LEONID REŠETNJIKOV: KAKO SAM VIDEO SRBE I SRBIJU

LEONID REŠETNJIKOV: KAKO SAM VIDEO SRBE I SRBIJU

sreda, 21 avgust 2013 12:48

Hram Svetog Save je opomena da Srbi još nemaju državu koja bi ga dovršila

 Srbi se osećaju kao jedinstven narod. Oni zato i govore o istorijskoj Srbiji. Srbi su jedinstven narod, koji vidi da su ih Zapad i SAD podelili na više zemalja koje su umnogome veštačke. Čak ih je teško nazvati i državama.

Primer za ovo je Bosna i Hercegovina, u čiji sastav ulaze Republika Srpska i Federacija BiH. To je apsolutno veštačka tvorevina, napravljena u kabinetima Brisela i Vašingtona. Tvorevina bez nacionalne ideje, bez jedinstvenog državotvornog naroda. Tu nema ničega. Nema ni istorije. Republika Srpska, iako je u sastavu te Bosne i Hercegovine, izraz je srpske volje, srpske želje za samoodržanjem, za očuvanjem svog naroda i svoje tradicije, svoje vere i svog identiteta. Zato Republika Srpska – u krajnjoj liniji, spolja gledano – izgleda stabilno i uređeno. Ljudi hodaju uspravno, podignutih glava. To je onaj deo srpskog naroda koji je u ovoj ili onoj meri odbranio pravo na sopstveni razvoj.

Sadašnja vlast u Crnoj Gori, koju oličava Đukanović, Srbe sateruje u ćošak nacionalne manjine iako se kao Srbi izjašnjava oko 40 odsto stanovnika. Ti ljudi su izloženi pritiscima i ograničenjima. Čak je i Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori izložena takvim pritiscima. Stvara se nekakva veštačka Crnogorska crkva, koju nikada niko neće priznati, u to nema sumnje, kao i sve raskolnike. A nju ipak stvaraju. U toku je i proces ograničavanja srpskih prava na svoju kulturu, na kulturni i istorijski razvoj.

Sada rukovodstvo Crne Gore nameće pitanje ulaska u NATO. A sva sociološka istraživanja govore da je 70 odsto stanovnika Crne Gore protiv stupanja u NATO. Da je samo 30 odsto za. Ko čini tih 30 odsto? To je u osnovi tursko i albansko stanovništvo i Crnogorci katolici. Samo su oni za. Svi ostali – Srbi i oni koji sebe nazivaju Crnogorcima – protiv su stupanja Crne Gore u NATO.

Zbog svega, Srbi se u određenoj meri u Crnoj Gori osećaju kao ugnjetavani deo stanovništva. Meni su, za vreme nastupa u kulturno-prosvetnoj ustanovi Matica Srpska u Crnoj Gori, direktno govorili da postoji paralela između onoga što rade zapadni Ukrajinaci i toga što radi deo tzv. Crnogoraca oko Đukanovića, koji razvijaju srbofobsku propagandu. To se oseća.

Veliko nespokojstvo vlada i u samoj Srbiji. Smatralo se da je otišla Tadićeva prozapadna vlada, a da su na vlast došli srpski nacionalisti u koaliciji sa socijalistima. Ali već prva godina njihove vladavine ljude je uverila da oni vode tu istu prozapadnu politiku. Aktivno se vode pregovori o „evropskim integracijama", i već su stigli do određivanja datuma o otpočinjanju pregovora o ulasku Srbije u EU. Istupao sam (u Beogradu) više puta pred brojnom publikom – držao sam predavanja o spoljnoj politici Rusije – i postavljao sam ista retorička pitanja svojim slušaocima.

ZAŠTO IDETE NA TITANIK Šta sadašnje rukovodstvo Srbije i deo srpske elite, njen manji deo, očekuju od ulaska u Evropsku Uniju? Zašto je toliko neophodno ući u EU? U Evropskoj Uniji nema novca, to svi vide i znaju. Nema ni radnih mesta. Otpuštaju se Ukrajici, otpuštaju se Kurdi, jer treba zapošljavati Špance koji imaju 27 odsto nezaposlenih. Na redu su Italijani i Grci. Dakle, nema radnih mesta, pa šta onda očekujete od stupanja u EU? Zašto vaše rukovodstvo na tome insistira? Već ste u značajnoj meri pod kontrolom SAD i Zapada – zašto onda ulazite u EU?

Govorio sam im da je to isto kao kupovati kartu za Titanik. Šta uopšte znači odgovor „nema alternative"?

Srbija ima priliku da razvija ekonomske odnose sa Rusijom. Može razvijati ekonomske odnose i sa Kinom, a može i sa zemljama BRIKS, gde su, osim Kine i Rusije, još i Indija, Brazil i Južna Afrika. Sve je to moguće. Srbija nije velika država, nije joj potrebno 30 ili 40 projekata. Rusija će joj ponuditi 3-4 velika ekonomska projekta. Dakle, eto posla, eto i posla i novca. Tu je i Južni tok, tu je i atomska industrija. Izvolite, radite. U čemu je problem?

Srbi koji su ovo slušali, a među njima je bilo i profesora, studenata i društveno-političkih radnika, u potpunosti su se složili i priznali da i oni postavljaju ta ista pitanja. Uprkos tome, rukovodstvo sa uverenošću govori da se bez EU nikako ne može. A kako ne može? Još im rukovodstvo govori „ostvarićemo standarde". A šta su to standardi? Niko ne zna šta to znači!

Ostavimo li po strani Republiku Srpsku, jasno je da su i u Srbiji i u Crnoj Gori – a u njima živi veliki deo srpskog naroda, unutar kojeg se pravi veštačka podela, jer Srbi i Crnogorci govore istim jezikom, imaju istu istoriju i uglavnom iste nacionalne heroje – na vlasti ljudi koji su nepomirljivo orijentisani na Zapad. A predsednik Republike Srpske Milorad Dodik drži veoma tvrdu poziciju u odbrani prava Srba na široku autonomiju u Bosni i Hercegovini. On aktivno ekonomski sarađuje sa Rusijom i zbog toga je izložen najstrašnijem pritisku Zapada i SAD, koji su očigledno namerili da ga smene sa te dužnosti. Trenutno smišljaju različite varijante kako da ga smene. Imao sam susret sa predsednikom Dodikom i mogu da kažem da on zasad ispoljava snagu političke volje i čvrsto se drži. Zamolio me je da prenesem Moskvi da je Republika Srpska spremna ne samo za produbljavanje ekonomskih, već i političkih, kulturnih i humanitarnih veza.

Ljudi u Republici Srpskoj odaju utisak da su uvereniji u sebe. Na njima se vidi osećaj za borbu. Za njima je rat u kojem su odbranili makar deo svojih prava. A sada težnja da stečeno odbrane, taj deo srpskog naroda drži u nekom stanju mobilizacije. Više od svega su me zapanjili kontakti sa ljudima, a bilo ih je mnogo, koje bih mogao da nazovem rusofilima u klasičnom smislu. Među Srbima je veoma mnogo ljudi koji stoje na nacionalnim tradicionalističkim pozicijama. Moglo bi se čak reći da su takvi na srbofilskim pozicijama. Oni su automatski rusofili jer su srbofili koji vole svoj narod, svoju Otadžbinu i svoju veru. Srpski rusofili su verujući ljudi koji pripadaju crkvi. Nadahnula me je njihova ljubav i ono što osećaju prema Rusiji. To je ljubav prema Rusiji istorijskoj.

JEDNA NOVA SRBIJA Nećete mi poverovati, ali su ljudi koje sam susretao citirali ruske svetitelje, naše svetitelje koji su iza sebe ostavili neko nasleđe i poslanice. Citirali su i ruske klasike – Puškina, Dostojevskog i Čehova. Govorili su mi o ruskim tradicijama. Ispostavilo se da ih poznaju. To me je veoma nadahnulo. Jer u opštenju sa srpskim patriotima na koje smo navikli, sa onima koji su svoj patriotizam sačuvali i doneli iz socijalističke Jugoslavije, više se govorilo o Sovjetskom Savezu, o bivšoj i sadašnjoj komunističkoj partiji, o Brežnjevu. A u kontaktima sa tim Srbima – među kojim je bilo i profesora i studenata – najjači utisak na mene su ostavili mladi ljudi. Ne idealizujem ih, ali su upravo ti govorili o istorijskoj Rusiji.

Mnogo reči sam sa njima razmenio o stogodišnjici Prvog svetskog rata koja se približava, a za Srbiju je to veoma značajan jubilej. Početak tog rata je za Srbiju tragičan datum i datum podviga. Mnogo smo pričali o Imperatoru Nikolaju II, o njihovoj želji da mu se podigne spomenik u znak priznanja za to što je Rusija ušla u rat koji joj apsolutno nije bio potreban i samo zato da bi zaštitila Srbiju. Ništa slično nisam bio u prilici da čujem u Srbiji ranije. Bilo je i ranije takvih ljudi, ali su se plašili da o tome govore. Takvi ljudi su bili progonjeni. Čini mi se da budućnost Srbije pripada upravo takvim ljudima. Takve mlade generacije u Srbiji dolaze. Već sa završetkom studiranja spremne su za rad.

Uprkos teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji i nedostatku radnih mesta – čini mi se da se Srbi nisu toliko razbežali po drugim zemljama kako su se razbežali Bugari, Rumuni, pa i Poljaci. Mada, taj proces traje i kod njih.

Svi oni su mi govorili da se u Evropi i svetu uzdaju jedino u Rusiju. Naglašavali su: ako Rusija ne bude moćna država oslonjena na svoje istorijske tradicije – Srbija će se tokom sledeće dve decenije naprosto rastvoriti u moru unifikovane Evrope. Drugim rečima, da srpstvo naprosto može ne sačuvati ni sebe, ni svoju posebnost, ni svoje tradicije. O tome su mi veoma često govorili krajnje ozbiljno i bez otrcanih parola. Često i ozbiljno su mi govorili da je Srbija deo ruskog sveta u smislu pripadanja ruskoj ideji, odnosno – pravoslavnoj ideji. Ovi Srbi razumeju da Rusija ima svoj svetski zadatak i misiju da bude alternativa zapadnoj civilizaciji i zapadnom sistemu. Čak se govorilo: ako Rusija počne da izvršava taj svoj zadatak, tu svoju misiju, tada će i Srbija i Bugarska, a i druge slovenske i pravoslavne zemlje hteti da budu sa Rusijom.

Još nešto je na mene ostavilo jak utisak. Sada sam od srpskih kolega, od univerzitetskih profesora i naučnika, koji su uvek bili u prvim redovima borbe protiv Bugarske, imao priliku da slušam da Rusija treba da rešava srpsko pitanje rešavajući istovremeno i bugarsko pitanje. Jer bez Bugarske Rusija malo šta može uraditi za Srbiju zato što Srbija nema zajedničku granicu sa Rusijom. Pritom su svi pominjali rat kada su i Bugari i Rumuni zatvorili granicu, pa se Srbija našla u blokadi.

Sve se ovo čulo, a to su za srpsku javnost i intelektualne krugove nove, revolucionarne misli. O tome smo imali priliku da nekoliko puta govorimo. Čak se ukazivalo da Južni tok – čiju gradnju SAD pritiskom na Beograd i Sofiju nastoje da spreče – nema kud drugo nego preko teritorije Bugarske. Srpske kolege su mi direktno govorile: makedonskog pitanja između nas i Bugarske više nema, Amerikanci su ga rešili na svoj način – pravljenjem kvazidržave u kojoj strada i nestaje slovensko stanovništvo, a albanskog je sve više i više. Dakle, mi i Bugari nemamo više oko čega da se sporimo, nema ničega što bi moglo nadalje da nas deli.

Značajan deo srpske javnosti, uprkos svemu, ne smatra da je Kosovo za Srbiju izgubljena teritorija. Misleći ljudi razumeju da pet-šest ili deset godina nije neki istorijski period, da je to trenutak u istoriji. Zato nastavljaju da deluju u pravcu da je Kosovo istorijski deo Srbije. Deo koji mora da pripada Srbiji, makar i kroz deset, petnaest ili dvadeset godina. Mnogi već razumeju ovo o čemu govorim: koliko su veštačke državne tvorevine koje su proteklih godina ponapravljali Amerikanci i Evropljani na teritoriji bivše Jugoslavije. Mislim na Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, čak u nekoj meri i na Crnu Goru i Makedoniju. To su u osnovi protektorati ili kolonije.

KOSOVO BEZ IDEJE Imao sam krajnje interesantan susret sa srpskim sveštenstvom i monaštvom koje je ostalo na Kosovu. Ti ljudi ukazuju da svi potcenjujemo stanje u kosovskom društvu koje je potpuno dezorijentisano. Albancima se ne sviđaju vehabije, oni ih ne žele. Od Amerikanaca su mnogo očekivali, ali je to bila naivna predstava o njima koja je bila karakteristična i za Rusiju. Zapad, posebno Amerikanci, ne daju novac. Amerikanci nikada nikome ne daju novac. Oni mogu dati novac za tajnu operaciju za svrgavanje nekoga. Mogu da plate gomilu demonstranata ili neke bojovnike, ali da daju za ekonomski razvoj – sačuvaj Bože. Nema primera da su Amerikanci nekome dali novac za razvoj.

Na Kosovu, dakle, nema novca, nezaposlenost je strašna, a ne može sve da nosi samo poljoprivreda. Ljudi tamo ne žele da žive samo od šverca droge. Mada, deo njih od toga i živi, pa se Kosovo pretvorilo u švercerski protektorat ili koloniju. Ipak, značajan deo stanovništva u tome neće ili ne može da učestvuje. Osim toga, porastao je broj narkomana, što je za kosovske Albance potpuno nekarakteristično. Oni nikada nisu koristili drogu. Sada to čine u velikom broju.

Srpsko sveštenstvo i monaštvo, kao na najvažnije, ukazuje da među Albancima nema nacionalne ideje. Da kosovski Albanci govore: a ko smo mi? Albanija je odmah tu – znači li to da treba da se ujedinimo sa Albanijom? Ali to ne žele Albanci u Albaniji jer su oni drugačiji. Tamo ima mnogo nemuslimana, tamo je mnogo drugih konfesija – katolika i pravoslavnih. Pored ovoga – a ko smo mi i zbog čega postojimo? – među njima se postavlja i pitanje: u čemu je smisao postojanja naše tzv. kosovske republike? Ovo se mnogi pitaju, čak i obični ljudi povodom posla, bezbednosti i sudbine svoje dece – kako će se školovati, šta će postati i čime će se baviti. Istim problemima bavi se i njihova elita.

Kosovo je, samo po sebi, nestabilno, veoma nestabilno. Na ovo su ukazivali moji srpski sagovornici. Jedan sveštenik mi je čak rekao: kad bismo mi bili pravi pravoslavci – polovina ostalih na Kosovu bi se odavno pokrstila i postala pravoslavna. Naprosto, na Kosovu se traži put: kuda dalje, kome se prikloniti i kako živeti u državi za koju se ne zna zašto je stvorena?

Slično stvari stoje i u Crnoj Gori, otkad je počelo da se jaše na ideji razdvajanja Crnogoraca od ostalih Srba. U ime te ideje počeli su da govore: nismo mi Srbi, mi smo Crnogorci. Ali postepeno se i tamo formira idejni i nacionalni vakuum. Ni tamo se ne može živeti samo od šverca. Ne može. U Crnoj Gori ništa ne radi. Sve fabrike stoje.

Pravljene su i paralele tipa: kod nas se dešava isto što i u Ukrajini. Imali smo veštačko separiranje Crne Gore unutar Savezne Republike Jugoslavije, zatim njeno veštačko otcepljenje i proglašenje nezavisnosti. Sledeći korak su pritisci na ljude koji se smatraju Srbima, čak ih teraju i da se odreknu svoje nacionalnosti. Toga je najviše „dole" u zamaskiranom vidu: pri upisu dece u školu, pri unosu u registre i prilikom sklapanja brakova. Sve je to surovi proces pritisaka. Mnogi shvataju da to nije samo po sebi nastalo iznutra. Mnogi shvataju da je taj pritisak organizovan spolja. U svakom slučaju, da se sve to veoma aktivno podržava izvana.

CRNA GORA, SRPSKA UKRAJINA Mnogi ljudi u Crnoj Gori koji se smatraju Srbima veoma osećaju svoju građansku hendikepiranost. Kod njih i sama „Republika Crna Gora" izaziva izvesnu ironiju jer je sve blisko opereti i neozbiljnosti. Da, postoje tu neki atributi državnosti: ambasade i posete, zastave i znamenja, to sve kao postoji, ali je osećaj da je to još uvek nedovršena država. Postoji i osećaj da to nije baš nezavisna država. Ljudi sve to znaju i pokušali su da mi to objasne. I tamo sam govorio da je to što se događa sa Crnom Gorom i Ukrajinom usledilo zbog toga što smo izgubili svoju civilizacijsku ideju i svoju veru, zbog našeg odricanja od vere.

Sve je to plod 1917. godine. To su završne tačke tog procesa. Zato smo i dobili raskol. Kakvu nacionalnu ideju ima Ukrajina kao država? Niko ne može da mi odgovori. Da razvija kulturu i narodno stvaralaštvo, da svoje pesme peva? Ta, to su imali i u Sovjetskom Savezu. Još kako su pevane ukrajinske pesme. Svi smo ih voleli, pa i sada možemo da otpevamo desetine ukrajinskih pesama. Znači, razvijali su se i kultura i jezik. O kakvoj se onda nacionalnoj ideji Ukrajine može govoriti? Takođe, o kakvoj nacionalnoj ideji u Crnoj Gori? Nije im valjda nacionalna ideja da budu šverc-država, da budu trgovci cigaretama i ženskim donjim rubljem? Nema tu nacionalne ideje. Zato niko i ne može da na to odgovori. Zato tamo niko ne može da formuliše nacionalnu ideju.

A šta je nacionalna ideja Rusije i ruskog naroda? Na ovo mnogi i među Rusima u nerazumevanju češu potiljak. A ruska nacionalna ideja je – naša alternativna civilizacija. A misija je naše alternativne civilizacije da nosi Svetlost Božiju celom svetu. Mi smo ti koji treba da je nosimo. Eto to je naša ideja.

Kod nas se nekad govorilo da smo mi smo naslednici Vizantije. A i ona je bila alternativa. Sećate li se dveju imperija i raskola?

Dakle, eto naše alternative. Mi smo dužni da to radimo (da donosimo svetslost Božju). Da smo to radili, ne bi bilo ni crnogorskih separatista. To bi bila šačica ludaka, šačica nenormalnih ekstremista. Ne bi bilo ni ukrajinskih nacionalista. Postojala bi grupica ludih banderovaca, psihički neuravnoteženih ljudi. Ne bi bilo ni jednih ni drugih, jer svi pripadamo pravoslavnoj civilizaciji. U svakom slučaju, treba da pripadamo. To je naša mesijanska ideja. Mi moramo biti zajedno. I Srbi, i takozvani Crnogorci, i Bugari. I svi oni koji se smatraju pravoslavnima.

U Crnoj Gori sam postavio pitanje: ako nismo zajedno u čemu je onda naše pravoslavlje? Kako se može biti pravoslavac i biti protiv Ruske pravoslavne crkve ili protiv Srpske pravoslavne crkve? U Crnoj Gori neki govore da imaju svoju crkvu. Šta je to? To je podela na partije. Kakve to veze ima sa Bogom. Izdali smo pravoslavlje i dobili raskol.

Čak sam i u Češkoj, gde sam nedavno boravio, naišao na zabrinute ljude koji uopšte nisu komunisti, jer sam se u osnovi sastajao i sa socijaldemokratama, koji su govorili: obnovite Rusiju i njene tradicije, njenu kulturu. To će biti blagotvorno i za nas. Na jednom intelektualno visokom skupu neko od govornika je čak rekao: prisetite se panslavizma.

A znate da su nas uvek sumnjičili za panslavizam, iako se panslavizam kao ideja rodio u Češkoj i iz nje krenuo dalje. Isti govornik, taj koji je rekao „prisetite se panslavizma", upozorio je da se kao Sloveni moramo objedinjavati. Ovo samo pokazuje da segmentarno razumevanje problema sebi već krči put. Ali to razumevanje još nije ovladalo masama.

CRKVA POSLEDNJI ZAŠTITNIK Sve što se u Srbiji događa verno oličava veličanstveni Hram Svetog Save Srpskog. Taj hram, koji se nalazi u Beogradu, videli su i mnogi naši ljudi koji putuju u Srbiju. Gradi se od 1911. godine. I nikako da ga završe. U taj Hram smo ušli uveče. Ogroman je, najveći na Balkanu. Na svom mestu su i zidovi i kupole i krstovi, a unutra je zasad samo beton. Prva pomisao mi je bila: nedograđen je zato što ga nije gradila država koja je trebalo da ga gradi. Zato što država ne ide kuda treba. Čim se krene pravim putem – pojaviće se i mozaici, i ikone, i podovi. Hram će biti završen.

Ovo sam rekao svojim divnim srpskim prijateljima, među njima i šefu pokreta Naša Srbija Mlađanu Đorđeviću, koji je bio pored mene. Rekao sam mu: Mlađane, ovo je ideja, ovo je znak da se još nije zaokrenulo kuda bi trebalo. I samo zbog toga još nije završen Hram posvećen velikom svetitelju Zemlje Srpske koji je zaveštao, kao što su to činili i mnogi drugi srpski svetitelji, jedinstvo sa ruskim narodom. To je samo zbog toga.

Imao sam veliku čast da me primi Srpski patrijarh na razgovor od pola sata. Zatim sam imao brojne sastanke sa predstavnicima episkopija i mitropolitom Crnogorskim Amfilohijem i sa više episkopa. U razgovorima sa drugim ljudima i ekspertima praktično svi su isticali da je ostao samo jedan stožer oko koga se srpski narod može objediniti i kojem već pokušavaju da se priklone Srbi iz raznih delova sada podeljene istorijske Srbije. I sam sam se uverio da su neki vladajući episkopi glavari svog regiona. Ne kao duhovnici koji propovedaju, već da su stvarne vođe sa kojima se konsultuju oko svih pitanja razvoja regiona. Dakle, poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu ne samo da nije oslabilo već u mnogim regionima, uključujući i Republiku Srpsku, samo narasta.

U Crnoj Gori se oko mitropolita Amfilohija okupljaju svi Srbi. On je praktično postao jedini zaštitnik interesa Srba u Crnoj Gori. U svakom slučaju, glavni je zaštitnik. Istina, tamo ima opozicionih poslanika u parlamentu. I njih sam video, ali i oni sami priznaju da je jedini štit – Srpska pravoslavna crkva. Zato je i Srpska crkva, kao i crkva u Rusiji, izložena moćnim pritiscima, napadima i provokacijama i naduvavanju negativnih događaja kojih ima u svakom društvu, u svakoj organizaciji, u svakom sistemu. Zato je Srpska crkva izložena najžešćem mogućem pritisku.

Njegova Svetost Patrijarh Srpski rekao mi je da je Kosovo neodvojivi deo Srbije. I da ni jedan pravi Srbin ne može da pristane da Kosovo bude druga država. Zato je uloga Srpske Pravoslavne Crkve sada uloga jedinog organizovanog zaštitnika srpske nacionalne ideje i srpske državnosti.

Autor je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja u Moskvi

Obrada www.fakti.org

Prevod Goran Šimpraga

Fakti

 

http://www.standard.rs/leonid-resetnjikov-kako-sam-video-srbe-i-srbiju.html