Hipnotisana gomila

Kada Mlađan Dinkić kaže da premijer Cvetković zapravo nije nikakav premijer i da je on najneodlučniji i najsporiji čovek kog je u životu upoznao, a taj je isti Dinkić i dalje lider vladajuće koalicije, šta nam to govori o srpskoj politici?

Kada se kompletna žuto-crvena vrhuška složi i preko noći ukine Upravu za javne nabavke samo da bi ubuduće mogla komotnije da krade, šta nam to govori o srpskoj državi? Kada je Vuku Jeremiću, usred strašne kosovske drame, najvažnije da bude izabran za predsednika Teniskog saveza (?!?), šta nam to govori o srpskoj eliti?

Kada beogradske novine za centralne, najvažnije teme danas proglašavaju Cecinu narukvicu, Merlinov koncert i Titovu zaostavštinu (?!?), kada na televizijama nema ničeg drugog osim turskih serija, glupavih rijalitija i režimskih šarenih laža, šta još treba reći o srpskim medijima? Kada nas guverner Dejan Šoškić ubeđuje da je sve u redu, dok dinar svakog dana pada, a u ovoj zemlji profitira samo zelenaška, bankarska mafija, šta još nije jasno o srpskoj sudbini? Kada Srbija obara svetske rekorde u korupciji, a u ovdašnjim zatvorima nema nikoga značajnijeg od lokalnih dilera i bivših direktorčića, kad svaki srpski ministar živi kao tajkun iako zvanično prima platu od hiljadu i nešto evra, može li se uopšte govoriti o srpskoj budućnosti?!

Svakog je dana, razumemo se, sve više dokaza apsolutne nesposobnosti i fatalne dezorijentisanosti srpske vladajuće politike. Svakog je dana sve očiglednije da Srbija više nije ozbiljna država, nego partokratski provizorijum skrojen po meri korumpiranih skotova. Svakog smo dana, hoću da kažem, sve dalje od bilo kakve šanse da Srbija postane normalna i uređena zemlja. I što je najstrašnije, svakog smo dana sve dalje od mogućnosti da bilo šta učinimo, da bilo šta preokrenemo. Svakog smo dana sve sličniji hipnotisanoj gomili!

Zabavljeni pukim preživljavanjem, sluđeni totalnom medijskom hipnozom, ubijeni u pojam višedecenijskim politikantskim besmislom, Srbi kao da su se pomirili sa strašnom sudbinom, pa više i ne pokušavaju da bilo šta promene. Zaplašeni crnim ekonomskim prognozama i najavama bliske i konačne propasti, građani Srbije ćute i čekaju. Čekaju na čudo. Pošto još jedino čudo može da nas spase.

Dobro, i šta sad? Zašto vam ja sve ovo pišem? Iskreno, ne znam. Al' znam da ne šteti. A kada ne šteti, onda mora biti da koristi.

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/189026/Hipnotisana+gomila.html

Нема коментара:

Постави коментар