Srpski bumerang

Srpski bumerang

Ljiljana Smajlović - 24.05.2012 18:07

Bitka za interpretaciju Tadićevog izbornog poraza u Srbiji tek počinje, no
za moj račun je to bila pobuna građana protiv života u laži. Pojela ih je
korupcija, stigla ih je osveta cenzurisanih medija, potkupljenih analiza i
lažiranih anketa. Poverovali su u nepostojeći svet koji su sami stvorili da
zasene prostotu.

Za kraj su ostavili zaista vrhunsku drskost. Prvo su Rudija Đulijanija,
bivšeg republikanskog gradonačelnika Njujorka u vreme predsednikovanja Bila
Klintona, proizveli u bombardera Beograda, i to samo zato što se u
prestonici Srbije pojavio u društvu čelnika opozicije. Njima se, kao, silno
gade ljudi koji su "nas bombardovali".

A onda su pobedničku dobrodošlicu priredili jednom od stvarnih bombardera
Srbije, ministru odbrane Francuske tokom NATO kampanje protiv Jugoslavije
1999. godine po imenu Alen Rišar, čoveku sa kratkog spiska onih koji su
svakodnevno morali da donose odluke o listi meta koje će naredne noći gađati
"tomahavcima" i drugim ubistvenim projektilima. Čoveku koji se zapravo samo
pridružio veoma dugom spisku onih koji su bezbrižno pohodili Beograd i
srdačno se pozdravljali sa svim domaćim demokratskim političarima, iako su
1999, direktno ili indirektno, učestvovali u bombardovanju zemlje.

Znali su da niko uoči izbora ništa o ovome neće smeti ili umeti da kaže,
barem ne na mestu gde bi to neko mogao da čuje ili pročita. A bolelo ih je
uvo i za bombe i za NATO i za demokratiju. Sa Đulijanijem i Rišarom su
napravili isti kopernikanski obrt kao i sa "mračnim devedesetim", koje su
revidirali tako da su u njih smeštali samo one političare i stranke koji su
im ugrožavali vlast. Rehabilitovali su sve i svakoga ko je pristajao uz
njih, uključujući tu i Miloševićeve portparole i Arkanove saborce, a
demonizovali sve koji su na vlast hteli umesto njih. Dok se narod gušio u
bedi, korupciji i strahu, njima je valjao samo onaj sa kim su ostajali na
vlasti.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje
su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno
oruđe.

Jer ako imaš medije u kojima niko ne sme da te pita za aferu "Indeks" i za
povezanost vlasti sa sumnjivim univerzitetima i akademskim standardima i
korumpiranim profesorima, onda mirno u prvi izborni plan guraš diplomu
Tomislava Nikolića, kao i svoju tobožnju zgranutost nad idejom da neko negde
u Srbiji do univerzitetske diplome dolazi na bilo koji drugi način osim
vrednim radom tokom četvorogodišnjeg redovnog školovanja.

Bombe, demokratija, sloboda, diploma, sve su to bile samo prazne reči koje
su se u prljavoj izbornoj kampanji mogle zgodno lansirati kao ubitačno
oruđe.

Ako si "dobar" sa patrijarhom, onda i njega potegneš da na naslovnim
stranicama novina poručuje pastvi da svakako izađe na glasanje. I to nakon
što su "tvoji" istraživači već objasnili građanima da je za tvoju eventualnu
pobedu neophodna visoka izlaznost. Patrijarh se ne obraća "besmrtnim dušama"
čitalaca beogradskog "Pressa", sa čije naslovne strane na dan izbora poziva
glasače na birališta, ali ipak "preti" da će, ako ne glasaju, "izgubiti
pravo da kritikuju". I to na četiri godine! Bog će verovatno oprostiti
čitaocima koji su u nedelju ujutro ostali pomalo zbunjeni brine li patrijarh
za srpsku demokratiju ili za Tadićev izborni rezultat.

Ako su nezavisni intelektualci na tvom, ili barem na platnom spisku tvojih
zapadnih prijatelja i saveznika, onda glasno tvrdiš da ti ne pada na pamet
da ikada više uđeš u kohabitaciju sa bilo kim, iako ti Ustav nalaže
kohabitaciju ako je takav izborni rezultat. I niko ne sme da te pita kako
nameravaš da sprečiš kohabitaciju, kao što te niko ne pita zašto stalno
govoriš da ćeš o nečemu ti odlučiti i da nešto nećeš ti dozvoliti, i da ti
nešto nikada nećeš dati, iako iz kratkog spiska tvojih ustavnih ovlašćenja i
laik vidi da nisi u poziciji da uslovljavaš državne organe nad kojima nemaš
ustavnu moć. I da su tvoji ultimatumi zapravo po duhu već protivustavni.

Za Srbiju danas važi ono što je važilo za istočnu Evropu posle pada
Berlinskog zida: pad autokratskih lidera još ne znači da su demontirani
njihovi režimi. Toga smo se setili i posle rušenja Miloševića, pa smo
zaboravili. Podsećaju nas ovih dana ponovo eksperti poput Marka Blagojevića
iz Cesida. On s pravom upozorava da ne možemo a priori i bez ikakve skepse
verovati Tomislavu Nikoliću da će u slučaju kohabitacije ostati u okviru
svojih uskih ustavnih ovlašćenja. Nije ovih dana ni jedini koji to čini.
Bila bi to muzika za svako demokratsko uvo da se čovek ne seti da je malo ko
(sa izuzetkom Vesne Pešić u novije vreme, posle raskida sa Čedomirom
Jovanovićem) javno i na vreme upozoravao da predsednik Tadić rukovodi
čitavom državom, odnosno da Srbija nije uređena država sa tri nezavisne
grane vlasti.

Sve je toliko smešno i jadno da je jedan profesor Fakulteta političkih nauka
u Beogradu, suočen sa Nikolićevom najavom ostavke na mesto predsednika
Srpske napredne stranke posle izbora za predsednika Srbije, pre dva dana
uživo pred TV kamerama pokušao da opravda Tadićevu nespremnost da to isto
učini primerima Baraka Obame i Fransoa Olanda. Obama, naravno, nikad nije ni
bio predsednik Demokratske stranke, a Oland je još pre četiri godine podneo
ostavku na dužnost sekretara Socijalističke partije Francuske koja ga je
kandidovala za predsednika.

Na sajtu B92 posle izbora je osvanuo sledeći komentar čitaoca: Sad su im se
poslušnički mediji i analitičari vratili kao bumerang. Bila je to aluzija na
preneraženost vlasti ishodom drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji u
kome je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića. Razumeju li oni koji odlaze
korene svojih poraza?

Ili, mnogo važnije, ima li nade da ovi koji dolaze nešto nauče od onih koje
je bumerang upravo opalio po zadnjici?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpski-bumerang-142422.html