Kud se dede ideologija
Jedini cilj sadašnje i svake vlasti je da po svaku cenu ostane na vlasti. To je opšte prihvaćeno uverenje. Tu nema prostora za dileme, za polemike. Ali postoje brojna druga pitanja koja se zanemaruju, a važna su kao uvod ili uslov za promenu stanja. Na primer, fenomen ideologije. Šta je ideologija uopšte?
Kao što dete uči jezik sastavljajući pojmove koje su drugi već sastavili, lako je uočiti da je reč o ideologija nastala od reči „ideja". Pa, kad je neko zaljubljen u neku ideju, on, udružen, stvara „ideologiju." A onda se tu dodaje i srodni pojam „idealizam" koji je takođe nastao od reči „ideja" ali je dobio znatno drugačije značenje filozofski i u životu.
Sve revolucije su nastale i počivaju na ideologiji. Ali, pošto je istorija pokazala da su mnoge ideologije i idealizmi izazvali katastrofe, naježimo se čim čujemo te reči. Neopravdano. Jer, pitanje je samo čemu neka ideologija služi i kuda su usmereni ideali: ka dobrobiti naroda ili za blagostanju jedne kaste.
Nije sporno da je idealizam mladih shvaćen kao patriotizam, uokviren socijalističkom ideologijom, pretvorio nerazvijenu Jugoslaviju u srednje razvijenu industrijsku državu. Danas niko ne vrednuje na pravi način dobrovoljne radne akcije mladih, ali i entuzijazam Alije Sirotanovića u posleratnoj Jugoslaviji. Već samo kao manipulaciju diktatorske vlasti. Ali, nikakva diktatura ne bi mogla da natera stotine hiljade mladih da sa oduševljenjem gradi pruge, puteve, Nove Beograde, Železnike, Vlasine i drugo, posavske kanale... Kao roblje da, ali ne i oduševljene. Zaključak je ipak nepromenljiv: život bez ideala, makar praćen nesigurnim idealizmom, nije život, već životarenje.
Svet je fasciniran skoro neverovatnim brzim usponom komunističke Kine čiji sistem očigledno počiva na komunističkoj ideologiji socijalnog kapitalizma. Ne shvata se uloga ideologije i idealizma u kineskoj drugoj revoluciji, koja će u bliskoj budućnosti promeniti svet.
Današnje mlade generacije su bez ideja, ideologije i idealizma. Iako demokratija ne spada u ideologiju, još manje u idealizam, mnogi mladi ali i stariji su poverovali da je demokratija i onakva kakva je u Srbiju uvezena bez zdravstveno higijenske kontrole i carine, pozitivna, najbolja moguća ideologija ili društveni sistem. Ali, zapadna demokratija je danas u preovlađujućim razmerama samo fasada kapitalizma i surovog potčinjavanja ljudi i drugih malih naroda i država interesima krupnog kapitala. Turbulencije, izbile nedavno najpre u Sjedinjenim Američkim Državama kao posledica egoističkih, profiterskih manipulacija banaka, ne govore samo o parazitskom bankarskom sistemu na Zapadu, već i o katastrofičnosti samog kapitalizma u formi u kojoj se nametanjem razvio.
Danas se malo ko u svetu usuđuje da uzvikne" Smrt kapitalizmu, sloboda narodu", poput one ratne i posleratne parole o fašizmu. Nikom ne pada na pamet da iznova formuliše ideologiju „socijalnog kapitalizma". Ako bi neko na tako nešto i pomislio, policija kapitalizma bi ga proglasila za ludog ili za prekršioca reda i poretka i naravno za agresora na demokratiju. A mogao bi sigurno da izgubi, ako ga ima, i radno mesto, makar bilo i mizerno plaćeno.
Ispostavlja se da se danas u Srbiji iscrpljujemo polemikama o perifernim pitanjima i problemima umesto da se usmerimo ka iznalaženju puta ka izgradnji održive ideologije i poretka koji bi bio u interesu blagostanja naroda, a ne kaste. Socijalni kapitalizam ne mora da znači podmuklu prevaru kapitalista.
Svojevremeno su skandinavci počeli da grade sličan sistem. Sad su se podosta promenili. Silom agresivnog kapitalizma, uvezenog, tamo dobrovoljno, sa svim dažbinama, sa druge strane Atlantika. Ovo je tema za sociologe i političare, ako imaju hrabrosti, mogućnosti, volje i interesa da je razmotre.
Čedomir Cvetković, Beograd
Нема коментара:
Постави коментар