ДЕФЕКТНА ОПТУЖНИЦА
Како напредује процес генералу Р.Младићу
Иван ИВАНОВ | 03.11.2011 | 01:33 |
|
Тужилаштво МТБЈ тек што је објавило нову, трећу по реду оптужницу против генерала Ратка Младића.[1] Сада Генерала чека да се поново појави пред судом, како би одговорио на питање о томе да ли се по новој оптужници осећа крив или не. Практично, истовремено са том оптужницом донета је одлука суда у вези са захтевом Одбране да се оптужница призна за дефектну. Суд је одбио захтев Одбране.[2] Међутим, дефектност оптужнице уопште не треба да се „констатује", она је очигледна. Тако, на пример, оптужница окривљује Младића за убиства по читавој територији Босне. Али, где, када и ко је убијен – о томе су подаци, лепо речено, јако-јако уопштени. Тако се констатује да је убијено „најмање шест људи" или „отприлике њих деветоро". Посебно „убедљиво" изгледају тврдње о убиствима „једног броја лица" час овде, час онде (наравно, без указивања тачног времена и места). Чак и када се говори о убиству само „једне особе" нема имена и осталих података, неопходних за идентификацију. Нема информација ни о месту, ни о времену када је убиство извршено. Само се каже општина или град. А време се понекад наводи као период, на пример „у периоду између априла и маја 1995. године" и томе сл, и тд. Такав „документ" може било ко да смандрља. Очигледно је да је према таквој изјави немогуће направити одбрану. Колико су судије морале да се презнојавају док су измишљале „аргументе" у корист тужилаштва говори, на пр. следећи хокус-покус. Одбрана је тврдила да су у ранијим одлукама Трибунала (например, у процесу Налетилић и Мартиновић) судије заобишле оне тачке оптужнице, по којима тужилаштво није навело тачно време када су извршени злочини, који терете оптужене. У Хашком трибуналу таква пракса је обавезна. Да би се откачиле од непријатног преседана, судије су код Р.Младића измислиле следећи аргумент: као, процес против Налетилића и Мартиновића се разликује од процеса Р.Младићу, јер је у првом случају један од оптужених лично извршио злочине, а генерала Младића, замислите, не оптужују да је злочине вршио лично. Тако да, због тога, наведени преседан не може да се искористи у овом другом случају. Шта да се каже, невероватан закључак! Уосталом, ово још једном показује непрофесионализам судија, а најважније – њихову неспособност да чврсто заштите оптужницу тужилаштва. Процес није ни почео, а судије већ морају да за уши извлаче тужиоце из каљуге њихове сопствене кривице. Али, они ипак раде за добро свих, па нема везе што су се, док су их извлачили, и сами до гуше нашли у њој! Постоји још једна „ситна тајна" - зашто је суд кренуо од захтева да се и тако отворено дефектан документ прихвати. Ствар је у томе, да је председник већа у овом случају онај исти судија који је у своје време, (пре хапшења Генерала) потврдио оптужницу против Р.Младића. Зато би признање дефектности оптужнице значило истовремено и његово признање да је његов лични рад дефектан. Истовремено, доказаност да је оптужница отворено дефектна представља базу за дисквалификацију судије А.Орија, не само из састава судског већа по предмету генерала Младића, већ и као судије уопште. Уосталом, истине ради, треба да се каже да се у томе он ни мало не разликује од других судија, који су исто тако потврђивали оптужнице, које нису биле поткрепљене реалним доказима (на пример, то је учинио судија Квон, који је 2003. године потврдио оптужницу против В.Шешеља, иако није имао стварне доказе о његовој кривици – шта више, ти докази нису нађени ни за протеклих 9 година!). Без обзира на то, тужилаштво очекује да докаже такву сакату оптужницу. Да погледамо шта може да докаже. Покушавајући да унеколико заглади непријатан ефекат, суд је одлучио да игра по принципу „и по бабу, и по стричевима", приказујући „објективност": пошто је одбио један захтев Одбране, суд је прихватио други.[3] Одбрана је захтевала да се одбије захтев тужилаштва о вођењу два процеса, уместо једног. Прво је требало да дође до процеса о Сребреници. Стекао се утисак да се та оптужба може врло лако доказати тако да је то, ето, гарантована осуда. Такву сигурност омогућују већ завршени процеси у вези са Сребреницом, по којима су сви оптужени проглашени за криве, а што је најважније, суд је „правно констатовао" да догађаји у Сребреници у јулу 1995. године представљају геноцид. Међутим, ако се сваки тај већ завршени процес проанализира пажљивије видећемо да је главни сведок, у суштини, једно исто лице, које је трчало са једног процеса на други и давало лажне изјаве у замену за промену своје спољашности и пресељење у другу државу. На четири процеса окривљени су дали исказе којима оптужују своје саборце, у замену за укидање оптужбе за геноцид против њих лично. На једном процесу оптуженог је бранио адвокат против воље оптуженог и тај адвокат није штитио интересе брањеника. Уосталом, и комплетна одговорност тих лица је грађена на унапред проглашеној кривици генерала Р.Младића и Р.Караџића. Сада предстоји да се докаже кривица лично Младића и Караџића. А то није исто. Тим пре, што трибунал зна да се генерал Младић неће бранити од оптужби, већ ће доказивати кривицу стварних злочинаца. Тако да је сигурност тужилаца да ће „Сребреница" за њих бити само шетња мало претерана. У ствари, ни тужилаштво, ни суд нису желели и не желе тај процес. Захтев да се по једној оптужници суђење брзо заврши представља најобичнију игру са публиком и покушај да се Одбрана одвуче од стварно важних послова, тј. од више милиона страница материјала, који прате оптужницу.
[2] Prosecutor v. Ratko Mladic, Decision On Defence Preliminary Motion Objecting to the Form of the Second Amended Indictment, // http://www.icty.org/x/cases/mladic/tdec/en/111013.pdf [3] Prosecutor v. Ratko Mladic, Decision On Consolidated Prosecution Motion to Sever the Indictment, to Conduct Separate Trials, and to Amend the Indictment, // http://www.icty.org/x/cases/mladic/tdec/en/111013a.pdf |
Нема коментара:
Постави коментар