PRVI KANAL RUSKE DRŽAVNE TELEVIZIJE: KONTROVERZE O SMRTI SLOBODANA MILOŠEVIĆA

PRVI KANAL RUSKE DRŽAVNE TELEVIZIJE: KONTROVERZE O SMRTI SLOBODANA MILOŠEVIĆA

utorak, 08 novembar 2011 11:35

Zašto je Miloševićevo telo prevezeno u mrtvačnicu tek 8 sati posle smrti?

MARKO MILOŠEVIĆ (govori ruski): „Nastojimo da se na nivou Organizacije ujedinjenih nacija razjasni činjenica da je jedan čovek, želim da budem konkretan, izgubio život zbog njihove krivice. Hajde da ne koristimo grube izraze - ubijen ili nije ubijen – ali su upravo oni za njega bili odgovorni, a bila su preostala samo 32 radna sata do kraja suđenja. Od 66 tačaka optužnice - nije bila dokazana ni jedna, tako da je jasno da im je veoma odgovaralo da njega više nema. I, on je umro"

Kanadski advokat KRISTOFER BLEK kojeg je angažovala Miloševićeva porodica: „Iz dokumenata koji su meni dostupni, nije jasno da li je među personalom tribunala i pripadnicima zatvorskog obezbeđenja vođena bilo kakva istraga koja bi isterala na čistinu - ko je Miloševiću, zašto i kada davao rifampicin, a takođe - zašto mu nije na licu mesta bila ukazana pomoć kada je bio pronađen ujutro, i - zašto je Miloševićevo telo prevezeno u mrtvačnicu tek osam sati posle smrti".

Miloševiću nije dozvoljeno da se leči u Rusiji jer su se plašili da će ruski specijalisti - već pri prvom pregledu - naći u njegovom organizmu tragove onoga što je Hag želeo da sakrije

Zašto je trag na vratu glavnog svedoka u predmetu Milošević, lidera hrvatskih Srba Milana Babića, primetno uži od kaiša kojim se on navodno udavio u zatvorskoj ćeliji?

Zašto se general Mladić, koji je ovog leta izručen Tribunalu i koji leži u zatvorskoj bolnici sa dijagnozom „upala pluća", za svaki slučaj ispovedio i pričestio?

Voditelj PETAR TOLSTOJ: Vraćajući se glavnoj temi poslednjih nedelja – ubistvu pukovnika Gadafija – sada, kada ga sa neobičnim slavljenjem, praktično likujući komentarišu zapadni političari, treba se prisetiti kako su tokom poslednje decenije završavali svoje živote oni koji su bili proglašavani za neprijatelje demokratije u svetu.

Ukoliko su u početku još pokušavali da im nekako i sude, pa suđenje nije uspelo, njih sada jednostavno ubijaju. Bez istrage i suđenja, kao Moamera Gadafija.

Setimo se, u ovom kontekstu, nesrećnog pokušaja UN da formiraju međunarodni tribunal u Hagu. To je sud koji može godinama da drži u ljude zatvoru, a da pri tome protiv njih ne podnosi optužnice, sud koji već sumnjiče za namerno nehumano postupanje sa zatvorenicima koji umiru ne dočekavši da im sudije ponude dokaze da su krivi.

Temu će nastaviti Jevgenij Baranov

(Na špici piše: Oni su napisali ubistvo).

BARANOV: Ove nedelje se saznalo da je porodica bivšeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića, odlučila da ponovo pokuša da istraži okolnosti njegove čudne smrti.

Prošlo je više od pet godina otkako je, u martu 2006. godine, Milošević iznenada umro u haškom zatvoru Sheveningen u kojem optužene drži Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju.

MARKO MILOŠEVIĆ: „Tek sad smo izdejstvovali da dokumenti i žalbe koje smo podnosili budu uzeti u obzir, pa zato sve počinje iznova. Šta konkretno želimo da iznudimo? Nastojimo da se na nivou Organizacije ujedinjenih nacija razjasni činjenica da je jedan čovek, želim da budem konkretan, izgubio život zbog njihove krivice. Hajde da ne koristimo grube izraze - ubijen ili ne ubijen – ali su upravo oni za njega bili odgovorni, a bila su preostala samo 32 radna sata do kraja suđenja. Od 66 tačaka optužnice - nije bila dokazana ni jedna, tako da je jasno da im je veoma odgovaralo da njega više nema. I, on je umro".

BARANOV: Istragu će voditi grupa kanadskih pravnika čiji je jedan deo svojevremeno bio u međunarodnoj grupi za odbranu Miloševića. Po rečima Kristofera Bleka, advokata iz Toronta koji će biti na čelu ove istrage, cilj porodice nije pozivanje na odgovornost bilo koga konkretno. Cilj je tribunal kao takav.

BLEK: „Svi haški zatvorenici su pod istragom mnogo godina, mnogi od njih su pomrli u tom zatvoru od bolesti ili su izvršili samoubistvo, a ponekada nije uopšte bilo jasno kako i zašto umiru. U Hagu sudski procesi traju po pet, deset, trinaest godina, jednostavno zato što - kada ih hapse - protiv tih ljudi ne postoje nikakvi dokazi, nema optužnica. Stoga se čitavo vreme posle lišavanja slobode i troši upravo na to da se iskompiliraju i napišu optužnice protiv njih, otuda i tolika kašnjenja. Uz garancije ili kaucije ih ne puštaju na slobodu. Čak i kad vide da umiru".

BARANOV: Milošević je umro od infarkta – to je nesporna činjenica. Sporno je, a i sada nakon deset godina podleže istrazi ono što je tada dovelo do tog „infarkta".  U rukama lekara Margarite Šumiline je fascikla sa natpisom „Milošević". To je istorija njegove bolesti ili, ako hoćete, hronika jednog ubistva, Tu hroniku je ona sastavila nekoliko meseci pre smrti predsednika–zatvorenika i njihovog poznanstva u haškom zatvoru.

ŠUMILINA: „On je bio veoma umoran. Veoma umoran. Stari čovek. Prosto izmučen".

BARANOV: Doktor medicinskih nauka Margarita Šumilina u jesen 2005. godine bila je angažovana da u svojstvu eksperta uradi procenu zdravlja Slobodana Miloševića. Još pre susreta sa njim, ona je – na osnovu rezultata magnetno rezonantne tomografije - postavila veoma ozbiljnu dijagnozu koju je, nakon ličnog pregleda, potvrdila i sa zaključcima podnela Haškom tribunalu.

U njenoj fascikli - crno na belom - napisano jeda će se odsustvo odgovarajućeg lečenja po Miloševića katastrofalno završiti. Postoje  u predmetu i ukoričeni zaključci haških nadrilekara: svi nabrojeni simptomi odgovaraju životnom dobu optuženog i zato ne predstavljaju problem. Osim toga, među dokumentima u fascikli je i originalni spisak lekova koje je Milošević uzimao. Taj spisak je sačinio zatvorski lekar. Kako kaže Margarita Šumilina, uzimanje ovih lekova moralo je da dovede do poboljšanja stanja obolelog, ali se to nije dogodilo. I, što je najčudnije, u Miloševićevim analizama  nisu nađeni produkti razlaganja tih preparata, kao da ih on uopšte nije ni uzimao.

PITANJE: „Da li je tačno da je Milošević strahovao da ga truju? I, zašto je sve vreme insistirao na ruskim lekarima?

ŠUMILINA: „Znate, svaki razumni čovek – kad uvidi da ga leče, a da njemu biva sve gore – počne da shvata da `lečenje` ne pomaže. Jel tako? A ako lečenje ne pomaže, još pri uzimanju tolikog broja preparata – šta to onda znači? Tako nešto, u najmanju ruku, i mora da izazove nepoverenje".

VODITELJ: Kao što je poznato, lečenje u Rusiji - za koje je Milošević molio Tribunal - bilo je odbijeno, uprkos garancijama ruske vlade i svetski poznatog kardiohirurga Leonida Bokerije, koji je ukazivao da će kratko, ali kvalifikovano lečenje, Miloševića postaviti na noge. Tri dana do smrti, čim se upoznao sa rezultatima svojih analiza,  Milošević iz zatvora piše ruskom Ministarstvu inostranih poslova: „U ovim mojim redovima je poslednja nada na spas".

„Tokom suđenja je vođena zlonamerna kampanja protiv mog zdravlja" – piše on. „U mojoj krvi je nađen veoma jak lek koji nikada nisam uzimao".

BARANOV: Miloševiću nije dozvoljeno da se leči u Rusiji jer su se plašili da će ruski specijalisti - već pri prvom pregledu - naći u njegovom organizmu tragove onoga što je Hag želeo da sakrije. Pre svega rifamicin – antibiotik kojim se, između ostalog, leči lepru. A to je lek čiji neželjeni efekti su i u tome što  je smanjivao efikastnost lekova koje su haški lekari prepisali Miloševiću.

BLEK: Iz dokumenata koji su meni dostupni, nije jasno da li je među personalom tribunala i pripadnicima zatvorskog obezbeđenja vođena bilo kakva istraga koja bi isterala na čistinu - ko je Miloševiću, zašto i kada davao rifampicin, a takođe - zašto mu nije na licu mesta bila ukazana pomoć kada je bio pronađen ujutro, i - zašto je Miloševićevo telo prevezeno u mrtvačnicu tek osam sati posle smrti".

BARANOV: Kakvi god bili uspesi kanadskih pravnika, stanje stvari je tako da je realna istraga u odnosu na Haški tribunal moguća samo u slučaju ako to odobri ili naloži Savet bezbednosti UN. Osim SB, koji nije baš u potpunosti na zakonit način ni osnovao Tribunal daleke 1993. godine, nad Haškim pravosuđem niko nema vlast. Rusija odavno izražava sumnju u efikasnost i transparentnost Tribunala, ali ipak shvata da su zahtevi za njegovo zatvaranje osuđeni na veto u SB, pa za sada ostavlja to pitanje otvorenim.

VITALIJ ĆURKIN, stalni predstavnik RF u UN: "U uslovima kada se rad tribunala otezao, mi smo više puta inicirali da se razjasni zašto toliko dugo radi. Jer,  to je veoma skup mehanizam. Troškovi su u periodu njegovog najvećeg rada premašivali 200 miliona dolara godišnje. Stoga smo ukazivali:  nije vreme da se časno podvuče crta ispod rada Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju?

BARANOV: Haški tribunal je trebalo da okonča svoje kontroverzno delovanje još 2010. godine. Sada je njegov mandat produžen do 2014. g. Ostatak vremena, ukoliko bude političke volje,  dovoljan je da se dobiju odgovori na mnoga pitanja.

Zašto je lečenje Miloševića dovelo do smrtnog ishoda?

Zašto je trag na vratu glavnog svedoka u predmetu Milošević, lidera hrvatskih Srba Milana Babića, primetno uži od kaiša kojim se on navodno udavio u zatvorskoj ćeliji?

Kako se dogodilo da već devetu godinu šef srpskih radikala, Vojislav Šešelj, robuje u zatvoru čekajući presudu?

Ko je predavao imena zaštićenih svedoka optužbe protiv albanskih glavoseka onima koji su te svedoke likvidirali?

I na kraju: zašto se general Mladić, koji je ovog leta izručen Tribunalu i koji leži u zatvorskoj bolnici sa dijagnozom „upala pluća", za svaki slučaj ispovedio i pričestio?

Prilog možete pogledati OVDE

 

Preveo Goran Šimpraga
Izvor Fakti, 07. 11. 2011.