SRCE POD PRITISKOM: Pred vratima čistilišta
Mirjana Bobić-Mojsilović12. novembar 2011. 20:55 | Komentara: 2
U opštem hororu vesti koje nas zapljuskuju svakoga dana, čini se da je jedna, izuzetno važna, prošla gotovo nezapaženo
Mirjana Bobić-Mojsilović
U OPŠTEM hororu vesti koje nas zapljuskuju svakoga dana, čini se da je jedna, izuzetno važna, prošla gotovo nezapaženo. Evropska unija je pred temeljnim promenama svog ustrojstva - tu vest objavili su zajedno nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji je dodao malo bibera ovoj evropskoj čorbi obnarodujući da bi zemlje zapadnog Balkana mogle biti primljene u EU, ali samo u nekom nižem stepenu članstva.
Kad se to prevede na rečnik stvarnosne proze - vest glasi: ako Srbija, Crna Gora i, možda, Makedonija uopšte počnu pregovore o članstvu s EU krajem iduće godine, proći će bar šest-sedam godina dok ne dođu do praga Unije. „A, dotle će se i EU preobraziti u novom ustrojstvu", ocenili su evropski diplomatski izvori. Drugim rečima, prvi, drugi, treći ešelon članstva, samo je drugo ime za novo onemogućavanje pretendenata na članstvo u EU da uopšte uđu u srećnu evropsku porodicu, odnosno, da ako ikada tamo i uđu nemaju mnogo čemu da se nadaju. Neki će tamo morati da budu trećerazredni članovi, i za njih je već određena brzina puža.
Dok se od članstva u EU u Srbiji već duže vreme pravi novi ideološki „Očenaš„, dotle izjave Sarkozija i Merkelove bacaju ozbiljnu senku na našu lepšu budućnost. Zvuči kao najava Čistilišta: „Vi koji ulazite ostavite svaku nadu". S druge strane, za dobijanje trećerazrednog statusa od Srbije se ultimativno zahteva da se sretne i pomiri sa svojim sudbinom - da prihvati nezavisnost Kosova, da prihvati granice koje je nacrtao Veliki Brat, kako bi jednoga dana, kad uđe u Evropu, doživela lepotu života bez granica.
Možda, posle svega, i nije na odmet pomenuti „Ogled o dobrovoljnom ropstvu", s obzirom da taj naslov, danas, najciničnije oslikava našu situaciju. Sve dok ne uđemo u Evropu mi smo u problemu - naša budućnost je pod znakom pitanja, a o sadašnjosti da i ne govorimo. Ali kada damo sve da bismo postali članovi tog kola, opet nemamo mnogo čemu da se nadamo. Daćemo duplo više da iz njega izađemo. Lepo su nam javili već sada da su naše šanse za dugi niz godina limitirane. Drugim rečima, getoizacija, u velikom evropskom logoru, već je na delu.
Od nas se u ovom trenutku ne traži samo da se povinujemo svim zahtevima Velikog Brata, od nas se očekuje da svoje ropstvo i zavolimo. Da pevamo o njemu. Da deca pišu pismene zadatke na tu zadatu temu. Da razvaljeni i ucenjeni čekamo svoje mesto u potpalublju Evrope? I upravo u tom detalju leži sva morbidnost projekta mentalne, moralne, političke i ekonomske okupacije koja je na delu. Trećerazredna šansa za prvorazredne ustupke ima da se slavi kao pobeda nad pobedama. U protivnom, šta? Mogu ponovo da nas bombarduju? Ili pelcuju? Ili da naprave još dva-tri Kosova? Možda bi neko mogao da se seti ponovnog uvođenja sankcija?
U međuvremenu, na raspolaganju su ideloške etikete, koje lokalni kapoi dele neštedimice. Ko nije sa nama, taj je protiv nas. Ko nije za potpalublje - taj je fašista, u najboljem slučaju nacionalista i desničar. Levičari svih zemalja - ujedinite se, to je bezgranična ideja sa granicom na Balkanu.
Dakle, radili, ne radili, mi ćemo biti deportovani u Evropu, jednog lepog dana, a možda i pre. U najnižem stepenu članstva, nema više iluzija.
Pokoreni, opustošeni, i bez alternative. Ulazimo u Evropu, kao Hadrijan u smrt - otvorenih očiju.
www.mirjanabm.com
Нема коментара:
Постави коментар