Балкан није најважнији Русији

Балкан није најважнији Русији

уторак, 29 мај 2012 15:38

ИНТЕРВЈУ: МИРОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, професор универзитета

У Србији се о Русији много и често прича и пише, али веома ретко засновано на знањима о томе шта се у Русији стварно дешава

Православни богословски факултет у Београду, Институт за теолошка истраживања и Институт за новију историју Србије, на готово хиљаду страна, објавили су изузетну антологију текстова „Срби о Русији и Русима – Од Елизабете Петровне до Владимира Путина (1750–2010)", чији је аутор проф. др Мирослав Јовановић, управник Центра за руске студије, Филозофског факултета у Београду. Реч је, пре свега, о путописима, о личном виђењу Русије, из пера Симеона Пишчевића, Александра Пишчевића, Саве Текелије, Захарија Орфелина, проте Матеје Ненадовића, Лазе Костића, Јована Суботића, Милана Ђ. Милићевића, Јакова Игњатовића, Светозара Марковића, Моше Пијаде, Иве Андрића, Милована Ђиласа, Борка Гвозденовића...

У штампи је студија „Срби и Руси 12–21. века (Историја односа)", а у припреми је и други део антологије „Србија о Русима и Русији", у којој ће бити више речи о политичким односима две државе.

Срби су о Русима, кроз векове, причали, певали уз гусле, писали, клели се у „великог православног цара", потом бацали дрвље и камење на „тиранина из Кремља", а данас Путина доживљавају као – суперстара. У којој мери је политика утицала на односе два народа?

Чињеница је да је политика, најмање од 18. века, била главни покретач и да је маркирала основне оквире међусобних односа. Но, мора се нагласити да су, историјски посматрано, односи два народа, иако им је политика одређивала динамику, ипак били (и још увек су) много разуђенији и комплекснији, и не могу се сводити искључиво на раван политике. Довољно је нагласити да константу односима дају пре свега културне и духовне везе, уочљиве још током средњег века, а континуиране од краја 15. и почетка 16. века, а потом и друштвени контакти два народа који су почели да се развијају од 17. века.

Интензивнија сарадња са Русијом почиње крајем 17. века, у време владавине цара Петра I Великог. Русија је тада била веома заинтересована за Балкан, а данас?

Када се говори о овако сложеним питањима треба бити свестан да постоје најмање два угла посматрања међусобних односа – српски и руски. Место Русије у српском друштву, култури, јавности, па и политици, много је значајније, но што то може бити место Србије у руској култури, друштву или политици. Балкан је, од времена Петра Великог, имао уочљиво место у руским спољнополитичким плановима и амбицијама. Но, како у прошлости – тако и данас, место Балкана (и у оквиру њега и Србије) готово никада није било, како то Срби често воле да себи представљају, кључно у сложеном мозаику руске дипломатије. Примера ради, руска дипломатија је данас изузетно активна у широком појасу од Далеког истока до Прибалтика и Северне Европе. Фокус њених активности је усмерен ка просторима који се у Русији називају „ближе заграничје" (тј. бившим совјетским републикама). А активна је и ка својим истуреним интересним тачкама широм света, у Азији, на Блиском истоку (Сирија), Северној Африци, Јужној Америци… Тек после тога, у сфери њених интересовања, налази се Балкан. У том смислу, Русија свакако има интереса и на Балкану, али ти интереси, ни приближно се не подударају са жељама, или страховима, који су у српском друштву присутни када се говори о руском присуству, активностима и интересима на Балкану.

Односи се мењају после Октобарске револуције, а до потпуног захлађења долази 1948, после разлаза Тита и Стаљина. Да ли је у том периоду било културних, научних, црквених веза?

Међусобне односе током 20. века обележиле су снажно изражене идеолошке искључивости. Још 1918. дошло је до потпуног прекида званичних односа са Совјетском Русијом. Такође, након Другог светског рата, поново је дошло до потпуног прекида политичких односа два тоталитарна режима (1948). Он је, за кратко, означио и прекид свих других веза – културних, духовних, друштвених, да би, после обнављања односа (1955), и црквене и културне и друштвене везе биле поново успостављене у мери у којој су то тоталитарни и идеолошки оквири дозвољавали. Но, паралелно са тим прекидима, у српској средини боравиле су, и изузетно дубок културни и научни траг оставиле, руске избеглице.

Срби су се селили у Русију, али су и Руси долазили у Србију, нарочито после Октобарске револуције. То је, очигледно, јачало везе два народа?

Миграције су важна саставница и константа у односима два народа. Срби су се селили у Русију од 17. века. У највећем броју током 18. века. Потом и после Првог српског устанка… Па и данас, у Русији ради око сто хиљада српских гастарбајтера. Карактеристично је, при том, да се Срби веома брзо, практично већ у другој или трећој генерацији, у потпуности асимилују у руску средину. Са друге стране, 40.000 руских избеглица, које су после Октобарске револуције (1917) и Грађанског рата у Русији дошли у нашу средину, оставило је изузетан траг и дало битан допринос развоју српске науке, универзитета, балета, опере, архитектуре, па и стрипа. Значај који су за развој српске културе и науке током 20. века имале руске избеглице, упоредив је са Другим јужнословенским утицајем из 14. века на развој руске културе.

Русија нису – Москва и Санкт Петербург, много је стереотипа, који се користе, и на једној, и на другој страни. Колико се стварно познајемо?

То је важно и сложено питање. Уколико говоримо о доминантним представама у јавности, поготово српској, оне су ретко засноване на реалним знањима. У исто време, као што и ова антологија јасно показује, у обе средине јасно је изражена свест о оном другом народу и о традиционалним међусобним везама. Али поготово када је реч о српској средини, то интересовање се попуњава садржајима заснованим на спорадичним информацијама, личним импресијама, стереотипним представама (и заблудама)… Срби у огромном броју мисле да, по природи ствари, Русију знају и разумеју и да ту никаква посебна знања нису потребна.

Дакле, у Србији се о Русији много и често прича и пише, али веома ретко засновано на знањима о томе шта се у Русији стварно дешава.

Зоран Радисављевић (Политика); Фото: С. Потић

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/35-kultura/14462-miroslav-jovanovic-rusija-balkan