Срђа Трифковић: О европском путу Србије

26. септембра 2016.

ПОДЕЛИ

 

НАЖАЛОСТ, суштински се ништа не мења у односу владе Србије према Бриселу; реч је искључиво о реторичким излетима козметичког карактера.

          „Европски пут" је и даље света крава Немањине 11, упркос чињеници да је ЕУ у дубокој, егзистенцијалној кризи.

          Једна озбиљна и свестрана анализа спољнополитичких опција Србије указала би на низ потеза који би били у националном и државном интересу — и у супротности са бриселским диктатима — а који у садашњој подели геополитичких карата не би много коштали, јер је способност бриселског апарата да примењује уходани шаблон батине и шаргарепе битно умањена.

          Конкретно, треба декларативно најавити да се Србија НИКАДА неће придружити санкцијама против Русије – не само зато што око њих не постоји консензус унутар ЕУ (што је важна чињеница за дипломате), него пре свега зато што би оне биле катастрофалне за српске интересе… не само економске, већ првенствено геостратешке и моралне.

          Недавно инсистирање немачког званичника у посети Београду на неминовности овог потеза као лакмус теста српске подобности за наставак магловитог европског пута имало је карактер скандала, на који није адекватно узвраћено – као да лева рука (Дачић) није синхронизована са десном (Вучић).

          Као друго, треба макар у минут до дванаест захтевати ревизију штетног и крајње аматерски преговараног Ђелићевог споразума о придруживању и стабилизацији са ЕУ који се односи на продају пољопривредног земљишта странцима. Није потребно измишљати топлу воду, јер одговарајуће клаузуле већ постоје у споразумима Мађарске и Пољске са ЕУ (а обе су чланице Уније, не пуки кандидати!). Правни преседан постоји, потребна је само политичка воља да се он оптимално искористи. Ово је животно питање.

          Као треће, влада Србије треба да подржи став свог коалиционог партнера, СВМ, да Мађарска има суверено право да одлучује да ли ће и колико имиграната примити и под којим условима. Бриселске силом наметнуте квоте „избеглица" за земље чланице су злокобни симптом десуверенизације са врха, са потенцијално трагичним последицама за сваку земљу која се том диктату повинује.

          Влада Србије треба да схвати да је Виктор Орбан њен природни савезник на животно важном послу очувања идентитета и културе нације, уосталом као и премијер Фицо у Словачкој, Штрахе у Аустрији (чији ће страначки савезник Хофер бити следећи аустријски председник), Марин Ле Пен у Француској, Герт Вилдерс у Холандији итд. Српским владајућим политичарима још увек недостаје спознаја да су „европске вредности" садржане и у њиховим порукама, а не само у мулти-култи фразама морално и идејно банкротираног Брисела и немачке канцеларке која рапидно губи своју изборну базу и демократски легитимитет.

Факти

 

http://vidovdan.org/2016/09/26/srdja-trifkovic-o-evropskom-putu-srbije/