Слобода за Воју

Слобода за Воју

Шешељ је изгубио, или можда добио све ове године, доказујући смисао и бесмисао правде на основу расподеле глобалне моћи

Шта урадити са Војиславом Шешељем, његовом робијом и слободом? Власт у Србији не зна одговор на то, доиста сложено питање. И Расим Љајић је више постављао питања јавности него што је одговарао новинару Б 92. Аман људи, шта да радимо? Гаранције, какве гаранције кад их војвода неће! Нема наногице, нема кућног притвора. Како да му се забрани бављење политиком, кад се овде тиме бави све што хода.

Влада има недељу дана времена да одговори Трибуналу око тих гаранција. Оно јест, хашке судије су забрљале више него што се могло. У свом сужањском мазохизму, Шешељ их је залудео до граница подношљивости. Нити знају због чега би га држали тамо где сада јесте, нити како да га пусте, а да сачувају част за коју верују да још постоји. У свему томе, Шешељ је све више Дон Кихот своје невероватне животне приче. Човек који није потребан ни онима који га држе на робији, ни овима који би му гарантовали контролисану слободу. Није растурио Трибунал, али је свакако обесмислио процес у коме је био њихова жртва и сопствени јунак.

Као да ни једни ни други не знају с ким то имају посла. Углавном се зна да могући повратак Шешеља у Србију не доноси никакав политички земљотрес. Као што рече Жарковић, нити је он исти из времена кад је отишао, нити ће нас такве овде затећи. То је можда добро предсказање потреса мањег интензитета, уз извесне непријатности за носиоце власти, изашле испод Војиног шињела. Осим ако би неко гарантовао да ће условно ослобођени сужањ ћутати кад се врати, и бавити се децом и унучићима.

Али, онда то не би био он, или оно што је од њега, после изолације од 11 година и три месеца остало као суштина лика и дела.

Влада Србије, дакле, има скоро нерешив проблем: да испоручи гаранције које су изван њене објективне моћи. То јест, да обећа оно што неће моћи да контролише, нити да обезбеди силама легитимне принуде. Ако Хаг пошаље Шешеља кући, незамислив је наставак тортуре кућним притвором. Не зна се шта би власт предузела да контролише Шешељев политички говор и отров који неизбежно долази као реакција на „издају" његових најбољих штићеника. Уосталом, њима је писао „тестамент" кад ја пре неколико година одлучио да лично себе умори глађу, јер му не допуштају да се брани сам.

Шешељ је изгубио, или можда добио све ове године, доказујући смисао и бесмисао правде на основу расподеле глобалне моћи. Као правник он зна да се све то у чему се нашао и из чега не жели да изађе без личног поимања победе, заснива на сили и моћи. Као што је његова било каква слобода, после свега, незамислива без покушаја државе да је ограничи колико јој се наложи из „централе".

У свом трагању за правдом, које се још окончава робијом, војвода се опробао у потенцирању апсурда, извргавању руглу, додатним казнама због непоштовања суда. У покушају да читав систем прикаже као гротеску, грађевину засновану на лицемерју и сировој доминацији јачих, да исмеје све што се може исмејати, да своју неспорну духовитост у самоме себи сукоби са неотклоњивим идеолошким конзерватизмом.

То га је, наравно, много коштало, нарушио је здравље, али је и даље котрљао онај Сизифов камен према врху, не знајући где је врх, нити да ли га уопште има. Ма колике и какве били јадиковке Расима Љајића о „врућем кромпиру", мора се замерити власти што је последњих година заборавила Шешеља и његову голготу, верујући некако да ће се случај безболно окончати, сам по себи.

Е па, изгледа да неће.

Најмање што је могла, држава је својим каналима морала да тражи безусловно пуштање Војислава Шешеља на слободу. Без наногица, наруквица, лимитирања политичке слободе и кућног притвора. Једноставно, борећи се на свој начин, он је одлежао своје, и још поклонио свету коју годину више, ако се време дато за живот уопште може поклањати.

Никада нисам био у добрим односима са Шешељем, нити сам имао симпатије за његове политичке идеје, али смо се и поред тога сретали. Негде у јуну 1996, после интервјуа, доручковали смо у земунској Капетанији, присутан беше и садашњи председник Николић. Атмосфера је била коректна, на поклон сам добио и једну огромну књигу, производ актуелне Шешељеве скрибоманије. Са посветом, наравно.

После тога, сусрета и интервјуа више није било. Али, често је био моја тема. Човек је напросто створен као новински и књижевни лик, оригинални јавни феномен, јунак комедије, трагедије, фарсе. Жанровски неомеђен.

И сада треба да се врати уз гаранцију власти, где су људи којима је он био политички отац у њиховим раним радовима. Не бих рекао да се Тома и Вучић плаше доласка свог ментора, нити постоји могућност да им он претерано науди, мада ће се свакако потрудити. Али, за поуздано здравље овог политичког простора, ваљало би оставити Воји из Схевенингена да буде то што јесте, и што једино може да буде.

Без тога ничија, па ни Шешељева слобода неће имати значаја.

Љубодраг Стојадиновић

објављено: 30.06.2014

http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Sloboda-za-Voju.sr.html