PRAŠKA LEKCIJA VACLAVA DVORŽAKA

STANIMIR TRIFUNOVIĆ: PRAŠKA LEKCIJA VACLAVA DVORŽAKA

ponedeljak, 29 oktobar 2012 02:39

Sasvim sigurno neogorčen našim kukavičlukom, ali bez sumnje ohrabren vlastitom istinoljubivošću, prozborio je celomudreno dobri vojnik Švejk

Otmeno i razuzdano „Srpsko kolo" iz opusa „Slovenskih igra" velikana češke (i svetske) romantične muzike, Antonjina Dvoržaka prostrujalo je 23.10.2012. godine češkom prestonicom. Ovoga puta pod dirigentskom palicom čoveka koji nosi isto prezime kao i njegov slavni zemljak, kompozitor čuvenog muzičkog dela. I premda je malo verovatno da je reč o Antonjinovom dalekom potomku, sasvim je izvesno da je naš junak Vaclav, upravo kao i njegov imenjak Klaus, jedan od malobrojnih predaka istine o Srbiji koju čak ni naša politička klasa na vlasti, godinama već, ne sme da izgovori.

Sasvim sigurno neogorčen našim kukavičlukom, ali bez sumnje ohrabren vlastitom istinoljubivošću, prozborio je celomudreno dobri vojnik Švejk jezikom naroda češkog i još jednom postideo srpsku političku (i nacionalnu) snishodljivost. Ne treba se zato pitati hoće li ili neće zvanična Srbija valorizovati ovaj događaj iz praške palate knjige Neoluksor?  Neće, jer bi taj čin predstavljao mučno susretanje sa bezdnom vlastite nacionalne neautentičnosti i političke uslovljenosti. Ne treba, takođe, stavljati prst na čelo zašto  se na ovaj ili sličan način nisu osmelila, niti će to u skorije vreme učiniti, velika imena savremene češke umetnosti, poput Havela ili Kundere?, Havela je u tome omela smrt, u najboljem slučaju, dok je Kunderu na ćutanje obavezala ohola disidentska lojalnost zapadnim vrednostima. Uostalom, ima li i u nas, na ovom polju angažovanih javnih ličnosti?. Tišina i stid.

I baš zato, kao što pod našim visokim nebom zebnjivo progovara Narod umesto intelektualne elite koja bi to trebala prva da čini, i u Češkoj je, ne prvi put i ne potmulo i jalovo, muk prostrelio narodni saosećaj sa srpskim postradanjem i to glasom režisera i dokumentariste Vaclava Dvoržaka, čoveka skromne popularnosti, verovatno ozbiljnije prepoznatog tek po filmu „Oteto Kosovo". Ne treba trošiti reči na opravdanost ovog postupka, kao ni na kontinuitet Dvoržakove posvećenosti Kosmetskom pitanju kroz aktivnosti udruženja čiji je podpredsednik. Isuviše je to nedostatan vid zahvalnosti za ono što je učinio za probijanje medijskog mraka o kosmetskoj drami našeg Naroda. Nije čak ni toliko važno u tom podvigu uočiti uzvišenu  plemenitost borbe za istinu i čuvanje krvlju zasluženog mesta srpskog Naroda u istoriji savremene evropske civilizacije.

Više od svega je značajno prepoznati divovsku snagu prošlosti koja ne prolazi, u čiju su nas privremenost pak, sa svih strana uporno uveravali poslednjih godina a mi im gotovo poverovali. One prošlosti koja je istina. Istina koju je izgovorio Vaclav Dvoržak. Na pravom mestu i u pravo vreme. U ime svih nas. I našeg (samo)poniženja.

 

Izvor Pletenije sloves, 28. oktobar 2012.