SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ, Srbija je evropa, a evropska je još od Vuka

SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ, KNJIŽEVNICA I AKADEMIK

Srbija je evropa, a evropska je još od Vuka

Preko Beograda, kroz pukotinu koja je ustaničkim bajonetima i Miloševom političnošću napravljena na vekovnoj barijeri između Evrope i Balkana, Srbija je već bila zakoračila u evropsku kulturu. Jedan od prvih koraka Srbije prema Evropi bilo je uspostavljanje institucije koja će poneti ime Narodna biblioteka

„Naravno da je Srbija u Evropi, i pomalo je čudna i smešna ta krilatica ′evropska Srbija′, jer je ona bila takva još od Vuka Karadžića i ostala do dana današnjeg. Zato je to ′evropska′ stvarno čudno. Zapravo kada se odmaknete od Srbije onda vidite da je evropska, no kada se primaknete Evropi onda je ne vidite baš kao takvu", konstatuje u razgovoru za naš list književnica i akademik Svetlana Velmar Janković, koja je svoj rad obeležila specifičnim traganjem za vremenom i istorijom Beograda, a time i Srbije. Darovala nam je između ostalog dela „Lagum", „Dorćol", „Kapije Beograda"... Kao član Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije govori o istorijatu, kovitlacu vremena u kome je nastala retka institucija te vrste na tadašnjoj evropskoj karti, uporedo sa bitkom za stvaranje moderne srpske države, ljudima velike misije, u kojoj se staro meša sa novim, tursko sa evropskim, što je nezaustavljivo obeležilo modernu Srbiju.

POLITIČKA PREVIRANJA NAŠ USUD
„Uvek mi je izgledala karakteristična promena koja se dogodila kad se Ulica Miloša Velikog preobratila u Ulicu kneza Miloša. To je značilo da tadašnja revolucionarna nova vlast priznaje knezu Milošu Obrenoviću njegovu ulogu u istoriji, ali ne priznaje veličinu te uloge. U sažetoj istorijskoj prošlosti moglo je da bude eventualno i značajnih ličnosti, ali nikako nije moglo da bude velikih ukoliko nisu bili nadahnuti socijalističkom misli. Politička preterivanja su naš usud, a ta se preterivanja odmah otkrivaju u životu grada", konstatuje književnica Svetlana Velmar Janković, koja je 2009. nakon statusa dopisnog izabrana za člana SANU. Tada je rekla da to „shvata kao poziv za akciju".

Kulturni, državni preobražaj zbivao se u maloj beogradskoj Varoš kapiji, srpskom centru koji se razvijao oko Saborne crkve? 
Ako mislite kako je izgledalo to sedište Varoš kapije, koje bi se jezikom nove digitalne tehnologije, kod nas čvrsto osvojene tek u prvoj deceniji 21. veka, možda moglo videti i kao sajt zamišljenog centra srpskog Beograda iz tridesetih godine 19. stoleća, kao odgovor mogla bih da navedem odlomak iz studije dr Miodraga Popovića „Vuk Stefanović Karadžić" iz poglavlja „Nebo visoko, zemlja tvrda". „Uticaj Evrope svakim danom sve više se osećao u beogradskoj varoši. Istina, na pendžerima beogradskih kuća još je umesto stakala stajala hartija, a đaci su pisali na lišću od zove. Ali su zato u kuće beogradskih trgovaca već prodirali ormani, sofe, ogledala, stolovi, stolice, bakrorezi, knjige, šeširi, kape, sve moderno, novo, po bečkom uzoru..." U Beograd su redovno stizali bečki listovi „Austrijski posmatrač" i „Opšte novine". Vuk ih je čitao u Vozarevićevom dućanu, u kome se kao u nekom kulturnom svratištu okupljao obrazovani srpski svet. Vozarević je nabavljao i druge nemačke, srpske, francuske knjige i pozajmljivao ih retkim čitaocima. Preko Beograda, kroz pukotinu koja je ustaničkim bajonetima i Miloševom političnošću napravljena na vekovnoj barijeri između Evrope i Balkana, Srbija je već bila zakoračila u evropsku kulturu. Jedan od prvih koraka Srbije prema Evropi bilo je uspostavljanje institucije koja će poneti ime Narodna biblioteka, čijih 180 godina postojanja upravo slavimo.

Svet u Srbiji o kome govorite, pišete, gradio je nacionalne institucije, pozicionirao naše mesto u Evropi, i kako se danas kao akademik osećate kad se dešavaju napadi na neke od njih, poput onih na SANU? Za dosta ljudi nejasno je čemu ti ataci zapravo služe?
Nema razlike između Srba od pre dvesta godina, odnosno 180 godina  kada je nastala Narodna biblioteka, i sada. I onda su takođe napadali, ili loše ili pogrešno tumačili, ili suviše uzdizali. Nažalost, Srbima nije obeležje neka uravnoteženost u procenama. Malo je takvih kritičara. Mi smo jedan svet koji ume, i tu je Dobrica Ćosić bio u pravu, da pobeđuje u porazima. Ja se u mnogo čemu danas ne slažem i nisam sklona da se složim sa Dobricom, koga vrlo cenim, ali to je tačno. Tačno je da mi umemo da se nosimo sa svojim mukama, naročito u teškim trenucima, a kad treba da se izdignemo i za sebe učinimo nešto pošteno, i istaknemo one ljude koji su najzaslužniji, onda tu počinje nešto što se zove inat i zavist. To su, što bi rekao Bojan Jovanović, krajnje rđave osobine srpske. Volela bih da se malo izmene, ali teško se menjaju ljudske prirode.

Kako je izgledao omaž Beogradu u vreme nastajanja Srbije u doba kada su Miloš Obrenović i srpski intelektualci gradili malu Varoš kapiju, odakle je pre 180 godina i započet život Narodne biblioteke?
Nisam sigurna da su oni uopšte imali ideju da je to omaž, ali su znali da nešto moraju da urade u kulturi koju su upoznali u drugim zemljama, jer su mnogi boravili i u Beču, Minhenu, Parizu. Kada su došli u Beograd želeli su da nešto od onoga što su videli u stranim zemljama prenesu u Srbiju, ali da to bude srpska kultura, na srpski način, na srpskom jeziku, i da to budu knjige, novine, časopisi, i da se to sve stvara u tom prvo majušnom krugu oko Saborne crkve, uz dva reda turskih kuća od kojih je samo jedna mala, prizemna, zidana od cigala. U njoj je u drugom navratu otvorio svoju knjižaru Gligorije Lazarević, i on je bio jedan čudesan duh. Mislim da je neophodno da te ljude stvarno upoznamo izvan  podataka kojima operišemo svakoga dana, i svaki put kada pričamo o Varoš kapiji. To su ljudi koji su mnogo učinili da se srpska kultura stvori ni iz čega, iz tog malog žara, plamička koji je bio upaljen u ljudima i u njihovim domovima, a pre svega u Lazarevićevom. To je bio plamen, i nije slučajno i samo metafora, već realno viđenje onoga što se dešavalo među ljudima koji su krenuli da stvaraju kulturu.

„Tačno je da mi umemo da se nosimo sa svojim mukama, naročito u teškim trenucima, a kad treba da se izdignemo i za sebe učinimo nešto pošteno, i istaknemo one ljude koji su najzaslužniji, onda tu počinje nešto što se zove inat i zavist"

Nepismeni knjaz Miloš Obrenović istovremeno je vodio politiku koja se preplitala sa kulturom?
Jeste, koliko god da je bio spreman da se podsmeva kulturi i kulturnim delatnostima. Znamo da je on ponekad imao prilično ružno ponašanje u odnosu na Vuka Karadžića, bar u dvadesetim godinama, ali je znao da proceni šta je u ljudima najbitnije, pa dok se podsmevo on je to i cenio. Umeo je to da radi zato što je znao da u njemu samom postoji ko zna koliko likova i ličnosti, ali ono što je bitno uradio jeste da je pokupio sve pare koje je mogao da nađe i slao ih u Carigrad dok su se velike sile natezale sa Turskom oko Grčke i njenih mora. Njima je bilo jako važno da ipak nekako dođu do tih mora, što  samo pokazuje da je Engleska nezasita pomorska država. Dok je izgledalo da će Grčka da pobedi, Miloš je malo po malo davao velike kese sa novcem i tako ih gurao od vezira do sultana. To je veliki dug Srbije, pokorne, koja vraća svoje dugove velikom sultanu, a odavno su vraćeni svi dugovi, ali  su to naravno svi prihvatili. I tako se na kraju smilovala turska vlast da izda i pročita hatišerif iz 1830. koji je prelomio sudbinu Srbije u turskoj carevini, i omogućio knezu Milošu da bude zaista vladar u jednoj autonomnoj mini-kneževini, prvoj na Balkanu. Mi ne možemo ni da zamislimo šta je to značilo i kakav je to bio prodor Srbije, autonomne Miloševe kneževine na Balkanu koji je još uvek samo turski.

Dok se čitao hatišerif na Tajšmajdanu, nedaleko odatle u ulici današnjeg kralja Petra I rasla je svetla Varoš kapija, srpsko naselje kao žižak nove Srbije?
Moralo je biti jako živo u tim blatnjavim sokacima u kojima su ljudi živeli za knjigu. Uvek kad to zamišljam strašno mi žao mi je što nisam mogla o tome da napišem scenario i po tome snimim film. To jednostavno nije moje, ali se nadam da će biti jednom nečije i da će neko to uraditi, jer je veliko, prevazilazi domen kulture. To je moćno parče savske padine od koje je došlo sve ono što je danas sa nama ovde, a da ne govorimo o Narodnoj biblioteci koja je tu nastala.

U VREME ISTORIJSKIH „USECANJA"
„Već 1827. Gligorije Vozarević, rodom iz Ležimira na Fruškoj Gori, koji je u Beču savladao zlatni zanat knjigovesca i knjigopečatenje, otvorio je malu knjižaru u kući pored Haćim Tomine kafane, danas poznate kao 'Kod znaka pitanja'. Prošlo je 20 godina od Dositejevog dolaska u Beograd. Vozarević ubrzo od knjižare stiče kućicu preko puta Saborne crkve, i tako se stvorilo bitno sedište u kojem se razgorevala potreba srpskog življa za prosvetom i znanjem, okupljali su se oni koji pišu, misle, govore o knjizi u Varoš kapiji koja se brzo oblikovala. Kad god bi stigao u Beogard Vuk Stefanović je odmah išao u Vozarevićevu knjižaru, i povremeno je tu mogao da sretne ponekog od tri Dimitrija – Davidovića, Isailovića, Tirola, kao i sve druge značajne delatnike u izgradnji mlade srpske kulture: Cvetka Rajovića, Lazara Arsenijevića–Bata Luku, Đorđa Zorića, učitelja knjižareve dece. Svakodnevne vesti iz društva i kulture donosio je slepi narodni pevač Đorđe Milutinović, prvi prodavac knjiga u Beogradu, skupljač pretplatnika na Vukova dela, koja je Vozarević pripremao za štampu. Posle 1826. sa svake padine, koja je bila više srpska nego ikada pre, istorijske stepenice se brže usecaju u vreme i prostor Srbije, a Narodna biblioteka Srbije je počela s radom 28. februara 1832. godine", kaže Velmar Janković.

Upućujete na veoma značajnu ličnost gospodara Jevrema Obrenovića. Vidite li danas takve ličnosti, da li su sadašnja politika  i ljudi dubokog džepa okrenuti kulturi i izgradnji institucija?
Očigledno je da su u pitanju potpuno različita vremena i vrednosti. U ono vreme o kojem govorimo, u prvim decenijama 19. veka, bilo je dosta razumljivo kad Jevrem Obrenović koji je imao novca i moć i položaj, a bio je pismen i obrazovan čovek, učini sve da tu kulturu postavi i podigne u Srbiji, koliko god njegov brat nije žurio da to uradi, nego da diže državu. Izuzetno je zanimljiv podatak, koji se sačuvao u istorijatu Narodne biblioteke, kojim se potvrđuje da je uz svog mlađeg brata, gospodar Jevrema posebno posvećenog značaju pismenosti, stariji Miloš, „sovršeno nepismeni" vladar iste godine ustanovljenja biblioteke 1832. ustanovio i obavezan primerak koji joj svaki izdavač mora darivati. Jevrem pri tom daje svoje lične knjige, novine. Ne možemo da ga  poredimo sa današnjim. Čak i u 19. veku ćemo imati razne periode kada počinje, recimo građanski Beograd, od 1878. kada se on naglo razvija i kada se naglo razvijaju ljudi koji stiču velike novce za njihovo doba. I taj period ne možete da poredite sa vremenom Jevrema Obrenovića, jer je ono drugačije, građansko vreme koje liči na neko evropsko. To građansko vreme traje u stalnom rastu sve do Balkanskih i I svetskog rata.

Sve se to menja?
Da, sve se to menja, i imate ljude koji baš ne bi bili skloni da ulažu svoj veliki novac u kulturu, ali ipak to čine na razne druge načine. Bilo je onih koji su bili zaista poneseni znanjem, delovanjem kulture mnogo su učinili i za slikare, vajare, pa i za pisce, doduše ponajmanje. Tu se ulagao novac i znalo se da to ostaje, da je to zalog za budućnost, tako se to i gledalo: „Moj novac ostavljam u zalog za budućnost." I čak i u vreme moga detinjstva i mladosti, koje nisam tako prisno primala, recimo posle II svetskog rata, osećanje za kulturu bilo je mnogo povoljnije nego što je danas. Mi živimo u jednom, kako to sada svuda pišu u novinama, divljem kapitalizmu, obnovljenom, prvom kapitalizmu. Prvi talas kapitalizma pripadao je sedamdesetim godinama 19. veka. Ako je sada u Srbiji taj prvi talas, može biti da će biti više divlji, i da mu je manje zanimljivo da se bavi kulturom. Gledajte samo ono o čemu pričamo, da su prvorazredne kulturne vesti  uvek na poslednjem mestu u svim vestima u „Dnevniku". I na kraju, kultura bude čak i dodeljivanje ordena. Druga je skala vrednosti, bojim se, i ne bih baš rekla da sam srećna. No, jesam srećna zbog činjenice da smo izgurali ovo sa našom Narodnom bibliotekom i ipak je otvorili prošle godine krajem februara, iako je postojao veliki strah da ćemo uopšte dobiti tu ogromnu bitku za nju.

Da li se ikada, kada poredite prošla vremena u istoriji Narodne biblioteke i ovo današnje, digla takva prašina kao sa njenim poslednjim upravnikom?
Ne, koliko ja znam. Biblioteka je imala ljude, kao što i sada ima, od vrednosti, krenimo od Vozarevića, Dimitrija Isailovića do imena najpozvanijih kulturnih poslenika, velikana nauke i prosvete koji su joj bili na čelu: Đuro Daničić, Janko Šafarik, Stojan Novaković, Jovan N. Tomić. Politika kad god se umeša nažalost nešto poremeti. Bila bih vrlo srećna kada to ne bi bilo tako, ali sam i danas srećna jer smo držali upravni odbor na kome je učestvovao naš dosadašnji upravnik govoreći o onome što je postigao u protekloj godini i novi upravnik Ristić, mlad čovek pun znanja i volje i upornosti, i verujem da će i njegov dolazak na to mesto biti velika sreća za ovu instituciju.

Kako ste počeli da se bavite životom Srbije i njene prestonice? To je specifično.
Jeste, a proizišlo je iz mog osećanja velike krivice. Pokušavala sam o tome da pišem i ne znam koliko se to primećuje. Bavila sam se isključivo Evropom, francuskom i engleskom književnošću i nisam mislila na moj Beograd. Bila sam vrlo mlada i mislila sam da ću ostati da živim u Parizu, i to sam i htela. A onda, posle jednog ružnog dana u mom životu, išla sam Višnjićevom ulicom od kuće do fakulteta, i ugledala sam uličnu tablu na kojoj je pisalo Ulica Filipa Višnjića. Pomislila sam kako nemam pojma ko je on stvarno. Bila sam jako dobar đak i od onoga što sam naučila u školi nisam znala ništa više.  Sebe sam uhvatila da ništa više od toga ne znam. Sutradan sam otišla u Gradsku biblioteku i počela da istražujem o Višnjiću, to je bio krug koji se širio. To me je potpuno očaralo, i onda sam počela da prolazim ulicama mog Dorćola i otkrila da zapravo ništa živo ne znam i da moram mnogo da učim, što sam i radila. I onda sam posle poprilično godina pristala da pokušam da napravim Dorćol, moj Dorćol. To je bio neki moj dug Dorćolu, pa samim tim i Beogradu i ljudima u koje sam se zaljubila, i prema vremenu kome sam večno dužna, jer što god više znam shvatam da manje znam.

„Hatišerif je 1830. prelomio sudbinu Srbije u turskoj carevini i omogućio knezu Milošu da bude zaista vladar u jednoj autonomnoj mini-kneževini, prvoj na Balkanu. Mi ne možemo ni da zamislimo šta je to značilo i kakav je to bio prodor Srbije, autonomne Miloševe kneževine na Balkanu koji je još uvek samo turski"

U tim otkrićima šta vas je najviše uzdrmalo?
Ljudske sudbine, i uvek one. Ulice su me vodile ljudima, a ljudi svojim sudbinama. Kad počnete da otkrivate onda vidite koliko vam je taj svet od pre sto, dvesta, trista godina jako blizu. I onda sam sto puta čitajući Margaretu Justinu govorila: „Ja od nje učim, neprekidno učim." Ona me je upućivala kako se zapravo približavate prošlim vremenima, i kad hoćete da nađete tu spojnicu, tu čudnu stazu ka vremenu, onda počinjete da razumete mnogo bolje taj svet koji je mnogo pre vas postojao. Tu je, i dosta je prepoznatljiv. Ljudi se ne menjaju.

Ima li bunta u vašem delu?
Bunta nema, zato što sam bunt iživela neposredno. Kao dete i kao mlada osoba bila sam veoma buntovna i ogorčena, a onda sam počela da razumevam vreme i ljude, i imala sam sreću da u ljudima sa one političke strane sretnem najbolje među njima, koji su mi pomogli za sve što sam postigla u vremenu koje je bilo nepovoljno za moje postojanje. Kada ide iza vas neka senka to nije baš nimalo prijatno, mada sam bila mlada i baš me je bilo briga, ali me je u suštini i bilo briga. I onda dobijate od ljudi i tamo gde mislite da nećete, najčešće tamo. Mnogo sam dobila od ljudi iz sveta istaknutih komunista koji nisu bili zaraženi, ili su se oslobodili jednoumlja. Bilo je na sreću i takvih.