ЊУЈОРК ТАЈМСОВА ИГРА ОПТУЖИВАЊА
- субота, 10 септембар 2016 02:39
ДИНА СТРАЈКЕР
Како су у NYT омиљене дескрипције Путина, попут „режећи одбрамбени став", постале низ животињких метафора
Прошле недеље Њујорк тајмс је објавио два прилично контрадикторна чланка о америчкој спољној политици. Први је имао наслов Русија сваљује кривицу на све друге.
Уз тврдње да је Хладни рат готов у тренутку док смо у реалности у потпуности ушли у други, Владимиру Путину се приписује „режећи одбрамбени став" према одавно несталој совјетској политици, уз навођење инцидента у којем је руска спортска звезда ухваћена како краде из радње у Лондону, на шта је Москва реаговала тврдњом да је случај „као и увек политички мотивисан и неоснован". Уз придев „зурећи" (fish-eyed; у буквалном преводу „имати рибље очи", израз који се употребљава за дуго и замишљено гледање у некога; прим. прев.), што је једна од омиљених вашингтонских дескрипција актуелног руског председника, „режећи одбрамбени став" само наставља низ животињких метафора. Заправо се руски медвед са пуним правом налази у положају „спреман за напад", будући да се неколико дивизија НАТО тенкова налази на његом прагу, претварајући се да бране Балтик. Сигурно је неким објективним читаоцима прошло кроз главу да је доктор задужен за руске допинг тестове, који се недавно преселио у САД, могао у дослуху са олимпијским органима радити на избацивању руских спортиста са Олимпијаде.
Након наслова о „кривици", 31. августа Њујорк тајмс је дозволио чланак од 5.000 речи тројици аутора који су нападали Џулијана Асанжа, оснивача Викиликса, због тога што се, како и сам наслов говори „агенде Кремља и Викиликса често поклапају". Човек је у искушењу да овакве оптужбе назове пренемагањем, осим ако се не ради о „режећем одбрамбеном ставу".
ОПТУЖЕНИ АСАНЖ
Њујорк тајмс оптужује Асанжа за ширење „визије да је Америка врховни силеџија: држава која је стекла империјалну моћ држећи проповеди о принципима људских права и истовремено користећи свој војно-обвештајни апарат као клешта за приморавање земаља да раде како им се каже и кажњавање људи који говоре истину, попут њега". Очигледно је Тајмс убеђен да толико добро манипулише масама да ће већина читалаца прогутати те оптужбе. Такође оптужује Асанжа за некритички однос према Русији, пажљиво се чувајући конструкација које би могле постати предмет тужбе: „Путинова влада строго кажњава дисиденте – шпијунира их, притвара и кривично терети, а некада и убија противнике у настојању да консолидује контролу над медијима и интернетом".
Хајде да размотримо ове оптужбе да бисмо видели колико њих се у једнакој мери односи и на САД. Шпијунирање противника – да; затварање противника – да; убијање противника (у последње време дроновима) – да; успостављање контроле над медијима – да. Као да се од такозване седме силе у САД не очекује да као папагаји понављају мантре власти и да избегавају инкриминишуће текстове. Што се тиче „кремаљског пропагандног канала на енглеском језику (RT) – „критицизам (од стране Асанџа) није био јасно уочљив".
На крају се Тајмс запитао „какав је тачно однос између господина Асанжа и Кремља господина Владимира Путина?" Чувам листу Американаца – за које се претпоставља да су у добром односу са владом – који су се појављивали на телевизији RT, коју у Белтвеју често називају „Путиновим мегафоном." До сада, с обзиром на случајни узорак мојих увида, на листи се налази само двадесетак имена, али, ако бих обратила више пажње, убрзо бих стигла до бројке од 50. (Узгред, Москва тајмс, који није пријатељски настројен према Кремљу, признаје да око 40.000 Американаца живи и ради у Москви.)
Текст против Асанжа упутио ме на линк са причом како је Доналд Трамп одговорио на питње у вези са Кримом: „Господин Трамп је даље рекао да би Путин могао бити добродошао на Криму, остављајући по страни питање да ли је руски лидер прекршио суверенитет друге државе да би јој одузео територију где се налазе велике руске морнаричке базе. Данас је упорно понављао Путинов аргумент да је Русија имала право да силом припоји суверену територију друге државе." Како неко може причати о „сувереној територији" игноришући „суверену вољу народа", који је у проценту већем од 90 одсто гласао за припајање Русији?
Вратимо се на чланак против Асанжа: „Да ли због уверења, погодности или сасвим случајно, Виликсови документи, заједно са многим изјавама господина Асанжа, често су доносили корист Русији а штету Западу". Није важно да ли су донели корист Русији због њиховог садржаја који је био крајње шокантан просечном Американцу или крајње смешан. На пример:
МАНИПУЛАЦИЈА АСАНЖОВИХ ИСТОМИШЉЕНИКА
„Недавни догађаји... су оставили неке заговорнике транспарентности да се питају да ли је Викиликс изгубио смисао. Велика је разлика између објављивања материјала узбуњивача попут Челзи Мининг – војника који је Викиликсу предао своје ратне дневнике и дипломатске депеше – и прихватања информација, макар и индиректно, од страних обавештајних служби које настоје да остваре своје интересе, наводи Џон Вондерлик, извршни директор Санлајт фондације, групе посвећене транспарентности рада владе.
'Они се просто сврставају уз сваког ко им даје информације којима могу да изазову пажњу или да се освете својим непријатељима', наводи господин Вондерлик. 'Они поздрављају кад владе хакују једна другу или подривају међусобне демократсксе процесе, а све зарад прилично слабог случаја којим би могли да заголицају интересовање јавности.'
'Борба за транспарентност је требало да буде глобална; барем је тако Асанж говорио на почетку'; наводи Андреј А. Солдатов, руски истраживачки новинар који је опширно писао о руским безбедносним службама. 'Чудно је што се овај принцип не односи на самог Асанжа и његове односе са једном земљом – Русијом', наставља господин Солдатов. 'Изгледа да он сматра како човек мора да направи много компромиса у борби против вишег зла.'
'Током времена које проводи изолован у еквадорској амбасади, под константном присмотром, његово инстинктивно неповерење у Запад је ојачало, док постаје све више глув на злоупотребе Кремља, којег види као бедем против западног империјализма', истиче један читалац, који је, као и многи други замолио да остане анониман због страха да не разљути господина Асанжа. (Приметите како омаловажавањем казне манипулишу читаоцима који се можда слажу са његовим погледима).
'Кад је господин Асанж у среду у питан у интервјуу да прокоментарише нови закон и друге законе попут њега, признао је да је Русија подвргнута 'застрашујућем ауторитаризму'. Али сугерише да су се 'исте тенденције' појавиле и у САД.
'Господин Асанж је такође децидно стао на проруску страну у вези са сукобима у Украјини због којих је Обамина администрација оптужила Путина да помаже сепаратистима. САД – наводи Асанж у интервјуу аргентинском листу у марту прошле године – су те које се тамо мешају и подстичу немире 'у најстојању да увуку Украјину у западну орбиту и тако је истргну из руске сфере утицаја'. Након руске анексије Крима рекао је да су Вашингтон и његови обавештајни савезници 'анектирали цели свет' кроз глобални надзор.
Ово нас доводи до главног камена спотицања између САД и Русије – глобализација против онога што Владимир Путин назива 'здравим национализмом', што се на најнижем нивоу претвара у имплицитну поруку: 'Требало би да будете као ми, јер смо ми бољи'."
Дина Страјкер је међународни експерт, публициста и новинар; међународном политиком се бави дуже од 30 година.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар