НАПОКОН БРЖА ПРАВДА?
Пише: адвокат Мр. Горан Цветић
Након што је Србија добила статус кандидата за ЕУ, одмах је суочена са листом услова које мора испунити да би добила датум почетка преговора. На самом врху приоритета нашло се сређивање стања у правосућу и области људских права. Венсан Дежер је изјавио да Србија то мора учинити пре свега због сопствених грађана, а одмах затим исто поновише на ТВ Б92 проф. Војин Димитријевић који смара да то треба урадити и због страних инвеститора и госпођа Соња Лихт која додаде да "нема смисла да половина грађана Србије мисли да је судство корумпирано, као што је то сада случај". Власт је одмах оформила групу експерата који ће се бавити овим проблемом. Сваки грађанин Србије би требало да са олакшањем дочека ове вести, али се неминовно поставља питање због чега све то није урађено раније? Неко неупућен би се могао и упитати зашто реформа правосуђа није окончана још од 2009. године када је званично спроведена?
Питањем људских права, односно немоћи Србије да се одбрани у великом броју случајева пред Европским судом за људска права се редовно бавимо (1). Тренутно, од 59 донетих пресуда, Србија се одбранила у само 4 предмета. Према најновијем извештају Европског суда на крају 2011. године пред њим се налазило 6.750 представки наших грађана. Приметан је осетан пораст броја представки против Србије (увећање од око 2000 у односу на претходну годину), што Србији доноси шесту позицију, док гледано процентуално у односу на број становника Србија заузима убедљиво прву позицију у Европи. Узајамна повезаност стања у српском правосуђу и броја представки је неминовна, будући да су подносиоци представки у Стразбуру морали провести извесно време пред домаћим судовима не би ли уопште могли да се обрате Европском суду. Ови подаци очито нису промакли пажњи европских званичника, као и то да је незавидна позиција Србије пред Европских судом слика стања у домаћем правосуђу. Неће све представке наших грађана успети, али њихов број указује на десперацију и немоћ многих да се за своја права изборе у Србији.
Исто онолико колико су повреде права на правично суђење заступљене у нашем правосуђу, толико су присутне и повреде права на суђење у разумном року, а врло често су те повреде комбинација и једног и другог. Реформа правосуђа које је делимично спроведена не показује да је ефикасност поступања наших судова побољшана. Неке кривичне пријаве леже годинама у фиокама пре него што јавни тужиоци учине било шта по њима. Судије Основног суда у Београду се жале да имају и по 800 предмета у раду. На одлуке по парничним жалбама у београдском Апелационом суду се чека преко годину и по дана. Уставни суд је затрпан уставним жалбама којих је само у 2011. години било око 7.000, а у неким случајевима грађани чекају и преко 3 године не би ли добили одлуку тог Суда. Одиста, алармантно.
Борба за поправљање стања у правосуђу се не може успешно окончати само доношењем закона који су усклађени са стандардима ЕУ. Рецимо, по нашем законодавству, радни спорови се морају окончати хитно, па опет трају годинама. Такође, доношење закона који су у потпуности урађени по узору на законе који постоје у неким чланицама ЕУ не гарантују успех у том послу. Успешна решења из упоредног права су увек добродошла, али решења из држава у којима је владавина права заживела се не могу тек тако лако пресликати у државама у којима владавина закона у пуном смислу тек треба да се успостави. На жалост, то се односи и на неке одредбе новог Закона о парничном поступку (ЗПП) који је ступио на снагу 1. фебруара ове године. Овде треба напоменити чињеницу да је још један од услова које Србија мора испунити не би ли добила датум почетка преговора и успешна борба са корупцијом и, како рече проф. Димитријевић, "инвеститоре у Србији треба заштити и обезбедити им судство које је независно од сваког облика утицаја". Али, то у Србији није још увек заживело па се поставља питање како је могуће тек тако лако прихватити законска решења из једне, рецимо, Данске, где је утицај на судове готово немогућ и једноставно их увести у Србију где је утицај на судове, као и на вештаке, могућ на разне начине и у многим случајевима.
Искрено, није ми тачно познато одакле су преузета одређена решења из новог српског ЗПП-а. Али, нека од њих очигледно нису прилагођена тренутним условима који владају у Србији и ситуацији у којој је утицај на судије и друге учеснике у поступку могућ. Без жеље да се бавим свим новинама парничног закона, оно што је веома проблематично су нове одредбе о вештачењима у парници. Наиме, сада саме странке, или њихови пуномоћници који по новоме морају бити адвокати, могу самостално ангажовати вештаке и поднети њихове налазе и мишљења у спис. Већ сада могу видети подигнуте обрве многих искусних адвоката који су, ако су одиста искусни и искрено одани том послу, већ увидели да такво решење неће уопште довести ни до ефикасности судског поступка, ни до победе начела правичности. Оно што сваки искусни адвокат види је да ће сада, док се не искорени сваки могући утицај на вештаке, у великом броју парница постојати два опречна налаза и мишљења вештака, пошто ће их ангажовати и једна и друга страна. У таквој ситуацији крајњу реч ће на крају ипак морати да има суд који ће, по правилу, морати да одреди и треће, супер вештачење.. То неће убрзати поступак. Дакле, сада се види да ово решење из новог ЗПП-а може бити у употреби у земљама где право и савест владају, а не у земљама где владавину права треба тек обезбедити.
Шта на ово указује? Па узмимо само за пример прво вештачење вештака неуропсихијатријске струке у случају који је веома привукао пажњу јавности, а то је случај навијача Богданова. Када је прво вештачење достављено суду, реакција народа, односно коментари оних који су vox populi на сајту Б92 су били траги-комични. Те духовите коментаре не желим да цитирам, али вас молим да их прочитате (2). Када то урадите и од срца се насмејете, још боље ћете схватити до чега ће довести ново решење које установљава ЗПП. То решење је у закон могао уградити само неко без непосредног искуства са српским правосуђем у којима вештаци понекад доносе и три различита вештачења у вези истог лица или предмета вештачења. Ти људи нису претходно били упознати да је Суд части Лекарске коморе изрекао 10 забрана бављења пословима вештачења својим члановима. Дакле, одредбе ЗПП-а од чланова 259. - 275. које регулишу вештачења су заиста неприхватљиве, а и конфузне. Досадашње решење по коме су вештачења била одређивана искључиво од стране суда је морало бити задржано.
Али, има у новом ЗПП-у и других "интересантних" решења. По чл. 138. ЗПП-а адвокат може по овлашћењу суда да прима свој пошту на судски преградак, а о томе ће одлучити председник суда (!?!) (као да он нема важнијих послова од других органа судске управе), а ако адвокат не преузме пошту из прегратка у року од 8 дана биће истакнута на оглабој табли суда у истом року, па ако адвокат опет не реагује, достављане се сматра успешним. Ова одредба не објашњава када ће адвокати и њихови приправници моћи на одмор, јер ако им неко баш тада достави на преградак неку одлуку, а после је истакнена таблу па изгубе рок за жалбу, то би значило да морају да "висе" неограничено у месту делатности и проверавају своју пошту!
Један од начина на који се код нас одувек одуговлачио поступак је било саслушање странака, пошто је по претходом ЗПП-у позив странкама морао бити уручен лично, а ове избегавале да га приме. Нови ЗПП то више не предвиђа, али истовремено уопште не прецизира коме се ови позиви могу уручити ако странка избегава пријем. Црногорски ЗПП је то логично решио предвиђајући да се позив за саслушање странци може доставити и њеном пуномоћнику, ако га има, пошто је логично да су странка и адвокат у контакту. Наш ЗПП то питање оставља отвореним и тумачење оставља судијама. Али су се творци новог ЗПП-а у чл. 153. ст. 3. који се тиче позивања сведока досетили да омогуће суду да "наложи странци да обавести сведока чије је саслушање одређено о месту, дану и часу одржавања рочишта"!? Није ли ово отворено омогућавање једној од странака да ступи у контакт са сведоком пре његовог саслушања!?
У земљи у којој готово свака парница траје 4, 5 или 10 година, можда најинтересантнији је члан 308. новог ЗПП-а који предвиђа да је: 1/ странка дужна да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно, изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога; 2/ да предложи доказе којима се потврђују изнете чињенице; 3/ да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке; и 4/ да предложи временски оквир за спровођење поступка.
Суд ће са своје стране, на истом рочишту: 1/ утврдити које су чињенице неспорне, односно општепознате и које су чињенице спорне; 2/ која би правна питања требало да се расправе; 3/ одлучити која ће доказна средства да изведе на главној расправи и 4/ решењем ће да одреди временски оквир за спровођење поступка. Решење о одређивању временског оквира нарочито садржи: број рочишта, време одржавања рочишта, распоред извођења доказа на рочиштима и предузимања других процесних радњи, судске рокове, као и укупно време трајања главне расправе. Суд ће предлоге за извођење доказа које не сматра битним за доношење одлуке да одбије решењем против кога није дозвољена посебна жалба.
Време ће рећи колико је уопште могуће ову одиста амбициозну одредбу спровести у дело. За анализу те одредбе би био потребан читав чланак, па је можда боље да искористимо интерактивност интернета која омогућава и стручњацима и нестручњацима да коментаришу ово законско решење. Овде само треба констатовати да суд сада може, а и мора, предлоге за извођење доказа које не сматра битним за одлуку да на првом рочишту одбије решењем против којег није дозвољена посебна жалба. Ова одредба је ужасно проблематична и призива Валтазара Богишића и ону његову чувену: "Што се грбо роди, више нико не исправи": Јер, шта ако судија случајно превиди значај једног важног доказа? Или, ако га, не дај Боже, намерно "превиди"? Цео поступак оде у "ефе"! Поред тога, иако је тачно да свако жели да његова парница траје што краће, јако је тешко са толиком прецизношћу одредити временски оквир у којем ће се она окончати.
Очито је да су творци новог ЗПП-а дали превагу начелу ефикасности над начелом правичног суђења. Нови закон отвара врата за злоупотребу одређених одредби, а неке ће у пракси бити веома тешко спровести. Црна Гора је добила статус кандидата за ЕУ годину дана пре Србије и још увек није добила датум почетка преговора управо због тога што и тамо ЕУ захтева чврсту владавину права. Па и поред тога, црногорски ЗПП не предвиђа да странке могу подносити вештачења која су саме наручиле, не предвиђа вредност спора од 100.000, већ разумних 10.000 евра, да би се могла изјавити ревизија, а уместо чл. 308. српског ЗПП-а, црногорски у чл. 13. само једноставно каже да ће се првостепени поступак, по правилу, састојати од једног припремног и једног рочишта за главну расправу. Овим је истакнуто начело ефикасности које допушта да комликованији предмети трају нешто дуже, али никако онолико дуго као до сада. А српски законодавац је имао прилике да увиди да је подизањем прага за изјављивање ревизије на 100.000 евра практично укинуо главни парнични ванредни правни лек и поред тога што је око 23-24% пресуда падало по изјављеној ревизији. Стога је дошло до правог "бомбардовања" Уставног суда уставним жалбама, при чему број нерешених сада вероватно премашује 15.000, а Уставни суд броји само 15 судија!
У овом тренутку је тешко предвидети које ће конкретне кораке надлежни и њихов експертски тим предузети да би се поправило стање у правосуђу. Законска решења без промене приступа послу ту неће много помоћи. Правосуђе је грана власти, па се поставља и питање због чега његова врхушка сама није предузела мере да се стање поправи; пасивност у том смислу напросто збуњује. Стога је интервенција извршне власти очито неопходна.
Потребни су млади, одморни и способни људи који ће приступити послу са новом свежином и осећањем за здраворазумско и практично размишљање и решење спорова. Људи који ће постављати права питања, "ударати" у бит ствари и који неће дозвољавати да их странке понижавају константно им у лице говорећи неистину. Људи који ће све злоупотребе поступка и увреде за интелект сећи у корену. Људи који су више пута гледали Ану Ивановић или Нолета који признају да је лопта била "ин", иако је судија викао "аут" у њихову корист. А то значи што скорије именовње у судије једног броја младих, али талентованих судских приправника који ће почетно неискуство надоместити осећајем за оно што Eнглези зову "common sense", здрав разум, као и љубављу за мудрим правним резоновањем. Били би то људи отпорни на спољње утицаје, припадништво било којим клановима и упознати са праксом Европског суда за људска права што ће им олакшати како правично и ефикасно решење спорова у складу са том праксом, тако и познавање рокова који не смеју прекорачити да не би повредили права странке на суђење у разумном року. Можда неко овај предлог сматра противуречним, али није ли противуречно управо то да тренутно неким искусним судијама треба и по 10 година да реше спор?
А можда извршна власт одлучи да у сваки суд привремено постави по једног службеника из Министарства правде, којем ће се странке моћи обраћати са притужбама, поред председника судова. Овај "официр за везу" би затим, на основу прикупљених података, требало да рапортира Министарству правде који су то најкарактеристичнији проблеми и ко их прави, са препорукама како их решити. То би требало да буде личност врхунских моралних особина, независна од судске власти и отпорна на све врсте утицаја, која би имала и право да покреће дисциплинске поступке у складу са одредбама Закона о судијама. Такође би имала овлашћење да предмете који предуго трају додели у рад судијама које су одређене за убрзано решавање старих предмета. Разматрајући овај предлог, не треба испустити из вида да Министарство правде и сада има могућност делања у судовима по праву надзора. Ово би било само једно "мало", привремено, проширење тог овлашћења.
(1) http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/01/goran-cvetic-strazbur-laksmus-test-u-ime-naroda
(2) http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=554439
Нема коментара:
Постави коментар