Бриселске битанге и Косовски јунаци

Борис АЛЕКСИЋ | 01.07.2014 | 09:08

Читајући приче о немачкој култури и цивилизацији имали смо прилике да научимо и колико често се у немачком језику користе речи „bitte" (молим) и „danke" (хвала). „Гостујући радници" (гастарбајтери) чак препоручују чешћу употребу ових речи у српском језику, како би се Срби брже приближили Западу.ⁱ Читајући између редова могли би да закључимо како је ово потребно да би се Срби „цивилизовали". Са друге стране, сви се сећамо немачких похода који су тежили увођењу њихових, „виших" правила међу „примитивне" и „ниже" народе. Два таква подухвата су довела до избијања светских ратова. Ипак, без икаквог комплекса и жеље да се умањи значај велике немачке културе, чији прваци су својевремено до звезда уздизали српску народну поезију, ваља истаћи да Срби већ одавно користе реч у којој су сједињене „bitte" и „danke."

Предање

Реч „битанга" је по предању настала давно, када су немачки „гостујући радници" радили у српским рудницима, а Срби учили немачке владаре како да користе прибор за јело, и када им је њихово „молим" и „хвала" постало, помало досадно. Војници немачког цара Фридриха Барбаросе који су пролећа 1189. године били у крсташком походу, пролазећи кроз Србију често су молили за храну користећи „bitte". Добивши намирнице они су се захваљивали са „danke". Тако је и скована реч „битанга."ⁱⁱ Ни током Првог светског рата Аустријанци нису заборавили на „молим" и „хвала". Након претрпљених пораза у сукобу са Српском војском, заробљени аустроугарски војници, познати по стравичним масакрима извршеним над српским цивилима, сетили су се и „bitte" и „danke." „Опет ове битанге" – говорили су тада, очигледно милостиви Срби. Уосталом, како каже још једно „предање", Аустроугари су се борили за „част" а Срби за слободу, јер свако се бори за оно што нема.

Бриселске битанге

Међутим историја се за Србе 2000. године потпуно окренула (ресетована је) јер је на сцену ступила марионетска, прозападна власт. Иако кроз различите партије, она до данас покушава да програмира српски народ тако да он поверује како не може опстати без немачке и ЕУропске милостиње. Али да би добили ту цркавицу Срби морају да се одрекну Косова и Метохије (по бившем немачком амбасадору Андреасу Цобелу још и Војводине и Рашке) али и целокупне своје историје. А онда ће макар по обећањима, доживети „незамисливо благостање" и рај на земљи, који овладаше нпр. Румунијом и Бугарском, када оне приступише ЕУ...

Времена су се променила па сада српски политичари, моле за милостињу у Бриселу, Вашингтону и Берлину. „Немачка је најважнија земља за Србију" рече Александар Вучић. Србија ће се „озбиљно и одговорно понашати и дати све од себе да буде поуздан партнер Немачке" да би постала чланица ЕУ, објаснио је лидер напредњака суштину свог програма.ⁱⁱⁱ Велика „трема" и страх су савладали Вучића пред сусрет са канцеларком Ангелом Меркел,0 којој је понизно изнео свој „епохални" план. При том је „почаствован" сусретом, премијер подвукао да „сви који га познају добро знају да се не улизује никоме."^iv Шта би са оних 16 година полтронисања Шешељу, питају се они који га заиста познају. Таквом увек треба доминатор, да би уопште могао да функционише. У Вучићевом случају изгледа да је сада то Меркелова. Међутим, његово „bitte" и „danke" у Берлину није помогло Србији. Срби (они из предања) су своје „битанге" барем нахранили. Вучић је морао о трошку српких пореских обвезника, после сусрета са Меркеловом да пије пиво, и једе „традиционалне" кобасице са каријем (!) и куване коленице.^vТако после „јагњећих бригада" у цивилизованој Немачкој, Србима открише ЕУропске „коленичке и кобасичке бригаде". Уместо новца Србија предвођена Вучићем добила је задатак да испуни све ултиматуме гордог Запада. Они укључују доста тога. Од усвајања новог закона о раду, након којег ће многим грађанима Србије „закрчати црева", до стварања велике Албанију. После усвајања противуставног Бриселског споразума, званични Београд је недавно одбио да стави вето на чланство приштинских сепаратиста у Процесу сарадње у Југоисточној Европи (SEECP).^vi На тај начин је настављено успостављање добросуседских односа са Тачијевим и Харадинајевим трговцима људским органима, и то симболично пред Видовдан. Уместо да створи сопствену стратегију опоравка државе српска власт распродаје државну територију, профитабилна предузећа и задужује генерације које долазе. Уместо да се цео систем прилагоди опоравку Србије, он се усвајањем стотина хиљада страна, бесмислених прописа, усклађује са законодавством ЕУ. За тако нешто Србији није потребна скупа влада и скуп парламент. Да крчми имовину и задужује народ може било ко, за много мање пара.

У одбрану Бриселског споразума и гажењу Устава Србије, пред Уставним судом Србије, укључили су се и Вучићеви „правници" Никола Селаковић, Дејан Ђурђевић и Александар Мартиновић. По њима Уставни суд није надлежан за оцену уставности Бриселског споразума јер је тај акт „политички" те као такав ван његовог домашаја.^vii Правдајући се да њихова влада не признаје независност КиМ ови „правници" су се упињали из петних жила да измисле аргументе којима би спречили Уставни суд да оконча (правни) живот Бриселског споразума (макар у Србији) чијим се провођењем ствара велика Албанија.^viii Добивши милостињу од Вучића, добро плаћене позиције и продужене политичке каријере, његови „правници" су изневерили струку, погазили Устав, а тиме и Србију. Остало им је само да пред Вучићем понове „bitte" и „danke".

Не заборавимо Томислава Николића који је на овогодишњем свечаном обележавању Видовдана извиждан. Присутни Срби на Газиместану, већином нису имали разумевање за председника Србије који је себи чак дао слободу да се упореди са Кнезом Лазаром и Косовским јунацима!^ix А и како би, када је заједно са Вучићем направио договор са шиптарским злочинцима?

Као што видимо историја речи „битанга" је дуга и занимљива. Некад давно она се (по предању) односила на „скитнице" Фридриха Барбаросе, затим на аустроугарске окупаторе, а данас се с правом може користити за све издајнике Косова и Метохије.

i http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Nemacka-kultura.sr.html