Pustite Vučića, nevolja je mnogo ozbiljnija
Objavljeno u: Komentar nedelje
31 Maj, 2014 Subota u 10:36
Ovde je pravi problem – sistem. Koga god da izaberete, kako god partija nazvala sebe: može malo bolje ili gore, ali sistem je – protiv naroda
Kritičari Aleksandra Vučića u političkom slučaju Velika poplava u jednom nisu u pravu. Nikome, kad su se na Obrenovac, Krupanj, Smederevsku Palanku slile sve vode regiona i naših brda, ne bi ostalo da bitno drugačije čini. Čak i ona zdravorazumska primedba da je krajnje neuviđavno slati načelnika Generalštaba Srpske vojske da komanduje punjenjem džakova peskom nije od ovoga sveta. Jer vojsci zemlje, u kojoj je jedini ponos slanje vojnika u međunarodne misije, zaista je važnije da ima NATO opremu i NATO naoružanje da bi mogli dostojno ginuti na tuđem frontu, nego da baca pare na aluminijumske čamce, pumpe za vodu, čizme i lopate. Uostalom: ako se pokažemo u NATO-u, eto nama stranih investicija, govore ministri deceniju.
„KOLONIJALNA DEMOKRATIJA" Ipak, u svom stradanju, bolu i haosu najotužnije deluju beskrajna čuđenja kako su iznenadili mladi svojom nesebičnošću. Kao da smo tolika Sodoma i Gomora da ne može da se zamisli neko dobar među nama. Neumesno je toliko čuđenje. I negativne utopije kao Zamjatinov „Mi" ili Hakslijev „Vrli novi svet" objavljuju slom savršenih sistema kontrole. Uostalom i 1968. su se svi iznenadili. U tom smislu i ovo vreme je optimistično. Navala mladih na javnu scenu je uvek antisistemska pobuna. A Velika voda je pokazala da je ovde pravi problem – sistem. Koga god da izaberete, kako god partija nazvala sebe: može malo bolje ili gore, ali sistem je – protiv naroda. On daje „surogat demokratije u vidu raspuštenosti, slabljenje kontrole od strane vlasti, pristupačne zabave, prepuštenost samom sebi, sistem vrednosti koji oslobađa ljude od truda nad sobom i od moralnih ograničenja". Aleksandar Zinovjev, čiji je ovo citat, ovakve sisteme koje Zapad održava na Periferiji zvao je „kolonijalna demokratija".
Tu demokratija ne služi da bi neki narod vladao za sebe i imao suverenu državu. Jer se spoljašnjim atributima demokratije samo pokriva stvaranje „centara ekonomije po zapadnom obrascu pod kontrolom zapadnih banaka i koncerna". A vojska, „ona se toliko demoralizuje da ni o kakvom njenom suprotstavljanju (Zapadu) ne može biti reči". Pre može da napadne sopstveni narod ako ugrožava te interese, kao u Ukrajini.
Samo u kolonijalizovanom javnom mnjenju, u vreme najveće nacionalne drame, najvažnija vest je mogla da bude da će Evropska unija, pošto je pokrenula Mehanizam za civilnu zaštitu, u Srbiju uputiti „12 aluminijumskih i dva motorna čamca, sedam pumpi visokog i 11 pumpi manjeg kapaciteta". Ali Srbi s Kosova i Metohije, pedeset hiljada puta manja grupacija od EU, kojoj uz pomoć „naših prijatelja" iz Unije ukidamo „paralelne institucije", poslali su odmah četiri autobusa dobrovoljaca, dvadesetak vozila Civilne zaštite i 80 pripadnika te službe, a počelo je prikupljanje humanitarne pomoći u Gračanici i Lapljem Selu.
I za suze i za smeh je očajnički zov ka Briselu, jer „EU je strateški cilj Srbije", naš i otac i majka. Ali, kao neevropeizirani narod mi nismo čuli za apliciranje i da moramo da postradamo do 0,64 procenta BDP-a. I eto nama komesarke Georgijeve iz Brisela, smerne Bugarke, koju upravo smenjuju na izborima, da se divi našoj borbi sa stihijom i kaže da se ne zaluđujemo: aplikacija, procene, ucene, nagodbe… Polako, braćo Srbi!
LOGIKA IZVEŠTAVANJA Naša Velika poplava nam je pokazala da je više na zapadnim televizijama o njoj govorio Novak Đoković u pauzama između mečeva nego svi tamošnji čuveni reporteri zajedno a koje etički kodeksi obavezuju na objektivno izveštavanje. I veću pažnju je privlačila spremnost Srba da izvlače životinje iz potopa (ko bi to od njih „prljavih i zlih" očekivao!) nego njihovo stradanje. To je logika izveštavanja iz egzotičnih krajeva. Koga, uostalom, može zanimati naša patnja. Bože, pa Balkan je to, za koji stari Bizmark na Berlinskom kongresu reče da „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira".
U intervjuu „Špiglu" 2007. Solženjicin je objasnio kako je rusku opčinjenost Zapadom razmađijalo „surovo NATO bombardovanje Srbije. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odnos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva". Kad mi podvučemo crnu crtu, maja 2014, ispod pola veka naše demokratije, koja se jedno vreme utešno zvala tranzicija, šta vidimo? Sve je gore nego u sistemu koji smo devedesetih u žurbi izgurali u istoriju: nemamo pola naše industrije, nezaposlenost je prirodno stanje, plaćamo lečenje, ideja da se „dobije stan" deluje kao biblijski zapis od pre Potopa; imamo li bolju štampu, gde je naša kultura danas, a školstvo… Do banalne činjenice da ni u najdaljem budžaku na Severu Marakane nijednom mozgu nije moguće da zamisli da Crvena zvezda igra finale Kupa šampiona! (Ne spominjite Novaka Đokovića, on je kućna radinost.)
Valja da znamo da sistem liberalne demokratije i korporativnog kapitalizma ne funkcioniše ni na Zapadu. Cifra od 17.515.o53.597.421 dolara je u jednom deliću sekunde u ponedeljak uveče – zadnjih šest cifara se stalno obrće! – bila na uličnom displeju u centru Njujorka a označava američki „nacionalni dug". Po glavi stanovnika 55.059. Da li treba da budete ekonomista da biste razumeli da se toliki dugovi nikad ne mogu vratiti? I ovo nije holivudski blokbaster tipa „biće skoro propast sveta" gde scenarista svim sredstvima razdrmava publiku ogrezlu u ravnodušnosti. Ove je realnost. I radi se o vodećoj zemlji sveta!
MEHANIZMI „SATANOKRATIJE" Na ovo će čovek reći: pa šta mi tu možemo! Pred tim smo bespomoćniji nego pred poplavom. To nije tačno. Koliko god da mi nećemo promeniti svetski sistem, istina je da za početak ne moramo da verujemo da je on – dobar. Posebno nemamo razlog mi, na kojima je on isprobavao sve svoje štapove – od Haškog suda do „tomahavka" i propagandnih gadosti Džejmija Šeja tipa „kolateralna šteta". Ne mislite da Putin i generalni sekretar Komunističke partije Kine, kome svet nikako da upamti ime, dok koriste kapitalističke mehanizme i zapadne marifetluke u sferi demokratije i ljudskih prava, stvarno veruju u bilo šta do u efikasnost tih mehanizama. Te dobre sadržaje, ispražnjene od poštenih namera i morala, Berđajev je obeležavao kao „satanokratiju".
A nema nikakvih naznaka da bi kriza mogla da se kontroliše. „Forin afers", glasilo moćnog Sveta za spoljne odnose, u dvobroju juli-avgust 2013, objavljuje prikaz knjige makroekonomiste Alana Blajndera Kad je muzika stala: finansijska kriza, odgovor i rad pod zloslutnim naslovom „Druga Velika depresija – Zašto je ekonomska kriza gora nego što mislite". Profesor s Berklija, Bredford Delong veli da je vreme da se saopšti – da je na delu Velika depresija, kako se zvala i ona kriza iz 1929. Posebno zastrašujući za nas je uvid da „evropska ekonomija danas u poređenju sa 2007. stoji gore nego 1935. u odnosu na 1929". Nema dobre vesti kad je „pacijent bolestan, a doktori loši".
Upravo završeni izbori za Evropski parlament su jasna poruka naroda da sistem ne valja. Tridesetih godina prošlog veka kao rešenje „vajmarskog haosa" došli su Hitler, Musolini, Franko, Salazar i etabliran je komunizam. Šta sledi sada, ne zna se. Engleski mislilac Džon Grej (nije marksista!) 2011. napisao je da „sve više ljudi počinje da misli da je Karl Marks bio u pravu". Pretvaranjem preduzetničkog privređivanja u korporativne monopole „buržoaski svet je razoren. Ali to nije delo komunizma", kaže Grej. „Kapitalizam je taj koji je poubijao buržoaziju."
MOĆ KONZERVATIVIZMA U svetu globalnog gubitka ravnoteže važna je pozicija Vladimira Putina. Rusija je uvek bila važna u prelomnim vremenima zapadne civlizacije. „Špigl" je krajem prošle godine priču sa naslovne strane posvetio razmatranju: Šta je tajna uspeha vođe iz Kremlja? Uz konstataciju da se on „hrani slabošću Zapada" ide zaključak da tačka oslonca Putinove moći, kao „arbitra u globalnoj politici", nije oružje i vešta taktika. Poverenje da arbitraža neće biti samovolja – do čega je došlo posredovanje Zapada u svetskim odnosima – zadobija se idejom. I „Špigl" se hvališe kako mu je u Moskvi dat na uvid neobjavljeni dokument na 44 strane Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) „najmoćnijeg tink-tenka Kremlja", u kojem se objašnjava da je Putinov autoritet „tako rasprostranjen da može uticati i na glasanje o Siriji u američkom Kongresu", zato što je Vladimir Vladimirovič postao „novi svetski lider konzervativizma". A to je sveža ponuda razdrobljenim i obezglavljenim zajednicama, koje „levičarski ideološki populizam" – što su taktička sredstva Baraka Obame ili Fransoa Olanda – vodi u dalje „deljenje društva". Po tom tajnovitom dokumentu, u sve haotičnijem svetu ljudi „žude za sigurnošću", a ona bi se mogla naći u – porodičnim vrednostima i nacionalnoj državi. Nešto slično će reći i Marin le Pen. A Patrik Bjukenen, prvo ime američkog konzervativizma, krajem prošle godine se pita: „Da li je Putin paleokonzervativac? U kulturnom ratu za budućnost čovečanstva, da li je on jedan od nas?" Odgovor – jeste.
Pošto su naši naprednjaci preko noći postali liberali, njima ovakve činjenice nisu od koristi. Oni pak veruju da budućnost pripada vođama tipa zanosnog Manuela Baroza i vizionarima profila Ketrin Ešton. To je lepo. Jedino što za sledeće poplave nećemo imati ni one male čamce iz savskih marina. Kako bude propadala, ni ta flota osiromašenih građana se više neće moći obnavljati. A srpska vojska će biti u Kandaharu ili možda u Pridnjestrovlju.
Piše: Slobodan Reljić za pecat.co.rs
Нема коментара:
Постави коментар