ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ | Божидар Јакшић
У Србији ни државе ни грађана
Србијом ће владати 20 породица и имаћемо преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лоту, каже социолог који предлаже рехабилитацију радничке класе
Социолог Божидар Јакшић делује као феномен међу српским интелектуалцима, јер су његови ставови безнадежно удаљени од партијских реторика, националних пензија или пројеката којим угледни интелектуалци често дају покриће разним политичким или пословним елитама. Није био по вољи комунистичких властодржаца, као сарадник Праксиса и Корчуланске летње школе, а није близак ни касним владајућим елитама. Разговор вођен у његовој кући, у подавалском селу, почињемо питањем о сумраку идеологија.
„Није питање да ли је Србија земља без идеологија, право је питање да ли је Србија земља или није. Можемо ми да се расправљамо о вишку идеологија или потпуном одсуству, али главни проблем је да је Србија постала суверена држава захваљујући активностима грађана Црне Горе а не вољом властитих грађана или политичких елита. Чак бих се усудио да кажем да је тешко говорити о недостатку идеологије када немате државу, а уместо грађана имамо поданике. Једна велика идеологија је нестала, а у тај празан простор су улетели дроњци разних идеологија, од клерикалне до неолибералне. Веома утицајни, рекао бих чак да доминирају у власти, заговорници неолибералне идеологије понашају се као да нису чули да је управо тај концепт гурнуо свет у страховиту економску кризу. Иако је либерализам регановско-тачеровског типа доживео слом, наши либерали и даље сваку критику доживљавају као конзерватизам или неки повампирени комунизам.
У којој мери је коалиција ДС и СПС довела до брисања свих идеолошких разлика или сумрака идеологија?
Проблем није само што је дошло до неприродног споја националних социјалиста са делом националних демократа, већ у томе што је тим социјалистима остављен ресор репресије. За мене је скандал првог реда што се министар полиције свакодневно појављује као портпарол Министарства унутрашњих послова, саопштава ко је ухапшен, најављује полицијске акције, лупа шаком о сто. То указује да не постоје државне институције које би мотивисале грађане да буду грађани а не поданици. За мене је кључно питање сасвим једноставно: да ли грађани сами могу да савладају технику усправног хода или не. Јер не верујем да постоји било каква идеолошка, политичка опција која би им помогла у томе.
Зашто се и сада, толико година од демократских промена, институције прилагођавају габаритима лидера?
Не могу се поштовати институције тамо где нема политичке културе, ни међу грађанима, ни међу политичарима. Сада, рецимо, све партије говоре да треба извршити департизацију запошљавања, али нико од грађана, интелектуалаца није спреман да од тих партија затражи да одмах, сада, нареди својим кадровима да напусте своје функције, управне одборе. Ја бих први гласао за ту партију, ако би учинила то сада, пре избора. Причом да ћете то урадити чим прођу избори, а били сте годинама у власти, ти лидери отворено вуку грађане за нос. Несрећа је што и ја говорим о грађанима иако је најчешће реч о поданицима који сматрају да је нормално да политичар на власти има право да запосли породицу,читаву булументу пријатеља са картања, фудбала. Такво управљање земљом више угрожава државу него најнепријатељскија страна сила.
Зашто не можемо да обновимо институције?
Оне су уништене, и то не после 2000, нису ни за време Милошевића, ни за време Тита.
Јесу ли икада постојале?
Е, то је питање. Погледајте британску штампу после 1903, када је због свирепог убиства краљевског пара писано о Србији као дивљој земљи, писано је много горе него о Милошевићевој Србији. Тек када су Срби дали своје место у Првом светском рату, успели смо да поправимо свој имиџ. Данас величамо Милоша Обреновића а треба се сетити да је написао у пасош највећег просветитеља, Вука Караџића, да су му уста као чарапин почетак, да је ћопав.
Како би дефинисали однос елите према ЕУ?
Тај однос делује крајње површно. Не постоји једна Европа. Према Европи великих бирократија врло сам скептичан, али сам и одушевљен неким европским стандардима и вредностима. Две деценије од распада Југославије, имамо једну чланицу ЕУ, Словенију, која је изашла из мале у велику федерацију и у њој нема тако добру позицију као што је имала у СФРЈ; имамо два протектората, у Босни и на Косову, где вам амбасадори бирају председника; полуформални протекторат у Македонији и два неформална протектората, у Хрватској и Србији. Тај неформални протекторат је довео Хрватску до прага ЕУ, али је морао и Санадер да оде у затвор. Хоће ли Србија имати такву спремност да удари на врх корупције тешко је рећи, али је лако закључити да је јако далеко од Европе земља у којој се људи, за које се поуздано зна да су починили ратне злочине, славе као хероји. Док хоће да рехабилитује Дражу и славе Младића, та земља нема шта да тражи у Европи. Ми сада рехабилитујемо ноторног квислинга и очекујемо да нас свет и окружење разуме.
Али тај квислинг је био министар војни владе у Лондону, одликовали су га Рузвелт и Де Гол...
У рату се дешавало да су цареви одликовали највеће бољшевике, али остају чињенице на терену да су четници чинили не само злочине према другим народима, него и према свом народу. Остаје чињеница да је војвода Ђујић побио више Срба у Лици него италијански окупатори... Оставимо то тамо где је било, а овој или будућој власти бих предложио да уместо Драже рехабилитују радничку класу.
Како је нестала радничка класа?
Просто су ми несхватљиве сузе аналитичара о нестајућој средњој класи, иако је ваљда свакоме јасно да ње ни не може бити без радничке класе, која је у далеко горем положају, али о њој нема ниједне озбиљне студије, нема расправе, нема идеје да се од радника, од рада, производње крене у обнову друштва. Нисам догмата, али на радничким плећима почива ово друштво. Овде је на делу дивљи капитализам латиноамеричког типа, који ће се завршити тако што ће 20 или 30 породица владати овом земљом. Они ће бити иза сцене, неће бити у влади, али ће сви закони бити писани по њиховој мери. Имаћемо један слој политичке и интелектуалне елите која ће живети нешто боље, и преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије, играти бинго и лото, а као највећи сан у животу имати премију у некој игри на срећу. Невоља је што су се чак и латиноамеричке земље извукле из те кризе, а Србија у њу клизи све дубље.
Наши економски стратези и министри су говорили да треба следити ирски модел али су се ућутали када је Ирска банкротирала, и нико их на то не подсећа. Како тумачите да су тек недавно приметили да и Обама спроводи државни интервенционизам?
Нисам за то да држава управља свим и свачим, али сам још мање за то да се читава економска политика своди на гурање предузећа у пропаст како би неки тајкун и спонзор владајуће партије купио то пропало предузеће. Јесам за слободно тржиште, али немојте да ме убеђујете да можете да идете се прастарим фићом на трку са поршеом. Морате да оспособите привреду да изађе на ту трку, а не да јој ставите тегове и кажете јој: само се ви такмичите са Јапанцима.
Недавно сте изјавили да живимо у ПР Србији. Како вам та Србија делује у изборној кампањи?
Људи у овој земљи су навикнути на две ствари - да оговарају државу и да је бескрајно слушају. Када немате ни државу ни грађане, онда се отвара простор за једну професију, паблик рилејшн офисер, који углавном продаје маглу, од средстава за лечење бубуљица до највише политике. Тај маркетинг се излио на читаво друштво јер не постоји критичка свест код нас, која би кажњавала олака обећања, популизам. Ја због личних односа немам лоше мишљење о председнику Тадићу, али се јако чудим када изјави да би српска привреда могла да буде логистичка подршка за италијанску привреду. Ипак треба наћи неку меру.
Коалиција Курте и Мурте
Интелектуалци у Србији веома ретко и тешко похвале неку личност или идеју, због чега бих волео да истакнем да Србија и те како има квалитетних људи, али је проблем што чим такви људи дођу у позицију да нешто ураде, онда на сцену ступи велика коалиција Курте и Мурте, који осећају да их такви угрожавају и сви се удружују против њих. Навешћу пример Верице Бараћ, чија је активност чинила част овој земљи али је онемогућавана свим средствима. А као други пример навешћу Сашу Јанковића, који одлично обавља свој посао, али је реално претпоставити да баш због тога више неће обављати ту функцију.
БАТИЋ БАЧЕВИЋ
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=67726
Нема коментара:
Постави коментар