Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

novimagazin.rs

NoviMagazin.rs - Intervju Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

Foto: Z. Raš

Profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić u razgovoru sa Jelkom Jovanović objašnjava moguće posledice još aktuelne špijunske afere po odnose Beograda i Zagreba, bezbednosne rizike u regionu, nezavršene balkanske ratove i uticaj migrantske krize na bezbednost Srbije i njenog okruženja

Špijuniranje u korist Hrvatske već danima je medijska top tema. Nagodba osumnjičenog bivšeg oficira Vojske RSK na sudu smirila je donekle strasti u Srbiji, tim pre što je reakcija države svedena na saopštenja tužilaštva i suda, ali afera se otvorila mnoštvo tema, između ostalog smisao medijskog profilisanja špijuna Č.Č. i eventualnih posledica.

“Špijunska afera koja danima puni naslovne strane novina u Srbiji i udarne televizijske termine pretvara se u rijaliti šou. Mi ne znamo šta se zapravo dogodilo. Vidimo da je postignut neki dogovor s Tužilaštvom, ali niko se zvanično nije izjasnio da li je u pitanju krivično delo špijunaže ili neko drugo”, kaže za Novi magazin profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić: “Čini mi se da je više zagolicana mašta javnosti nego što čitav slučaj zaista ima težinu jer bi otkrivanje jednog hrvatskog špijuna na našoj teritoriji podrazumevalo čitavu mrežu i moralo bi da dovede do ljudi u državnim organima od kojih su informacije preuzimane. Penzionisani oficir Vojske RSK u šezdesetim godinama, neko ko živi na periferiji Beograda, na socijalnoj margini, sigurno nema pristup državnim tajnama.”

*Vrlo uslovno govorite o špijunaži?

Ako je špijunaža – neko je morao tajne da učini dostupnim. Ja se ne bih izjašnjavao dok nemam sasvim jasne činjenice, ali loše je što je od svega napravljen rijaliti.

*Šta bi, ako se oslonimo na prve informacije, bilo to što bi o Vojsci Srbije neko mogao da otkrije i gde bi prikupljač informacija morao da bude da bi do njih došao?

Često se čuje da danas nema tajni, što je apsolutno netačno; da nema tajni ne bi bilo ni obaveštajnih službi, ne bi one najveći deo svog vremena posvetile upravo otkrivanju tajni, ne bi se razvijale kontraobaveštajne službe, posebno danas u informatičkoj eri, kada je najvažniji posao bezbedna razmena podataka. Setimo se samo afere Vikiliks i koliko otkrivanje određenih komunikacija može naneti štete nekoj državi u vojnom, bezbednosnom smislu.

Kada je vojska u pitanju, to više nisu tajne kao u vreme hladnog rata; koliko ko ima vojnika, koliko tenkova, kako su raspoređene jedinice, to danas manje-više sve možete naći na sajtovima vojski i ministarstava odbrane, na koncu u procesu KEPS-a i OEBS-a, te su informacije razmenjivane. Mi smo nakon građanskog rata imali u Zagrebu Rakviak centar, gde je vršena međusobna kontrola oružanih snaga. Priroda tajne se promenila i pridodate su nove, a najvažnije su na polju ekonomije, to je teren na kojem se danas obaveštajni rat najviše vodi. Ako hoćete jednu zemlju da rušite najlakše je srušiti je preko ekonomije, to se pokazalo, mada su mnoge od tih tajni u domenu privatnosti i na Fakultetu bezbednosti se priča o tajnama i zaštiti tajnih podataka razvija u čitavu nauku.

Do kakvih je tajni taj čovek mogao da dođe? Na osnovu onoga što sam pročitao u medijima, toga je veoma malo. Ali, ako je taj čovek bio ‘vezni igrač’, pitanje je od koga je dobijao informacije i koju je vrstu podataka prikupljao jer se iz vrste podataka mogu saznati ciljevi, u ovom slučaju, hrvatske politike. Šta konkretno Hrvatska radi i na kojem terenu? Ali, ako to postoji, neće se pojaviti u javnosti i ne treba, to će naš obaveštajno-bezbednosni sistem i državni vrh zadržati za sebe i na temelju tih podataka praviti strategiju.

 

*Sa margine afere u središte sve više dolaze tzv. tajni spiskovi osumnjičenih za ratne zločine. Koliko bi ova priča mogla da podupre zahtev Hrvatske da se ukine jurisdikcija srpskog pravosuđa za procesuiranje optuženih s teritorije Hrvatske?

Možemo samo da spekulišemo o tome i pravimo različite scenarije, ali ovo bi mogao biti i povod dogovoru Srbije i Hrvatske da se ti tajni spiskovi povuku, pošto su glavni osumnjičeni i okrivljeni za ratne zločine procesuirani, osim njih nekoliko. Srbija ima razloga da bude veoma nezadovoljna načinom na koji je Haški tribunal procesuirao hrvatske ratne zločince. Namerno upotrebljavam ovaj izraz, a ne osumnjičeni; prosto, niko me ne može ubediti da je više od dve hiljade Srba u Krajini izvršilo samoubistvo, a tačno se zna ko je pod čijom komandom bio. U samoj Hrvatskoj smo imali nekoliko komedija od suđenja, setimo se samo suđenja za Loru, gde je sudija svedoke i žrtve izvrgavao ruglu. Možemo biti nezadovoljni jer pravda za žrtve, ne samo “Oluje”, nije zadovoljena, ali 26 godina posle rata vreme je da se ratne sekire zakopaju. Srpska strana pokazuje više tolerancije i želje da se to dogodi.

Kako će ova afera uticati teško je reći; jedino u šta sam siguran je da neće ostati bez refleksije na odnose Srbije i Hrvatske. Može ih još više zahladneti i dovesti na još niži nivo nego što su danas, ali može biti i povod da se sedne i razgovara o tajnim spiskovima. Danas praktično nemate Srbina s područja Krajine koji mirno odlazi da poseti svoj zavičaj. U Srbiji živi ogroman broj ljudi poreklom iz Hrvatske, ne govorim samo o izbeglicama iz 1995. već o ljudima čiji su se roditelji doseljavali pedesetih, šezdesetih, imaju tamo rodbinu i imovinu. I ja sam jedan od njih. Ako prilikom odlaska strahujete od hapšenja zbog nekog ratnog zločina koji niste počinili – a proći će mnogo vremena u zatvoru da to dokažete – onda se postavlja pitanje odnosa prema Srbima u Hrvatskoj. Ako ja imam pravo da obiđem imovinu, a mogu me uhapsiti, na koji način ja to naizgled nesporno pravo mogu da koristim? To su mnogo dublje stvari nego pitanje 10, 20,50 ljudi koji su bili komandanti nekih jedinica i nekoliko optužnica; to demotiviše Srbe da se tamo vrate, da ikada dolaze. To je način da se etničko čišćenje iz 1995. dovede do kraja.

Varnice Suda za OVK

*U ponedeljak je imenovan tužilac specijalnog suda za OVK. Postoji li mogućnost varnica?

Postoji. Vidimo da je među albanskom političkom elitom prilična nespremnost i nesposobnost da se suoči s preuzetim obavezama. Kad je delovanje tog suda u pitanju, postoji naboj veterana OVK koji upravljaju političkim životom Kosova i bilo koji sudski postupak za zločine koje su pripadnici OVK učinili krajem devedesetih izazvaće varnice. Vidimo šta se dešava sa razgraničenjem sa Crnom Gorom, što je u percepciji kosovske političke javnosti mnogo manje od suđenja pripadnicima OVK.

Nisam optimista kad je o tom sudu reč, posebno imajući u vidu šta se dogodilo u Haškom tribunalu povodom Ramuša Haradinaja, nisam siguran da će to biti mehanizam dolaska do pravde.

*Svedoci smo zaoštravanja odnosa na relacijama Zagreb – Beograd, Beograd – Sarajevo, kosovski proces nije dovršen, Makedonija vri. Sve češće se kaže da je jedna varnica dovoljna da opet zapali balkansko bure baruta. Treba li da strahujemo od novih ratova?

Optimista sam i ne bih želeo da plašim čitaoce i gledaoce mračnim prognozama. Međutim, mi živimo na Balkanu, a balkanization je kao izraz ušao u engleski jezik; nema veze sa geografskim prostorom već se koristi za stanje ratnih sukoba koji se nikada ne završavaju, strahovite podeljenosti i mržnju. Realan Balkan u potpunosti pokriva taj termin. Rat u Makedoniji je prekinut, rat u BiH je prekinut – nisu završeni već prekinuti i to je problem. U Bosni i Hercegovini sukob je prekinut 1995, a evo 2016. još nije završen, od Dejtonskog sporazuma BIH se do danas nije pomerila, a ako se i pomerila, to je unazad.

Rat je više nego moguć, strahovito je nepoverenje između etničkih zajednica, dovoljan je mali povod da dođe do eskalacije. Pogledajte samo ovo oko dana RS i referenduma. Posmatrajući sa strane, ako vam nije poznat kontekst, neupućeni bi pitao u čemu je problem da jedan entitet ima svoj praznik? Treba se napregnuti i shvatiti zašto proslava 9. januara toliko vređa, pre svega, Bošnjake. To se zaoštrilo tako da postaje pitanje života i smrti, a samo je povod da na površinu isplivaju mnogo dublji, nerešeni problemi.

Mi smo stalno u nekom postratnom i predratnom stanju istovremeno, a mnogi će reći da kod nas ni Drugi svetski rat nije faktički završen. Ratovi ne počinju bez veze, počinju zbog postojanja nerešenih konflikata, kada društvo nema dovoljno kompenzacionih mehanizama da ih reši u političkim procesima. To posebno važi za unutrašnje oružane sukobe. Ako svemu dodamo maksimalističke zahteve, ekstremističke političke elite koje su u kriminalu, ogromnu korupciju, nesposobnost društva da iznedri demokratske institucije, jasno je da se mir može očuvati samo ako imate šapu odozgo, koja će nezrele balkanske narode držati na okupu i sprečiti ih da se pobiju.

Mislim da je uloga Srbije konstruktivna, pojavljuje se kao smirujući faktor. Hrvatska je prošle godine pokušala da napravi carinski rat, vidimo kako se završilo, što je izazvalo dodatne frustracije kod njih. Njihove političke elite imaju šizofren stav, s jedne strane se predstavljaju kao neko ko dolazi iz NATO i EU, napustili su balkansko blato, a onda ne propuste nijednu priliku da u to balkansko blato skoče naglavačke. Hrvatske političke elite bi morale da odluče da li su Balkanci, kako se ponašaju, ili Evropejci, kako pričaju, mada im se i govor u poslednje vreme vratio na početak devedesetih.

Srećna okolnost je da deo političke elite Srbije, bar onaj koji odlučuje, nije spreman da se valja u blatu. Izuzetno je važna stvar i dobra međunarodna pozicija Srbije, što se pokazalo kao presudno i u pregovorima sa EU i kod carinskog rata.

 

*Nazire li se svemu tome kraj?

Moguća su dva scenarija; jedan, za koji molim boga da je tačan, jeste da različiti političari na antisrpskom raspoloženju dobijaju glasove i da će se ta priča smiriti kad izbori prođu. Gorak ukus bi ostavila činjenica da je u Hrvatskoj glasove moguće dobiti na mržnji prema Srbima i 26 godina posle rata, to bi govorilo o ozbiljnim problemima koje ima hrvatsko društvo. Ako je tako, hrvatske intelektualne elite moraće ozbiljno da se pozabave ozdravljenjem hrvatskog društva jer tolika količina mržnje nije nešto sa čim jedno društvo može ozbiljno da funkcioniše.

Drugi scenario, koga se pribojavam, jeste priprema novih sukoba u BiH. Ovo je nivo spekulacija, ne podataka kojima raspolažem. Način na koji se bošnjačko rukovodstvo ponaša, poruke koje stižu odande, od napada na premijera Vučića u Potočarima do referenduma, uznemirujuće su. Da li je to pokušaj da se Srbija isprovocira na neracionalne poteze jer ima neuporedivo jaču poziciju u međunarodnoj zajednici? To smeta jer teško je Briselu, Vašingtonu, Londonu, Berlinu... opravdati bilo kakav agresivan stav prema Srbiji; nije ovo vreme devedesetih i Miloševićeve politike izolacije i suprotstavljanja.

Fitilj migrantske krize

*Globalna, evropska, regionalna, unutrašnja kriza, sve su to moguće posledice aktuelne migrantske krize. Postoji li tu bezbednosna varnica za Srbiju, region, Evropu?

Srbija se odlično pokazala u migrantskoj krizi, ali treba imati u vidu da smo prošle godine bili tranzitna zemlja. Dobro smo odradili tranzit, migranti koji su prošli kroz Srbiju zbrinuti su i bezbednosno obrađeni, dobili smo priznanja na koja možemo biti ponosni i kao država i kao građani koji su pokazali empatiju. Prošle godine su čitave porodice bežale od rata, mnogo žena i dece, sada dolaze muškarci iz zemalja koje nisu zahvaćene ratom i počeli su određeni problemi. To će biti veliki izazov i za našu policiju i za bezbednosni sistem.

Najgore je da se pretvorimo u sabirni centar, ako Mađarska i Hrvatska zatvore granice; to će sem materijalnog i fizičkog, zahtevati i moralni napor. Uzdam se u Vladu Srbije da će odluke biti kvalitetne kao i prošle godine, ali treba imati u vidu da je prioritet bezbednost naših građana. Treba biti solidaran, ali šta ako se nađe 50, 100 hiljada migranata, a to više nisu žene i deca kojima nosimo vodu, hranu, pomažemo im u parkovima. Hoće li Srbija zatvoriti granicu videćemo, ali neke mere neće biti popularne.

*Tu je saradnja s regionom i Evropom neophodna?

Apsolutno, sa svim zemljama sa migrantske rute, sa susedima, sa Briselom.

Ključ krize drži Erdogan u svojim rukama, kakvu odluku donese, takve će biti posledice. Nadam se da će biti poštovani dogovori sa EU, ali jedino pravo rešenje je rešenje rata u Siriji i Iraku. Bojim se da to nije na vidiku.

Pogledajte intervju:

http://www.novimagazin.rs/public/videos/1473264847-dragisic.flv