2013. koji je na liniji rečenog posebno bitan deo akcionog plana EU za narednu, tj. sada već ovu godinu, dalo se zaključiti na osnovu pitanja uticajnog i sa evroatlantskom elitom tesno povezanog britanskog lista „Ekonomist" (The Economist).

Krajem prošle godine taj štampani medij je prognozirao socijalne nemire, odnosno „narandžasto dešavanje" u narodu BiH tokom 2014. Tako je i bilo ne zato što su analitičari „Ekonomista" preterano pronicljivi, već stoga što su bili obavešteni o namerama samozvanih gospodara sveta. Otuda, vreme je da pažljivo počnemo da pratimo slične medijske tonove iz anglosaksonskog sveta. Svašta ćemo tu naći!

Dobili smo izveštaj a sada još da čujemo i gde će nas konkretno udariti. Nagovestili su više oblasti, od RS preko KiM i „Južnog toka" do tzv. Sandžaka, a sada ostaje i da konkretizuju ciljeve.

To rade, objašnjavajući njihovu buduću „suštinu", zbog pripreme svog javnog mnjenja za turbulencije u nekom delu sveta, odnosno za svoje angažovanje u vezi sa njima.

Kako god bilo, što se nas tiče, jedno je jasno: naša vlast bi popuštanjem samo utirala put za svoju propast i dalje podrivanje naših nacionalnih interesa. Sledeća godina neće biti odlučna kada se radi o udaru na Beograd, ali može da bude ključni period pripreme za ono što neki priželjkuju da se dogodi 2016. ili 2017.

DODIKOVA DOKTRINA

Ako se to shvati i ne utone u iluziju da se popustljivošću u vezi sa stvarima koje navodno direktno ne ugrožavaju opstanak vlasti otklanjaju veći pritisci – možda se neće ni ući u razdoblje ozbiljnog sukoba sa evroatlantskim strukturama.

One su kao lešinari. Prepoznaju slabost i onda idu dalje. No, kada naiđu na snažan otpor, iako dižu buku, sa njima se može tražiti kompromis. Nadam se da oficijelni Beograd to uviđa.

Pogotovo pošto je, nesumnjivo u organizaciji raznih zapadnih službi i ambasada, pre neki dan u našoj prestonici izvedena ozbiljna provokacija sa dronom i zastavom tzv. „Velike Albanije" tokom utakmice sa „malom" Albanijom.

Cilj čitave akcije bio je da Srbija bude ponižena i da građani onda zbog toga krive premijera Vučića i vladu. Zapadni „prijatelji" stvaranjem za njih teških problema „časte" sve one političare u poluokupiranim zemljama koji ih ne slušaju u potpunosti.

Tako ih iznutra i spolja ucenjuju, odnosno postepeno iz njih izvlače sve više i više ustupaka dok ih ne istroše. Banjaluka je to shvatila. RS je spremna na dogovore sa globalnim moćnicima, ali ne na štetu svojih vitalnih interesa. Iako mala zemlja, Srpska se postavlja kao ravnopravan partner i nije spremna da se prema njoj neko ponaša (neo)kolonijalno.

Stoga sam, bez obzira na predstojeće pritiske na nju, posle ishoda tek okončanih izbora i pobede Dodikove doktrine odbrane RS, siguran da zapadna srpska država neće pokleknuti.

Nadam se da će posle posete Putina – za čiju je realizaciju u kombinaciji sa vojnom paradom stvarno potrebna hrabrost – tim putem bez okolišenja ići i Srbija!

 (Pečat)

 

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПУТИН, председник Руске Федерације

Свет

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПУТИН, председник Руске Федерације

Обамин приступ Русији је непријатељски

КОМПЛЕТАН ИНТЕРВЈУ Руско-српски односи су у успону. – Западне санкције натераће многе земље да преиспитају колико је паметно поверавати своја средства америчком банкарском систему

 

(Фото Кремљ)

У првом интервјуу неком медију на постјугословенском простору, председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин истакао је значај достојног обележавања великих антифашистичких јубилеја попут 70. годишњице ослобођења Београда. Правећи отворену алузију на савремени политички контекст и односе са Сједињеним Америчким Државама, Путин је истакао да „убеђеност у властиту изузетност" може да доведе до стравичних последица.

То није први пут да руски председник у неком страном медију критикује америчко уверење у сопствену изузетност – учинио је то пре годину дана у „Њујорк тајмсу" – али никада пре „убеђеност у властиту изузетност" није ставио у исту раван са злочиначком идеологијом која је срушена пре седамдесет година.

Због велике заузетости, Владимир Путин је на питања „Политике" одговорио електронским путем, што му је последњих година обичај кад даје интервјуе писаним медијима.

                                             +    +    +    +

Како гледате на руско-српске односе данас? Шта се на том плану постигло у последњих 20 година и каква су ваша очекивања за будућност?

Србија је увек била и остаје један од кључних партнера Русије на југоистоку Европе. Наше земље и народе уједињује вишевековна традиција пријатељства и плодне сарадње. Развоју таквих односа доприносе заједнички интереси у политици, привреди, култури, као и у другим сферама живота. Данас су руско-српски односи у успону. То ми је омогућило да са председником Томиславом Николићем 2013. потпишем међудржавну Декларацију о стратешком партнерству, која је потврдила заједничко усмерење према развоју свеобухватне сарадње у свим кључним областима. Подржавамо активне политичке контакте током којих са поверењем разматрамо актуелна билатерална питања и међународне проблеме, договарамо се о заједничким практичким корацима. Наше државе тесно сарађују у УН, ОЕБС-у, Савету Европе и у више других организација.

Да ли сте задовољни садашњим степеном сарадње Србије и Русије?

Задовољни смо доследним развојем економских веза, чему доприносии постојећи режим слободне трговине између наше две земље. У 2013. години узајамна робна размена се повећала за 15 одсто и износила је 1,97 милијарди долара, а само после прве половине 2014. године робна размена је повећаназа још 16,5 одсто, односно само за тај период она већ износи 1,2 милијарде долара. Процењујемо да ће вредност робне размене, према резултатима из прве половине ове године, износити две милијарде долара.

Позитивна динамика се огледа и у сфери инвестиција. Свеукупни опсег руских улагања у Србију надмашио је износ од три милијарде долара. Темељни део ових средстава је усмерен у стратешки важну енергетску привредну грану. Најбољи пример наше успешне сарадње јесте компанија „Нафтна индустрија Србије", која се из предузећа губиташа претворила у главног платишу –пуниоца српског државног буџета. Реализација пројекта „Јужни ток" мора да донесе Србији више од две милијарде евра нових улагања, али и да суштински појача енергетску сигурност земље.Уз учешће отвореног деоничког друштва „Руске железнице" и нашу кредитну подршку остварују се и пројекти реновирања и модернизације железничке инфраструктуре Србије.Говори се о могућем смањивању испорука руског гаса за Европу због дуговања Украјине. Да ли европске потрошаче очекује хладна зима?

Пре свега желим да истакнем да Русија потпуно испуњава своје обавезе у вези са испоруком гаса европским потрошачима. Усмерени смо према даљем продубљивању сарадње са ЕУ у сфери енергетике, где смо и природни партнери на транспарентној и предвидљивој основи. Почев од 2000. године заједно са европским партнерима успели смо да остваримо низ значајних пројеката, укључујући „Северни ток", који омогућавају да се минимизирају транзитни ризици и да се обезбеди непрекидно снабдевање гасом европских земаља. Током последњих месеци „Гаспром" убрзано повећава залихе гаса у европским подземним складиштима. Ове мере су предузете да би се спречили прекиди у транзиту гаса и да се обезбеде комфорнији услови за превазилажење врхунца потрошње у зимском периоду. Наравно, несумњиво узимамо у обзир и ризик који је у вези са кризним појавама у Украјини. Били смо приморани да прекинемо испоруке гаса Украјини у јуну ове године јер су кијевске власти одбиле да плаћају већ испоручени гас. Крајем лета и почетком јесени ове године одржан је низ интензивних консултација у трилатералном формату Русија–ЕУ–Украјина, током којих су  разматрани могући узајамно прихватљиви расплети о питањима регулисања украјинског дуговања за гас, поновног покретања испорука горива за Украјину, што је суспендовала сама украјинска страна, и стабилног транзита угљоводоника – енергената за Европу. Спремни смо за наставак конструктивних преговора по овим темама. Но, ако говоримо о даљим перспективама извоза гаса из Русије за Европу онда је очигледно да проблем транзита преко украјинске територије још увек постоји. Једна од очигледних одлука јесте диверзификација маршрута испорука –транзита. У вези с тим рачунамо да ће Европска комисија у скорије време регулисати коначно питање о коришћењу у пуном капацитету гасовода ОПАЛ.

Каква је будућност пројекта „Јужни ток", за чију је реализацију Србија врло заинтересована?

Неопходно је деблокирање ситуације са „Јужним током". Убеђени смо да ће овај пројекат дати битан допринос свеобухватној енергетској безбедности Европе. Од тога ће добити сви, и Русија и европски потрошачи, укључујући и Србију.

Шта је по вашем мишљењу крајњи циљ економских санкција ЕУ и САД против Русије?

Ово питање било би исправније да поставите САД и ЕУ, чију је логику тешко схватити. За било ког човека који нема предубеђења јасно је да није Русија потпомагала државни удар у Украјини, државни удар који је довео до тренутне и озбиљне унутрашњополитичке кризе и до цивилног раскола. Управо антиуставно преузимање власти на јуриш постало је полазна тачка за наредне догађаје, укључујући и догађаје на Криму. Разумевши компликован и непредвидљив развој ситуације становници Крима, бранећи своје право на матерњи језик, културу и историју, одлучили су, у пуном складу са Повељом УН,да одрже референдум, а према резултатима тог референдума полуострво Крим се ујединило са Русијом. Зато наши партнери морају прецизно да разумеју да сви покушаји притиска на Русију, преко једностраних нелегитимних и рестриктивних корака, не приближавају уређење наших односа већ само отежавају дијалог.

О каквој тежњи према деескалацији сукоба у Украјини може да се говори, ако се одлуке о новим пакетима санкција доносе и санкције уводе скоро истовремено са постизањем договора о покретању мировног процеса? Ако је главни циљ изоловање наше земље, онда је то сасвим апсурдан и илузорни циљ. Јасно је да је тај циљ немогуће остварити, иако, наравно, привредном здрављу Европе, па и читавог света при свему томе може да буде нанесена велика штета.

До када те санкције против Русије могу да трају и колико могу да нашкоде Русији?

Што се тиче рокова трајања рестриктивних мера, то такође зависи од САД и ЕУ. Са наше стране, ми ћемо избалансирано приступати процењивању ризика и последица примене санкција, па ћемо на њих реаговати полазећи од националних интереса. Очигледно је да снижење узајамног поверења не може а да не изврши негативан утицај како генерално на међународну пословну климу, тако и на делатност европских и америчких компанија у Русији, за које неће бити лако да ликвидирају штету свом угледу. Истовремено ће се и друге земље замислити колико је паметно поверавати своја средства америчком банкарском систему и јачати зависност од економске кооперације са САД.

Како видите будућност руско-украјинских односа?

За Русију су односи с Украјином одувек били и даље ће бити од великог значаја. Наши народи су нераскидиво везани заједничким духовним, културним и цивилизацијским коренима. У току више столећа смо живели у јединственој држави па ово огромно историјско искуство, узајамну повезаност милиона судбина није могуће прецртати, нити заборавити. И поред тога што је сада настала компликована етапа у руско-украјинским односима, заинтересовани смо за прогресивну, равноправну и узајамно корисну сарадњу с украјинским партнерима. У пракси ће то бити могуће након постизања стабилног мира и стабилизације ситуације у Украјини. Зато се и надамо превазилажењу продужене дубоке политичке и економске кризе. Јер, данас се појавила стварна могућност за престанак оружаног сукоба, а фактички грађанског рата. Први кораци у овом правцу су већ направљени. Неопходно је што пре почети реални дијалог унутар Украјине уз учешће представника свих регија, свих политичких снага. Такав приступ је забележен у Женевској изјави од 17. априла ове године. У оквирима таквог општенационалног дијалога потребно је предметно расправити питања о уставном поретку и будућности земље,у којој ће сви држављани Украјине без изузетка моћи да комфорно и безбедно живе.

Хоће ли између Русије и САД после свега што се догодило опет бити стратешког партнерства, или ће односи бити постављени на неке друге основе?

Што се тиче перспектива руско-америчких веза, увек смо тежили отвореним, партнерским односима са САД. Међутим, заузврат смо од стране САД добијали различите примедбе и покушаје мешања у наше унутрашње послове, а оно што се дешава од почетка ове године депримира још више. Вашингтон је активно подржао „Мајдан" у Кијеву, те је, након што су његови штићеници у Кијеву својим разузданим национализмом изазвали нерасположење значајног дела Украјине и бацили земљу у грађански рат, почео да криви Русију да је она испровоцирала кризу. Затим је и председник Барак Обама са трибине Генералне скупштине УН укључио „руску агресију у Европи" у списак три главне претње за човечанство данас, заједно са смртоносном грозницом еболом и терористичком групом „Исламска држава".

Заједно са ограничењима усмереним против целих сектора наше привреде, такав приступ је тешко назвати другачије него непријатељским.

--------------------------------------------------------------------------

Важан центар у Нишу

Драго ми је да и српски предузетници енергично освајају перспективно руско тржиште, испоручују квалитетне пољопривредне и индустријске производе. Но, желео бих да истакнем још једну важну сферу билатералне сарадње. Стручњаци руско-српског хуманитарног центра у Нишу током последњих година више пута су учествовали у санацији последица ванредних ситуација на Балкану. У мају ове године, у време великих поплава, руски спасиоци су помагали у евакуацији становника поплављених подручја. Путем неколико летова авиона Министарства Русије за ванредне ситуације у Србију је допремљено више од 140 тона руске хуманитарне помоћи. Дакле, доказ растућих узајамних интереса држављана Русије и Србије, нису само хуманитарни контакти, ту је и област културе. Током јесени ове године у Србији се успешно одвијају Дани руске духовне културе, централни догађај је изложба „Русија и Србија. Историја духовних веза XIV–XIX век". Желимо да проширимо праксу културних, образовних, научних и омладинских размена, да подстичемо туристичка путовања и спортске догађаје.Сигуран сам да ће посета Београду дати нови озбиљан подстицај традиционално пријатељским руско-српским односима. Који ће из године у годину расти и јачати.

--------------------------------------------------------------------------

Неразумно уцењивање Русије

У САД је дошлои до јавних изјава о суспендовању сарадње са нама у освајању свемира и у нуклеарној енергетици. Американци су замрзли делатност руско-америчке Председничке комисије која је била формирана 2009. године и у чији је састав улазила 21 радна група, укључујући и оне које су се бавиле питањима борбе против тероризма и нелегалног промета дроге.

Али садашње захлађење у односима између наших земаља није прво. Надамо се да ће партнери схватити неразумност покушаја да уцењују Русију, те да ће се сетити чиме је бременита неслога између две велике нуклеарне државе кад је стратешка стабилност света у питању. Са наше стране, спремни смо за развој конструктивне сарадње на принципима равноправности и стварног поштовања интереса једних и других...

--------------------------------------------------------------------------

Захвалност српском руководству

Долазите у Београд поводом обележавања 70-годишњице ослобођења града од немачких фашиста. Колико су важне такве комеморације?

Пре свега желим да изразим захвалност српском руководству на позиву да дођем у посету Републици Србији и да узмем учешће у свечаним догађајима посвећеним 70-годишњици ослобођења Београда од немачко-фашистичких освајача.

Искрено смо захвални српским пријатељима на брижљивом односу према сећању на совјетске војнике, који су се заједно са борцима Народноослободилачке војске Југославије борили против Хитлерових окупационих снага. Током Другог светског рата на територији бивше Југославије погинуло је, рањено или нестало више од 31.000 војника и официра Црвене армије. Око 6.000 совјетских држављана борило се против освајача у редовима народноослободилачке војске. Њихов подвиг је приближио нашу заједничку победу над нацизмом и заувек ће остати у сећању народа као пример храбрости, чврсте воље, пожртвованог служења отаџбини.

Значај предстојећих догађаја тешко је преценити. Пре седамдесет година наши народи заједно су срушили злочиначку идеологију човекомрзаца која је претила постојању цивилизације. И данас је важно да људи у различитим земљама и на различитим континентима чувају сећање на то до каквих стравичних последица могу да доведу убеђеност у властиту изузетност, настојање да се било којим средствима постигну сумњиви геополитички циљеви, занемаривање елементарних начела права и морала. Мора се учинити све како би се у будућности спречиле сличне трагедије.

На жалост, „вакцина" од нацистичког вируса која се током нирнбершких процеса развила у неким државама Европе, губи снагу. Јасан доказ су отворене појаве неонацизма који је већ постао уобичајена појава у Летонији и другим балтичким земљама. Посебну забринутост у овом контексту изазива ситуација у Украјини, где је у фебруару извршен антиуставни државни удар који су извели националисти и друге радикалне групације.

Данас је наша заједничка обавеза – да се супротстављамо хероизацији нацизма. Да се чврсто одупремо покушајима ревизије исхода Другог светског рата. Да се доследно боримо против свих облика расизма, ксенофобије, агресивног национализма и шовинизма.

Убеђен сам да ће томе допринети и јубиларне свечаности у Београду које би требало да постану још један израз искреног пријатељства наших народа, заснованог на осећајима узајамне симпатије и поштовања, на духовној блискости, на братству по оружју у Другом светском рату. Рачунамо да ће нам очување историјског сећања и даље помагати да заједно јачамо мир, стабилност и просперитет заједничког европског простора.

Мирослав Лазански

објављено: 16.10.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Obamin-pristup-Rusiji-je-neprijateljski.sr.html

ПУТИН: Изгледа да „вакцина” из Нирнберга више не делује у неким земљама

ПУТИН: Изгледа да „вакцина" из Нирнберга више не делује у неким земљама

by satelit

РУСКИ лидер Владимир Путин озбиљно је забринут повампиривањем неонацизма у Европи, нарочито у прибалтичким земљама и у Украјини.

Истовремено је позвао свет да не дозволи ревизију резултата Другог светског рата и хероизацију нацизма.

„Нажалост, „вакцина" од нацистичког вируса, која је била створена у Нирнбершком трибуналу, у неким државама Европе губи снагу. Доказ су отворене појаве неонацизма које су постале готово свакодневне у Летонији и другим балтичким земљама. Посебну забринутост на овом плану изазива ситуација у Украјини у којој је у фебруару дошло до антиуставног државног преврата чија покретачка снага су били националисти и друге екстремне групације" – рекао је Путин у интервју листу Политика уочи посете Београду.

Руски лидер је подсетио да је на територији бивше Југославије, погинуло било рањено или нестало више од 31 хиљаде војника и официра Црвене армије. Додао је да се још шест хиљада совјетских грађана борило у редовима Титове армије.

 

Факти

 

 

http://www.srbijadanas.net/putin-izgleda-da-vakcina-iz-nirnberga-vise-ne-deluje-u-nekim-zemljama/

 

 

 

Око 26 руских компанија жели да учествује у приватизацији у Србији

Новак: Око 26 руских компанија жели да учествује у приватизацији у Србији

 

© Photo: RIA Novosti/Alexey Filippov

Москва, 07. октобар – РИА Новости. Русија и Србија активно развијају заједничке пројекте и 26 наших компанија жели да учествује у приватизацији предузећа, које је Србија ставила на аукцију, саопштио је министар енергетике РФ Александар Новак после седнице међувладиног руско-српског комитета за трговинску, економску и научно-техничку сарадњу.

„Данас је на дневном реду учешће руских компанија у приватизацији предузећа, које је српска страна ставила на аукцију. Ми смо саопштили да 26 руских компанија жели да учествује у приватизацији и погледали смо конкретне пројекте", рекао је министар новинарима. Новак је, између осталог, рекао да се дискутује о ширењу инвестиција у нафтну област Србије и компанију НИС (која је под контролом Гаспромњефти), о изградњи фабрике моторних уља и о пројекту за повећавање дубине прераде нафте у рафинерији.

Међу новим пројектима, о којима се дискутује, су изградња и реконструкција железнице, на шта може бити потрошено око милијарду долара. Осим тога, РФ и Србија разматрају и пројекат формирања заједничког предузећа за производњу радиофарамцеутских препарата, као и предузећа за производњу опреме за платне аутопутеве.

„Широк спектар нових пројеката представљају нове инвестиције, које ће се реализовати како у Србији, тако и у Русији", рекао је Новак.

Културна сарадња подразумева реализацију пројекта о унутрашњем уређењу Храма Светог Саве у Београду – једног од највећих православних храмова у Европи.

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је рекао да ће се тај пројекат финансирати из дотација руске државе. На његову реализацију ће бити потрошено минимум 30 милиона евра.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/news/2014_10_07/Novak-Oko-26-ruskih-kompanija-zheli-da-uchestvuje-u-privatizaciji-u-Srbiji-1956/

 

Vladimir Gligorov 24/09/2014 |  

Zluradost

 
He told them to look not at the facts, but at the meaning of the facts. Then he said the facts had no meaning.

Ed Crane quoting Freddy Riedenschneider in The Man Who Wasn't There

Na engleskom Schadenfreude. Ponekad ljudi, neki moji američki prijatelji recimo, misle da ta reč postoji samo na nemačkom, pa se mora preuzimati, što međutim nije tačno, jer mi imamo veoma preciznu našu reč. Koliko je, pak, i gde to osećanje jako, nezavisno od toga da li reč postoji u nečijem jeziku ili ne, to bi bilo zanimljivo znati. No, čitajući beogradsku štampu i komentare i povodom krize u Ukrajini, a i oko škotskog referenduma, jasno je da je to osećanje ovde i dalje jako. Nekada ranije se smatralo da nije pristojno iskazivati ga, dok je sada to postalo primer političke korektnosti. Razlozi za to su otprilike oni opisani u Zapisima iz podzemlja Fjodora Dostojevskog, dakle resentiman ili opravdanje pakosti usled osećanja poniženosti.

Uzmimo za primer škotski referendum. To je bila prilika za iskazivanje, pre referenduma, radosti što će Englezi da pate zbog gubitka Škotske. Takođe, prilika da se to opravda tvrdnjom da je ta zemlja uvek bila neprijateljski i nedobronamerno nastrojena prema nama (i uopšte prema celom svetu, o samoj Škotskoj i da ne govorimo). Još kada bi se raspala Amerika ili kada bi nekako drukčije bila poražena i ponižena, radost bi bila još veća, jer je naravno ta zemlja takođe uvek bila protiv nas. (Računam da je jasno da smo mi u ovim kontekstima samo personifikacija pojedinačnih resentimana.) Vidim iz intervjua i pojedinih navoda da su to sada sudovi pojedinih istoričara, koji preko novinskih napisa i komentara postaju opšte mesto. Kako je to u takvoj suprotnosti sa činjenicama da se to vidi golim okom, resentiman i zluradost su potrebni da bi se u tako nešto verovalo.

Tako, pre samog referenduma, zluradost je bila sveprisutna. Jasno je bilo svima da će Englezi biti na gubitku jer će prirodno Škoti glasati za otcepljenje, čim im se već ukazala prilika. Ako ni zbog čega drugoga, onda da napakoste Englezima. Posle referenduma, zluradost se oseća jer će sada morati da se raspravlja o ustavnom ustrojstvu Ujedinjenog kraljevstva, pa će, vraća se nada, ono konačno da se raspadne, i ne samo na Škotsku i ostatak, već na balkanske delove, da se tako izrazim.

Pa zašto su onda Škoti glasali protiv osamostaljenja? Očigledno, zar ne, jer su ih zaplašili iz Vašingtona, Brisela i Londona. Kako? Pođimo od Londona. Centralna banka je rekla da bi o monetarnoj i bankarskoj uniji bilo potrebno pregovarati i da one ne bi automatski nastavile da postoje. Ovo je, zapravo, neophodno obaveštenje, jer je jasno da nije moguće biti fiskalno samostalan, što je osnovni cilj svake secesije, a ostati u monetarnoj i bankarskoj uniji. Zašto? Zato što one imaju fiskalne posledice. Recimo, likvidnost škotskog bankarskog sektora garantuju londonska centralna banka i vestminsterski budžet. Ako bi Škotska htela da se to i nastavi, moralo bi da se vidi koje fiskalne obaveze bi nova država bila spremna da preuzme. Što podrazumeva da bi se pregovaralo o tome šta je u interesu Škotske, ali i ostatka Ujedinjenog kraljevstva. To je ono što se zove suverenitetom, preuzimanjem odgovornosti za svoje poslove, a nije nešto što zavisi od volje onih čije se društvo napušta. Ukoliko bi centralna banka u Londonu rekla nešto drugo, to bi bilo lišeno ne samo smisla, nego bi to bilo i prekoračenje prava, jer ga više ne bi imala u odnosu na suverenu Škotsku, bar ne dok se o tome ne postigne novi sporazum, dok se dakle ne ugovori nova monetarna i bankarska unija.

Isto važi i za Brisel. Evropska unija je ugovorna zajednica, što znači da sve zemlje članice moraju da se slože oko toga da li će primiti u članstvo novu zemlju, čak i tako što će prihvatiti da je ona zemlja naslednica članstva zemlje od koje se otcepljuje. To je, takođe, obaveštenje koje Brisel duguje škotskim glasačima. Ako bi ga uskratila, oni bi mogli da se osećaju prevarenim, što bi zapravo i bili. I, ovo je važno, recimo ako se želi poređenje sa referendumom na Krimu, Škoti su tražili da imaju dovoljno vremena da temeljno raspravljaju o svim aspektima odluke o napuštanju ili ostanku u Velikoj Britaniji. Zato se nije glasalo preko noći i pod vanrednim uslovima – da bi glasači bili što je moguće bolje obavešteni i procenili argumente za i protiv u sveobuhvatnoj raspravi. Dodatno je pitanje prava na otcepljenje, na koje ću se vratiti.

Što se, pak, uticaja Vašingtona tiče, ako se pod tim ne misli na napise i javne istupe Pola Krugmana, njega praktično nije ni bilo. Članstvo u NATO savezu, ukoliko bi ga Škotska želela, nije ni u jednom času bilo predmet spora. A rasprave u američkim sredstvima informisanja praktično nije ni bilo. Zašto?

Zašto su vlasti u Londonu uopšte dozvolile da se ovaj referendum održi? I sada, tu je najveće nerazumevanje. Škotska nije engleska kolonija i nije u nedobrovoljnoj zajednici koja se naziva Velika Britanija ili, zvanično, Ujedinjeno kraljevstvo. Reč je o uniji, o dobrovoljnoj, ugovornoj, državnoj zajednici. Dakle, ukoliko škotski građani žele da se otcepe, da povrate svoju suverenost, oni na to imaju nesporno pravo. Šta je ko špekulisao u ovoj ili onoj stranci, bilo da je na vlasti ili nije, nije irelevantno za ishod referenduma, ali ne i za to da li se on može zakazati i održati, dakle njegova je legitimnost nesporna. Ovo nije svuda tako, i stoga se škotski referendum ne može smatrati presedanom, osim za iste takve ugovorne zajednice. Što je, i jedno i drugo, potpuno jasno Vašingtonu. Usled toga, kao što je rekao Kisindžer, Vašington je bio zabrinut da li će Velika Britanija imati manji uticaj u globalnim poslovima, ako se Škotska otcepi, jer to nije beznačajno za Sjedinjene države, a inače ni on a ni američke vlasti nisu imali neki poseban stav o ishodu škotskog referenduma, jer je tu pre svega reč o pravu i interesima Škota.

E sada, posle referenduma, kroz zluradost probija resentiman u vidu pitanja, ako može Škotska, što ne bi mogla i Republika Srpska? Uostalom, biće referendum u Kataloniji, čije se pravo na njega povećava škotskim primerom ili, čak, presedanom. Konačno, što može Kosovo, a ne može Krim, mada u prvom slučaju referendum nije bio odlučujući, a u drugom je bio gotovo ritualan (mada je i u tim okolnostima sporno koji su bili tačno rezultati). Odgovor se naravno sadrži u ustavnopravnoj istoriji. Za razliku od Škotske, španski ustav ne dozvoljava jednostrano otcepljenje. Isto važi i za ukrajinski ustav. Bilo bi potrebno da se o tome da se eventualno prihvati jednostrana odluka o secesiji postigne saglasnost na nivou zemlje, što nije nepoznato zagovornicima nezavisnosti u Barseloni. Ili bi moralo da do secesije dođe kao u slučaju Kosova ili na istoku Ukrajine, oružanom pobunom i međunarodnim priznanjem (kojeg u drugom slučaju nema) ili demokratskim putem kao u slučaju Kvebeka.

Ovaj poslednji primer je važan jer uporište ima u odluci kanadskog ustavnog suda, koji je, sažeto rečeno, izneo mišljenje da međunarodnog i kanadskog prava na otcepljenje nema, ali da se ne može osporiti demokratska volja Kvebeka, ako je uporna i nedvosmislena. Ovde možda ima smisla ukazati na činjenicu da je u slučaju Kvebeka bila dovoljna prosta većina, a za ostanak u Kanadi je glasalo jedva 51 posto i to kod izlaznosti od preko 90 posto. Na škotskom referendumu je razlika veća od 10 postotnih poena, a izlaznost nešto manja, u istom sistemu glasanja, što je jako mnogo, i trebalo bi već samo po sebi da razuveri sve zlurade i pakosne.

Drukčije stoji stvar sa Bosnom i Hercegovinom. Njen se ustav zasniva na međunarodnom sporazumu, koji izričito ne dozvoljava otcepljenje. Ovo je bio uslov da bi se uopšte stvorila Republika Srpska. Tako da bi bio ne samo potreban sporazum unutar Bosne i Hercegovine, već i međunarodna saglasnost da bi se održao referendum. U slučaju Kosova, postoji mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje se upravo poziva na izričitu i prećutnu međunarodnu saglasnost sa nezavisnošću Kosova kao ishodom. Možda bi imalo smisla konsultovati isti sud i oko prava na otcepljenje od Bosne i Hercegovine, mada nije teško predvideti kako bi ono glasilo. Kao što nije neizvesno ni kako bi ono glasilo u slučaju Krima, što je inače predmet koji se zaista i može pojaviti pred Međunarodnim sudom pravde.

Iz dodatnog razloga što je reč o aneksiji. I tu sad zluradost postaje agresivna. Ostavimo činjenice, koje su inače besmislene, već da vidimo kako bi one mogle da se promene. Kada bi se raspala Evropska unija, kad već neće Velika Britanija, a podeli se Ukrajina, i jedno i drugo pod pritiskom Rusije, pa se rasformira NATO usled ekonomske onemoćalosti Sjedinjenih država, možda bi se stvorili uslovi da i mi uzmemo što je naše. Kao u slučaju raspada Jugoslavije, samo ovog puta sa povoljnim ishodom. A onda se možda i Škoti oslobode straha, kome su, poznato je, skloni, što se pokazalo i na ovom referendumu, pa se osamostale.

 
Peščanik.net, 24.09.2014.

http://pescanik.net/2014/09/zluradost/

Српска војска у руском шињелу

Српска војска у руском шињелу

четвртак, 02 октобар 2014 10:07

Путин стиже 16. октобра у Београд на српску војну параду

Председник Руске Федерације Владимир Путин стиже 16. октобра у Београд на српску војну параду на којој ће, судећи према ономе што је предсатвљено јавности, руски човек број један и његова пратња бити главна атракција тог великог догађаја.

Он стиже авионом иљушин 96, а по уласку у српски ваздушни простор пратиће га српски мигови. Са аеродрома "Никола Тесла" кроз српску престоницу проћи ће лимузином зил 41052, за коју се прича да је отпорна и на атомске ударе. Носи и кофер са уређајем везе за испаљивање ракета са атомском бојевом главом. Путин доводи елитне падобранске јединице састављене од најуспешнијих руских војника који ће бити појачање паради Војске Републике Србије.

Они ће се наћи у почасном дефилеу, уз све војне родове. Спектар параде, најавио је министар одбране Братислав Гашић, биће шири него код оних одржаних у Ужицу или Крушевцу.

- Жеља је да се прикаже шта је војска у последње две и по године учинила у погледу модернизације, обуке, а биће приказана и наменска индустрија - казао је министар одбране, наводећи да ће на обележавање дана ослобађања Београда и века од Првог светског рата бити позвани сви савезници српске и тада југословенске војске из Првог и Другог светског рата.

Карићи на паради

Томислав Николић ће Путина окитити Орденом Републике Србије на великој огрлици. Непознаница је да ли ће српски председник предати руском колеги и награду Фондације Карић која је одликовала Путина за допринос афирмацији Србије, или ће то учинити посланица с листе напредњака Миланка Карић, супруга одбеглог бизнисмена Богољуба Карића за кога се верује да се крије у Русији.

Занимљиво је да је кореографија параде поверена још једном лауреату Карића, глумцу и редитељу Драгану Бјелогрлићу, а спекулише се да би дефиле могао директно да преноси ТВ Пинк, чији је власник Жељко Митровић такође добио награду од Карића.

Предстојећа парада ће, према оцени војног аналитичара Љубодрага Стојадиновића, бити скромна јер је Србија у технолошком заостатку у односу на развијени свет и превише инфериорна на војном плану.

- Није улагано у нове технологије у ваздухопловству и у регресији смо јер од прича о иновацији ескадриле мигова није било ништа. Мислим да циљ параде и није показивање војне снаге Србије, већ је она симболика учешћа у борби против фашизма, због неких покушаја да нам се елиминише антифашистичка борба и сведе на комунистичку заверу - каже Стојадиновић.

Политички проблем

Милован Дрецун не верује да би војна парада и посета Путина могли да буду политички проблем за Србију. Најава доласка руског председника изазвала је негативне коментаре међу западним дипломатама, а амерички амбсадор је јавно упитао зашто је Путин позван. Дрецун сматра да нема разлога за такве реакције јер Путин долази "као председник чија је армија учествовала у операцији ослобађања Београда".

Он долазак Путина у Београд види као чување традиције и показивање блискости, али и као поруку да Србија може у ЕУ, али не у НАТО.

- Овај дефиле је за Србију показивање пута "и ЕУ и Русија", мада смо имали неодрживу политику "и Европа и Косово", па верујем да ће тешко ићи и ово ходање по жици - закључио је Стојадиновић.

Да парада неће, како се прича, бити скромна, за "Вести" тврди војнополитички коментатор Мирослав Лазански. Према његовим сазнањима, Београдом ће марширати 20 ешалона припадника копнене војске и речне флотиле, док ће ваздушни ешалон чинити ловци миг 29 и 21, ловци бомбардери орао, школско-борбени авиони Г4, хеликоптери Ми 8, Ми17 и газела.

- Наступиће и домаћи тенкови М84, борбена возила пешадије М 80, артиљерија од 122 до152мм, нови минобацачи 120 мм и оркан 262 мм, па нови камиони ФАП1118 - објашњава Лазански.

Параду, навео је он, отварају припадници војске са ратним заставама јединица НОБ које су ослободиле Београд и црвеноармејским заставама.

- Војска Србије ће представити могућности у оквиру три мисије: очување територијалног интегритета, помоћ народу у ванредним ситуацијама и задатке у оквиру мировних мисија у свету - објаснио је Лазански.

Министар одбране о вежбама са НАТО

И даље војно неутрални

Упитан да ли ће Брисел упутити критике због приближавања Русији, министар одбране Гашић је указао на одлуку парламента да је Србија војно неутрална држава. Додао је и да је вежбама са НАТО Србија је показала да је поуздан и предвидив партнер. Љубодраг Стојадиновић сматра да Гашић представља гласника који говори у име Александра Вучића и да је као и бивши министар Драган Шутановац за западни савез, али балансира да не би изазвао лоше реакције унутра Србије и код источних савезника. Мирослав Лазански не види разлог да ЕУ критикује долазак Путина на параду.

- Руски војници су гинули ослобађајући Београд, а не Британци, Американци и Кинези. Зашто на приближавање гледати ружно и малициозно кад је Србија војно неутрална и само тако и треба гледати - каже Лазански.

Д. Декић (Вести); Фото: Бета/АП

 

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/33-srbija/29224-vojska

NOVI DETALJI: Odred smrti Vučiću umalo polomio kičmu!

ДА СУ НАША ДЕЦА ПРЕТУЧЕНА И ОСАКАЋЕНА, ПИСАЛИ БИ ПЕДЕРСКИ НОВИНАРЧИЋИ ДА ЈЕ ТО БИО СУКОБ "ЖАНДАРМЕРИЈЕ СА ХУЛИГАНИМА", ЗНАЧИ ГОСПОДО ТЕК ПОСЛЕ ОВАКВОГ ДЕШАВАЊА ВИДИ СЕ КОЈИ ЈЕ ВАШ ПЛАН БИО.

NOVI DETALJI: Odred smrti Vučiću umalo polomio kičmu!

Društvo 07:42, 30.09.2014.

Autor: Katarina Blagović,B. Karović,Foto: Nebojša Mandić,Foto: Beta Mlan Obradović

Skandalozno: Andreja Vučića, Predraga Malog i članove obezbeđenja mučki su tukli članovi Žandarmerije iz Niša, poznati po zločinima, ubistvima, iznudama, dilovanju droge...

Ne propustite...

 

BEOGRAD - Andreja Vučića, brata premijera Srbije Aleksandra Vučića, kao i rođenog brata gradonačelnika Siniše Malog Predraga i dva člana obezbeđenja mučki su prebili pripadnici niškog odreda Žandarmerije, poznatog po brojnim zločinima - od ubistava, napada do iznuda!

Na čelu ovog rasadnika kriminala nalazi se Sead Koštić, čovek koji je ucenjivao koleginicu premeštajem na bolje radno mesto u zamenu za seks.

- Dok tuku Andreja, Predraga i obezbeđenje, sve vreme se čuje glas jednog od žandarma: „Udri!" To je glas Nebojše Anđelkovića, pomoćnika komandanta niškog odreda, a na snimku se posle tuče vidi da grupi prilazi i komandant odreda Sead Koštić! - kaže izvor našeg lista i dodaje da je Žandarmerija prekoračila ovlašćenja.

- Andrej Vučić ima ozbiljne povrede leđa, glave, desne ruke i leve noge, dok pripadnici obezbeđenja imaju kopče na glavi (od četiri do šest). Žandarmi su posle incidenta pisali izveštaj, a Milenko Božović, komandant Žandarmerije, zvao je premijera, kao i njegovog brata da im se izvini.

Ubice sa značkom

Pripadnicima niškog odreda Žandarmerije ovo nije prvi incident. Naprotiv, dobro su poznati po umešanosti u najstravičnije zločine - hladnokrvna ubistva, pretnje, iznude, dilovanje droge i seksualno uznemiravanje.

Mete napada... Aleksandar i Andrej Vučić

I Aleksandra Vučića su upravo pripadnici ovog odreda napali pre šest godina, na protestnom mitingu zbog hapšenja Radovana Karadžića. Vučić je tada dobio četiri-pet udaraca pendrekom, a od daljeg batinanja spasao ga je Slaviša Kokeza, fudbalski funkcioner. Na tom mitingu od posledica prebijanja preminuo je Ranko Panić, a policija je nedavno zbog tog zločina uhapsila Nikicu Ristića, žandarma niškog odreda. Zbog ubistva je krajem prošle godine uhapšen još jedan član ovog odreda - Aleksandar Raičić. On je ubio Nišliju Vlastimira Nalića, a istraga je pokazala da je izvesno vreme radio za njega kao narko-diler, te da ga je ubio zbog duga od 2.000 evra. 

U oktobru 2013. godine policija je uhapsila Stanka S., žandarma niškog odreda, i to zbog pokušaja ubistva - pucao je iz službenog pištolja, iz svog vozila u pokretu u pravcu vozila kojim je upravljala Ana D. iz Niša, i to zato što je vozila sporo.

Riba smrdi od glave

Na čelu odreda smrti nalazi se čovek koji je 2011. godine kažnjen zbog seksualnog uznemiravanja koleginice. Koštić je slao SMS poruke policajki T. M. (34), tražeći da ima intimne odnose s njim, a zauzvrat bi joj, kako joj je kazao, uredio premeštaj na drugo radno mesto s većom platom. Slučaj je brzo stigao do nadležnih u Žandarmeriji, pokrenut je disciplinski postupak i na kraju je kažnjen najblažom kaznom - tromesečnim smanjenjem plate.

Siniša Mali

 

Siniša Mali
TAČNO JE, PRETUKLI SU I MOG BRATA

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali potvrdio je da su pripadnici Žandarmerije, pored brata premijera Andreja Vučića, pretukli i njegovog brata Predraga Malog. Mali, ipak, nije želeo opširnije da govori o tome. Pokušali smo da stupimo u kontakt s Predragom Malim, ali on nije želeo da se oglašava.

U Republičkom tužilaštvu juče nisu hteli da odgovore da li će reagovati povodom napada na Andreja Vučića, Predraga Malog, kao i dvojicu članova obezbeđenja, te zatražiti odgovornost pripadnika Žandarmerije.

Dragomir Anđelković

 

Anđelković
NE SME DA SE ZATAŠKA

Analitičar Dragomir Anđelković kaže da slučaj mora da se istraži do kraja, naročito zbog toga što je reč o ozloglašenom niškom odredu.

- Ova stvar ne sme da se zataška. Slučaj mora da se istraži do kraja o bilo kom odredu Žandarmerije da je reč, a posebno sada kad znamo da je reč o niškom odredu, čiji se član sumnjiči da je učestvovao u ubistvu Ranka Panića - kaže Anđelković.

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/novi-detalji-odred-smrti-vucicu-umalo-polomio-kicmu-clanak-1577693