РУМУНСКА НАЦИЈА – СТВОРЕНА ОД СРБА - Пише Слободан Јарчевић

РУМУНСКА НАЦИЈА – СТВОРЕНА ОД СРБА

Државни нжињеринг: Римске Империје, Римокатоличке цркве, Протестантске цркве, Аустрије, Француске...

Кад говоримо о Румунима (румунској нацији), јасно је да их данас сврставамо у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Молдавци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата, етнички, сродним.

Друге две групе народа су (према важећим научним мерилима) Германи и Словени. Подела на ове три групе народа је сачињена према језичким одликама сваког од народа.
Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу - романску.
Друге две групе - Германи и Словени, такође, окупили су народе сродних језика.

При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако, сад, узмемо у обзир да језик опредељује националну припадност народа, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су (оних на западним и оних на источним странама) говорили различите језике. А ако су говорили различитим језицима, нису могли припадати истој нацији, или раси.

Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно не припада Африканцима. Овај очигледан пример да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?

Очигледно, у Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве) да се одричу свог матерњег језика (оног који им је одређивао расну и националну припадност) и да прихватају туђи – због којег су сматрани припадницима друге нације или расе. Стварање ''румунске нације'', условљено је:
1. променом језика - говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише да су становници данашње Румуније Срби (Словени), или Словенски Дачани.

ДАЧАНИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК
Румунски преци су Дачани.
Римска и византијска (грчка) државна документа обилују подацима о њима. Песници, историчари и хроничари Рима и Византије су, такође, оставили податке о Дачанима. Никоме од њих није падало на памет да нас уверава да су антички или средњевековни становници Румуније били сродни Римљанима, или Латинима. Било би бесмислено тако нешто и претпоставити, јер је румунска територија удаљена од Апенинског полуострва, па толика удаљеност није омогућавало сродност Дачана и Римљана. Није то било могући и због тога што Римљани нису били сродни с балканским народима. Да јесу, онда би тај романски мост преко Балкана обезбеђивао римско (латинско) рођаштво и с Дачанима.

Римљани су освојили Дакију у првом веку после Христа. Захваљујући римском песнику Овидију, знамо да латински и дачки језик нису имали никакве додирне тачке. Овидије је прогнан из Рима на румунску црноморску обалу. Није оставио одређеније (данас разумљиве) податке о домородачком народу, али је недвосмислено обавестио да му језик Римљани не разумеју. Он не зове народ у данашњој Румунији Дачанима, него Гетима, Сарматима, Понтима и Трачанима (данас знамо да су се та имена односила на Словене). У историји, познати Баварски Географ, такође, зове Словенима ове групе народа: Готи (Гети), Сораби, Скити, па потврђује да је разумљиво што Овидије није разумео словенски (српски) језик Гота и Скита.1 Погледајмо Овидијево сведочење о језику на румунској обали Црног мора, у писму пријатељу:
''Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски... Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским''.2

Видимо да, у првом столећу Нове ере, језик на територији данашње Румуније не припада групи латинских језика. Али ако следимо правила при примању хришћанства – кад је у питању Патријаршија у Цариграду, видимо да су народи покрштавани на свом језику. Слушали су црквену службу и читали црквене књиге на свом језику. Руси су покрштени на руском, Грузијци на грузијском, Јермени на јерменском, Грци на грчком, Арапи на арапском језику, итд.
Становници данашње Румуније су покрштени на српском језику. Није могуће да је неки изузетак у питању, па да ово становништво не буде покрштено на свом језику, него на страном – српском. Али, тај српски језик за њих није био страни – био је то језик Дачана, староседелаца Румуније. Да то није био њихов језик, не би се одржао у цркви и државној администрацији кроз Средњи век. Српски језик се ту одржао, мада ова територија, тада, није припадала околним словенским државама: Србији, Русији, Бугарској. Све до средине 18. столећа, Српска православна црква штампа књиге и за становнике Влашке (Румуније) и, нема спора, да то чини на тадашњем српском језику и ћириличном азбуком. О томе пише проф. Вера Милосављевић:
''Када је половином 18. века, у Венецији, поново дозвољено штампање књига за потребе народа у Босни, Србији, Бугарској и Влашкој, и то на 'њиховим дијалектима' и 'илирским словима' (дакле ћирилицом), штампару, који је био Грк, постављен је услов да за слагаче и остало техничко особље, може ангажовати само млетачке поданике. Српским монасима, дакле, није више дозвољено да у Венецији сами штампају своје књиге''.3

Пишући о српској средњевековној књижевности, Вера Милосављевић нас обавештава да је у Југославији плански рађено на њеном сужавању. Тадашње српске књиге су називане: србуљама, јер су писане на српском језику (србском), али тај назив није познат у југословенском образовном систему и литератури. Србуље су прогањане, а сачувана дела су вештачки дељена у две групе – да би се приказао мањи фонд српске средњевековне књижевности. То је чињено тако што су нека дела (мада су сва писана српским језиком) означена скраћеницом ''Ср'', а друга ''Ћр''. Само она прва су носила ознаку српске књижевности, а ова друга су означавана као ћирилична књижевност, јер су се ћирилицом служили и Руси, и Бугари, и Румуни, и Молдавци, па су дела с ознаком ''Ћр'' могла припадати и књиженостима тих народа. Тиме се постигло то да књиге штампане на српском језику у градовима Румуније нису ушле у српску књижевност. Оваквим поступком, није само осиромашена српска књижевност, него је скривена и чињеница да је становништво Румуније имало средњевековну књижевност на српском језику. В. Милосављавић то објашњава овако, коментаришући Каталог (о србуљама од 15. до 17. столећа) Библиотеке Матице српске:
''Стриктно одређујући које су књиге у Каталогу српске, а које нису, дошли су до неких решења која нису најсрећнија. Ни овај Каталог није избегао неке странпутице, којима се и до сада ишло у одређивању корпуса српске књиге. Појам српске књиге је знатно шири од појма србуља. Било је разлоа да се он уведе само ако се желело да се обухвати шири садржај од оног који стаје у појам србуља. То се није десило. Појам српска књига, чија дефиниција овде није дата, употребљен је на такав начин да је њиме сужен обухват грађе, па ту ознаку нису понеле чак ни све србуље из ове збирке. Ниједна књига из штампарија у Трговишту, Дугом Пољу, Брашову и Сас Себешу, у данашњој Румунији, није понела ознаку 'Ср'. Као српске књиге нису означена ни она издања црквених књига за припаднике западне цркве, које су писане српским језиком и ћирилицом, а штампане су у Трнави (Словачка), у Риму и Венецији''.4

Вера Милосављевић појашњава да ће књиге на српском језику, писане у Румунији, оваком небригом савремених српских интелектуалаца, бити изгубљене, јер нико неће тражити српска дела под ознаком ''Ћр'', а поготово не она под ознаком ''Рм'' (румунске), јер су србуље, писане на територији Румуније, и тако означаване:
''Без транскрипције у опису, остале су књиге из штампарија с територије данашње Румуније (Брашов, Дуго Поље, Сас Себеш, Трговиште). Све су се оне нашле у групи с ознаком 'Ћр', што значи да ниједна од њих није српска. Код неких од њих, у ранијим сигнатурама (до 1986), стајала је ознака 'Рм', што је значило румуска књига. А кад се то тако означи у библиотеци, ко ће онда кренути да испод те сигнатуре тражи србуље? Поготово ако се зна да су од половине 17. века штампане књиге и на румунском језику, такође, ћирилицом''.5
(Овде је и податак да се књиге штампају на румунском језику од половине 17. столећа. Да се не схвати да је овај језик и раније постојао, па, можда, био запостављен. Не! Треба знати да је то време стварања румунског језика – вештачки, како су, раније, створени и они у Западној Европи: португалски, шпански, француски, енглески...).

Вера Милосављевић нас упознаје и да се на румунском кнежевском двору говорило српским у 17. столећу, а да је још Стојан Новаковић препознавао српску књижевност у Влашкој (Румунији). Критикући Матичин Каталог, В. Милосављевић наводи:
''Овде лежи и највећа загонетка овог Каталога. Да ли су и које су међу овим књигама – које нису означене ни као српске, ни као књиге на руском језику – србуље? За једну од њих, још Стојан Новаковић, а после и други аутори, установили су да је права србуља. То је Триод цветни или Пентикостар – штампан у Трговишту (Румунија) 1648-1649. године, свакако једна од последњих, ако не и последње издање, права лабудова песма србуљске црквене књиге. По милости влашке књегиње Јелене, штампао га је Јован Светогорац, родом из Каменграда у Босни, пострижник манастира Гомионица... И ова књига је у ранијој сигнатури у Библиотеци Матице српске била означена с 'Рм'''.6

Неопростиво је то што су српски интелектуалци, па и академици, истрајавали на томе да ова српска дела припишу књижевности на румунском језику?! Пошто нам је, у тако нешто, тешко поверовати, Вера Милосављевић ће нам отклонити сваку сумњу:
''Црквене словенске књиге из старих штампарија с тла данашње Румуније у литератури, обично се зову влашке. Тако их је звао и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига Народне библиотеке у Београду из 1903. године. Тако их назива Дејан Медаковић у Хиландарском каталогу (1978). Али, исти Стојановић, у својим Старим српским записима и натписима, донео је поговоре из ових књига – као старе српске текстове. Може ли се у овом заплету око влашких књига тражити одговор зашто је број србуља у овом Каталогу остао неутврђен и неозначен? Можда и може, али не би требало. Нема разлога да књиге, рукописне и штампане, које су у своје време, у рукама митрополита Кипријана, митрополита Максима и других духовника и верника, одиграле помиритељску и просветитељску улогу у православном свету, икада буду камен спотицања између српске и румунске књиге и културе''.

За разлику од српских истраживача, Хрват Јосип Бадалић је, отворено написао да је румунска књижевност до краја 16. столећа писана на српском језику. Наравно, Бадалић не каже дословно да је то ''српска'', него ''јужнословенска'' – како је то у обе Југославије избегавано спомињање српског културног наслеђа. Југословенство није предмет нашег разматрања, него језик коришћен у румунској средњевековној књижевности. Бадалић сведочи да је он био српски:
''Бадалић је у својој библиографији забележио две књиге из 16. века, штампане на територији данашње Румуније, а налазе се и у овој збирци. Код Бадалића, међутим, у посебном додатку, донесена су сва влашка ћирилична издања од првих Макаријевих књига до краја 16. века (укупно 34). Бадалић је образложио свој поступак овако: иако су румунски библиографи, сасвим разумљиво, ова издања укључили у своју националну библиографију, она и по језику и по графичко-техничким обележјима припадају јужнословенском културном кругу и у оквиру књига источне цркве чине заједничку целину. Када Јосип Бадалић недвосмислено нагласи јужнословенски карактер, онда је, у овом случају, реч о југословенском оквиру за садржај који је српски''.7

Старе румунске цркве и данас су с фрескама и иконама на српском језику. Почеци коришћења новог румунског језика у литератури нису забележени пре 16. столећа. То пише у енциклопедијској одредници о румунском језику.
Да не бисмо помислили да је румунски језик постојао пре 16. столећа, а да се румунска књижевност, из ко зна којег разлога, служила српским језиком, погледаћемо енцеклопедијски закључак о времену и начину настанка румунског језика. Оно што је неспорно, румунски језик није природан и није настао на тлу данашње Румуније. Он је донесен из Рима и наметнут је становништву - државном присилом Римске Империје. Становништво никад није научило наметнути латински језик, али је у свој (српски) језик уносило поједине латинске речи, па бисмо могли закључити да су се те туђице, временом, умножавале – као што ће то бити случај с турским речима у српском језику у Босни и Херцеговини. Касније су румунски филолози давали предност тим туђицама и уносили нове из романских језика – њима су замењивали српске речи и тако је скован румунски језик. Но, он и данас има око 25% српских речи. То доказује да је модерни румунски језик настао од романских и српских речи. Да су Дачани говорили неки други језик, а не српски, онда би данашњи румунски био мешавина тог дачког и латинског.

Погледајмо, како је стваран румунски језик. Основа му није био чисти латински језик, него искварени латински – језик којим су говорили странци у Риму:
''Румунски језик се развио из латинског, претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије, чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима, итд, било, за време Царства романизирано... Најстаријидокумент румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У 16.столећу, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581, појављују се у Брашови протестанска издања Библије 1688. Румуни су, до 19. столећа, употрељавали ћирилицу, с властитим знацима 'Џ' и 'Ц', који су преузети у модерну српску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу''.8

Овако стварање новог језика на латинским основама је било уобичајено у Европи. Тако су створени и остали европски језици (осим словенских и грчког). Ево како је, опет вештачки, настао француски језик:
''Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере, говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике''.9

У српско (словенско) порекло Румуна, поверовао је Сава Текелија, један од најобразованијих људи у Аустријском Царству на размеђи 18. и 19. столећа. О томе је објавио чланак и књигу 1823. Књига је објављена на немачком језику у Халеу, о чему се старао Вук Стефановић Караџић. Била је с изазовним насловом: Доказ да Власи нису римљанског порекла.10 Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Према преводу књижевника Стевана Бугарског из Темишвара, наслов књиге је: Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије. Против Текелијиног закључка, написали су по књигу румунски књижевници Дамаскин Божинка и Ефтимије Мургу. Српски критичари у 19. столећу су, такође, критиковали Саву Текелију. Нису регистровали ово његово дело у каталозима. О њему је негативно писао и Јован Радонић.11

Љути на Текелију што је за Дачане рекао да су Срби (и што је предвидео да је хрватски илиризам антисрпски), против њега ће писати, између осталих, Јован Скерлић и Александар Форишковић. Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао ''... да ли то спада у књижевност...'', а Форишковић ће (1966) за Текелију рећи да је из нижег сталежа, мада је по мајци био племић из Србије Немањића, а мађарски племић у четвртом колену:
''Док се коцкице мозаика претежно слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између шљахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини – како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства''.12

Како знамо, у образовном програму Југославије, Сава Текелија није био уврштен и о њему смо учили само као о добротвору и оснивачу Матице српске. Вероватно је негативна критика уважаваног критичара Јована Скерлића била пресудна за такву одлуку.
А његово дело о Дачанима као српском племену, морало се изучавати - и у историји и у српској књижевности!

Географски називи у Румунији су на српском језику
Географска имена на сваком подручју потичу из језика староседелаца. То је непобитна чињеница, а она у Румунији су увек из српског језика, с тим што су многа скрнављена латинским додацима, или преводима на неки појам из романских језика. Зато је Сава Текелија правилно приметио да је румунски језик склоп српских и латинских речи. А да су неки називи само оскрнављене латинизмом српске речи, можемо се уверити на имену једног од најпривлачнијих румунских излетишта у Карпатима – Изворул Рече. Нема спора, да се то место некад звало ''Извор Речни'', или ''Речни Извор''.

Професор др Реља Новаковић је велику пажњу посветио географским називима у данашњој Румунији. Користио је најстарије географске карте и записе античких и средњевековних историчара и хроничара. Налазећи да су се Карпати у Средњем веку звали ''Montes Serrorum'', или ''Serorum montes'', што је значило ''Српске планине'', потврдио је да се то не би могло десити да су Срби само прешли Карпате на свом путу до Балкана – пролазници не остављају трагове у географским називима. Новаковић је нашао стотине географских имена из српског језика у Румунији, од којих ћемо неке навести, по азбучном реду:
Андра, Бригадир, Будисав, Браниште, Букова, Бока, Била, Биска, Циганешти, Циганиа, Червени, Доброта, Деса, Добра, Гура Падина, Градиштеа, Гола, Голиа, Гостовац, Икона, Искрени, Извору де Жос, Козиа, Катана, Кула, Крива, Красна, Ливадеа, Липовану, Липиа, Матица, Марица, Мика, Мура, Новаци, Некито, Окна, Орли, Одаја, Поповић, Паланка, Погана, Пипери, Рудо, Раковца, Раковица, Ракита, Радован, Сербанешти, Срби, Балени Срби, Селенце, Стојна, Сара, Сухоја, Слатина, Тиса, Троица, Таја, Трговиште, Теслиа, Уб, Вајда, Веде, Занога, Загор, Злата, Жилава, итд.13

Ову филолошку анализу румунског језика, могли бисмо наставити и потрагом за именима биља, например. Ту бисмо нашли називе истоветне и многим српским крајевима, али нема потребе, јер се зна да се у данашњем румунском језику задржало још око 25% речи. Румунски филолози су издвојили нешто више од 100 речи, па за њих кажу да су оне из дачког језика – који, по њима, није словенски. То је мало вероватно. Јер, да је постојао дачки несловенски језик, онда би у данашњем румунском језику било његових речи много више од 25% - колико има српских. Ако би се и тих стотинак речи детаљније анализирало, сигурно би се нашао њихов корен у српском језику.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ О СРПСКОМ ПОРЕКЛУ РУМУНА
Савремени француски историчар Френсис Конт, као и остали историчари, пише у својим делима да су Словени стигли из прапостојбине на Дунав и Балкан у 6. и 7. столећу, али не објашњава зашто су Римљани писали да су Словени живели на Балкану и у Румунији (уз Црно море) у првим вековима Нове ере. Погледајмо то и у његовој књизи:
''Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним и посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава''.14

Јасно, ако су Словени живели дуж целог Дунава, онда је овде реч о данашњој Румунији, кроз коју Дунав протиче у већој дужини, него и у једној другој земљи. Само овај римски документ је довољан да се види да су Дачани били само једно од словенских (српских) племена.
И др проф. Реља Новаковић, пишући о грађанском рату у Византији, у 4. столећу после Христа, цитира стара документа, у којима се наводи да су у данашњој Румунији, тад – у 4. столећу, живели Срби. Реч је о грађанском рату у Источном Римском Царству (Византији), па у борбама између цара Ликинија и цара Константина Великог, становници данашње Румуније се спомињу као Срби и као присталице цара Ликинија. Мајеров лексикон из 1905. године (Mayers Konversations Lexikon) за Ликинија каже да је био ''Дачанин из нижег сталежа''.15

Потврду о Румунији као српској (словенској) земљи, оставио је, несмотрено, и аустријски историчар Константин Јиречек, задужен (од аустријских власти) да својим делом докаже сеобу Словена из руских степа на Балкан и Средњу Европу. Омакла му се истина (у само две реченице) – кад говори о 6. столећу после Христа и о античким становницима Балкана:
1. ''Стога се хтело забавити Словене у њиховој рођеној земљи, у данашњој Влашкој''16 и
2. ''Од јужних племена, знатни беху Дасарети у планинском крају, све до Охридског језера, а поред њих Птоломејеви Албани – са вароши Албанопољ...''17

О словенској Влашкој је све јасно, а скоро и о словенском Балкану. Јер, да Срби (Словени) нису живели на његовом југу у античко доба, онда овај град у том пределу (Албанопољ) не би могао имати словенску (српску) реч у свом називу – ''поље''.
Тројица угледних европских историчара наводе документа у којима се види да Срби (Словени) насељавају данашњу Румунију у првом, четвртом и шестом столећу. То су: Френсис Конт из Француске, Константин Јиречек из Хабзбуршке Монархије и др проф. Реља Новаковић из Србије.

Ћоровић прећуткује изворе о староседелаштву Словена у Румунији
О народу на данашњем подручју Румуније, у време Византије, детаљно је писао историчар Владимир Ћоровић. У питању су византијски ратови од 6. до 9. столећа против Обра и Словена. Ћоровић не налази о Румунима ни речи у тадашњим грчким документима. А кад та документа спомињу Дачане (по званичној историји несловенске претке Румуна), онда их обележавају као ''словенске Дачане'', али се Ћоровић не осврће на ову чињеницу. Ваљда, под утиском званичне историје да Румунија не може бити прапостојбина Словена, он не коментарише зашто у византијским документима пише да су Дачани Словени.18 Ћоровић овако описује тадашње прилике на тлу Румуније:
''Византијска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој обали Дунава''.19

Да су, рецимо, Дачани (преци данашњих Румуна) били нешто друго, а не Словени, не би се њихове земље могле обележавати као ''словенски крајеви''.
Пишући о 6. и 7. столећу, Ћоровић наводи значајан документ византијског цара Лава: Тактика и извод из њега о Словенима на данашњој територији Румуније:
''У Тактици цара Лава то се место јасније означава: да је њихова (словенска, СЈ) земља с оне стране Дунава''.

И као што то бива, ова византијска тврдња да је на левој обали Дунава словенска земља, не слаже се са тврдњама у званичној историји да су Словени само пролазили Влашком, па Ћоровић додаје (помажући ту званичну историју) да су ту Словени ''на туђем тлу''.20
Но, овај кратки коментар да Влашка није словенска земља, демантовао је сам Ћоровић у истој књизи. Описујући борбу Византинаца и Словена у данашњој Румунији, пише да је то земља Словена – ''дачанских Словена''. Погледајмо:
''Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете иду за Словенима – дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрати... Цар је желео да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново чишћење и леве обале Дунава''.

Како се види, нема спомена да су Словени у Влашкој на ''туђој земљи'', како је претходно тврдио В. Ћоровић. Ту своју тврдњу ће оповрћи и у опису ових битака пошто су се у њих умешали и Обри:
''Јасно је, према томе, ма колико, иначе, вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у извесној мери зависна од Обра; само су ова источна, због удаљености од главних обријских средишта на подручју између Дунава и Тисе, била умногом слободнија. Приметили смо, уосталом, већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, када су они одбијали, присиљавао на то''.21

Да је Румунија била заиста исконска словенска (српска) земља, Ћоровић то не може да прикрије, јер мора да се користи византијским подацима, а у њима пише:
''Обри су, према томе, сматрали себе господарима подручја на којем су живели Словени и понашали су се, у тај мах, као позвани да узму на себе дужност њихових заштитника... Каган је жртвовао источне, дачке Словене, дозвољавајући Ромејима да у борби против њих могу прелазити Дунав''.22

Ево још једне потврде да на данашњој територији Румуније, није било другог становништва осим словенског (српског):
''Словени су, вероватно, пребегавали и прелазили на византијско подручје још и зато да би избегли суровости обријске власти, која је била врло тешка''.23

***
Овде је најзанимљивије то што историчари не објашњавају откуд у византијским документима тврдња да су Дачани Словени. Они ту етничку одредницу преписују, али је не објашњавају. Тврде да су Словени само прешли преко данашње Румуније и тамо оставили Дачане. А то што документа кажу да су и Дачани словенско племе, као да их се не тиче.
***
Историчари се нису бавили ни одгонетањем имена ''Власи'', па данас групе становника у Србији под тим именом сматрају националном мањином у односу на српску нацију!
Грешни су историчари наши!
Мало која је реч била везана за српски етникум као реч ''Власи''. Као да су историчари бежали од те одреднице за Србе, па су ''Влахе'' претварали и у ''влахе'' – подвлачећи да је то назив за сточаре у средњевековној Србији. Има ту неке оправданости, јер је српски (словенски) бог Волох (Влах) био заштитник пастира. Али, историчари не објашњавају тако једноставну чињеницу – сваки Србин сточар је под заштитом Бога Влаха (Волоха, Волоса, итд), а сточарство је било најраспрострањенија привредна грана у прединдустријском добу.

У новије доба, европски народи су Србе звали Власима – тако често као и Илирима, Рашанима, или, како су то најчешће чинили Мађари – Рацима.
Аусрија је (1630), живот и организацију Срба у Војној Крајини, регулисала Влашким уставом (Српским уставом) – на латинском: Statuta Valahorum.
Да су Аустријанци Влахе сматрали за Србе, посебно ако су се још служили српским језиком, сведочи саветник аустријске царице Марије Терезије (18. столеће) Јохан Христиф барон Батенштајн.24 Гроф Бартенштајн пише и о Србима у данашњој Трансилванији, у Румунији, или Ердељу – како овај крај зову Мађари. По царичином саветнику, овде су средином 18. столећа живели само Срби – без Мађара и Румуна. Говорили су српским језиком. Он те Србе зове Власима и каже да су већина православни, а део је признао папу за поглавара – поунијатио се, или, како Бартенштајн пише, они су ''сједињени'' (с Римокатоличком црквом).

Укратко, Бартенштајн наводи податке о становништву Трансилваније из пореских књига и каже да је ту 135.000 пореских домаћинстава, од којих су 85.000 православни Срби. С обзиром да су тада породице биле бројније, него данас, а да је становништво било малобројније у 18. сотлећу, него у двадесетом, можемо само претпоставити колико је Срба било у тих 135.000 домаћинстава.25
Нажалост, данас се потомци тих становника у Трансилванији убрајају у Мађаре – говоре мађарски и сви су католици. Њих је два милиона и имају политички захтев за аутономијом у Румунији. Занимљиво је да ти Срби нису асимиловани у Румуне, него у Мађаре. Одлуку о томе је донео Ватикан и Аустрија у 18. столећу, вероватно да би повећали становништво с римокатоличком вером, јер да су их порумунили – имали би незгодно православно становништво. Иако не српско, било би румунско – а и оно је тешко за пролаз римокатоличанства према Украјини, Јерменији, Грузији и Русији.
***
Ово разматрање сматрам само као подстрек да се историја Срба, Румуна и Мађара озбиљније изучава. Учиниће то професионални историчари – обавезни су. Јер, у овако недореченој истини, могуће су опасне манипулације и етничке несугласице. Нарочито у односу данашње румунске науке према Власима у Србији. Њима се поручује да су етнички Румуни, а не Срби, а видимо да је оправдано (на основу историјских и филолошких података) сматрати Румуне само давно отуђеним делом српске нације. Као што су недавно отуђени Срби католици и Срби муслимани на Балкану.

Слободан Јарчевић:
Београд, 21. септембар 7515 (2006) године
1 Др проф. Реља Новаковић: Карпатски и Ликијски Срби, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1997, стр. 36.
2 Ex Ponto, V, 12, 55,56, 58
3 Вера Милосављевић: Чувари имена, ИПА ''Мирослав'', Београд, 2004, стр. 227.
4 Исто, стр. 229.
5 Исто, стр. 235.

6 Исто, стр. 235-236.
7 Исто, стр. 239.
8 Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб, 1956.
9 Исто.
10 Вук Ст. Караџић: Етнографски списи, ''Просвета'', Београд, 1972, стр. 519.
11 Вера Милосављевић: Сава Текелија и српска мисао – прва књига, стр. 48 – 50, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1998. године.
12 Исто.
13 Др проф. Реља Новаковић, Карпатски и ликијски Срби, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1997, стр.159-163.
14 Френсис Конт, Словени, Београд, ''Филип Вишњић'', 1986.
15 Др. проф. Реља Новаковић Србин римски цар, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1999, стр. 48.
16 Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига, ИРА ''Просвета'', 1988, стр. 50.
17 Исто, стр. 10.

18 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Ниш ''ЗОГРАФ'', 2001, видети стране: 19, 23, 25.и 26.
19 Исто, стр. 26.
20 Исто, стр. 19.
21 Исто, стр. 23.
22 Исто, стр. 25-26
23 Исто, стр. 29.
24 Јохан Христиф барон Бартенштајн: Кратак извештајо стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира, Беч, 1866.
25 Исто, стр. 15, 18, 19, 43, 45, 47, XXIII.